Ti znaš da ja ne verujem u ljubav na prvi pogled
Ali verujem u težak rad
A ljubav je baš zahtevna za održavati
Treba je svaki dan zalivati
Poput biljke
Da ne uvene
Dodavati nežnosti
Staro lišće potkresivati
Pupoljke negovati
Cvetove mirisati
Slatke plodove sakupljati
Ne verujem ni u srodne duše
Ali ne daj da te to rastuži
Ja sam od milijardi duša izabrala baš tvoju
Jer si ti na njoj tako vredno radio
Divnom je napravio
Sjajnijom od svih ostalih
Toplijom
Umiljatijom
Posebnom
Ne verujem ni u srećan život dok nas smrt ne rastavi
Ali ti znaš da ja verujem u nas
U te dve skitnice što odlučiše da skitaju zajedno
Da se nikada ne skrase
Da budu jedno drugome dom
Potpora
Snaga
Da vide svet
I da taj svet vidi njih
Tako u paru
Zagrljene
Ne verujem da te je je bog poslao
Niti vanzemaljci
Ne verujem ni da si ono krilo koje mi nedostaje
Jer ne verujem u krila
Ni boga
Ni vanzemaljce
Ti znaš da ja verujem u tebe
Više nego što sam ikada verovala u ikoga
Za razliku od boga, i vanzemaljaca, ti si uvek tu
Da poturiš leđa kada je teško
Da ponudiš zagrljaj kada sam preosetljiva
Rame za plakanje
Prijatelj za bodrenje
Za smejanje
I pijančenje
Jastuk za spavanje
Saputnik na putovanjima
Sapatnik u teškoćama
Ti si razlog za povratke
Ti znaš mene
Uporno stojiš tu
Već deset godina
Brineš
Paziš
Voliš
Bez granica
I uslova
Čineći me beskrajno srećnom
Da umem da pišem pesme,
napisala bih vam jednu
o mami, tati i čekaonici
na autobuskoj stanici u Foči.
O nama troma poluzgrčenim od hladnoće
u iščekivanju autobusa za Beograd
sa narodnjacima u pozadini.
“…Ciganče, ciganče
da ti kupim zlatno lanče
pa da s tobom svetom skitam
kol’ko košta, ja ne pitam…”
Da umem da pišem pesme,
pisala bih vam o
plastičnim crvenim stolicama,
zidovima, od dole rozim, od gore žutim,
pepeljari,
plavom monitoru u uglu i
netačnom redosledu vožnje.
Da umem da pišem pesme,
pisala bih vam i o
gorušici koja me je davila
posle sendviča
sa kajmakom, paprikom, krastavcima i rotkvicom
naređanim u lepinji
koju je mama pekla
to jutro u šporetu na drva.
Da umem da pišem pesme,
pisala bih vam o
sedamdesetjednogodišnjaku
koji igra 2048
na iPad-u.
I o njegovoj dosta mlađoj ženi
koja se smeje
njegovim nezgrapnim pokretima
dok sugeriše sledeće poteze.
I o tome kako on
do kraja večeri
postaje sve bolji.
Da umem da pišem pesme,
pisala bih vam o
tome sa koliko sam ih ljubavi gledala
sa strane.
O tome kako su mi sitno i staro delovali.
O želji da ih tako majušne
strpam u džep
i ponesem na kraj sveta.
Da umem da pišem pesme,
pisala bih vam i o
strahu koji me je obuzeo
da njih jednog dana biti neće.
I bojazni
da će nastala praznina
biti prevelika
da bi je bilo šta ispunilo.
O tome kako sam detinje
prodrmala glavu
da odagnam crne misli.
I kako sam ih punog srca
sve te sate
bez prestanka gledala.
Da umem da pišem pesme,
pisala bih vam o
tome kako je ljubav
prema roditeljima
čudna.
Poput istopolnih magneta
odbojna i teška
na blizinu
jer oni previše brinu.
Poput suprotno polarisanih magneta
privlačna i jaka
na daljinu
zbog slobode
da ih volite
bez napornih, nepotrebnih
briga.
Da umem da pišem pesme,
napisala bih jednu o ljubavi.
Danas je veliki petak. Danas se farbaju jaja. Kada god osvane neki dan kada se u Srbiji obavljaju određeni rituali ja ne mogu da prestanem da mislim na moju mamu. U glavi mi je slika njenih ostarelih ruku koji mese kolače. Vidim je sa nekim smešnim improvizovanim turbanom na glavi koji treba da zaštiti hranu od opale kose. Ona ima gustu crnu kosu i nikada ne nosi marame sem kada radi po kuhinji. A onda u nedostatku prave marame obicno kosu skupi nekom krpom ili bilo kakvim drugim dostupnim materijalom. Te nekako mi uvek bude smešna s tom gukom na glavi. Zamišljam je čas kraj šporeta, čas za stolom prekrivenog mušemom. Tata je obično taj koji kupuje mušeme i iz nekog razloga one su uglavnom vrlo šarene, sa nekim voćnim paternom, ili ja iz nekog razloga pamtim samo te voćne. Ja sam uvek nervozna pred put. Jedan od načina samosmirivanja je zamišljanje da sam već na mestu ka kojem putujem. Kada putujem za Srbiju uvek sebe zamišljam za trpezarijskim stolom prekrivenim mušemom. U tim projekcijama mušema je uvek onakva kakva je bila pri poslednjoj poseti. I uvek se nekako silno iznenadim kada uđem u kuću i vidim novu mušemu na stolu.
Ne mogu da izbacim sliku iz glave u kojem ona stoji kraj šporeta i kašikom vadi već obarena jaja iz stare plave šerpe koju koristi samo za kuvanje jaja. Čujem je kako se žali na pomodarne žene koje koriste kojekakve veštačke boje umesto da farbaju jaja u lukovini. Ona tu lukovinu skuplja nedeljama pre uskrsa. Veći deo jaja je već ranije našarala voskom. Dok smo bili manji, obično bi joj sestra i ja crtale cvetne motive olovkom, a onda bi ona prelazila voskom preko naših šara. Grejala bi vrh pera na plamenu sveće, zatim bi ga umočila u vosak koji bi se od toplote na tom mesto rastopio i onda sa njime prešla preko naših linija. Objašnjavala bi nam da ne smemo da koristimo deo voska koji je već pocrneo od čađi, jer nije dovoljno masan te taj deo neće ostati beo posle kuvanja u lukovini. Na jajima su bili uvek samo cvetni motivi, sve ostalo za nju je bilo pomodarstvo. Tek mnogo godina kasnije kada smo odrasle i same počele da farbamo jaja, u našu kuću su ušle neke druge boje i neke druge tehnike. No nekako jednako brzo su i nestale a mi smo se vratili maminoj staroj tehnici, pčelinjem vosku i lukovini.
Pomalo je smešno da je zamišljam u njenoj kuhinji iako znam da je ona trenutno na vrhu neka crnogorske čuke, u kući koje se ja jedva sećam i u kojoj sam poslednji put bila pre nekih tridesetak godina. Silno me zabavlja misao, da će ona i dalje uredno tamo farbati jaja za nju i tatu a verovatno i tortu umesiti. Ovakvi momenti me uvek podsete na razlike među nama. Čini mi se da niko ne može manje hajati za tradiciju i običaje od mene, i niko ne može više o tome brinuti od nje. Nekako, moja mama je najviše svoja oko tih velikih praznika. Uvek mi se činilo da je ta priprema za praznike, jedna od njoj najbitnijih stvari. Možda me baš zato toliko ti praznici i čine nostalgičnom. No ne onako tugaljivo nostalgičnom, više kao nešto što mi mami osmeh na lice i tera da je nazovem i zbijam šale na njen račun.
Mame – koliko god da te izluđuju s vremena na vreme, ne možeš im ama baš ništa sem da ih voliš. :)
Verujem da svaka zemlja na svakog čoveka ostavlja drugačiji utisak, kao što svakom od nas u svakom trenutku vazduh miriše drugačije. Verujem da dva čoveka, ma koliko da su slična ne mogu doživeti isto osećanje. Zeleno koje vidi moje oko nije isto zeleno koje vidi tvoje, a živeći sa Miljanom naučih da pokatkad zeleno može biti i crveno.
Moja Kuba je bila lepa iako se malter odvajao sa većine fasada. Sunčana i onih dana kada je padala kiša… vesela, šarena, raspevana, razigrana… Slobodna i kada se šetaš po šumama sa vodičima jer ti je zabranjeno da šetaš sam. Bogata iako svako pokušava da te zajebe za dolar. Moja Kuba je bila i ono što Kuba jeste, ali i mnogo štošta što ona zapravo nije. Ja gajim tu neku suludu ljubav prema tim američkim zemljama koje se prostiru od Južnog pola do Kalifornije. A ljubav kao ljubav uglavnom je slepa. Kada volimo idealizujemo, zatvaramo oči pred onim što se ne uklapa u tu savršenu sliku i stvaramo iluziju od svakog podnošljivog momenta. Moja slika Kube nije slika trezvenog čoveka, to je slika sanjara ludog od ljubavi, čula toliko opijenih da mu je pamet potpuno pomućena. Lagaću ako kažem da ne znam odakle tolika strast prema tom delu sveta u meni, znam ja dobro ali tu tajnu čuvam duboko u sebi. Bojim se ako je izgovorim, ako je podelim sa nekim, postaće manje važna, manje vredna, prekinuće se ta tanana nit na kojoj stoje nanizani svi ovi snovi.
Mogu li skupiti snage i otvoriti oči bar na trenutak? Mogu li priznati da neke stvari nisu bile baš pravedne? Da je tamo gde se svi vesele bilo i tuge? Da su oblaci ponekad i zaklanjali sunce? Da Kuba nije zemlja gde veseli ljudi piju rum ili mohito dok puše kohibu? I na kraju, hoće li sve to pomutiti moju ljubav?
A onda opet, nije li ljubav zapravo još veća onog momenta kad nestane stida zbog nesavršenosti? Ne doživljava li svoj vrhunac dok stojimo nagi jedno naspram drugog, ogoljeni do srži, nesavršeni i obični, bez šminke i skupih odela?
Pa… Kubo moja, hoćemo li biti kao oni ljubavnici što provode svoje noći u mrklom mraku ili ćemo početi da volimo svoje male nesavršene stvari zato što su naše, a ne zato što su lepe, ugodne, savršene… Možda… možda je ipak vreme da ti priznam neke stvari.
Draga moja, ti si najneslobodnija zemlja na svetu. Ponekad pomislim šta bi Če rekao, da sada može da te vidi? Zaključala si sopstveni narod na tom ostrvcetu. A znaš… oni imaju snove da vide Ajfelovu kulu, da šetaju po parkovima prekrivenim snegom, da istraže egipatske piramide. Dala si im znanje o svemu, naučila si ih mnogo toga, oni su narod sa najmanjim procentom nepismenih. Tvoji ljudi su videli slike celog sveta po raznim knjigama, čuli o svim čudima, ali ništa nisu stvarno videli, ništa nisu osetili. Oni imaju snove, koje nikada neće proživeti, jer si ih ti tamo zatvorila.
Ti nisi htela da budeš rob bogatoj Americi, a danas si rob svakom turisti koji kroči na tvoje tlo. Kako si to tačno zamislila ravnopravnost kada postoji taj deo zemlje po kojem mi , tvoji gosti ne možemo da se šetamo slobodno i taj drugi deo zemlje gde oni, Kubanci ne mogu da kroče bez posebnih dozvola? Kakva je to sloboda u kojoj smo svi konstantno nadgledani? Orvel bi ti pozavideo. From bi se verovatno godinama tvojim slobodama bavio.
Nisam razumela baš najbolje ni tu dvostruku valutu. Kako to tačno pomaže budući procvat Kube? Nije mi smetalo to što sve treba da platim otprilike četrdeset puta više od lokalaca. Smetalo mi je to što ne mogu da probam lokalne banane, da popijem kafu u lokalnoj kafanici i probam domaću picu. Smetalo mi je to, što sam tako retko uspevala da sretnem onoga ko je zaslužan za moje uživanje i da mu se zahvalim na tome. Kad malo bolje razmislim to su bili samo ona dvojica vodiča koja su nas “sprovodila” po onim, za nas turiste dozvoljenim stazama. Za dve nedelje uspeli smo da upoznamo samo dva čoveka. Priznaćeš da je to pomalo bedan rezultat.
No nekako, draga moja, čovek i pored svega toga mora da te voli. Ima nešto u toj tvojoj pesmi, u tom tvom zavodljivom plesu, u tom tvom osmehu, tom optimizmu koji te ne napušta i sreći ni zbog čega, sreći zbog sreće kao takve. Tvoj smeh nije posledica dobre šale ili nekog događaja, tvoj smeh… Tvoj smeh je lek za taj napaćeni narod. Tvoj smeh je vetar koji odnosi tugu. On je kiša koja sklanja suze.
Priznaću ti jednu tajnu. Osmeh. Osmeh je taj koji osvaja moje srce. Kad se zaljubim u nekoga, zaljubim se u njegov osmeh. Mora da bude širok da ga vidim sa velike visine, mora da bude glasan da ga čujem iz daleka, mora da bude topao da me istopi. Ti imaš taj osmeh, iskren, drag, neodoljiv.
Ma koliko me mučile sve tvoje nepravde ne mogu da prestanem da te volim. Ne mogu da prestanem da mislim na tebe. Ne mogu da ubijem ovu želju da ti se vratim.
Eto, juče baš pisah o predrasudama i rekoh kako Nemci nisu hladan narod kao da sam znala šta me danas čeka.
Imamo neko dete, oko sedamnaest godina, u kancelarij došao na praksu. Mirno, tiho, povučeno, stidljivo dete. I to dete od jutros plače, sedi za stolom i lije suze krokodilske. Pomislih, neko umro. Ustanem da ga pitam jel ok, al’ vidim na telefonu je. Pitam kolege šta se dešava i kaže mi jedan od njih: “Devojka mu ide u Ameriku na deset meseci”. Ja pomislim, zajebavaju me. Pitam: “Stvarno?”. Oni potvrdiše.
I posle kažu, Nemci hladni i neemotivni. Kladim se da bi prosečan sedamnaestogodišnjak u Srbiji glumio da je cool, pravio se da gga sve to uopšte ne dotiče. A ovo sitoto dete ubi se od plakanja okružen sa petnaest totalno nepoznatih ljudi. OK, trenutno nas je samo četvoro tu, al’ svejedno :)
Sav tekst i slike su mojih ruku delo ako nije drugačije naznačeno. Ukoliko želite da koristite tekst ili slike, možete mi poslati zahtev koristeći komentare.
