postcards…
The world moves with me

Parada ponosa / 17.09.19

Parada : Svečana priredba kojoj je cilj da se nešto pokaže ili istakne (izvor Vujaklija)
Ponos : Emocija ili osećaj velikog zadovoljstva samim sobom, kao i poštovanje samog sebe u “celini” (izvor Vikipedija)

Nedelja popodne. Sunčan i topao dan. Možda malo više nego što sam očekivala od sredine septembra. Još jedan dan proveden sa majstorima. Umorna sam. Više psihički nego fizički. Htela bih jedan dan bez misli o stanu, radovima, majstorima, nameštaju. Htela bih jedan dan samo za šetnju i spavanje rezervisan. Dan dobiti neću. Nerado pristajem na par popodnevnih sati. Nedelja popodne znači gužvu u gradu. Dan bi značio zelenilo i prirodu. Osećam se prevareno, no ipak krećem u šetnju.

Penjemo se Makedonskom iz pravca Politike. Na uglu sa Dečanskom odlučujemo da krenemo levo, da se prošetamo Bulevarom. Da odemo do Vuka. Posle ćemo odlučiti kuda dalje.

Kod Nušićeve nas dočekuje blokada i policajci. Bacam pogled ka Trgu Nikole Pašića. Zavidim ono malo prolaznika koji su na ulicama.
– Hoću tamo! U onaj prazni Beograd! Ajmo Nušićevom na gore, pa da probamo s Terazija iz Srpskih Vladara.

Mi tamo, kad, zamisli, i tamo blokade.
– Možda možemo podzemnim prolazom?
– Pa nisu valjda toliko glupi?
– A to bi te začudilo?

Spuštamo se Balkanskom. Najzad krećemo stepenicama, da preprečimo do Terazija. Izlazimo napolje i nalazimo sebe s druge strane barikada. Na kraju se ipak čudim koliko su glupi. Ili nehajni. Ili… ma sve je to i tako predstava.

Neću ni da mislim o tome. O njima. Našli smo se u praznom Beogradu. Tek negde, na kraju, oko Slavije vide se kola i ljudi. Po ulici Srpskih Vladara tek pokoji prolaznik, stanar, ili neki sanjar kojeg barikade nisu mogle sprečiti.

Zaista nisam htela da mislim o tome. Zaista nisam. Ali ma koliko se trudila da ignorišem svet oko sebe, on neće da ignoriše mene. Nije mi jasno zašto su ulice blokirane? Negde u razgovoru s Miljanom dođoh do zaključka da je to zarad bezbednosti učesnika parade. Nekom se to može učiniti logično. Ali za moj nenasilni mozak to nije imalo nikakvog smisla. Zar bi neko fizički napao gej osobu? Zar neko može toliko da mrzi?

Onda se setih kako sam pre nekog vremena srela Vučića u Zemunu. I setih se želje da ga gađam onom kaldrmom po kojoj sam hodala. Toliko sam se tresla od besa i mržnje da sam na kraju i glavobolju dobila. Zapravo možeš nekog da mrziš toliko. Treba samo još da budeš lud pa da kreneš nečim da ga gađaš.

Vučić je za mene manifestacija svog zla koje se dešavalo devedesetih. Možda nas je Sloba u rat gurnuo, ali je Šešelj sa malim od Šešelja, danas poznatijim kao Vučić, najjače dolivao ulje na vatru mržnje. I bez obzira na svo to zlo, i bez obzira na svu apatiju i mizeriju koju su oni posle njih izazvali, zahvaljujući kojima je mali od Šešelja i mogao da se povampiri, ja sam odlučila da progutam sav bes i mržnju. Ja sam odlučila da ne bacim taj kamen u Zemunu.

No izgleda da je kamen ili nešto još ubojitije, opcija za neke. I izgleda da zbog toga država misli da paradu treba izolovati. Ko će se baviti obrazovanjem, informisanjem, tolerancijom, manirima? Zar nije lakše, jeftinije i brže samo postaviti ogradu? Na kraju krajeva nekog moramo kriviti, nekoga moramo mrzeti. Protiv nekoga se moramo ujediniti. I uvek je za to najlakše, najbolje i najefikasnije izabrati one kojih je procentualno malo. Onda sigurno pobeđujemo. Zar ne?

Naše društvo je odlučilo da je normalno mrzeti gej populaciju jer oni… (dopiši štagod, ja stvarno ne mogu da smislim ni jedan razlog zašto bi ih neko mrzeo). Ja imam neke prijatelje i poznanike koji vole osobe istog pola. Oni imaju sjajan smisao za humor, imaju ista interesovanja kao ja, gledamo iste filmove, slušamo istu muziku, čitamo iste knjige, penjemo iste planine. Upoznala sam i gomilu gej ljudi koji su bili totalni smarači, dosadni, naporni, baš kao i većina strejt osoba. Između ovih koje rado srećem i s njima provodim vreme, i ovih koji me smaraju, ne postoji ništa što bih ja mogla da nađem kao zajednički imenilac ili drugačije nego kod strejt osoba. Čovek je čovek ili je govno. On je dosadan ili je zabavan. On je pametan ili je glup. On je jak ili je slab.

Ja pažljivo biram svoje društvo. Malo je ljudi kojima se istinski radujem. Malo je onih koje zovem prijateljima. I malo je onih kojima poklanjam svoje dragoceno vreme. Malo je zapravo ljudi vrednih moje pažnje. A ljudi dobijaju moju pažnju ako me vesele, ako su inteligentni, ako su nezavisni, kritični, jaki, ako imaju određena interesovanja i strasti. To s kim dele svoje telo, na koji način to rade i kako se generalno osećaju prema tom mesu koje drži njihovu dušu mi je potpuno nebitno. Smatram prostim i nevaspitanim voditi brigu o tuđem životu, o nečijoj intimi i privatnosti. Vrata postoje da bi nekada bila zatvorena. I onog momenta kada ih neko zatvori, maniri, dobar odgoj, pristojnost i poštovanje treba da nas spreče da ih otvorimo.

Na žalost, gej populacija se od svoje rane mladosti suočava sa tim pritiskom nepostojanja vrata. Od ranog detinjstva, preko “veselih” tinejdžerskih godina, pa sve do groba, prati ih to odsustvo vrata. Svi se bave najintimnijim delovima njihovog života. Ljudima oko njih je mnogo bitnije gde je bio njihov jezik i šta se dešava s njihovim polnim organom, nego šta im tišti dušu, šta ih raduje, šta ih interesuje ili kakve muke muče njihove mozgove. Ljudi oko njih se bolesno i perverzno, izopačeno i nasilno, bave njima od onog momenta kad postanu svesni sebe. Odrastanje u takvim uslovima na mnoge ostavlja trajne posledice. Nije uopšte čudno da mnogi od njih teže ekstremnom ponašanju ili ekstremnom vizuelnom izražavanju. Sigurna sam da svako ko se imalo interesuje za psihologiju, može da razume ove mehanizme. Oni su odraz u ogledalu društva u kojem odrastaju, u kojem žive i umiru. Tek kada ih okolina prihvati, i oni će biti u stanju da prihvate sebe. Jer, na žalost, većini ljudi je potrebna potvrda okoline. Većina je nesamostalna i previše slaba da preseče konce sa svetom oko sebe. Sviđalo se to strejt fašistima ili ne, gej ljudi su uglavnom iste šonje kao i oni. I njima treba grupa kojoj će da pripadaju.

Jedna takva grupa je te nedelje šetala ulicama Beograda. Paradirala je svoj ponos tim praznim delovima grada zabarikadiranim od strane policije. Država im je obezbedila utopijski delić Beograda u kojem su mogli da budu ono što jesu. Na toj svečanoj priredbi doduše nije bilo publike. Tek pokoji prolaznik, što stavovnik tog dela grada, što budala poput nas. Vesela povorka nam je presekla put u Kneza Miloša. Vijorile su se zastave u duginim bojama. Imali su čak i kamion sa kojeg su, u stilu velikih svetskih karnevala, mahali ženskasti muškarci. Ili su to čak bile muškaste žene. Ko će ga znati. Nisam zagledala. Bavila sam se ostalim učesnicima kolone i njihovim parolama: “I pederi su radnici”, “Queers against Capitalism”, “Premijerko, kako je živeti sa svim povlasticama”…

Nisam mogla da se oduzmem utisku besmislenosti čitave predstave. Jer predstava se pravi za publiku, a publike nije bilo. Nije mi bilo jasno zašto pristaju da budu deo tog cirkusa koji je država napravila od svega? Zašto pristaju da ostaju u tim granicama? Zašto ne probiju barikade i ne krenu Knez Mihajlovom?

Sa zvučnika je treštao neki loš pop. Privukao mi je pažnju stih, koji se vrteo pre par godina: “poljubila sam devojku i svidelo mi se”. Ozbiljno? Tako se boriš protiv ugnjetavanja? Tako se boriš protiv nepravde? Protiv sistema? Zar se tako menja svet? Njima treba pank. Njima treba bes. Sa tih zvučnika treba da trešte Propagandhi sa Homophobes Are Just Pissed ‘Cause They Can’t Get Laid, No Means No sa Hunt The She Beast, NOFX sa I’m a Transvest-lite, Rise Against sa Make it Stop, Against Me! sa True Trans Soul Rebel…

A onda sam se setila one kaldrme u Zemunu. Setila sam se onog kamena koji nikad nisam bacila. Osetih nemoć. Osetih saosećanje. Prođe mi kroz glavu da njima treba samo malo pažnje i ljubavi. Da im treba saosećanja. Razumevanja. Odlučih da zaboravim na sve svoje velike misli. Da za momenat postanem jedna osoba manje koja će ih osuđivati. Seksualnost im nikada nisam uzimala za zlo, ali muzički ukus jesam. Odlučih da pevam u svojoj glavi svoje pesme, a uz njih hodam.

Šetali smo do Manježa. Park je bio opasan dodatnom ogradom. Policija ispred ograde. Logor u logoru. Onaj malopređašni pokušaj ignorisanja realnosti je propao. Stvari su onakve kakve jesu. I ova stvarnost mi se činila previše tegobnom. Ograde ipak ne mogu da ignorišem. Ne mogu sebe da nateram da uđem u taj ograđeni, klaustofobični prostor ma koliko se trudila. Plašila me je ta scena kojoj sam prisustvovala. Plašili su me ti uniformisani likovi. Čiji su oni psi? Šta će sledeće da im bude naređeno? Imam li ja poverenja u tog što im izdaje naređenja? Tog koga služe? Taj isti je napravio i onaj veći i ovaj manji tor. Taj neko mi ne deluje kao čovek od poverenja. Taj neko nije neko kome mogu verovati.

Udaljili smo se s nekim čudnim miksom osećanja straha, tuge i razočarenja. Ni trunku ponosa nisam osećala. Nastavila sam da paradiram praznim ulicama Beograda strah koji su mi uterali u kosti.

Nema komentara
Kategorije: Serbia
Tags: , , , , , , ,

Veliki petak / 13.04.12

Danas je veliki petak. Danas se farbaju jaja. Kada god osvane neki dan kada se u Srbiji obavljaju određeni rituali ja ne mogu da prestanem da mislim na moju mamu. U glavi mi je slika njenih ostarelih ruku koji mese kolače. Vidim je sa nekim smešnim improvizovanim turbanom na glavi koji treba da zaštiti hranu od opale kose. Ona ima gustu crnu kosu i nikada ne nosi marame sem kada radi po kuhinji. A onda u nedostatku prave marame obicno kosu skupi nekom krpom ili bilo kakvim drugim dostupnim materijalom. Te nekako mi uvek bude smešna s tom gukom na glavi. Zamišljam je čas kraj šporeta, čas za stolom prekrivenog mušemom. Tata je obično taj koji kupuje mušeme i iz nekog razloga one su uglavnom vrlo šarene, sa nekim voćnim paternom, ili ja iz nekog razloga pamtim samo te voćne. Ja sam uvek nervozna pred put. Jedan od načina samosmirivanja je zamišljanje da sam već na mestu ka kojem putujem. Kada putujem za Srbiju uvek sebe zamišljam za trpezarijskim stolom prekrivenim mušemom. U tim projekcijama mušema je uvek onakva kakva je bila pri poslednjoj poseti. I uvek se nekako silno iznenadim kada uđem u kuću i vidim novu mušemu na stolu.
Ne mogu da izbacim sliku iz glave u kojem ona stoji kraj šporeta i kašikom vadi već obarena jaja iz stare plave šerpe koju koristi samo za kuvanje jaja. Čujem je kako se žali na pomodarne žene koje koriste kojekakve veštačke boje umesto da farbaju jaja u lukovini. Ona tu lukovinu skuplja nedeljama pre uskrsa. Veći deo jaja je već ranije našarala voskom. Dok smo bili manji, obično bi joj sestra i ja crtale cvetne motive olovkom, a onda bi ona prelazila voskom preko naših šara. Grejala bi vrh pera na plamenu sveće, zatim bi ga umočila u vosak koji bi se od toplote na tom mesto rastopio i onda sa njime prešla preko naših linija. Objašnjavala bi nam da ne smemo da koristimo deo voska koji je već pocrneo od čađi, jer nije dovoljno masan te taj deo neće ostati beo posle kuvanja u lukovini. Na jajima su bili uvek samo cvetni motivi, sve ostalo za nju je bilo pomodarstvo. Tek mnogo godina kasnije kada smo odrasle i same počele da farbamo jaja, u našu kuću su ušle neke druge boje i neke druge tehnike. No nekako jednako brzo su i nestale a mi smo se vratili maminoj staroj tehnici, pčelinjem vosku i lukovini.
Pomalo je smešno da je zamišljam u njenoj kuhinji iako znam da je ona trenutno na vrhu neka crnogorske čuke, u kući koje se ja jedva sećam i u kojoj sam poslednji put bila pre nekih tridesetak godina. Silno me zabavlja misao, da će ona i dalje uredno tamo farbati jaja za nju i tatu a verovatno i tortu umesiti. Ovakvi momenti me uvek podsete na razlike među nama. Čini mi se da niko ne može manje hajati za tradiciju i običaje od mene, i niko ne može više o tome brinuti od nje. Nekako, moja mama je najviše svoja oko tih velikih praznika. Uvek mi se činilo da je ta priprema za praznike, jedna od njoj najbitnijih stvari. Možda me baš zato toliko ti praznici i čine nostalgičnom. No ne onako tugaljivo nostalgičnom, više kao nešto što mi mami osmeh na lice i tera da je nazovem i zbijam šale na njen račun.
Mame – koliko god da te izluđuju s vremena na vreme, ne možeš im ama baš ništa sem da ih voliš. :)

5 komentara
Kategorije: Serbia
Tags: , , , , ,

Oda Kubi / 08.01.12

Verujem da svaka zemlja na svakog čoveka ostavlja drugačiji utisak, kao što svakom od nas u svakom trenutku vazduh miriše drugačije. Verujem da dva čoveka, ma koliko da su slična ne mogu doživeti isto osećanje. Zeleno koje vidi moje oko nije isto zeleno koje vidi tvoje, a živeći sa Miljanom naučih da pokatkad zeleno može biti i crveno.

Moja Kuba je bila lepa iako se malter odvajao sa većine fasada. Sunčana i onih dana kada je padala kiša… vesela, šarena, raspevana, razigrana… Slobodna i kada se šetaš po šumama sa vodičima jer ti je zabranjeno da šetaš sam. Bogata iako svako pokušava da te zajebe za dolar. Moja Kuba je bila i ono što Kuba jeste, ali i mnogo štošta što ona zapravo nije. Ja gajim tu neku suludu ljubav prema tim američkim zemljama koje se prostiru od Južnog pola do Kalifornije. A ljubav kao ljubav uglavnom je slepa. Kada volimo idealizujemo, zatvaramo oči pred onim što se ne uklapa u tu savršenu sliku i stvaramo iluziju od svakog podnošljivog momenta. Moja slika Kube nije slika trezvenog čoveka, to je slika sanjara ludog od ljubavi, čula toliko opijenih da mu je pamet potpuno pomućena. Lagaću ako kažem da ne znam odakle tolika strast prema tom delu sveta u meni, znam ja dobro ali tu tajnu čuvam duboko u sebi. Bojim se ako je izgovorim, ako je podelim sa nekim, postaće manje važna, manje vredna, prekinuće se ta tanana nit na kojoj stoje nanizani svi ovi snovi.
Mogu li skupiti snage i otvoriti oči bar na trenutak? Mogu li priznati da neke stvari nisu bile baš pravedne? Da je tamo gde se svi vesele bilo i tuge? Da su oblaci ponekad i zaklanjali sunce? Da Kuba nije zemlja gde veseli ljudi piju rum ili mohito dok puše kohibu? I na kraju, hoće li sve to pomutiti moju ljubav?
A onda opet, nije li ljubav zapravo još veća onog momenta kad nestane stida zbog nesavršenosti? Ne doživljava li svoj vrhunac dok stojimo nagi jedno naspram drugog, ogoljeni do srži, nesavršeni i obični, bez šminke i skupih odela?
Pa… Kubo moja, hoćemo li biti kao oni ljubavnici što provode svoje noći u mrklom mraku ili ćemo početi da volimo svoje male nesavršene stvari zato što su naše, a ne zato što su lepe, ugodne, savršene… Možda… možda je ipak vreme da ti priznam neke stvari.

Draga moja, ti si najneslobodnija zemlja na svetu. Ponekad pomislim šta bi Če rekao, da sada može da te vidi? Zaključala si sopstveni narod na tom ostrvcetu. A znaš… oni imaju snove da vide Ajfelovu kulu, da šetaju po parkovima prekrivenim snegom, da istraže egipatske piramide. Dala si im znanje o svemu, naučila si ih mnogo toga, oni su narod sa najmanjim procentom nepismenih. Tvoji ljudi su videli slike celog sveta po raznim knjigama, čuli o svim čudima, ali ništa nisu stvarno videli, ništa nisu osetili. Oni imaju snove, koje nikada neće proživeti, jer si ih ti tamo zatvorila.
Ti nisi htela da budeš rob bogatoj Americi, a danas si rob svakom turisti koji kroči na tvoje tlo. Kako si to tačno zamislila ravnopravnost kada postoji taj deo zemlje po kojem mi , tvoji gosti ne možemo da se šetamo slobodno i taj drugi deo zemlje gde oni, Kubanci ne mogu da kroče bez posebnih dozvola? Kakva je to sloboda u kojoj smo svi konstantno nadgledani? Orvel bi ti pozavideo. From bi se verovatno godinama tvojim slobodama bavio.
Nisam razumela baš najbolje ni tu dvostruku valutu. Kako to tačno pomaže budući procvat Kube? Nije mi smetalo to što sve treba da platim otprilike četrdeset puta više od lokalaca. Smetalo mi je to što ne mogu da probam lokalne banane, da popijem kafu u lokalnoj kafanici i probam domaću picu. Smetalo mi je to, što sam tako retko uspevala da sretnem onoga ko je zaslužan za moje uživanje i da mu se zahvalim na tome. Kad malo bolje razmislim to su bili samo ona dvojica vodiča koja su nas “sprovodila” po onim, za nas turiste dozvoljenim stazama. Za dve nedelje uspeli smo da upoznamo samo dva čoveka. Priznaćeš da je to pomalo bedan rezultat.

No nekako, draga moja, čovek i pored svega toga mora da te voli. Ima nešto u toj tvojoj pesmi, u tom tvom zavodljivom plesu, u tom tvom osmehu, tom optimizmu koji te ne napušta i sreći ni zbog čega, sreći zbog sreće kao takve. Tvoj smeh nije posledica dobre šale ili nekog događaja, tvoj smeh… Tvoj smeh je lek za taj napaćeni narod. Tvoj smeh je vetar koji odnosi tugu. On je kiša koja sklanja suze.

Priznaću ti jednu tajnu. Osmeh. Osmeh je taj koji osvaja moje srce. Kad se zaljubim u nekoga, zaljubim se u njegov osmeh. Mora da bude širok da ga vidim sa velike visine, mora da bude glasan da ga čujem iz daleka, mora da bude topao da me istopi. Ti imaš taj osmeh, iskren, drag, neodoljiv.
Ma koliko me mučile sve tvoje nepravde ne mogu da prestanem da te volim. Ne mogu da prestanem da mislim na tebe. Ne mogu da ubijem ovu želju da ti se vratim.

4 komentara
Kategorije: Cuba
Tags: , , , , , , , , ,

Weihnachtsmarkt (Božićni vašar) / 27.11.11

Božićni vašar se danas organizuje gotovo u svim protestantskim i katoličkim zemljama Evrope. Ovaj vašar obično počinje četiri nedelje pre Božića (početak crkvene godine) po gregorijanskom kalendaru, kod nas poznatijeg kao katolički Božić. Ovaj običaj orginalno potiče iz germanskih zemalja (Austrija i Nemačka), u kojima se slavi još od 13. veka. Kasnije se proširio i po ostalim protestantskim i katoličkim zemljama. Za razliku od raznih uličnih festivala koje Nemci organizuju naveliko tokom leta i u kojih se uglavnom klonim, božićnom vašaru se radujem kao malo dete. Ne znam šta me više oduševljava, svetla koja dopiru sa prodajnih štandova, deca koja ciče na ringišpilima, gužve u redovima za kolače, vino i roštilj ili sveopšte ushićenje koje vlada na ovim vašarima. Svo to ludilo odvlači pažnju od toga da su vam se stopala, prsti, uši i nosevi odavno smrzli. A tako umotani u tri tone zimske gardorebe, kada je struk zbog naslaganih stvari odavno izgubio formu, polako nestaje i osećaj krivice zbog upravo unesenih kalorija. Jer zima je na severu Evrope duga i svo to salo će se lepo istopiti tamo negde do maja, kada nas sunce konačno ogreje.

Berlin ima ukupno 54 vašara, raštrkana po trgovima raznih delova grada. Neki su toliko poznati da su postali deo turističke ponude mnogih zemalja. Moj prvi pravi susret s ovim vašarom je bio pre tri godine u Frankfurtu, kada nas je profesor nemačkog vodio na vašar kao deo praktične nastave koji je naravno podrazumevao ispijanje Glühwein-a i jedenja Bratwurst-a, hrane i pića tipičih za ovaj vašar. Oni kojima vera nije dozvoljavala alkohol su pili neku bezalkoholnu verziju Glühwein-a, a mi kojima dobar ukus nije dozvoljavao jedenje mesa smo se prežderavali krompirićima i slatkišima. Od tada, ja redovno odlazim bar jednom u te četiri nedelje da se prežderem nemačkim pred-božićnim đakonijama. Te evo prilike da podelim i s vama listu tipičnih jela i pića na nemačkim vašarima (bez ikakvog reda, tj. kako mi koji bude dolazio na um):

  1. Glühwein – poznatije kod nas kao kuvano vino. Postoje i verzije sa brendijem (Glühwein mit Schuss). Meni je najklasičniji i najukusniji.
  2. Flammkuchen – ovo jelo orginalno potiče iz današnjeg francuskog, nekada nemačkog Alzasa, te ga ja svrstavam ipak u tipična nemačka jela. Tanka kora nafilovana prilozima slično kao pica, ali testo je mnogo tanje, hrskavije i ukusnije. Za razliku od pice i prilozi su totalno drugačiji. Najtradicionalniji Flammkuchen kao podlogu ima krem sir (zapravo nešto gustine i ukusa između pavlake i švabskog sira), a po njemu prethodno propržen crni luk sa sitno seckanom slaninicom. Ubedljivo najukusnija verzija. Pravi se i u vegeterijanskim varijantama.
  3. Lebkuchen – slično kao medeno srce, ili generalno naši medeni kolači, samo jedno milion puta ukusnije. Prave se i u ukrasnoj verziji poznatijoj kod nas kao licidarsko srce. Jedan od mojih omiljenih kolača, sa svim podvarijantama koje ima. U orginalnoj, nemačkoj verziji Ivice i Marice, vešticina kuća je bila od lebkuchen-a.
  4. Bratwurst – nemačke kobasice koje dolaze u milion i jednoj podvarijanti. Uglavnom grilovane, serviraju ih u Brötchen-u (pogačice, od belog brašna) sa senfom. Mada varijanata ima milion u zavisnosti od tipa kobasice i nemačke pokrajne u kojoj ih jedete.
  5. Gebrannte Nüsse – Razno kandirano koštunjavo voće, u našem narodu poznate kao orasnice.
  6. Pommes, Kartoffelspalten – Krompir na hiljadu i jedan način, ovde navedena dva najčešća na vašaru. Nemci imaju najlepši krompir na svetu i najbolje recepte za pripremanje istog.
  7. Schokofruechte – Komadići voća nataknuti na roštiljski štapić, uvaljani u otopljenu čokoladu. Moje omiljene kombinacije: banane sa mlečnom čokoladom i jagode sa belom čokoladom.
  8. itd….

Ovo je naravno samo moj mali doprinos u širenju slave nemačkih vašarskih đakonija, lista je naravno mnogo duža. O podvarijantama glavnih nabrojanih jela da ne pričamo. Usresredimo se na krkanluk, prijatno!

7 komentara
Kategorije: Germany
Tags: , , , , , , , , , , ,

Deca i Angkor: Crtice o dolaru / 15.06.11

Deca su ukras sveta – bar ih je tako opevao Ljubivoje Ršumović. Ne znam za svet, ali deca su definitivno ukras Angkora.

– Dolar, jedan dolar – gleda me svojim krupnim okama. Pruža svoje rukice ka meni. U jednoj šaci svežanj upletenih narukvica. Drugu šaku drži otvorenu kao da prosi, čekajući da joj spustim dolar u šaku.

– Odakle ste? – upita nas, posle bezuspešnog ubeđivanja da kupimo kafu ili čaj.
– Iz Srbije – smešimo se. Već sam čitala o tome da deca na Ankoru često fasciniraju turiste, svojim znanjem glavnih gradova. Još jedan način da se turisti omekša srce i taj prokleti dolar lakše sklizne iz njegove ruke.
– Iz ???? – izvila je svoju slatku glavicu ka meni pokušavajući da razazna.
– S-r-b-i-j-a – ponavljam još par puta na više jezika.
Odmahuje glavom, nikad čula očigledno.
– Jel to u Evropi?
– Aha
– A koji je glavni grad? – vrema je da svoje znanje proširi za sledećeg turistu.
– Beograd – ponavljam polako – B-e-o-g-r-a-d – a zatim opet, na više jezika.
Ona začudo uspeva da pravilno izgovori iz prve. Smešim joj se, no dolar i dalje na vadim. Bar još njih desetak vreba sa svih strana. Ako dam njoj, tražiće svi redom. A toliko sitnih para nemam.

Pojavio se sa tom kravom niotkuda. Tražili smo dobar ugao da uslikamo ruševine. Čim je primetio da nam je privukao pažnju, popeo se na njena leđa, da pozira. Jedna, druga, treća slika. Kada se konačno umorio od poziranja, pruži ruku ka nama.
– Dolar?
Predvidljivo.

No i pored uporne potrage za dolarom deca na Angkoru ne izazivaju ni tugu ni sažaljenje. Ti zarazni osmesi na njihovim licima ne spadaju kakva god da je vaša krajnja reakcija. Ukoliko im na osmeh uzvratite osmehom, odgovoriće vam glasnijim kikotanjem. Kada se i sami zakikoćete, oni će razdragano prsnuti u smeh. Koliko god se trudili, njihovu razdraganost ćete teško nadjačati. Na svu sreću deca na Angkoru još uvek nisu naučila kako da se smeše za dolar. Osmesi se na Angkoru ne prodaju :)

11 komentara
Kategorije: Cambodia
Tags: , , , , , , , ,
Stariji postovi »

  • Postcards…

    Sav tekst i slike su mojih ruku delo ako nije drugačije naznačeno. Ukoliko želite da koristite tekst ili slike, možete mi poslati zahtev koristeći komentare.

  • Na ovim linkovima možete naći moju foto galeriju i moj foto blog.
  • Linkovi ka javnim stranama na društvenim mrežama: Facebook.

  • Hvala na čitanju,
    Marica Blečić

Copyright postcards..., 2006-2020; by Marica Blecic
Blog is powered by WordPress.