postcards…
The world moves with me

世 – ši / 18.06.20

Li Čen je još jedan tajvanski umetnik. Za razliku od umetnika o kojima sam do sad pisala, Li je poznat i priznat širom sveta. S obzirom da je karijeru počeo praveći statue Bude, njegova dela su i danas pod uticajem budističkih i taoističkih ideja. Nemoguće ih je razdvojiti od ovih religijskih i filozofskih tradicija. A poprilično teško i shvatiti bez njih.

2017. Li je imao samostalnu izložbu u Tajpeiju koju smo imali prilike da posetimo. Naziv izložbe je bio 世 (ši).

Kineski karakter 世 (ši) ima nekoliko značenja u kombinaciji sa drugim karakterima, te tako:
– može obeležavati vreme, kao u reči za vek 世紀 (ši ći) ili u reči za generacije tj. “nešto što traje više generacija” 世世代代 (ši ši dai dai);
– može obeležavati prostor, kao u reči svet 世界 (ši cije);
– ili imati i šira značenja kao “angažovan i otuđen od sveta” u rečima 出世 (šu ši) i 入世 (ru ši).

S obzirom da nisam poznavalac istočnjačkih filozofija, prilično mi je bilo teško da ispratim smisao pojedinih dela. Liova dela su mi prosto bila izuzetno lepa. Iz tog razloga sam čak pomislila u jednom momentu da ga i ne predstavljam u ovom umetničkom serijalu. A onda se moj umetnosti nastrojeni deo persone silno uvredio što delima ne dozvoljavam da me očaraju “samo” lepotom. Tek tada sam zapravo uvidela koliko nepravedno zapostavljam spoljašnost nekog objekta. Moj stav o spoljašnjoj lepoti je prilično negativan. Ja dozvoljavam nečemu ili nekome da ima “samo” unutrašnju lepotu, ali ne i “samo” spoljašnju. Spoljašnja je manje vredna, podložna trendovima, prolazna. Te ako se nešto “samo” svidi mome oku ja to praktično omalovažavam.

Samo je pod znacima navoda, zato što to nikada nije “samo” spoljašnja lepote. Čak i ako se zadržim na Liovoj sklupturi, tu je mnogo više od spoljašnje lepote samog objekta. U njoj se odražava cela moja ličnost, kultura, obrazovanje, životno iskustvo, godine… Ta skluptura je lepa zato što je ja gledam upravo ovim očima koje sam decenijama za taj susret pripremala. Ta lepota je sve samo ne spoljašnja lepota samog objekta, ona je moja refleksija u tom objektu. I jeste prolazna, ali je prolazna ne zato što je to odlučio neko van mene, ne zato što je podložna masovnim trendovima, nego zato što se ja kao ličnost menjam. Za dvadeset godina, gledaću ova dela nekim drugim očima i sasvim je opravdano da mi tada doživljaj bude drugačiji.

Razmišljala sam šta mi je lepo u tim sklupturama. One koje su mi se najviše dopale su od kombinacije gline i drveta, u čudnom stanju poluraspada. Imaju taj praistorijski šmek. Možda mi se dopalo to što me pomalo podsećaju na sklupture iz praistorije; Veneru iz Vilensdorfa ili one nađene kod Lepenskog Vira?

Ili kao suprotnost njima savršeno uglačane crne bronzane sklupture koje odišu mirom i spokojstvom. Sve do jedne podsećaju po malo na statue Bude. Nekog modernog, savremenog Bude.

Dok me ove glinene sklupture vraćaju kući, u Evropu, u neka prošla vremena, ove bronzane su oličje Istoka, modernog doba. Ove glinene su tople, zemaljske, prisne. Bronzane su hladne, daleke, svemirske. Li je kroz svoje sklupture objedinio sva značenja karaktera 世 (ši). Prikazao je protok vremena od praistorije do budućnosti koja tek dolazi. Obuhvatio i ovzemaljski svet, ali i onaj nebeski. Pokazao nam da tom svetu možemo pripadati, ali i od njega biti i izolovani.

Liove debelice, kako ih od milošte zovem, su ipak mnogo više od te lepote koja ih krasi. Za kraj posta, ostavljam slike njegove sklupture izložene u Singapuru, ispred St. Regis hotela. Mislim da ova skluptura savršeno pristaje ovom modernom, svemirskom gradu u kojem živim.

Mi, vi, oni / 07.06.20

Tajpei može da se pohvali sjajnim muzejima. Barem dvaput godišnje, mi odemo do Tajvana u obilazak istih. Singapurski muzeji, za razliku od tajvanskih, i uopšte umetnička ponuda mnogo češće razočaraju nego što oduševe. Nije nemoguće naleteti na kakav biser, s vremena na vreme, ali umetnost i sve umetničko je toliko komercijalizovano, da se čovek često oseća čudno što bi nešto da gleda, a ne da kupi ili investira u kakvog umetnika. Vil Gomperc je možda dao najbolju definiciju umetničkog perioda čiji smo savremenici, koji je u svojoj knjizi Šta gledaš? jednostavno nazvao preduzetništvom. Iako ja taj termin ovde donekle zloupotrebljavam i vadim iz kontesta, ipak mislim da savršeno oslikava osećaj koji često imam obilazeći muzeje i galerije po Singapuru. Biznis pre svega! A onda ćemo o lepom, ugodnom, kulturnom i edukativnom.

Tajvanski model je mnogo naklonjeniji umetnicima. Država stipendira umetnike. Bavi se umetnošću. Ulaže sredstva u nju. Umetnik treba da bude “samo” umetnik. Muzeja je puno i u njih se konstantno ulaže. Selekcija je raznovrsna. I dela vrhunski predstavljena. Još jedna ogromna razlika između istočnjačkih muzeja i evropskih npr. je ta što je postavka namenjena i podređena neukom gledaocu. Količina informacija, uvodni video kuratora, propratni štampani materijal, ima za cilj da gledaoca edukuje. Može se desiti da vam se nečiji rad dopadne ili ne, ali bez obzira na vaše lične afinitete, nakon posete muzeju na Tajvanu uvek će vam biti jasno zašto vam se nešto svidelo ili nije. Što pomaže da razumete umetnost i umetnike, ali i otvara ceo novi svet za vas, pruža neke nove vidike, neki novi pogled na stvari, ljude i prilike. Umetnost ovde nije elitistična, zaista bih je pre nazvala edukativnom i inspirativnom.

U nastavku posta pisaću o dva umetnika; jednom Tajvanđaninu i jednoj Singapurki. Njih dvoje su se sasvim slučajno “sreli” s nama u istom danu i tim susretom izazvali čudan miks osećanja usmeravajući nas u dve suprotne krajnosti.


Ju Peng : Lutalica između raja i zemlje

Ju Peng je rođen 1955. u okolini Tajpeija. U istom je i umro 2014. Ju je bio samouki umetnik. Kalio je zanat crtajući portrete ljudi u jednom od parkova Tajpeija. 1981. je putovao po Evropi, koristeći priliku da se upozna sa radom evropskih umetnika. No, na stranu evropski umetnici, poznanstvo sa jednim od zaposlenih u kineskom konzulatu u Grčkoj je obeležilo buduću karijeru mladog umetnika. Prijatelj iz konzulata mu je obezbedio turističku vizu za Kinu u koju je oduševljen, odmah otputovao. Tamo se upoznao sa tradicionalnim slikarstvom, savremenim kineskim umetnicima ali i predivnim predelima koje nikada nije prestao da crta. Odlazak u Kinu, za Jua je bio povratak korenima, tj. elementima tradicionalnog kineskog crteža. Njegova najimpresivnija dela su svakako upravo ona rađena tušem na papirnim svitcima.

Ju je bio čovek tradicije. Voleo je tradicionalno kinesko slikarstvo, vežbao je tradicionalne borilačke veštine, uživao u tradicionalnoj pripremi čaja, svirao je tradicionalni kineski žičani instrument guzeng i lečio se isključivo tradicionalnim istočnjačkim metodama. Ovo potonje je verovatno doprinelo njegovoj preranoj smrti.

U muzeju su bili izloženi radovi iz svih perioda njegovog stvaralaštva. Na mene je najveći utisak ostavila kolekcija papirnih svitaka sa tušem Pejzaži čežnje. Preko 2m dugački svitci sa tradicionalnim prikazom pejzaža i izobličenim figurama ljudi, pretežno razgolićenih. Vrlo je izražen kontrast između detalja u crtanju prirodnih elemenata i prozračnosti i belini ljudskih figura.

Upravo taj tradicionalni deo njegovog stvaralaštva, pre svega odabir materijala i tehnike, je ostavio najjači utisak. Ne osporavam da je za taj deo kriva “egzotika”. Često je moj doživljaj u istočnjačkim muzejima prenaglašen prosto zbog toga što su izložena dela drugačija od onoga što sam navikla da gledam. Mada, upotreba tuša, dvodimenzionalnost, crno-bela tehnika, svakako “upadaju” u najuže okvire mog doživljaja lepog.

Tradicija, koja mi obično smeta, je ovoga puta imala suprotan efekat. Jer ta tradicija nije moja tradicija. Kao takva lišena je tereta koji tradicija obično nosi. Manjkavosti takođe. Ja nemam referencu ka drugim tradicionalnim kineskim slikarima. Ne mogu, u tom pogledu, da ocenim njegov rad, da ga eventualno vidim kao kopiju, nastavak, nečeg već viđenog, preživljenog. On je nov i svež iako to možda nije. Doduše, njegove ljudske figure jasno odstupaju od svega tradicionalnog, to sam i bez preteranog udubljivanja mogla da vidim. Položaj i interakcija ljudi na njegovim svitcima, nudi svežinu i nešto potpuno novo i drugačije od tog tradicionalnog.

Malo više o umetniku, njegovom životu i delima možete pogledati u sledećem prilogu:


Zarina Muhamed : Priče kojima plašimo sebe

Ju Pengovu izložbu smo odgledali jednog aprilskog popodneva u Muzeju lepih umetnosti. Taj isti dan, samo par sati ranije, pogledali smo postavku Priče kojima plašimo sebe u Muzeju savremene umetnosti. U njoj je učestvovalo više umetnika. Među njima je bilo, nama poznato ime; Zarina Muhamed.

Zarina je singapurska umetnica. Prvi put smo je gledali davno, na tribini posvećenoj Pontiani, o čemu sam tada pisala. Vidi se na slici koju sam tada uhvatila. Sedi skroz levo, sa mikrofonom u ruci. Onda smo je ponovo sreli na festivalu dokumentarnih drami, kao jednu od moderatora. I ponovo na Tajvanu u okviru pomenute izložbe.

Zarina je poznata u singapurskim umetničkim krugovima. Bavi se temama tradicije, običaja, verovanja. Poznata je aktiviskinja. I uostalom, Singapur je dovoljno mali da je sretnete na svakom zanimljivom kulturnom i umetničkom dešavanju.

Na ovoj izložbi, ona je učestvovala svojim radom Talismani za čudnovata staništa u kojem preispituje svoj položaj i mesto u svetu u kojem obitava. Svoju posebnost i specifičnost u odnosu na druge. Neprekidno tražeći svoj komadić neba u običajima, legendama, pričama. Ali ni tamo ga ne nalazi.

Šire, ova izložba se bavila strahom od drugih, drugačijih. Pitanjem pripadnosti i vlasništva. Domaćih i pridošlica. Sudarima svetova. Ko smo i šta smo mi? I ko su i šta su oni? Da li su pretnja? Šta donose, a šta oduzimaju svojim dolaskom? I kako oni doživljavaju nas, domorodce?

Svaki izloženi rad je zapravo preispitivao tradicionalno, ono što je u nas usađeno, negovano kulturom i običajima sredine u kojoj smo odrasli. Ono što nam može biti teret ili inspiracija, u zavisnosti od karaktera i afiniteta. I u zavisnosti da li smo među svojima ili tuđima. Da li smo došli da osvojimo, ili čekamo da budemo osvojeni.

Više o postavci možete pogledati u priloženom prilogu:


Pojedinačno, možda ove postavke ne bi ostavile tako jak utisak na mene. No, ovako kombinovane, odgledane u istom danu, podstakle su me na razmašljinje o temama koje me konstantno okupiraju. One su ponudile dve krajnosti doživljaja tradicije i vrednosti koje nam ona nameće. Da li je teret? Ili je inspiracija? Da li nas sputava ili nam daje krila? Hoće li nas sahraniti ili vinuti u oblake?

S jedne strane tu je onaj intimni, lični deo, koji je u mom slučaju u stalnom sukobu sa tradicijom, nasleđem, pripadnošću. Potiče mahom iz neželje da selektivno prihvatam tekovine kulture iz koje sam potekla. Što većina ljudi koja slavi svoju zemlju i korene čini. Te se iz tog raloga često osećam ničijom. Daleko mi je to osećanje pripadnosti i ponosa što pripadam određenoj grupi. Slično kao Zarina, kopam po fragmentima kulture u kojoj sam odrasla. No često u njoj nalazim više onoga što me buni i odbija, nego onoga čemu želim da se priklonim.

S druge strane, seljakajući se po svetu, uviđam koliko su mi te strane kulture kojima sam izložena, još dalje i neshvatljivije. Neprihvatljivije! Izlažem se njima u želji da naučim i razumem, ali se ni njima ne pokoravam. Ni njih, iz istih razloga kao i onu iz koje sam potekla, ne prihvatam. Tradicija i kultura su mnogo više od “žurke” oko nekog Svetog imena, sarme, kopanja česnice u potrazi za paricom. One obeležavaju načina na koji sklapamo rimu, pišemo, vaspitavamo decu, tretiramo penzionere, povinujemo se političkim igrama i odlukama, radimo, učimo, stvaramo.

Moramo biti kritični. Moramo preispitivati nametnute vrednosti. I one koje nam je nametnula sredina iz koje smo potekli. I one koje nam nameće sredina u kojoj živimo. I to je u direktnom kontrastu sa mojim doživljajem reči tradicija. Ona upućuje na nasleđe. Na održavanje postojećeg stanja. Na poslušnost. Na pokornost. Iz neposlušnosti proističe autentičnost, posebnost, samostalnost i snaga, koje sve do jedne smatram vrlinama.

Uviđam vezu između svega toga, ali to mi ne pomaže da se pomirim sa stanjem stvari. Iznad svega, ljudski je želeti svoje parče sveta. Mesto koje ćemo zvati domom. Ljude i mesta na kojima ćemo se osećati sigurno. Koji će biti kao mi. Deliti naše vrednosti. Težiti istim stvarima. Kod mene je taj svet na mikro nivou i ponekad poželim da je širi. I dalje doduše odbijam da platim cenu koju on ima. I večno ostajem rastrgnuta između svog mikro kosmosa sreće i nerealnog sna o beskrajnom nebu. Pokušavam bezuspešno da spojim nespojivo. I pomirim nepomirljivo.

Čovek koji je slikao planine / 05.06.20

Pisala sam sredinom 2019. o našem poslednjem planinarenju u Japanu. Post je poneo ime najviše planine koju smo na toj ruti osvojili: Hačimantai. I evo, nekih godinu dana kasnije, ponovo se osvrćem na to putovanje.

Ono što tada nisam pominjala je da smo po silasku sa planine, proveli dva dana u Morioki. Kiša je lila kao iz kabla, te smo malo šetali po gradu. Vreme smo uglavnom provodili u kafiću nedaleko od hotela. Ušuškano mestašce sa kolekcijom najrazličitijih šoljica za kafu i tanjirića za kolače. Mi smo imali omiljeno mesto za barom, tik uz malu vitrinu sa kolačima. Iz koje sam ja svaki dan naručivala isto; kolač sa kesten pireom, u poslastičarničkim krugovima poznat kao Mont Blank. Jedinu “atrakciju” koju smo udostojili naše posete bio je lokalni muzej, poznatiji kao Ivate muzej umetnosti. Ivate je ime oblasti kojoj Morioka pripada.

Sam muzej je umetničko delo. Moderna, minimalistična zgrada okružena zelenilom. Dvospratnica izgrađena u kombinaciji betona i stakla, bez suvišnih ukrasa, ornamenata, kićanki. Linije, suptilne krive, stubovi, pravilni useci i čisti preseci su ono što je čini lepom.

Unutrašnjost se činila još impozantnijom. Širina. Prostor. Suptilnost. Praznina. Toliko toga staje u tu prazninu. Putujući po istočnjačkim zemljama izuzetno sam počela da cenim prazan prostor u muzejima. Taj prostor vam omogućava da uživate u arhitekturi samog umetničkog kompleksa. Lepota prostora je bitna koliko i lepota izloženih dela. Prostor mora biti postavka za sebe. S druge strane, širina koja je poklonjena svakom izloženom delu samo dodatno naglašava njegovu lepotu.

U fokusu je bila izložba Kijoši Jošide (吉田清志). Jošida je rođen 1928. u gradu Hanamaki, nedaleko od Morioke. Veći deo života proveo je u Tokiju. Za svoj 60. rođendan odlučio je da se vrati u pokrajnu Ivate i ostatak života provede slikajući planine ove pokrajne. U Japanu je Jošida poznat kao slikar planina. Umro je 2010. U okviru izložbe koju smo mi posetili bilo je izloženo 12 dela iz “planinske” faze njegovog stvaralaštva.

Nije mi od ranije bio poznat njegov rad. Niti sam posetu muzeja planirala zbog njegovih dela. Naprosto su se kockice složile, da nakon silaska sa Ivate planina odgledamo izložbu radova u čijem su središtu ti isti predeli po kojima smo danima hodali. Nikada nisam doživela tako jako emotivno iskustvo gledajući slike. Posebno ne pejzaže. Oni su mi posebno nezanimljivi. Ne znam da li je do formata (slike su ogromne oko 2m x 6m), boja, strukture ili činjenice da su me te slike vraćale u predele s kojih sam tek stigla, ali osećanja su bila izuzetno jaka. Sedela sam preko puta jedne od slika i osetila kako mi se suze slivaju niz lice. Nazustavljivo. U potocima. Boje su se razlivale, dobijale neke drugačije nijanse, linije se gubile iza tih suznih zastora. Te slike su dobile još jednu dimenziju. Čudno je bilo to celo iskustvo. Ne znam da li bi na mene te slike imale isti uticaj sada, da ih vidim izložene u Singapuru? Sumnjam. Nisam sigurna da li da tu eksploziju emocija pripišem slikarskom majstorstvu Kijoši Jošide ili spletu srećnih okolnosti. Na kraju krajeva, verovatno to nije ni razdvojivo. Tek kad imamo određeno iskustvo i zrelost, određene stvari nas mogu emotivno dotaći.

Fotografije koje sam napravila teško da će dočarati majstorsvo ovog slikara. Na žalost, nisam uspela da nađem više informacija o umetniku, te vas ostavljam sa ovim šturim izveštajem.

Ulica šarenih pločica / 28.06.14

Kada se priča o kineskoj četvrti u Singapuru, obično se misli na deo gde su se ugnezdili ulični prodavci, njen gornji deo prema istoimenoj metro stanici. Međutim kineska četvrt je monogo šira i za razliku od tog gornjeg dela koji daleko bolje prezentuje bilo šta kinesko, postoji i ovaj donji deo bliži poslovnom centru, koji je zapravo daleko od bilo čega tradicionalnog kineskog. Ovaj donji deo je praktično ceo restauriran, uređen, ucakljen i doteran za sav taj uposleni svet koji u njega dolazi posle posla na preskupe večere ili još skuplja pića. Na stranu cenovnik, ovaj kraj izgleda izuzetno lepo i prijatno ako u njega svratite pre te gužve u kasnijim satima. Dok se lokali tek spremaju za goste, poluprazne ulice ovog kraja izgledaju nestvarno. Svaka fasada je ukrašena mozaikom ili cvetnim pločicama. Jedna od centralnih ulica ovog dela je Ann Siang ulica.

Ann Siang ulica je ime dobila po Maležaninu iz Malake, koji je posedovao istoimeno brdo i ogromnu zemlju u ovom delu grada.
U ovoj ulici je osnovano najstarije kinesko udruženje Ning Yeung Wui Kuan, 1822. godine. U to vreme ova udruženja su bila česta i služila su da pomognu novim kineskim imigrantima da se snađu u Singapuru. Udruženja su okupljala ljude koji su dolazili iz istih krajeva Kine, pričali istim dijalektom i bili rodbinski povezani. Ovo udruženje je okupljalo Kineze iz Guangdung (Kvantung) provincije na jugoistoku Kine.

U ulici se smestio i jedan od najatraktivnijih singapurskih bioskopa Screening Room. Imaju vrlo zanimljiv koncept. Obično puštaju stare filmove, i sama projekcija se ne naplaćuje ali morate potrošiti određenu svotu na hranu ili piće u toku filma. Ni sama sala nije klasična bioskopska sala, nego pre domaćinski uređena soba u čijim udobnim sofama i foteljama možete da se prijatno ugnjezdite dok uživate u filmu.

Silni restorani i kafići naređani duž ulice deluju vrlo primamljivo. Ja do sada nisam probala ni jedan. U gradu punom jeftine hrane još uvek mi je suludo da obrok i piće plaćam više od par dolara. No ne sumnjam da bi ovi u Ann Siang ulici nadmašili svojom uslugom sva moja očekivanja.

Uličicu možete naći ovde.

Još zelenije / 22.06.14

Juče smo imali gošće na ručku. Jednu Japanku i jednu Kineskinju koje su pokazale interesovanje da isprobaju srpsku klasičnu kuhinju. Birala sam ih pažljivo. Vidite, kad spajate živuljke od ove dve vrste morate biti vrlo oprezni. Treba vam vrlo tolerantan Kinez i antijapanski nastrojen Japanac. Kad tad u toku razgovora spomenuće se zlodela Japanaca nad Kinezima, za koje Japanac neće ni znati da su ikada vršeni i preko kojih Kinez neće moći tako lako da pređe. Sva sreća, pa naša Japanka od sinoć mrzi Japance više nego što ih mrze svi Kinezi zajedno. A i Kineskinja je bila mnogo više zainteresovana da otkrije šta su to tentacles hentai mange, nego za japansko-kineske odnose. U svakom slučaju, jedno izuzetno prijatno popodne koje se završilo nepotrebnim prejedanjem.

Sve te ugljene hidrate i mlečne masti trebalo je nekako istrošiti, te smo se još sinoć dogovorili da je red da odpešačima tu istočnu polovinu ostrva. Uz obalu. Dok ne spadnemo s nogu. Idealno do aerodroma, ali 20+ km po singapurskom suncu je daleko od realnosti. Za tu avanturu treba ustati ranom zorom. Plan je bio oko šest. No u šest, naš deo ostrva su napali gromovi i munje, pa je početak avanture bio odložen dok oluja ne prođe. Mi kao što je poznato živimo u tropskoj klimi. Što znači da kad grmi i seva napolje se ne izlazi. Sreća je pa to nevreme traje po sat najduže. No kako se kuća taman lepo razladila od tog pljuska iz kreveta nam se nije ustajalo još naredna dva sata. Na kraju smo naprosto promenili ceo plan i odlučili da prošetamo nekim od singapurskih parkova. Ili još bolje, spojimo gomilu njih u jednu dugu šetnju. Kako na zapadni deo ostrva slabo zalazimo odlučismo se za njega danas.

Prvo nas je na putu do parka omeo novi singapurski stadijum. To je jedan ogroman sportski kompleks pored kojeg mi moramo da prođemo na putu ka metrou. Gradili su ga poslednje četiri godine, i eto danas konačno ukloniše sve zaštitne ograde te ne odolesmo da prvo iscunjamo po njegovoj okolini. Te tako izgubismo još nekih sat vremena. Kada smo konačno stigli do početne stanice suočili smo se sa problemom broj dva. Stanica je, kao u ostalom i većina drugih, u podrumu tržnog centra. Te je trebalo malo procunjati i po radnjama. Isprobati suknju i dve bluzice. I odoleti iskušenju da kupim bilo koju od njih. I dok sam tako ponosno uživala u svojoj pobedi kupoholičarskih nagona, naletim na dućan sa aniama figuricama. Već sam znala da ne treba da ulazim, jer praznih ruku izaći neću ali mi vrag nije dao mira. Doduše moram priznati da Krillin (Dragon Bal) vredi svih potrošenih 18 singapurskih dolara. Podsetio me da bih mogla da se bacim na gledanje anime opet.

Nakon svih peripetija, zakoračismo najzad negde oko 11 u Mount Faber park. Penjali smo se stepenicama okruženi visokim tropskim drvećem. Početak je obećavao. No onog momenta kad smo se ispeli do asfaltiranog puta, situacija se promenila. Staza vodi uz put svo vreme. Automobila nema. Ni jedan nije prošao pored nas. Ali i dalje taj put ubija svu čaroliju šetnje kroz park. Doduše nismo odustali, jer nam je cilj bio da ako ništa drugo vidimo taj čuveni nadvožnjak Hendersonove talase, koji spaja ovaj park sa sledećim (Telok Blangah Hill park). Nadvožnjak je pešački most, koji prelazi preko istoimenog autoputa. Obložen je drvetom, a svaki talas je nadstrešnica ispod koje su klupe na kojima može da se divani u hladovini satima. Putokaz je dalje upućivao na nešto zvano “šetnja kroz šumu” pa se obradovasmo posle one šetnje uz put.

Međutim početak kroz, sad već, Telok Blangah Hill park nije obećavao. Opet se pretvorio u šetnju kraj puta. Tada već počesmo da gunđamo na kletu sudbu. Nije nam to gunđanje dugo ni trajalo naletesmo na neke metalne viseće mostove. Ispostavilo se da su baš oni to što smo tražili. Ni slutili nismo da će to biti šetnja iznad šume. Doduše, postoji i staza koja ide po zemlji, ali se Miljanu ova među oblacima više dopala pa smo se nje držali. S tom stazom zapravo prođosmo ceo park. Pogled na šumu s visine je impozantan. I cela staza nije uopšte kratka, ima skoro 2km u tim visećim mostovima. Taj deo nam je taman vratio želju za nastavkom ove parkovske ture. Viseći most se završava još jednim sladunjavim dizajnerskim čudom Alexandra Arch, koji nas je prebacio u novi, Hort park.

Hort park je dizajniran da služi kao mesto gde će Singapurćani da se upoznaju za raznoraznim biljem, grupisanim u manje bašte, staklenike i sale za prezentaciju. Izuzetno lepo osmišljen i organizovan prostor. U okviru njega se nalazi i simpatičan kafe/prodajni prostor u kojem možete da naučite kako da napravite svoju minijaturnu baštu, smeštenu u staklene vaze ili akvarijume. Hrana je sasvim pristojna i spremaju je od povrća koje se upravo u Hort parku i sadi. Na izlazu iz parka nalazi se ogroman rasadni centar koji snabdeva zelenišom sve parkove po Singapuru.

Obilaskom stazama oko tog rasadnika stiže se u novi, Kent Ridge park. Jasno vam je do sad da su svi ovi parkovi jedna ogromna zelena površina ispresecana autoputevima preko kojih se prelazi fensi mostovima. U ovom najnovijem parku čekala nas je još jedna viseća staza. Kako nam se ona u Telok Blangah Hill parku baš svidela, bukvalno smo proleteli put do nje. No kako stigosmo do početka staze tako postade jasno da danas njom nećemo šetati. Ista je baš ovaj vikend bila zatvorena zbog redovnog održavanja. Izraze na našem licu ne želim da vam rečima dočaravam. Te tako se “pokunjeni” vratismo kući. Ostade nam ta viseća staza za neki drugi put. Sve u svemu, šetnja Mount Faber parkom je bila najveće razočaranje a šetnja kroz šumu visećim mostovima kroz Telok Blangah Hill park najprijatnije iznenađenje. No, vrhunac dana je i dalje kupovina one figurice, zeleniš je tek na drugom mestu.