Izveštaj sa kubanske auto-deponije
Ako Kuba može da se pohvali da nečega ima u izobilju to bi definitivno bili američki automobili iz pedesetih, malo novije Lade, predivne plaže, guzate žene i cigare. Uz sve ostalo ovaj pridev bi bio neupotrebljiv.
Kada je svojevremeno Fidel izvojevao svoju veliku pobedu i krenuo da razvija novu Kubu, uveo je set zakona koji su trebali da učine sve Kubance jednakima. Neki taj njegov cilj doživljavaju plemenitim, dok ga drugi osuđuju. Meni je lično Fidel, sa ove distance, izuzetno simpatičan jer me podseća na decu koja veruju u snove bez obzira na surovu realnost koja ih okružuje. I to veruje, baš onako naivno, od sveg srca. Kao što već rekoh, sve to deluje lepo ako se posmatra sa dovoljne udaljenosti, no nekako moja izuzetno individualistična i svojeglava narav odbija ideju da su ljudi isti i da im trebaju iste stvari te bi joj takvoj odrastanje na Kubi verovatno predstavljalo noćnu moru. Posebno, onaj zakon koji bi mi branio da slobodno putujem van granica Raja. Doduše, većina stvari koje je Fidel uveo me ne bi pogodila ni najmanje. Kao strasni nevozač ostala bih apsolutno ravnodušna zbog zakon po kojem je Kubancima dozvoljeno da trguju samo automobila koji su se zatekli na ostrvu pre revolucije 1959. To je jedan od razloga zašto je Kuba pretvorena u auto-deponiju i pored toga što verovatno ne postoji ni jedno takvo mesto na čitavom ostrvu u formi u kojoj ga poznaje zapadnjački svet. Naravno, tu kolekciju od preko 60.000 praistorijskih automobila možete zvati i auto-muzejom ako ste romantične duše. No ta romantika brzo iščezava kada se na uzavrelim havanskim bulevarima nadišete izduvnih gasova. A ništa se ne crni i ne smrdi kao izduvni gasovi jednog oldtajmera.
Većina ovih starih automobila koji se mogu videti na ulicama ne izglade preterano romantično. Ono što je moguće videti na slikama raznih turističkih magazina je samo mali i prilično nerealni deo kubanskog voznog parka. Doduše, postoje na Kubi i noviji automobili, uglavnom u vlasništvu hotela i taxi udruženja. Ruku na srce, mi nismo imali ni najmanju želju da se vozimo kubanskom starudijom. Kada su stvari koje je čovek stvorio u pitanju, mi smo oboje veliki fanovi svega novog, tehnički naprednog i udobnog pre svega. Ti stari američki i ruski automobili ne obećavaju ništa od toga. Na naše neoduševljenje jednom prilikom su nam poslali stara američka kola da nas prevezu od pansiona do luke gde smo trebali da se ukrcamo na brod. Malo šta mi je od enterijera ostalo u sećanju. Sa sedišta sam toliko poskakivala da mi se glava na svakih deset metara sudarala sa krovom. Sećam se gvozdenih zavarenih šipki koje su pridržavale orginalnu konstrukciju s kojima su se moja kolena strasno ljubila pri ovim poskakivanjima. Kao da mi već nije bilo muka od te bolesne sado-mazo veze koju je moja glava razvila s krovom. Sreća u nesreći je da je put bio dug svega 5-6 km.
No vratimo se Fidelovom zakonu. Dakle kupo-prodaja je bila dozvoljena samo starudijom od pre 1959. Neki, malo jednakiji od jednakih, koji su svojim radom posebno prinosili razvoju i ugledu Kube su dobijali ruske Lade od države. Te njihov broj na kubanskim ulicama ne zaostaje za američkim automobilima iako nesrazmerno manje zauzimaju mesta na turističkim prospektima. Po ovom zakonu su automobili Kubanaca koji napuste zemlju prelazili u vlasništvo države. Porodica nije imala pravo da ih zadrži. Nakon duge Fidelove vladavine, na vlast je došao Raul a sa njim i neki novi zakoni. Jedan od njih, koji je stupio na snagu u oktobru prošle godine, je i zakon po kojem je kupo-prodaja automobila ponovo slobodna.
Sada bi naivni i romantični mogli pomisliti da će to nešto drastično da promeni, no teško da će prosečan Kubanac sa svojim primanjima od nekih 20 dolara mesečno sebi moći da priušti nešto novije na četiri točka u skorije vreme. Od kada je novi zakon stupio na snagu cene “novih” polovnih automobila su podivljale, te nije retkost da polovni model košta više nego novi na zapadu. Te uzimajući ovo u obzir ne treba žuriti na kubansku auto-deponiju biće ona tamo još dugo vremena.
Anonymous
mozda mala opaska , u izobilju ima i polu urusenih zgrada , u kojima bi me bilo strah da prespavam.. Lepo izgledaju ovi oldtajmeri na tvojim fotkama… Skoro pa bih pozeleo da kupim jedan takav :)) A mozda je ipak bolje da izaberem neku Kubanku 😛