Parada : Svečana priredba kojoj je cilj da se nešto pokaže ili istakne (izvor Vujaklija)
Ponos : Emocija ili osećaj velikog zadovoljstva samim sobom, kao i poštovanje samog sebe u “celini” (izvor Vikipedija)
Nedelja popodne. Sunčan i topao dan. Možda malo više nego što sam očekivala od sredine septembra. Još jedan dan proveden sa majstorima. Umorna sam. Više psihički nego fizički. Htela bih jedan dan bez misli o stanu, radovima, majstorima, nameštaju. Htela bih jedan dan samo za šetnju i spavanje rezervisan. Dan dobiti neću. Nerado pristajem na par popodnevnih sati. Nedelja popodne znači gužvu u gradu. Dan bi značio zelenilo i prirodu. Osećam se prevareno, no ipak krećem u šetnju.
Penjemo se Makedonskom iz pravca Politike. Na uglu sa Dečanskom odlučujemo da krenemo levo, da se prošetamo Bulevarom. Da odemo do Vuka. Posle ćemo odlučiti kuda dalje.
Kod Nušićeve nas dočekuje blokada i policajci. Bacam pogled ka Trgu Nikole Pašića. Zavidim ono malo prolaznika koji su na ulicama.
– Hoću tamo! U onaj prazni Beograd! Ajmo Nušićevom na gore, pa da probamo s Terazija iz Srpskih Vladara.
Mi tamo, kad, zamisli, i tamo blokade.
– Možda možemo podzemnim prolazom?
– Pa nisu valjda toliko glupi?
– A to bi te začudilo?
Spuštamo se Balkanskom. Najzad krećemo stepenicama, da preprečimo do Terazija. Izlazimo napolje i nalazimo sebe s druge strane barikada. Na kraju se ipak čudim koliko su glupi. Ili nehajni. Ili… ma sve je to i tako predstava.
Neću ni da mislim o tome. O njima. Našli smo se u praznom Beogradu. Tek negde, na kraju, oko Slavije vide se kola i ljudi. Po ulici Srpskih Vladara tek pokoji prolaznik, stanar, ili neki sanjar kojeg barikade nisu mogle sprečiti.
Zaista nisam htela da mislim o tome. Zaista nisam. Ali ma koliko se trudila da ignorišem svet oko sebe, on neće da ignoriše mene. Nije mi jasno zašto su ulice blokirane? Negde u razgovoru s Miljanom dođoh do zaključka da je to zarad bezbednosti učesnika parade. Nekom se to može učiniti logično. Ali za moj nenasilni mozak to nije imalo nikakvog smisla. Zar bi neko fizički napao gej osobu? Zar neko može toliko da mrzi?
Onda se setih kako sam pre nekog vremena srela Vučića u Zemunu. I setih se želje da ga gađam onom kaldrmom po kojoj sam hodala. Toliko sam se tresla od besa i mržnje da sam na kraju i glavobolju dobila. Zapravo možeš nekog da mrziš toliko. Treba samo još da budeš lud pa da kreneš nečim da ga gađaš.
Vučić je za mene manifestacija svog zla koje se dešavalo devedesetih. Možda nas je Sloba u rat gurnuo, ali je Šešelj sa malim od Šešelja, danas poznatijim kao Vučić, najjače dolivao ulje na vatru mržnje. I bez obzira na svo to zlo, i bez obzira na svu apatiju i mizeriju koju su oni posle njih izazvali, zahvaljujući kojima je mali od Šešelja i mogao da se povampiri, ja sam odlučila da progutam sav bes i mržnju. Ja sam odlučila da ne bacim taj kamen u Zemunu.
No izgleda da je kamen ili nešto još ubojitije, opcija za neke. I izgleda da zbog toga država misli da paradu treba izolovati. Ko će se baviti obrazovanjem, informisanjem, tolerancijom, manirima? Zar nije lakše, jeftinije i brže samo postaviti ogradu? Na kraju krajeva nekog moramo kriviti, nekoga moramo mrzeti. Protiv nekoga se moramo ujediniti. I uvek je za to najlakše, najbolje i najefikasnije izabrati one kojih je procentualno malo. Onda sigurno pobeđujemo. Zar ne?
Naše društvo je odlučilo da je normalno mrzeti gej populaciju jer oni… (dopiši štagod, ja stvarno ne mogu da smislim ni jedan razlog zašto bi ih neko mrzeo). Ja imam neke prijatelje i poznanike koji vole osobe istog pola. Oni imaju sjajan smisao za humor, imaju ista interesovanja kao ja, gledamo iste filmove, slušamo istu muziku, čitamo iste knjige, penjemo iste planine. Upoznala sam i gomilu gej ljudi koji su bili totalni smarači, dosadni, naporni, baš kao i većina strejt osoba. Između ovih koje rado srećem i s njima provodim vreme, i ovih koji me smaraju, ne postoji ništa što bih ja mogla da nađem kao zajednički imenilac ili drugačije nego kod strejt osoba. Čovek je čovek ili je govno. On je dosadan ili je zabavan. On je pametan ili je glup. On je jak ili je slab.
Ja pažljivo biram svoje društvo. Malo je ljudi kojima se istinski radujem. Malo je onih koje zovem prijateljima. I malo je onih kojima poklanjam svoje dragoceno vreme. Malo je zapravo ljudi vrednih moje pažnje. A ljudi dobijaju moju pažnju ako me vesele, ako su inteligentni, ako su nezavisni, kritični, jaki, ako imaju određena interesovanja i strasti. To s kim dele svoje telo, na koji način to rade i kako se generalno osećaju prema tom mesu koje drži njihovu dušu mi je potpuno nebitno. Smatram prostim i nevaspitanim voditi brigu o tuđem životu, o nečijoj intimi i privatnosti. Vrata postoje da bi nekada bila zatvorena. I onog momenta kada ih neko zatvori, maniri, dobar odgoj, pristojnost i poštovanje treba da nas spreče da ih otvorimo.
Na žalost, gej populacija se od svoje rane mladosti suočava sa tim pritiskom nepostojanja vrata. Od ranog detinjstva, preko “veselih” tinejdžerskih godina, pa sve do groba, prati ih to odsustvo vrata. Svi se bave najintimnijim delovima njihovog života. Ljudima oko njih je mnogo bitnije gde je bio njihov jezik i šta se dešava s njihovim polnim organom, nego šta im tišti dušu, šta ih raduje, šta ih interesuje ili kakve muke muče njihove mozgove. Ljudi oko njih se bolesno i perverzno, izopačeno i nasilno, bave njima od onog momenta kad postanu svesni sebe. Odrastanje u takvim uslovima na mnoge ostavlja trajne posledice. Nije uopšte čudno da mnogi od njih teže ekstremnom ponašanju ili ekstremnom vizuelnom izražavanju. Sigurna sam da svako ko se imalo interesuje za psihologiju, može da razume ove mehanizme. Oni su odraz u ogledalu društva u kojem odrastaju, u kojem žive i umiru. Tek kada ih okolina prihvati, i oni će biti u stanju da prihvate sebe. Jer, na žalost, većini ljudi je potrebna potvrda okoline. Većina je nesamostalna i previše slaba da preseče konce sa svetom oko sebe. Sviđalo se to strejt fašistima ili ne, gej ljudi su uglavnom iste šonje kao i oni. I njima treba grupa kojoj će da pripadaju.
Jedna takva grupa je te nedelje šetala ulicama Beograda. Paradirala je svoj ponos tim praznim delovima grada zabarikadiranim od strane policije. Država im je obezbedila utopijski delić Beograda u kojem su mogli da budu ono što jesu. Na toj svečanoj priredbi doduše nije bilo publike. Tek pokoji prolaznik, što stavovnik tog dela grada, što budala poput nas. Vesela povorka nam je presekla put u Kneza Miloša. Vijorile su se zastave u duginim bojama. Imali su čak i kamion sa kojeg su, u stilu velikih svetskih karnevala, mahali ženskasti muškarci. Ili su to čak bile muškaste žene. Ko će ga znati. Nisam zagledala. Bavila sam se ostalim učesnicima kolone i njihovim parolama: “I pederi su radnici”, “Queers against Capitalism”, “Premijerko, kako je živeti sa svim povlasticama”…
Nisam mogla da se oduzmem utisku besmislenosti čitave predstave. Jer predstava se pravi za publiku, a publike nije bilo. Nije mi bilo jasno zašto pristaju da budu deo tog cirkusa koji je država napravila od svega? Zašto pristaju da ostaju u tim granicama? Zašto ne probiju barikade i ne krenu Knez Mihajlovom?
Sa zvučnika je treštao neki loš pop. Privukao mi je pažnju stih, koji se vrteo pre par godina: “poljubila sam devojku i svidelo mi se”. Ozbiljno? Tako se boriš protiv ugnjetavanja? Tako se boriš protiv nepravde? Protiv sistema? Zar se tako menja svet? Njima treba pank. Njima treba bes. Sa tih zvučnika treba da trešte Propagandhi sa Homophobes Are Just Pissed ‘Cause They Can’t Get Laid, No Means No sa Hunt The She Beast, NOFX sa I’m a Transvest-lite, Rise Against sa Make it Stop, Against Me! sa True Trans Soul Rebel…
A onda sam se setila one kaldrme u Zemunu. Setila sam se onog kamena koji nikad nisam bacila. Osetih nemoć. Osetih saosećanje. Prođe mi kroz glavu da njima treba samo malo pažnje i ljubavi. Da im treba saosećanja. Razumevanja. Odlučih da zaboravim na sve svoje velike misli. Da za momenat postanem jedna osoba manje koja će ih osuđivati. Seksualnost im nikada nisam uzimala za zlo, ali muzički ukus jesam. Odlučih da pevam u svojoj glavi svoje pesme, a uz njih hodam.
Šetali smo do Manježa. Park je bio opasan dodatnom ogradom. Policija ispred ograde. Logor u logoru. Onaj malopređašni pokušaj ignorisanja realnosti je propao. Stvari su onakve kakve jesu. I ova stvarnost mi se činila previše tegobnom. Ograde ipak ne mogu da ignorišem. Ne mogu sebe da nateram da uđem u taj ograđeni, klaustofobični prostor ma koliko se trudila. Plašila me je ta scena kojoj sam prisustvovala. Plašili su me ti uniformisani likovi. Čiji su oni psi? Šta će sledeće da im bude naređeno? Imam li ja poverenja u tog što im izdaje naređenja? Tog koga služe? Taj isti je napravio i onaj veći i ovaj manji tor. Taj neko mi ne deluje kao čovek od poverenja. Taj neko nije neko kome mogu verovati.
Udaljili smo se s nekim čudnim miksom osećanja straha, tuge i razočarenja. Ni trunku ponosa nisam osećala. Nastavila sam da paradiram praznim ulicama Beograda strah koji su mi uterali u kosti.