U decembru 2023. sam krenula da čitam prvi roman u nizu iz Islamskog kvinteta Tarika Alija. Za svega dve nedelje pročitala sam svih pet knjiga, poželela da odem do Andaluzije, Sicilije, Egipta, Sirije, Pakistana, Turske, Kine; da vidim te zemlje iz Tarikovog ugla, tj. očima njegovih junaka. Nisam htela da izađem iz tog islamskog sveta. Te romantične verzije islamskog sveta koju je Tarik stvorio. Sveta punog neverovatnih ljudi, intelektualaca i intelektualki, ljubavi, đakonija, mirisa, boja, toplih letnjih noći, knjiga, umetnosti, znanja, putovanja…Dovoljno sam velika da u bajke ne verujem, ali to me ne sprečava da se u njima i dalje, ponekad izgubim. Tarik je uspeo da me zainteresuje za neke istoriske događaje i ličnosti do te mere da se bacim na istorijse knjige, što činim retko i nerado.
I tu dođoh do prvog bisera Destiny Disrupted: A History of the World Through Islamic Eyes – Tamim Ansary. Tamimova istorija islamskog sveta trebala je da me upozna sa realnim verzijama tih predela i ljudi o kojima je Tarik pisao. On u knjizi obuhvata istoriju Arapa pre Muhameda i kasnije je širi na sve regione kojima su Muslimani upravljali kroz istoriju. Tamimov stil i fokus u knjizi su takvi da je knjiga vrlo pitka za čitanje. Toliko me je zaintrigirala da se posle nje odmah bacih na Istoriju arapskih naroda Alberta Huranija kao i čak dve knjige o putevima svile: Traveling the Silk Road – Amna and Laura Ross i Silk Roads – Susan Whitfield. Sve tri svakako zanimljive, ali ni prineti Tamimovom prikazu tog dela sveta.
Huranijeva istorija je podsećala previše svojim stilom na one istorijske knjige koje mi je mrsko čitati. Dovoljno zanimljiva da je pročitam bez muke, ali to bih pre prepisala mojom zadivljenošću tim delom sveta u tom momentu, nego Huranijevim spisateljskim mogućnostima.
Druge dve knjige, koje u fokusu imaju puteve svile, svojim fotografijama i skicama, baš izazvaše neizdrž da negde otputujem. Obe su mi izgledale kao kakvi turistički vodiči, samo bez praktičnog organizacionog dela i odgovora na pitanja: Gde jesti? i Gde prenoćiti?
Ovaj magični islamski krug zatvorila je knjiga Luja de Bernijera: Ptice bez krila. Kasnije sam pročitala da je on autor i Mandoline kapetana Korelija. Uvek sam verovala da je to tamo neki bljutavi romantični film sa Nikolas Kejdžom. Niti sam imala pojma da je film rađen po knjizi, niti ko je autor te knjige. Ptice bez krila donosi priču o propadanju Osmanskog carstva, usponu Ataturka, sukobu između Grka i Turaka u Anadoliji koji bolno podseća na ono što smo preživljavali devedesetih. S obzirom da i u ovom romanu postoji “bljutava romantična epizoda” od koje bi možda neko napravio fokus i po njoj snimio film ili bar napravio poster koji bi imao u fokusu taj deo romana, prošla mi je kroz glavu misao da bi možda valjalo potražiti i Mandolinu kapetana Korelija kad sledeći put odem do Srbije.
Kada smo kod Srbije, taj januar me je zapravo dočekao u Beogradu. A kad je čovek u Beogradu, onda uvek valja svratiti do Beopolisa po knjigu, dve ili tri. Te iz nje pokupih Ekonomiju sa misijom Marijane Macukato. Macukato se ne libi da da konkretne recepte kako da izlečimo ovaj svet. Ona smatra da nam treba jaka država koja upravlja raspuštenim kapitalizmom. Knjigu je pisala za vreme Korone pa ovaj zaključak baš i ne čudi. Od prve do zadnje strane ona nam ilustruje uspešne primere iz prošlosti i daje neke predloge za budućnost kako korporacije i vlade mogu da stvore bolje i pravednije društvo zajedno. Nikakvu novu, revolucionarnu misao u meni ova knjiga nije probudila. Mada je primer o razvoju Apola od strane Nase bio zanimljiv za pročitati.
Tog januara sam stigla i do Novog Sada, pojela svoj omiljeni burek, dobila novu frizuru i svratila u Lagunu da se ugrejem između ove dve radnje. Tu sasvim slučajno dohvatih Kada je Niče plakao od Irvina Jaloma. Kakva je to uživancija bila na putu od Novog Sada do Beograda sa Ničeom, Brojerom, Frojdom, Lu Salome i Bertom. Sve ih je on tako stvarne strpao u nestvarne situacije i isprepletao psihozama i psihoanalizama. Naravno, nisam knjigu uspela da pročitam na tom kratkom putu, ostao mi je veći deo za to popodne i noć. Ali Jalom tako lepo piše da sam zaboravila i da ručam i da večeram (nije da mi je trebalo nešto posle bureka), te dok nisam završila poslednju stranu, knjigu nisam ostavila.
Prirodno, posle Jaloma, pomislih kako bi bilo lepo da ponovo pročitam nešto od svog omiljenog filozofa. Te tako na red dođe ponovo iščitavanje Fridriha Ničea; Tako je govorio Zaratustra. Prvi put sam ovu knjigu pročitala u srednjoj školi. Svidela mi se svaka rečenica, ali u isto vreme je bila to jedna naporna rabota. Generalno, često čitam Ničeove knjige iznova i svaki put me zaprepasti kako kod njega ni jedna reč, ni jedno slovo nije suvišno. Njegove knjige zbog toga uvek čitam polako. Pasus, pa deset minuta “varenja” pasusa. Pasus, pa deset minuta “varenja” pasusa. Otuda taj “napor” u tinejdžerskim danima. Tada se na vreme drugačije gledalo i nisam umela da uživam u tome što mi za 200 strana treba 2 nedelje, bez obzira što je taj susret bio ljubav na prvi pogled. Ta ljubav i dalje plamti, ali sada mi se tih 2 nedelje čine prekratkim.
Sa Ničeom smo se već vratili u Singapur i vršljajući po policama izvukoh Harsh Times – Mario Vargas Llosa. Primetila sam davno da je Ljosa majstor kada je u pitanju romanizacija istorijskih događaja. Mada ga ja svakako volim i pročitala sam ogroman deo njegovog opusa i dalje mi je The Dream of the Celt zapravo omiljena. Ili je bar bila do Burnih vremena. Ova istorija Gvatemale je maestralno napisana kao i biografija Rodžera Kajsmenta u Keltovom snu.
Negde, paralelno sa Ljosom čitala sam o istoriji Matere, Matera: The History of a Town – Lorenco Rota. Bila sam u sred pisanja posta o Materi, pa me je zaintrigirao razvoj grada. Post je još uvek u Draft folderu pa jedared kad ga završim, saznaćete i sve o ovoj knjizi.
Posle nje je došao Johen Šmit: Oto Kvant na radnom zadatku. Knjiga i nije ostavila neki poseban utisak na mene. A imala sam velika očekivanja od nje, jer ipak je Šmit Istočni Nemac rođen 70tih. Taj njegov, raspali istočno-blokovski svet izgleda previše depresivno. Nisam se baš u njemu našla. No jedna rečenica će mi ostati zauvek u sećanju: “Čovek koji nešto proučava, a ne primeni to u životu, sličan je čoveku koji seje njivu, ali je ne žanje.”.
Pošto me Šmit malo smorio, a Ljosa odvukao u Amerike, Disaster in Chile; Allende’s Strategy and why it Failed – Les Evans mi se učinio kao dobar izbor. Ova knjiga je kolekcija članaka koji su štampani u Intercontinental Press-u. Časopisu koji su uređivali Trockisti. Pokrivaju događaje od dolaska Aljendea na vlast 1971. do njegovog (samo)ubistva 1973. Sama forma, tj. činjenica da su članci pisani u vreme kada su se ovi događaji odvijali, ali i to da su pisani za upravo taj list daje celoj knjizi posebnu dimenziju. Izuzetno zanimljivo štivo, ako vas interesuje taj deo istorije Čilea. Ne mogu da se setim ni gde smo, ni kada smo tačno kupili ovu knjigu. Ponekad čovek otkrije prave bisere na svojim policama.
U to neko vreme Miljan je čitao Pekića i ja sam baš mislila da se i sama dohvatim neke od njegovih knjiga. Jedna od njih mu se baš dugo vrzmala na noćnom stočiću. I možda baš zato izabrah nju: Borislav Pekić 1999. Ovo delo je on napisao 1984. ali meni se čini da nikad nije bilo relevantno koliko je danas, u vreme veštačke inteligencije, robotike, i ideje o slobodi (slobodnoj misli) u kompijuterizovanom svetu. Gde počinje čovek i gde prestaje mašina? U čemu se razlikuju čovekova i kompijuterska misao? Šta je život ustvari? Pekić je jedan od naših najvećih pisaca i ne čudi me količina zadovoljstva koje sam osetila čitajući ovu knjigu. Ono što me čudi je kako je ranije nisam pročitala?
Esej In Praise of Idleness – Bertrand Russel pročitah sedeći na singapurskom trgiću, čekajući Miljana. Ovaj esej mi je došao pod ruke u prelepom ilustrovanom izdanju. Kupila sam ga u ležernoj šetnji knjižarom, pre tog susreta sa Miljanom, upravo zbog ilustracija. Ja bukvalno živim Raselovu misao. 🙂
The Devil’s Atlas: An Explorer’s Guide to Heavens, Hells and Afterworlds – Edward Brooke-Hitching. Ovo je jedna od onih knjiga koje kupite zato što su lepe. Ima više slika, mapa, ilustracija, nego samog teksta. Ja to zovem Instagram knjige. Uživaš dok traje, dok vrtiš te strane, ali sadržaj je toliko površan i slabo obrađen da ti posle mesec dana ništa od toga ne ostane u glavi. Što je ovde posebna šteta uzimajući u obzir da je tematika; smrt u različitim kulturama, tj. ono što posle nje stiže. A da je lepa knjiga, lepa je.
Ovaj Đavolji atlas nije pružio mnogo sem prolazne zabave, vratih se ja ponovo Amerikama, ovog puta knjigom War Against All Puerto Ricans: Revolution and Terror in America’s Colony – Nelson Antonio Denis. Ovo je knjiga o borbi za nezavisnost Portorika i biografija Pedra Albiza Kamposa. Sam Nelson je odrastao u Americi, majka mu je bila Portorikanka, a otac Kubanac kojeg su Amerikanci proterali iz Amerike. Knjigu sam kupila nekih godinu dana ranije u maloj knjižari u San Huanu. Boravak u toj zemlji je u meni izazivao čudan miks osećanja. Sem toga da su praktično američka kolonija i da su pre toga bili španska, malo šta sam znala o toj zemlji. Želela sam da nađem istorijsku knjigu koju su pisali lokalci (što je ovde diskutabilna kategorija) i ova je bila jedina na engleskom. Izuzetno lepo napisana knjiga. Još jedna preporuka za upoznavanje sa uticajem SAD-a na ostatak Amerika.
Amerike su mi baš dosta okupirale ove godine. Potlačene Portorikance, pratili su potlačeni Indijanci i potlačeni svi ostali. Prvo je na red došla knjiga Tamo tamo od Tomi Orandža i njegovo preispitivanje identiteta savremenog ouklandskog Indijanca za koju je dobio Pulicerovu nagradu. Knjiga se vrti oko životnih priča 12 junaka čije su sudbine isprepletane, ali same veze među njima postaju jasne tek kasnije u toku romana, te se čoveku čini da čita nepovezanu kolekciju priča u prvih par poglavlja. Neverovatno prijatno iznenađenje, posebno ako se uzme u obzir da nisam neki ljubitelj severno-američkih pisaca.
Američki ciklus je zatvorila knjiga Not A Nation of Immigrants: Settler Colonialism, White Supremacy, and a History of Erasure and Exclusion – Roxanne Dunbar-Ortiz. Ko su, šta su i kako žive imigranti u SAD-u? Da li je teže biti Japanac, Irac, crnac ili Indijanac? Ko tu koga, kako i zašto jaše? Ako su im takvi međusobni odnosi, treba li da čudi odnos koji imaju prema drugima? Ovo je knjiga o istoriji nejednakosti u Americi.
Zlu Ameriku sam presecala čitajući o Oktobarskoj revoluciji. Slučajno ili namerno baš iz pera američkog navinara. 10 dana koji su potresli svet Džona Rida “uživo” prenosi borbe na ulicama, govore revolucionara i previranja između Bele garde, menjševika i boljševika. Dopala mi se koliko i Evansova Propast u Čileu. Svedočanstvo jednog velikog istorijskog događaja. Priče o ruskoj revoluciji sam dopunjavala Ratnim pričama Lava Tolstoja. Iako su Tolstojeve priče iz ranijih vremena, atmosferom su se savršeno uklopile, jer svi sukobi liče jedni na druge, i nijedan nema srećan završetak. Tolstoj je takav majstor da ga je milina čitati i kada o najvećoj bedi i nesreći piše.
Omladina bez Boga Edena Fon Horvata je još jedan klasik koji sam eto tek ove godine uzela da pročitam na preporuku svoje lepše polovine. Ja sam uvek verovala da će žena prepoznati svog idealnog muškarca po knjigama koje joj preporučuje. I mogu vam reći da se niko nije udao dobro kao ja! Vanvremenska knjiga sa svevremenskim pitanjima i dilemama, iako je radnja smešten u nacističku Nemačku između dva rata. Ova knjiga bi trebala biti deo obavezne lektire.
Sve to mi nije bilo dovoljno depresivno te dodah i Portugalku na listu. Nikada nisam bila u Portugalu, ali sam Portugal uvek zamišljala kao depresivnu zemlju visokih litica, niskih sivih oblaka, šibanu kišom i vetrom. I svi stanovnici su beživotni i depresivni. Za ovu sliku krivim retrospektivu portugalskog filma u kojoj sam uživala u Kinoteci negde početkom 2000tih. Iz nekog razloga bojim se da bih odlaskom u Portugal narušila ovu idealnu sliku jer bi stalno sijalo sunce i kiša, kao za inat, ne bi ni jednom pala za vreme mog boravka. Marija Žudit de Karvaljo svojim pričama u Odapetoj streli savršeno dočarava ovu atmosferu. Priče manje-više ne govore niočemu, u njima samo obitavaju neki likovi. Ne sećam se preterano tih priča, ali se sećam da sam bila srećna što Marija nije narušila moju sliku Portugala i njegovih stanovnika.
U to vreme sam krenula da se aktivno bavim našim pripremama za put u Francusku Polineziju te se dohvatih knjige Sea People: The Puzzle of Polynesia – Christina Thompson. Kristina je udata za Maora sa Novog Zelanda. Njena knjiga je nastala iz želje da shvati kulturu svog muža. Kristina se tu malo zanela pa je otišla u širinu i napisala knjigu o svim Polinežanima, od Novog Zelanda, proko Uskršnjeg ostrva do Havaja. Kako i zašto su se širili? Ko ih je nalazio iako se nikada nisu gubili? Ko ih je osvajao? Kome i dalje robuju? Ako volite Džerada Dajmonda, Pacifik i Polinežane bićete oduševljeni. Fantastična knjiga!
2024. je trebala da bude Orvelova godina. Htela sam da iščitam ponovo sve njegove romane (koje posedujem). Ali to se nije desilo jer ne stigoh od gomile knjiga koju do sad čitala nisam. Te kad konačno pomislih da ga dohvatim, pažnju mi privukao Haksli. Stoje mi u nizu njihove knjige. Nikad nisam bila preterano ljubitelj Hakslija i iz tog dugog niza pročitala sam samo dve knjige u srednjoškolskim danima. Valjda još uvek pod uticajem Pacifika pomislih da je dobra ideja da nastavim sa ostrvima. Tako se odlučih za Island – Aldous Huxley. To je bilo baš prijatno iznenađenje. Knjiga je o tome kako će nas kapitalizam sve progutati. Kako ćemo svi na kraju kopati litijume zarad napretka. To je ukratko o knjizi, iako u njoj nema litijuma uopšte. To ja priču prilagođavam aktuelnim dešavanjima u domovini. Način na koji Haksli opisuje ostrvo, njegove stanovnika i provlači ideje o nekom boljem društvenom uređenju je fenomenalan. Verovatno ću 2025. umesto Orvela, ponovo čitati komšiju mu na polici.
Malay Archipelago – Alfred Russel Wallace je jedna od onih starinskih poslastica. Nezamenljiv kao popara za doručak. Sigurno da je smashed avo popularniji ovih dana, ali za njega vam treba svež avokado i dobar hleb, za poparu samo “otpaci”. Čovek je putovao svetom sredinom i krajem 19. veka, hvatao bube, ptice, majmune i ostali živi svet, preparirao ih i prodavao muzejima i bogatim Englezima. Uz to je bio nadaren za pisanje, zainteresovan za postanak vrsta, Zemlje, lokalne “divljake” i sve ostalo. Sva ta svoja interesovanja je spojio u ovu knjigu kojom je obuhvatio područje današnje Malezije, Indonezije, Singapura i Papue. Na momente pomalo šovinista, nacionalista i rasista, ali s obzirom na vreme i okolnosti zapravo je bio vrlo tolerantan čovek.
Dok sam čitala Valasa stigoh da se okupam na Sumbavi i skoknem do crnogorskih planina. I uželim se Singapura. Toliko da sam nakon povratka otišla do knjižare da se opskrbim singapurskim piscima. To su leto obeležili The Minorities – Suffian Hakim i The Riot Act – Sebastian Sim. Hakim je uspeo da izmeša duhove, ilegalne imigrante, kriminalce i kojekakve čudake i sve ih pošalje na ludu avanturu. Malo previše ludu za moj ukus, ali je uspeo da napravi glavnog junaka punog ljubavi i tolerancije zbog čega će vas knjiga i očarati. Sebastian sa druge strane u centru svoje knjige ima stvarni, istorijski događaj: Nerede u Maloj Indiji od pre desetak godina. Knjiga prati priču iz ugla tri žene na različitim položajima i iz različitih društvenih slojeva. Dobro oslikava singapurski mentalitet, mada knjiga ima komičan karakter, a ja nisam ljubitelj toga da se ozbiljne teme obrađuju na neozbiljan način. Čini mi se da ih na taj način banalizuju. Umesto da zbog nepravde, korupcije i zla budemo besni i zabrinuti, te krenamo da menjamo svet, mi svu energiju ismejemo. I dalje, izuzetno zanimljiva knjiga.
Zakopano ogledalo Karlosa Fuentesa došlo je posle Singapuraca. Španija ili Latinska Amerika? Zašto ne obe? Istorija, mitovi, ljudi, umetnost… jedni pored drugih ili jedni naspram drugih? Fuentes anlizira dva sveta. Volim ja Fuentesa ali knjiga o Ahilu i Godine s Laurom Dijas su mi mnogo bolje legle od ove.
Pomalo razočarana Fuentesom, odlučih da se ponovo okrenem Orvelu. Ali avaj! Sa druge strane Orvelovog niza stajala je: The Gadfly – Ethel Lilian Voynich. Etel je bila jedna fascinantna žena. Mislim, kada te naprave dva fantastična matematičara, Džordž Bul i Meri Everest, imaš velike šanse da postaneš fascinantna žena. Etel je u svojoj mladosti volela revolucionarne momke, te joj je Stepnjak držao časove ruskog, a Vojnič osvojio srce. Nije ni čudo što je njen najpoznatiji roman ljubavno pismo svim revolucionarima. Obad je priča o revolucionarima Mlade Italije i njihovim težnjama ka ujedinjenoj Italiji. Ova knjiga je i ljubavna priča između dvoje revolucionara, oca i sina, Boga i čoveka. Roman je bio izuzetno popularan među revolucionarnim Rusima, a u Kini je postao i deo obavezne lektire.
Statless – Chen Tienshi Lara je bio uvod u Japan u kojem smo proveli ceo oktobar. Ljudi bez države. Njihov položaj i status u Japanu. Kako se bez države rađa i ostaje? To su glavna pitanja koja okupiraju ovu Japanku, tajvanskog porekla. Rođena u porodici emigranata sa Tajvana, sučena veći deo svog života sa neravnopravnim položajem u svojoj japanskoj domovini. Posvetila je svoj rad i život upravo ovom pitanju i u ovoj knjizi tu temu obrađuje iz perspektive svoje porodice, mada je širi i na problem drugih imigranata u Japanu, kao i status ljudi u sličnoj situaciji u drugim zemljama.
Boraveći u Japanu, čitala sam između ostalog, japanske autore. Kratke priče; Terminal Boredom – Izumi Suzuki i istorijski roman; Silence – Shusaku Endo. Suzuki piše priče, tugaljive, pomalo pankerske, futurističke, ali nikako dosadne. Suzuki je bila zabavna, ali nedovoljno da bih joj se vraćala. Zato, gospodin Endo! Tišina je knjiga o portugalskim jezuitskim misionarima u 17. veku koji su bili proganjani u Japanu. Jednom davno mi je neki Nemac rekao da je Na Drini ćuprija njemu jedna od omiljenih knjiga. Celo veče nas je obasipao hvalospevima o Andriću i pomenutoj knjizi. Sve to mi je bilo izuzetno simpatično, ali nije mi bilo jasno kako je knjiga uspela da ostavi tako jak uticaj na njega? Meni su sami događaji i ličnosti toliko važan deo te knjige da mi se činilo da bez razumevanja istih čovek ne može u potpunosti da sagleda niti Andrićevu veličinu, niti veličinu tog dela. On je naprotiv trvdio da je veličina tog dela upravo u Andrićevoj sposobnosti da sve likove i situacije predstavi i prikaže na univerzalan način, te da oni napuštaju granice podneblja kojim se bave i postaju globalne. Prošlo je više od 15 godina od tog razgovora, ali upravo te njegove reči su mi se vrzmale po glavi kada sam pročitala Tišinu. To je upravo bio moj doživljaj ove knjige. Endo je uspeo svojom genijalnošću da prevaziđe sve granice među nama.
Japan je zaokružila knjiga: The Housekeeper and the Professor – Yoko Ogawa. Simpatičan roman o starom profesoru lošeg pamćenja, njegovoj paziteljki i njenom sinu. I pre svega brojevima! Lepo napisana, pitka. Mada, moram da priznam da nema tog dela knjige sa matematikom koji me je vraćao u detinjstvo i moju opsednutost brojevima u ranom uzrastu, bila bi mnogo manje zabavna.
Ogava je došla kao preporuka od drugarice. Ona je očajnički želela da mi preporuči knjigu koja će mi se svideti. Par meseci ranije mi je za rođendan poklonila All Fours – Miranda July koju sam ostavila posle prva dva poglavlja. I ta prva dva poglavlja su bila mučenje, ali s obzirom da je bila poklon bliske osobe, bilo mi je žao da knjigu ostavljam posle 2 strane. Te moderne zapadne žene, sa svojim krizama indentiteta, psihozama i slabim karakterom nisu štivo koje mogu da ispratim. Te tako Ogava dođe kao preporuka broj 2, jer ima matematike, a ona zna da to volim. Tu je bila u pravu. Taj deo s matematikom me je najviše i dirnuo.
I dok mi je Kejt davala Ogavu na čitanje, njena jedanaetogodišnja ćerka mi je spakovala The Lost Hero – Rick Riordan. Ovo je prva knjiga u serijalu The Heroes of Olympus. Tinejdžerska knjiga o deci rimskih i grčkih bogova. Klasičan superhoji američki model knjige. Nemam previše simpatija za taj koncept niti za takvog heroja, međutim sama činjenica da su osobine dece kopija osobina njihovih roditelja, koje su bazirane na orginalnoj mitologiji čini ovu knjigu zabavnom i edukativnom. Kako mi je moja mala drugarica objasnila Rik je napisao više serijala baziranih na mitologijama; grčkoj, rimskoj i grčkoj, egipatskoj, vikinškoj. Sve u ovom fazonu, avanture superheroja. Zanimljiv, tj. zabavan način da se deca upoznaju sa ovim mitologijama.
Udaljih se od Japana, a zapravo sam u Japanu čitala i Koreance. Prvo kolekciju priča Your Utopia – Bora Chung. Priče su simpatične. Zanimljive. Drže pažnju. Ima malo fantazije, naučne-fantastike, horora, čak i komičnih elemenata. Ali opet, kao i sa Izumi Suzuki, ništa fascinantno, neponovljivo ili dovoljno uzbudljivo ne nađoh u tim pričama da poželeh da pročitam još nešto od autorke.
Ali zato je na scenu stupila Cho Nam-Joo sa dva svoja romana Kim Jiyoung, born 1982 i Saha, i spasila stvar, tj. oduševila autorku ovog posta! Prvo beše Kim, rođena 1982.; Tradicija, Položaj žena u društvu; Šta se od Kim očekuje?; Šta sama od sebe očekuje?; Odakle proističu njene nesigurnosti i slabosti?; Šta će sve dovest Kim do stanja ludila? Ovo je fenomenalan roman koji realno dočarava probleme i izazove žena u tradicionalnom društvu. Ubada tačno u metu! A onda je Čo u romanu Saha odlučila da piše i o socijalnoj nepravdi te smestila brata i sestru imigrante u zamišljenu policijsku zemlju i suočila ih sa surovim svetom. Sem samog završetka koji je otišao u neku suvišnu fantastiku, i ovaj roman je genijalan!
Kolekcija priča o imaginarnim svetovima, njihovim uređenjima i stanovnicima: Changing Planes – Ursula K. Le Guin. Iskreno nisam neki obožavalac Ursule. Prosto ne uživam u njenom stilu. Ovo je bio moj drugi pokušaj čitanja ove autorke. Ona zapravo obrađuje izuzetno zanimljive teme u svojim delima i njen stav mi je srodan i drag, ali taj način pisanja… Nešto mi tu fali i ja prosto ne uživam preterano u njenim knjigama. S obzirom da je Miljan veliki obožavalac iste mi imamo gomilu njenih knjiga i verovatno ću vremenom pročitati još koju, ali za sada mi je Ursula… onako…
Neimpresirana Ursulinim pričama okrenula sam se dramatizaciji još jednog istorijskog događaja. Ili bolje reći dva? Island of the Lost – Joan Druett. Knjiga nam donosi priču o posadi dva broda koja su doživela brodolom u blizini ostrva Okland. Iako se vreme njihovog boravka na ostrvu poklapa, oni nisu bili svesni postojanja druge grupe. Džoan kombinuje dnevničke zapise, istorijske reportaže i delom romanizuje same događaje. Izvanredan je pisac. Sama priča je vrlo zanimljiva jer govori o preživljavanju, koje sposobnosti su nam za to potrebne kao i upravljanje grupom ljudi u tim ekstremnim situacijama. Zanimljivo je da nam je tu knjigu poklonio vlasnik pansiona kod kojeg smo odseli u Francuskoj Polineziji. Nikad čovek ne zna kada i gde će se sresti sa fantastičnom knjigom.
Godina se bliži kraju te se manuh priča i romana I okrenuh se ozbiljnijim temama: Fully Automated Luxury Communism – Aaron Bastani. U svojoj knjizi Bastani nam predočava kako će nove tehnologije da nas oslobode rada i ako ćemo da živimo u nekom novom, fensi-šmeksi, tehnički naprednom, srećnom društvu. Već je naslov pogrešan, reč izobilje ne može stajati pored reči komunizam. U komunizmu nema izobilja jer se resursi dele ravnopravnjije, a resursi su vrlo ograničeni. Izobilje nastaje usled neravnomerne raspodele dobara, ja imam zato što ti nemaš. Matematika je vrlo prosta stvar 20 + 20 = 40 i 1+ 39 = 40. Ovo prvo je komunizam, ovo drugo luksuz. Luksuz može samo da stoji uz reč beda kao suprotnost ili nejednakost kao dopuna, nikako ne ide uz komunizam. I pored problematičnog naslova, pročitala sam knjigu i ništa tu nije izazvalo neke korisne, revolucionarne misli, niti mi se činilo da to što on zamišlja može biti izvodljivo ako se u obzir uzmu sve relevantne činjenica onakve kakve jesu, a ne samo iz ugla koji nam odgovara. Poprilično razočarenje.
Za kraj godine zasladih se Bukčinovom biografijom: Ecology or Catastrophe – Janet Biehl. Bukčin je bio veliki mislilac, jedan od prvih ekologa, pri tome levičar, profesor, samoobrazovan. Rođen u Americi u porodici jevrejskih imigranata iz Rusije. Odgajili ga baba revolucionarka i njujorška levičarska omladina. Knjigu je napisala njegova životna saputnica, nakon njegove smrti. Meni je drago što je baš ova knjiga zatvorila ovu godinu. Bukčin je izuzetan čovek sa neverovatnim idejama. Knjiga je organizovana oko Bukčinovih ideja i aktivnosti. Samo donekle hronološki. Bilo je teško pratiti sam razvoj njegovih misli. Autorka ne poklanja dovoljno vremena njegovim savremenicima. Zapravo je nemoguće shvatiti zašto i kako je Bukčin razvijao svoje ideje. Ova knjiga je pre kolekcija samih ideja. Zanimljiva i korisna knjiga, ali tehnički je mogla biti mnogo bolje odrađena.
Napomena:
Naslovi su navedeni na jeziku na kojem sam knjige čitala. Neke od tih knjiga su prevođene i na srpski.