Od sletanja u Seul, do poletanja iz istog dve nedelje kasnije, Južna Koreja nije prestajala da me iznenađuje i zbunjuje. Izostao je veliki kulturološki šok, jer na neki način podseća na već viđene predele po Aziji. No, sve je izgledalo drugačije od onog korejskog koje sam ja viđela i sretala, van same Koreje. Naime, kad god otkrijem neku novu slatku džidžabidžarnicu u Singapuru, ispostavi se da se u njoj prodaju stvari iz Koreje. Sitnice, poput oslikanih blokčića, nalepnica, olovki, privezaka, mašnica, šnalica i sl. 90% garderobe koju sam kupila u Singapuru na sebi ima etiketu “proizvedeno u J. Koreji”, i sve do jedne su korejske radnje. Meni omiljeni restorani u Singapuru su upravo korejski. Već dve godine čitam postove blogera, mahom stranaca sa trenutnim boravkom u Koreji, koji hvalospevima opisuju korejske prirodne lepote. Da ne pominjem da sam se u poslednje vreme gotovo u potpunosti posvetila korejskim stripovima. Na neki način, očekivala sam da će Južna Koreja biti mešavina svega gore navedenog. Ali, ona je samo na retke momente to bila.

To me nije razočaralo, jer ova nova, prava Koreja ima mnoštvo stvari zbog kojih ćete pasti na dupe. OK, možda sam malo bila razočarana onim odlaskom na Seoraksan. Dobro, dobro, malo više. Doduše, za to sam sama kriva jer sam u onim hvalospevima zanemarivala ta mala, usputna, gunđanja na gužvu. U moju odbranu, uzmite u obzir, da sam ja to naše putovanje zamislila kao prilično aktivno i u prirodi. To što se neplanirano završilo kao kulturno-urbana poseta mahom Seula, uopšte nije pomoglo. Sad sa ove daljine, čini mi se da ja od te ideje “hoću da obujem planinarske cokule i šetam po brdima”, ja i nisam iskreno ni u jednom momentu, odustala.

No, čak i ako bih uspela da nekako izbacim svo to nezadovoljstvo, što je ovaj svet (sram ga bilo!) drugačiji od onog kakvog ga ja želim u datom momentu, i dalje ostaje činjenica, da sam često imala utisak da se u J. Koreji s nekim igram gluvih telefona. Kako je Miljan bio apsolutno očaran J. Korejom i našu promenu plana puta nije tako tragično doživeo, ja sam često njega koristila kao medijum između mene i mojih reakcija na viđeno. I dalje, osećanje koje u meni preovlađuje o svemu doživljenom u J. Koreji, sa ove vremenske i prostorne distance, je zbunjenost.

Poseta Hejri selu možda najbolje dočarava moj doživljaj Južne Koreje i tu izgubljenost o kojoj pričam. Hejri je seoce koje se nalazi na severu zemlje, na manje od sat vremena vožnje od Seula. Oko Seula postoji nekoliko tematskih sela koja su planski građena. I mahom su sva prema granici sa Severnom Korejom. Te tako na putu do Hejrija koje je umetničko selo (Heyri Art valley) i koje je najsevernije, možete svratiti u Sve-na-rasprodaji selo (Paju Premium Outlets), Knjiško selo (Paju Book City), Francusko selo (Paju Provence Village) i Englesko selo (Paju English Village). Hejri selo se reklamira kao stecište umetnika različitih branši, kao selo u kojem ima više galerija i muzeja nego stanovnika. Kako smo mi već dosta skitali po seulskim muzejima i galerijama, i u njima otkrili neke prave dragulje, odlazak u Hejri je na neki način trebao da bude vrhunac kulturne posete J. Koreji. I na neki način to i jeste i nije bio.

Ali, krenimo redom. Put do samog sela je interesantan. Kao što već rekoh, u nekom od ranijih postova, većina natpisa je samo na korejskom. Sva sreća pa su brojevi arapski. To sve i nije neki problem, pre je ličilo na malu avanturu, s onom blagom jezom u iščekivanju da li ćemo zaista stići do odredišta. Da smo na pravom putu, shvatili smo kada su krenule stanice oko već pominjanih sela. Naime, one su ispisane i na engleskom. Nama ipak đavo nije dao mira te siđosmo jednu stanicu pre našeg pravog odredišta. Prvo što mi je zapalo za oko su biciklističke staze. Njih ima bukvalno svuda. Kraj svakog puta. U svakom selu ili gradu. Ne znam da li J. Koreja pokušava da postane raj za bicikliste, ali ove staze su često šire, nego pešačke. Ono što me je zbunjivalo je da su te staze prazne. Za dve nedelje koliko smo proveli tamo, broj biciklista koji je prošao pored nas bi se mogao nabrojati na prste jedne šake. Ja se iskreno nadam da će svi oni pešaci sa brda, kupiti bajseve i krenuti ovim stazama, te ću tako u onim planinskim putevima možda jednog dana i uživati.

Samo selo je na prvi pogled delovalo kao arhitektonski raj. Ja inače volim moderne kuće, ali ove u Hejriju su me ostavljale bez daha. Posebno mi se dopalo što je prostor između kuća ogroman, a predeo brdovit, pa kuće možete sagledati iz različitih uglova. Ogroman broj kuća je pretvoren u galerije i/ili kafiće i restorane, pa smo mogli uživati i u unutrašnjosti. Same postavke u tim galerijama, su bile katastrofalno razočarenje, pa sam se ja uglavnom fokusirala na praktična pitanja tipa: “Kako se peru prozori površine od 20 metara kvadratnih?”, ili “Kako li to staklo izgleda u preseku?” ili “Kako li uopšte sve to greješ zimi?”. Što se samih postavki tiče, moje emocije su varirale između ravnodušnosti i zgroženosti. Celo selo, i umetnost u njemu prisutna, su dela ljudi koji tamo žive ili su živeli. Manji deo umetnina je dovučen odnekle, ili pripada nekoj drugoj epohi. U jednom od mnogobrojnih savremenih muzeja u Seulu, umetnička postavka je bila kombinovana sa citatima umetnika i kritičara na temu savremene i moderne umetnosti. I jedan od njih je izražavao sumnju da u današnjem, globalizovanom svetu postoji razlika između korejske i evropske savremene umetnosti. Aludirajući očigledno, da je uticaj peostora nepostojeći. Ja se s ovim ne bih složila u generalu, ali činilo mi se da je ta tvrdnja apsolutno tačna za ona dela koja su bila izložena u ovim galerijama. Doduše možda sam samo zla, jer su slično razočarenje i ravnodušnost izazivale i silne galerije i muzeji po Evropi.

S druge strane, ogroman broj lokala kombinuje umetničke postavke i birtiju. Dobro, ne birtiju, kafić ili poslastičarnicu. Šta god da su, ono što je bilo izloženo na njihovim zidovima je bilo obilje kičeraja i neukusa. Mada, da nisu imale taj prefiks galerija u svom imenu, i da dela nisu bila na prodaju, sam prostor bi bio više nego simpatičan. Ali, nazivanje toga umetnošću mi se činilo više nego pretenciozno. U muzeje nismo ni ulazili, svi do jednog su izgledali kao skladišta džidžabidža. I svi su bili vrlo tematski, poput muzeja limenih igračaka, ili muzeja filma, muzeja video igrica, muzej čokolade, muzej muzičkih instrumenata i sličnih sranja za koje je po glavi trebalo izdvojiti 20tak evra. Priznajem da bih vrlo rado pogledala nečiju privatnu kolekciju limenih igračaka, ali mi se plaćanje iste činilo besmislenim.

Mislim da ovde naslućujete moj problem sa Hejri umetničkim selom. Reč umetnost, se jednostavno činila neopravdanom. Ako odete samo u jedan muzej u Seulu, u njemu ćete naći više umetnosti nego u celom ovom selu. I tako ja završih, šetajući ovim selom, oborena s nogu lepotom svake pojedinačne zgrade i istovremeno zgrožena onim što se u njima nalazi. Pred kraj obilaska, već totalno razočarana “umetnošću”, primetih simpatičan kafić. Tek kad smo ušli shvatili smo da kafić pripada muzeju. Prvo nam je bio simpatičan sam kafić, a onda i stvari koje su prodavali u muzejskoj prodavnici koja je u sklopu tog kafića. Nisam bila sigurna, da li imam snage za obilazak samog muzeja. Bojala sam se da bi razočarenje istim, bio loš završetak naše ture. Ali, kako je to zapravo bio prvi muzej koji nije bio posvećen nečijem lošem kolekcionarskom ukusu, odlučili smo da prošetamo njime. Kakav bi biser propustili da u njega nismo svratili.

Muzej savremene umetnosti u Hejri selu nema stalnih postavki. Kad smo mi posetili ovaj muzej, u njemu su bila dela koja su rezultat vrlo zanimljivog pokreta u J. Koreji. Naime, u korejskim školama za slepu i slabovidu decu, likovna kultura kao predmet ne postoji. Zapravo nije postojao pre nego što je kao eksperiment uvedeno u jednu od škola u Seulu. Lično, ja ne poznajem nijednu slepu ili slabovidu osobu. I nikad nisam razmišljala kako zaista ovakve osobe doživljavaju svet oko sebe. Ova postavka mi je dala uvid u taj svet. I mogu vam reći da je magičan. Izložena dela su nastala kao razultat dečije posete skloništu za slonove u Tajlandu i poseti kineskoj četvrti u Seulu. Slon više nikada neće izgledati isto u mojim očima. A i osećam se uskraćenom za veštinu da mirise predstavim crtežom. Samo to sučeljavanje sa činjenicom da ceo jedan svet za mene ne postoji, zato što su moje veštine i sposobnosti u rangu sa većinom ljudi, i zato što su ta drugačija deca odrastala izolovano u odnosu na mene, je bilo neverovatno psihološko iskustvo. Ova postavka je ostavila izuzetno snažan utisak na mene. Osećala sam se zaista ograničeno. Zbog svega toga što vidimo očima, čujemo ušima ili osetimo nosem, kao da gubimo sposobnost da improvizujemo, kao da smo izgubili celu dimenziju time što su nam čula tako usko specijalizovana. Ovog slona ispod, izvajalo je jedanestogodišnje slepo ili slabovido (nije precizirano u opisu) dete. Ako ste sebe smatrali kreativnim i talentovanim do sad, razmislite još jednom.

Te tako kao po ko zna koji put u toku putovanja po J. Koreji ostadoh zabezeknuta. Oduševljena i ponesena pomenutom postavkom i arhitekturom, a istovremeno totalno zaprepašćena da ono što sam očekivala nisam dobila. Tj. koliko je to selo bilo drugačije od slike koju sam na osnovu opisa na zvaničnom sajtu i nekih putopisa zamislila. I na kraju, otišla bih definitivno opet, samo ovog puta da uživam u džidžabidžama, i lepo uređenim kafićima, bez iluzija da Hejri selo i umetnost imaju išta zajedničko. A u isto vreme, ironije radi, sećaću ga se po najinspirativnijoj umetničkoj postavci.