postcards…
The world moves with me

Parada ponosa / 17.09.19

Parada : Svečana priredba kojoj je cilj da se nešto pokaže ili istakne (izvor Vujaklija)
Ponos : Emocija ili osećaj velikog zadovoljstva samim sobom, kao i poštovanje samog sebe u “celini” (izvor Vikipedija)

Nedelja popodne. Sunčan i topao dan. Možda malo više nego što sam očekivala od sredine septembra. Još jedan dan proveden sa majstorima. Umorna sam. Više psihički nego fizički. Htela bih jedan dan bez misli o stanu, radovima, majstorima, nameštaju. Htela bih jedan dan samo za šetnju i spavanje rezervisan. Dan dobiti neću. Nerado pristajem na par popodnevnih sati. Nedelja popodne znači gužvu u gradu. Dan bi značio zelenilo i prirodu. Osećam se prevareno, no ipak krećem u šetnju.

Penjemo se Makedonskom iz pravca Politike. Na uglu sa Dečanskom odlučujemo da krenemo levo, da se prošetamo Bulevarom. Da odemo do Vuka. Posle ćemo odlučiti kuda dalje.

Kod Nušićeve nas dočekuje blokada i policajci. Bacam pogled ka Trgu Nikole Pašića. Zavidim ono malo prolaznika koji su na ulicama.
– Hoću tamo! U onaj prazni Beograd! Ajmo Nušićevom na gore, pa da probamo s Terazija iz Srpskih Vladara.

Mi tamo, kad, zamisli, i tamo blokade.
– Možda možemo podzemnim prolazom?
– Pa nisu valjda toliko glupi?
– A to bi te začudilo?

Spuštamo se Balkanskom. Najzad krećemo stepenicama, da preprečimo do Terazija. Izlazimo napolje i nalazimo sebe s druge strane barikada. Na kraju se ipak čudim koliko su glupi. Ili nehajni. Ili… ma sve je to i tako predstava.

Neću ni da mislim o tome. O njima. Našli smo se u praznom Beogradu. Tek negde, na kraju, oko Slavije vide se kola i ljudi. Po ulici Srpskih Vladara tek pokoji prolaznik, stanar, ili neki sanjar kojeg barikade nisu mogle sprečiti.

Zaista nisam htela da mislim o tome. Zaista nisam. Ali ma koliko se trudila da ignorišem svet oko sebe, on neće da ignoriše mene. Nije mi jasno zašto su ulice blokirane? Negde u razgovoru s Miljanom dođoh do zaključka da je to zarad bezbednosti učesnika parade. Nekom se to može učiniti logično. Ali za moj nenasilni mozak to nije imalo nikakvog smisla. Zar bi neko fizički napao gej osobu? Zar neko može toliko da mrzi?

Onda se setih kako sam pre nekog vremena srela Vučića u Zemunu. I setih se želje da ga gađam onom kaldrmom po kojoj sam hodala. Toliko sam se tresla od besa i mržnje da sam na kraju i glavobolju dobila. Zapravo možeš nekog da mrziš toliko. Treba samo još da budeš lud pa da kreneš nečim da ga gađaš.

Vučić je za mene manifestacija svog zla koje se dešavalo devedesetih. Možda nas je Sloba u rat gurnuo, ali je Šešelj sa malim od Šešelja, danas poznatijim kao Vučić, najjače dolivao ulje na vatru mržnje. I bez obzira na svo to zlo, i bez obzira na svu apatiju i mizeriju koju su oni posle njih izazvali, zahvaljujući kojima je mali od Šešelja i mogao da se povampiri, ja sam odlučila da progutam sav bes i mržnju. Ja sam odlučila da ne bacim taj kamen u Zemunu.

No izgleda da je kamen ili nešto još ubojitije, opcija za neke. I izgleda da zbog toga država misli da paradu treba izolovati. Ko će se baviti obrazovanjem, informisanjem, tolerancijom, manirima? Zar nije lakše, jeftinije i brže samo postaviti ogradu? Na kraju krajeva nekog moramo kriviti, nekoga moramo mrzeti. Protiv nekoga se moramo ujediniti. I uvek je za to najlakše, najbolje i najefikasnije izabrati one kojih je procentualno malo. Onda sigurno pobeđujemo. Zar ne?

Naše društvo je odlučilo da je normalno mrzeti gej populaciju jer oni… (dopiši štagod, ja stvarno ne mogu da smislim ni jedan razlog zašto bi ih neko mrzeo). Ja imam neke prijatelje i poznanike koji vole osobe istog pola. Oni imaju sjajan smisao za humor, imaju ista interesovanja kao ja, gledamo iste filmove, slušamo istu muziku, čitamo iste knjige, penjemo iste planine. Upoznala sam i gomilu gej ljudi koji su bili totalni smarači, dosadni, naporni, baš kao i većina strejt osoba. Između ovih koje rado srećem i s njima provodim vreme, i ovih koji me smaraju, ne postoji ništa što bih ja mogla da nađem kao zajednički imenilac ili drugačije nego kod strejt osoba. Čovek je čovek ili je govno. On je dosadan ili je zabavan. On je pametan ili je glup. On je jak ili je slab.

Ja pažljivo biram svoje društvo. Malo je ljudi kojima se istinski radujem. Malo je onih koje zovem prijateljima. I malo je onih kojima poklanjam svoje dragoceno vreme. Malo je zapravo ljudi vrednih moje pažnje. A ljudi dobijaju moju pažnju ako me vesele, ako su inteligentni, ako su nezavisni, kritični, jaki, ako imaju određena interesovanja i strasti. To s kim dele svoje telo, na koji način to rade i kako se generalno osećaju prema tom mesu koje drži njihovu dušu mi je potpuno nebitno. Smatram prostim i nevaspitanim voditi brigu o tuđem životu, o nečijoj intimi i privatnosti. Vrata postoje da bi nekada bila zatvorena. I onog momenta kada ih neko zatvori, maniri, dobar odgoj, pristojnost i poštovanje treba da nas spreče da ih otvorimo.

Na žalost, gej populacija se od svoje rane mladosti suočava sa tim pritiskom nepostojanja vrata. Od ranog detinjstva, preko “veselih” tinejdžerskih godina, pa sve do groba, prati ih to odsustvo vrata. Svi se bave najintimnijim delovima njihovog života. Ljudima oko njih je mnogo bitnije gde je bio njihov jezik i šta se dešava s njihovim polnim organom, nego šta im tišti dušu, šta ih raduje, šta ih interesuje ili kakve muke muče njihove mozgove. Ljudi oko njih se bolesno i perverzno, izopačeno i nasilno, bave njima od onog momenta kad postanu svesni sebe. Odrastanje u takvim uslovima na mnoge ostavlja trajne posledice. Nije uopšte čudno da mnogi od njih teže ekstremnom ponašanju ili ekstremnom vizuelnom izražavanju. Sigurna sam da svako ko se imalo interesuje za psihologiju, može da razume ove mehanizme. Oni su odraz u ogledalu društva u kojem odrastaju, u kojem žive i umiru. Tek kada ih okolina prihvati, i oni će biti u stanju da prihvate sebe. Jer, na žalost, većini ljudi je potrebna potvrda okoline. Većina je nesamostalna i previše slaba da preseče konce sa svetom oko sebe. Sviđalo se to strejt fašistima ili ne, gej ljudi su uglavnom iste šonje kao i oni. I njima treba grupa kojoj će da pripadaju.

Jedna takva grupa je te nedelje šetala ulicama Beograda. Paradirala je svoj ponos tim praznim delovima grada zabarikadiranim od strane policije. Država im je obezbedila utopijski delić Beograda u kojem su mogli da budu ono što jesu. Na toj svečanoj priredbi doduše nije bilo publike. Tek pokoji prolaznik, što stavovnik tog dela grada, što budala poput nas. Vesela povorka nam je presekla put u Kneza Miloša. Vijorile su se zastave u duginim bojama. Imali su čak i kamion sa kojeg su, u stilu velikih svetskih karnevala, mahali ženskasti muškarci. Ili su to čak bile muškaste žene. Ko će ga znati. Nisam zagledala. Bavila sam se ostalim učesnicima kolone i njihovim parolama: “I pederi su radnici”, “Queers against Capitalism”, “Premijerko, kako je živeti sa svim povlasticama”…

Nisam mogla da se oduzmem utisku besmislenosti čitave predstave. Jer predstava se pravi za publiku, a publike nije bilo. Nije mi bilo jasno zašto pristaju da budu deo tog cirkusa koji je država napravila od svega? Zašto pristaju da ostaju u tim granicama? Zašto ne probiju barikade i ne krenu Knez Mihajlovom?

Sa zvučnika je treštao neki loš pop. Privukao mi je pažnju stih, koji se vrteo pre par godina: “poljubila sam devojku i svidelo mi se”. Ozbiljno? Tako se boriš protiv ugnjetavanja? Tako se boriš protiv nepravde? Protiv sistema? Zar se tako menja svet? Njima treba pank. Njima treba bes. Sa tih zvučnika treba da trešte Propagandhi sa Homophobes Are Just Pissed ‘Cause They Can’t Get Laid, No Means No sa Hunt The She Beast, NOFX sa I’m a Transvest-lite, Rise Against sa Make it Stop, Against Me! sa True Trans Soul Rebel

A onda sam se setila one kaldrme u Zemunu. Setila sam se onog kamena koji nikad nisam bacila. Osetih nemoć. Osetih saosećanje. Prođe mi kroz glavu da njima treba samo malo pažnje i ljubavi. Da im treba saosećanja. Razumevanja. Odlučih da zaboravim na sve svoje velike misli. Da za momenat postanem jedna osoba manje koja će ih osuđivati. Seksualnost im nikada nisam uzimala za zlo, ali muzički ukus jesam. Odlučih da pevam u svojoj glavi svoje pesme, a uz njih hodam.

Šetali smo do Manježa. Park je bio opasan dodatnom ogradom. Policija ispred ograde. Logor u logoru. Onaj malopređašni pokušaj ignorisanja realnosti je propao. Stvari su onakve kakve jesu. I ova stvarnost mi se činila previše tegobnom. Ograde ipak ne mogu da ignorišem. Ne mogu sebe da nateram da uđem u taj ograđeni, klaustofobični prostor ma koliko se trudila. Plašila me je ta scena kojoj sam prisustvovala. Plašili su me ti uniformisani likovi. Čiji su oni psi? Šta će sledeće da im bude naređeno? Imam li ja poverenja u tog što im izdaje naređenja? Tog koga služe? Taj isti je napravio i onaj veći i ovaj manji tor. Taj neko mi ne deluje kao čovek od poverenja. Taj neko nije neko kome mogu verovati.

Udaljili smo se s nekim čudnim miksom osećanja straha, tuge i razočarenja. Ni trunku ponosa nisam osećala. Nastavila sam da paradiram praznim ulicama Beograda strah koji su mi uterali u kosti.

Recept za savršen Beograd / 21.06.17

Potrebni sastojci:

  1. Ciglana. Po mogućstvu napuštena i zapuštena. Ili kakva slična građevina.
  2. Livada. Nepokošena.
  3. Metal. U bilo kom obliku. Zavaren. Zašrafljen. Zakovan. Razbacan.
  4. Sprej. U svim nijansama.
  5. Ljudi. Maštoviti. Daroviti. Kreativni. Malo drugačiji. Mogu biti i pomalo besni i/ili izgubljeni u vremenu i prostoru.

Uputstvo za pripremu:

  1. Staviti na gomilu prikupljene ljude. Sve ih dobro izmešati dok se ne pretvore u (ne)skladnu gomilu.
  2. Pustiti ih na livadu ili zatvoriti u zapušteni i napušteni prostor, u zavisnosti od vremenskih uslova.
  3. Dajte im neki alat. I puno boje.
  4. Onda ih ostavite tako da se igraju, dok ne naprave nešto.

Uputstvo za serviranje:

Šta god da stvore, rasporedite naokolo. Po livadi. Ili u napuštenom i zapuštenom prostoru. Ili po zidovima, spoljnim i unutrašnjim.

Uputstvo za konzumiranje:

Šetaj naokolo. Penji se gde možeš. Zaviruj gde stigneš. Otvori sva zatvorena vrata. Proveri detaljno svaki kutak. I sve što vidiš, dobro osmotri iz svih uglova.

Napomena:

Recept je preuzet iz Ciglane, i već je isproban od strane Kluba ljubitelja teške industrije. Ovaj njihov savršeni Beograd nalazi se u Višnjici. Dovoljno daleko da vas mrzi do tamo da se cimate, i dovoljno blizu da odete kad se konačno nakanite. I poput kakvog je malog ostrva u sred ničega. Što ga čini za nijansu još posebnijim. Mi smo bili u maju, jedne sunčane nedelje, pre poslednjeg, skoro završenog Dev9t festivala. Mesto me je neverovatno podsetilo na jedan deo Seula, o kojem sam već pisala. Mule je čitavo naselje i daleko je od napuštenosti, ali te metalne sklupture i zidovi prekriveni grafitima, imaju mnogo toga zajedničko, iako se nalaze na dva različita dela sveta. Očigledno da kreativnost nema granica.

A za kraj, umalo da zaboravim, napravite što više slika, jer slika je pola recepta.

Savska mahala / 05.07.14

Već treću godinu zaredom dolazimo u Beograd na brzaka. Mada da budem preciznija, već nekih 7 godina nisam provela kvalitetno vreme u Beogradu. Ako se ne varam, nakon preseljenja u Nemačku, dve godine čak uopšte nismo ni dolazili. Ponekad ugrabimo prepodne ili popodne slobodno i to je otprilike to. Ostalo ode na familiju. Po koje veče na izlazak sa prijateljima. Ali i ovo jako retko, jer mi smo već ljudi u godinama. Nama se oči oko 10 uveče već sklapaju.

Ove godine smo uspeli da ugrabimo jedno prepodne. I to jutro smo odvojili za šetnju po Savskoj mahali, među Beograđanima poznatijom kao Savamala. Ja sam oduvek imala čudan odnos prema ovom delu Beograda. Mrzela sam ga i volela nekako istovremeno. Zbog sve te buke, zagađenog vazduha i gužve bio mi je malo previše uznemiravajući kad poželim da se negde prošetam. Uvek nekako i poluvlažan, prljav, smrdljiv. I dan danas, kad pomislim na taj deo grada, ja čujem autobus ili kamion koji skreće s Brankovog mosta ili zvuk onih drndavih, starih tramvaja i njihovih preglasnih zvona. Opet, uz Savu je, i mnogo sam volela da šetam po tom delu obale. Krenem skroz od Kalemegdana, prođem ispod jednog, drugog, trećeg mosta i završim na Adi. To je toliko davno bilo, da četvrti nije ni bio u izgradnji kada sam poslednji put tom stazom šetala. A čini mi se da sam bar stotinu puta prošetala tuda. No eto, i pored toga, ne mogu da se setim pojedinih delova.

Onda je neko napravio taj Mikser festival i promenio sliku Savamale koju sam ja uglavnom gradila između 1997. i 2001. Mislim, ona je i dalje jednako bučna, i one zgrade se i dalje ljušte od zapuštenosti i vlage, ali malo je bar taj prizemni deo postao šareniji i veseliji od silnih grafita i lokala koji u međuvremenu nikoše. Iako ti grafiti tu stoje već godinama. Bar neki od njih. Ja sam tek ove godine našla vremena da ih obiđem i uživam u njima po prvi put. I baš mi se nekako dopada u šta se pretvara taj deo grada. Iskreno se nadam da taj deo nije obuhvaćen onim modernim planom Beograda na vodi. Ja se sve trudim da ostanem neinformisana o istom, da bih se što manje jedila.

No eto čak i ako je sravne sa zemljom, ostaće mi bar ovogodišnje slike, kad onih iz prošlog veka nemam.

Crtice iz Srbije / 06.04.10

– Mogli bismo u Srbiju za Uskrs – predložiše oni.
– Paaaa, karte su skupe… za te pare možemo u Španiju ili Francusku – pokušavam da ih odvratim.
– Mogli bismo kolima – ne odustaju.
– Ali treba nam 15 sati do tamo – ne odustajem ni ja.
– Ako krenemo četvrtak posle posla, prespavamo negde u Austriji i nastavimo u petak bili bismo u Beogradu petak popodne, subotu i nedelju i onda rano u ponedeljak krenemo nazad. – razrađuju oni put – Ali ako se vama baaaaaš ne ide, onda ništa – dodaju malo tužnijim glasom.
– Njima se baš ide – okrećem se ka Miljanu.
– Pa onda nemamo baš mnogo izbora.
– Samo tri dana u Srbiji… to će biti pakao….
– Imaš li snage da im kažeš ne? – reče sležući ramenima pomirljivo.
– OK onda, Srbija na tri dana, al’ prvo moramo za Novi Sad da obiđemo Miljanove, tako da nam za Bg ostaju samo subota popodne i nedelja. – složismo se na kraju.
– Jeeeee… šta sve možemo da vidimo za to vreme? – upitaše jednoglasno.
– Uključujući familiju, ručkove i večere gotovo ništa.
– Nema veze… jeeeee…. idemo za Srbiju… jeeee – dodadoše na kraju, s onim njhovim zaraznim osmesima na licu.

Pored njih dvoje malo šta možemo da radimo sem da budemo srećni i radujemo se suludim planovima…

– jeeee…

Posle toga je usledila priprema u vidu sedenja i razmišljanja o tome šta mi to zaista volimo u Srbiji i šta je to što moraju da vide za to kratko vreme. U Novom Sadu kafić Absolut, naći ću ga valjda. Sećam se da je u Zmaj Jovinoj, u blizini zgrade sa terasom na kojoj se reklamiraju neke venčanice. Ta radnja s venčanicama je bila toliko neobična kada sam je prvi put videla da nikako ne mogu da je izbacim iz glave, dođe mi gotovo kao simbol Novog Sada. Tamo sam bila samo jednom, vodila me jedna Novosađanka koju upoznah preko Interneta kada nam se putevi suludo ukrstiše na par sati u Novom Sadu. Mesto na kojem smo nas dve pokušavale da ispričamo jedna drugoj toliko stvari za tako malo vremena. Preplićući naše priče, kao da pričamo o jednom životu tako sličnom a opet totalno drugačijem. Povremeno upadajući jedna drugoj u reč kratkim komentarima – stvarno? i ja isto! Mesto posle kojeg sam pomislila koliko je nepredvidljiva ta pojava koju zovemo život – koliko je neverovatno da nakon par razmenjenim email-ova i pročitanih postova sediš ispred jednog bića i osećaš toliku bliskost i ljubav.

Ako im se ne svidi (a znam da hoće), vodimo ih u Gusan. Toliko smo piva tamo popili sa dragim nam ljudima da bi mogli da nas dočekaju s poklon burencetom. Za posle kafića bilo koji klub u Laze Telečkog i onako nikada nisam bila preterano oduševljena mestima sa preglasnom muzikom. Za po gradu… zapravo malo šta. Za dnevni život nas malo šta vezuje tamo. Mi nikada nismo imali svoje usamljene romantične trenutke po Novom Sadu. Doduše i nemamo baš mnogo vremena, obilazak centra i odlazak na tvrđavu će biti više nego dovoljno.

U Beogradu Klub svetskih putnika. Prvo mesto koje smo posetili zajedno. Sedeli smo za uskim stočićem prekrivenim heklanim miljeom, sa slojem razglednica i teškim staklom. On nije skidao osmeh sa lica, pričao je brzo povremeno neprimetno zamuckujući ni ne pokušavajući da sakrije koliko je sretan i uzbuđen što baš ja tog trenutka sedim ispred njega. Šetnja Knez Mihajlovom, po mogućstvu slepljeni u zagrljaju tako da on hoda unazad. Taj položaj će mu omogužiti da me ljubi bez prestanka od Palate Albanije do Kalemegdana. Posle kojeg ćemo prošetati istim, pa sići do kule Nebojša i nastaviti šetnju kraj 25. maja, uz reku, ispod Brankovog mosta pored zarđalih brodova, sve do Ade. Drugi dan bi mogli da krenemo od Slavije. Slavija je za mene uvek bila najružniji deo Beograda, previše bučna i prljava. A onda je on to uspeo da promeni odlučivši da me baš tamo prvi put poljubi. Krenućemo od Meka, mesta prvog poljupca, Ulicom srpskih vladara, izaći na Brankov most i preći na drugu stranu reke, a zatim dugo šetati sve do Gardoša.  A Košutnjak, Topčider, Avala, Bulevar i Botanička bašta?

Drugi put. Znala sam da će i već nabrojani deo biti više nego nemoguć.

Na putu za Srbiju, negde oko Budimpešte saobraćaj postade malo gušći. Ništa preterano iritantno ali brzina nemoguća preko 80 km/h. Obe trake pune, zaobilaženje totalno besmisleno. Da bi pored nas pomoćnom trakom projurio (činilo mi se brzinom svetlosti) džip sa subotičkom registracijom. Pomislih besno: “Dobrodošla kući”.

Par stotina kilometara dalje pređošmo granicu bez većeg zastoja. Carinici više nego ljubazni. Vraćajući nam pasoše carinik dodade kako moramo da ih prijavimo u roku od 24 časa. Nasmeših se saglasno i čim pređošmo granicu odlučišmo da ih ne prijavljujemo.

– Jel mogu da nas uhapse zbog toga? – upita uzbuđeno nas gost.
– Ne verujem.
– E šteta, zamisli da me uhapse i da se posle hvalim ortacima kako sam bio u srpskom zatvoru. – dodade razočarano.

Po prelasku svratismo na prvu benzinsku pumpu da kupimo vodu i malo se osvežimo. Osetih po ulasku da je nešto drugačije ali ne prepoznah odmah razliku.

– Zar je na srpskim benzinskim pumpama dozvoljeno pušenje? – upita me drugarica izneneđeno.
– A to je dakle ta razlika. Primetila sam da mi je nešto drugačije. Da draga, u ovoj zemlji pušenje je dozvoljeno svuda.
– Ali oni sede s malim detetom.
– Preživeće… Sem toga, kakav je prvi utisak?
– Kao da sam se vratila u devedesete.
– A? Stvarno?
– Aha… Pa pogledaj kako su ljudi obučeni, a i muzika…. devedesete definitivno.

Na putu do Novog Sada beskrajna ravnica prekrivena smećem, mini deponije na svakom koraku, plastične kese lete preko oranica.

– Od kada smo napustili Nemačku, najprljaviji deo puta – promrmljah postiđeno.
– Podseća me na Daleki Istok. A ti znaš koliko ja volim Aziju, sav taj nered u njoj, koliko mi je muka od ispeglane Nemačke. Da, ova vaša zemlja je kao Azija u Evropi. Sviđa mi se :) – dodade moja drugarica, činilo mi se samo da me uteši.

Setih se posta o Ruandi sa sajta Kluba putnika Srbije, i toga kako su tamo plastične kese zabranjene. Pomislih da im ispričam o tome, ali se na kraju predomislih.

Malo niže niz put prođosmo pored tela neke zgažene životinje na putu.

– Uh
– Navikni se, biće toga sporadično.
– Stvarno?
– Da, ali nije to kao što ti misliš. – poče Miljan da zeza – Nismo mi surovi neljubitelji životinja koji jure za njima da ih gaze po putu. Naprotiv, mi ih toliko volimo da su se one toliko nakotile da ih ima i previše. I onda su se totalno ubezobrazile. Stanu na sred puta i neće da se mrdnu. Proklete živuljke. Nemaš baš mnogo izbora nego da ih gaziš :P
– Eeeee mogli bi sada da igamo onu igru. Licitiramo koliko ćemo zgaženih životinja videti do povratka. Pobeđuje onaj s najbližom prognozom.
– Ja sam za, oko desetak? Mada nije fer vi bolje poznajete teren, ovde ste domaći. – dodade naš drug.
– Odvratni ste – dodade ona, još uvek pomalo potrešena pređašnjim prizorom – odbijam da u tome učestvujem.

Kasnije će se ispostaviti da je Alex bio sasvim blizu broju smljeskanih životinja pored kojih ćemo proći, i svaku priliku ćemo koristiti da skrenemo pažnju zgroženoj Kejt na lešinu, uzvikujući gotovo jednoglasno: “Evo je još jedna!”.

No sem mrtvih životinja, do odlaska će ostati iskreno fascinirani time da se autoputem naziva nešto sa samo dve trake podeljene dvostrukom punom linijom i kolektivnim kršenjem zakona pri kome se vozači trude da voze slepljeni uz desnu i levu ivicu asfalta (u suprotnim smerovima naravno), kako bi prostor u sredini mogao da se koristi za preticanje iako je jasno podeljen već spomenutom punom linijom.

Nakon manje od 24h provedenih u Novom Sadu i manje-više ispunjenim planom, krenusmo u subotu ka Beogradu starim putem. Negde oko Inđije mahnu nam policajac da stanemo.

– Dobar dan.
– Dobar dan.
– Jel možete da upalite prednja svetla. Hmmm rade. Odakle putujete?
– Iz Frankfurta.
– A jel znate da svetla moraju da budu upaljena?
– Nismo imali pojma. A jel to po novom zakonu?
– Da. Kazna je 3000 dinara.
– Pa nismo znali – ponovih, već imajući u vidu da moljakanjem nećemo mnogo postići – Napišite račun platićemo.
– Hm, dajte mi njegov pasoš i vozačku. – čim ih se dokopa, nastavi – Mora da se plati… bla, bla, bla, … zadržaćemo pasoš na 5 dana… bla, bla…

U stanju sam da razaznam samo delove rečenice, počinje da mi skače pritisak i na ivici sam da počnem da urlam. Policajac ga poziva da izađe i poziva nekog od nas da prevodimo. Miljan izlazi spreman da bude mio i drag s policajcem u nadi da ćemo se izvući sa opomenom. Alex odlazi do policajskih kola srećan nadajući se da će moći da zove šefa u utorak i izvini se za izostanak s posla zbog boravka u srpskom zatvoru. Na kraju se vraćaju, uz opomenu. Toliko drame ni oko čega.

Dva dana u Beogradu gotovo proleteše. Nedovoljno da se obiđe ni pola od onoga što sam zamislila. Odmarajući u nedelju upitah ih kako im se sviđaju ljudi.

– Mnogo su namršteni. Tj. pre nekako preozbiljni. Malo se smeju. Ja sam mislila da će svi da budu kao ti i Miljan.

– Baš naprotiv – rekoh, smejući se – U Srbiji ljudi jesu preozbiljni. Ako se glasno smeješ, opomenuće te da si nepristojan. Ako si razdragan i veseo u sred bela dana a stariji od 15 godina, optužiće te da si pijan. Ako im se svidiš na prvi pogled postaće ti najbolji prijatelji u roku od pola sata, ako im se pak ne svidiš biće loši prema tebi bez ikakvog razloga. Mislim da je to jedan od razloga zašto su raseljeni Srbi toliko nesrećni. Susreću se sa ljudima koji su naučeni da im pruže osmeh i ljubaznost pri prvom susretu i oni to tumače kao naklonost. Nakon toga, u stanju su da pruže sve toj nepoznatoj osobi koja ih naravno odbija i oni često ostaju razočarani u čudu ne shvatajući šta se to dešava.

– Zar se ti i Miljan tako osećate?
– Ma neeee. Ja i Miljan se osećamo zbunjeno u kontaktu sa Srbima. Mi smo uvek nasmejani i ljubazni, iako u 99% slučajeva ne marimo za ljude uopšte. Pre se osećamo šokirano kada ljudi pređu granicu ljubaznosti i krenu da se ponašaju previše familijarno prema nama. Zapravo meni više nego prija ta zapadnjačka hladnoća.
– Oooooo…. život u Srbiji mora da je onda bio težak za vas?
– Preživeli smo – našalih se – Ma nisu stvari tako crno-bele, to je i onako samo jedan mali delić međuljudskih odnosa.
– Istina.
– A hrana?
– Kao što si me upozorila, previše mesa. Sve je ukusno, ali previše mesa i masnoće. Previše mleka, jogurta, sira. Primetili smo da su svi zgodni do određenih godina, a preko toga su svi debeli. Ta vaša ishrana me podseća na Atkinsonovu dijetu, znaš onu za kojom je ceo Svet bio lud jedno vreme. Kako si ti uopšte uspela da budeš vegeterijanac ovde?
– Teško – promrmljah, pokušavajući da zaboravim taj mučni deo mog života.
– Ali mi se generalno mnogo sviđa što su ljudi na ulicama opušteni i nekako spontani.

Pomislih da imamo sreće što je praznik a grad poluprazan, zbog odsustva gradske gužve i buke.

– I da… sviđa mi se ćirilica, sviđaju mi se parkovi….
– Sviđaju nam se zgrade, one male slatke šarene po Novom Sadu i sive masivne po Beogradu. Čak i blokovi iz komunističkog perioda, prosto su lepi u svojoj ružnoći…
– Znači, došli biste opet?
– Definitivno :)

Poklonu se u zube ne gleda?! / 10.03.08

Dok se nisam doselila u Beograd zbog studija, stalno sam patila što ne mogu da koristim “pogodnosti” života u glavnom gradu. Znate ono, gledam TV i oni dele besplatne karte za bioskop ili neki koncert a ja ne mogu čak ni da se nadam da ću dobiti karte ako pozovem, a ne jos i da odem.

Onda smo se preselili, prvo brat i ja sami. Upoznala sam gomilu likova koji su se trudili da mi pokažu sve fore velegrada. Ako si student i stojiš dovoljno dugo ispred pozorišta predstave su za džabe. Ako znaš nečiju tetku, strinu ili ujnu u Domu Sindikata filmovi su za džabe. Na “vratima”, na koncertima uvek radi drug nekog druga pa je i to za džabe. I tako u nedogled. Još ako spisku dodamo i posete muzejima i galerijama u vreme januarskog roka, zbog ciče zime i nedostatka para za kaficu u toplom kafiću, jasno je da sam u to vreme baš bila kulturno uzdignuta.

E onda su nam se pridružili mama, tata i sestra. Tata je ovu čaroliju “za džabe” proširio jednom specijalnom aktivnošću. Zapravo, bio je zadužen za okretanje brojeva na kojima su vam razne radio stanice nudile nešto za džabe. U to vreme se TV u našoj kući nije gledao. Eh, koliko sam se tek onda filmova nagledala. Ma karte su propadale jer sestra i ja nismo mogle da postignemo tempo kojim je tata dobijao karte na poklon. I mogu vam reći bili su to dobri filmovi sa dobrim mestima, hvala svim radio stanicama na tome.

Na kraju, ja sam odrasla i odselila se od kuce. Nisam se preterano ni raspitivala kako ide s poklon kartama, ponuda je verovatno bila i veća, jer TV se opet vratio u naš dom. Ali, život piše drame. Bar tako kažu. Moja drama je mene naterala da ponovo provodim dane s mamom i tatom, te su poklon karte nekako ponovo postale deo moje svakodnevice. Još u vreme FESTa, pre otprilike dve nedelje, RTS je delio karte za Takvud. Organizovali su projekciju u podne, nekog makedonskog filma. Kako sam ja bila zauzeta, sestra povede dečka. Došli oni u pola 12, Takvud zaključan. Četvrt do 12, dolazi blagajnica. Zove nekoga na mobilni da joj otključa. Zbunjena pita portira, čuvara ili šta li je već otvarač vrata, što je zaključano i što ne puste osvajače RTSovih karata. Otvarač vrata ih obaveštava da dođu u 5 do 12. U zakazanom terminu ih propusta do sale, gde im mlada vratarka objašnjava da nema mesta, ni za jednog od srećnih dobitnika. Srećni dobitnici se k’o pokisli vraćaju do blagajnice, koja se izvinjava i objašnjava kako njoj ništa nije jasno. Srećni dobitnici, sada tužni jer su traćili vreme, izlaze na zimski pljusak da pokisnu. I to stvarno, figurativno nije bilo dovoljno. Neko bi rekao, pa šta i onako su karte bile za dž? A ja se pitam kako RTS i Takvud sebi dozvoljavaju tako nešto? RTS odavno ne gledam, a Takvud bojkotujem od te subote.

Četvrtak popodne, tata opet osvaja karte na RTSu, a njegove mezimice odlaze ovog puta u Dom Sindikata na premijeru novog Asteriksa. E sad, ko je bio u Domu Sindikata i obratio pažnju, zna da su poslednja tri reda praktično neupotrebljiva jer se u trećem od kraja nalaze stubovi. Elem, RTS je delio besplatne karte u tim redovima. Mi smo imale sreće, bile smo tačno u sredini između dva stuba. Dok je jedan od (ne)srećnih dobitnika dobio mesto tačno iza stuba. Kako Dom Sindikata ne smatram krivim u ovom slučaju, nisam znala kako da kaznim RTS, jer ih već odavno ne gledam, u Srbiji više ne živim pa im ni pretplatu ne plaćam. Ostao mi je samo blog, zato:

Radio Televizijo Srbije stidi se!

Ako je i od tebe, mnogo je cak i ako je za dzabe.

Moral priče je zapravo, da ni kod babe nama za džabe.