Ti znaš da ja ne verujem u ljubav na prvi pogled Ali verujem u težak rad A ljubav je baš zahtevna za održavati Treba je svaki dan zalivati Poput biljke Da ne uvene Dodavati nežnosti Staro lišće potkresivati Pupoljke negovati Cvetove mirisati Slatke plodove sakupljati Ne verujem ni u srodne duše Ali
Da umem da pišem pesme, napisala bih vam jednu o mami, tati i čekaonici na autobuskoj stanici u Foči. O nama troma poluzgrčenim od hladnoće u iščekivanju autobusa za Beograd sa narodnjacima u pozadini. "
Danas je veliki petak. Danas se farbaju jaja. Kada god osvane neki dan kada se u Srbiji obavljaju određeni rituali ja ne mogu da prestanem da mislim na moju mamu. U glavi mi je slika njenih ostarelih ruku koji mese
Verujem da svaka zemlja na svakog čoveka ostavlja drugačiji utisak, kao što svakom od nas u svakom trenutku vazduh miriše drugačije. Verujem da dva čoveka, ma koliko da su slična ne mogu doživeti isto osećanje. Zeleno koje vidi moje oko
Eto, juče baš pisah o predrasudama i rekoh kako Nemci nisu hladan narod kao da sam znala šta me danas čeka.Imamo neko dete, oko sedamnaest godina, u kancelarij došao na praksu. Mirno, tiho, povučeno, stidljivo dete. I to dete od
Duva vetar, uporan, hladan. Nebo iznad mene prekriveno teškim sivim oblacima. U daljini, nebo je prolećno plavo sa oblacima iz dečijih slikovnica. Oči mi se sklapaju. U ušima odzvanja Télépopmusik – Breathe. Tonem u san. Sanjam o nekim davnim vremenima.Imam
Eh! Danas je baš nikakav dan. Probudila sam se s glavoboljom, i po svemu sudeći sa istom ću i zaspati.Kada čovek umre za njim ostaju brige i pitanja. Gomila praktičnih stvari o kojima neko mora da brine. Tuga se nekako
Probudi me jutros, negde malo pre sešt, hladnoća. Iz ko zna kog razloga, ostavih sinoć otvoren prozor. Dobro, lažem malo, bih lenja sinoć da ustanem i zatvorim prozor. I tako, sebično kao i obično, ne razmišljajući da ću verovatno probuditi