Crtice iz Srbije
– Mogli bismo u Srbiju za Uskrs – predložiše oni.
– Paaaa, karte su skupe. Za te pare možemo u Španiju ili Francusku – pokušavam da ih odvratim.
– Mogli bismo kolima – ne odustaju.
– Ali treba nam 15 sati do tamo – ne odustajem ni ja.
– Ako krenemo četvrtak posle posla, prespavamo negde u Austriji i nastavimo u petak bili bismo u Beogradu petak popodne, subotu i nedelju i onda rano u ponedeljak krenemo nazad. – razrađuju oni put – Ali ako se vama baaaaaš ne ide, onda ništa – dodaju malo tužnijim glasom.
– Njima se baš ide – okrećem se ka Miljanu.
– Pa onda nemamo baš mnogo izbora.
– Samo tri dana u Srbiji… to će biti pakao….
– Imaš li snage da im kažeš ne? – reče sležući ramenima pomirljivo.
– OK onda, Srbija na tri dana, al’ prvo moramo za Novi Sad da obiđemo Miljanove, tako da nam za Bg ostaju samo subota popodne i nedelja. – složismo se na kraju.
– Jeeeee… šta sve možemo da vidimo za to vreme? – upitaše jednoglasno.
– Uključujući familiju, ručkove i večere gotovo ništa.
– Nema veze… jeeeee…. idemo za Srbiju… jeeee – dodadoše na kraju, s onim njhovim zaraznim osmesima na licu.
Pored njih dvoje malo šta možemo da radimo sem da budemo srećni i radujemo se suludim planovima.
– jeeee…
Posle toga je usledila priprema u vidu sedenja i razmišljanja o tome šta mi to zaista volimo u Srbiji i šta je to što moraju da vide za to kratko vreme. U Novom Sadu kafić Absolut, naći ću ga valjda. Sećam se da je u Zmaj Jovinoj, u blizini zgrade sa terasom na kojoj se reklamiraju neke venčanice. Ta radnja s venčanicama je bila toliko neobična kada sam je prvi put videla da nikako ne mogu da je izbacim iz glave, dođe mi gotovo kao simbol Novog Sada. Tamo sam bila samo jednom, vodila me jedna Novosađanka koju upoznah preko Interneta kada nam se putevi suludo ukrstiše na par sati u Novom Sadu. Mesto na kojem smo nas dve pokušavale da ispričamo jedna drugoj toliko stvari za tako malo vremena. Preplićući naše priče, kao da pričamo o jednom životu tako sličnom a opet totalno drugačijem. Povremeno upadajući jedna drugoj u reč kratkim komentarima – stvarno? i ja isto! Mesto posle kojeg sam pomislila koliko je nepredvidljiva ta pojava koju zovemo život – koliko je neverovatno da nakon par razmenjenim email-ova i pročitanih postova sediš ispred jednog bića i osećaš toliku bliskost i ljubav.
Ako im se ne svidi (a znam da hoće), vodimo ih u Gusan. Toliko smo piva tamo popili sa dragim nam ljudima da bi mogli da nas dočekaju s poklon burencetom. Za posle kafića bilo koji klub u Laze Telečkog i onako nikada nisam bila preterano oduševljena mestima sa preglasnom muzikom. Za po gradu… zapravo malo šta. Za dnevni život nas malo šta vezuje tamo. Mi nikada nismo imali svoje usamljene romantične trenutke po Novom Sadu. Doduše i nemamo baš mnogo vremena, obilazak centra i odlazak na tvrđavu će biti više nego dovoljno.
U Beogradu Klub svetskih putnika. Prvo mesto koje smo posetili zajedno. Sedeli smo za uskim stočićem prekrivenim heklanim miljeom, sa slojem razglednica i teškim staklom. On nije skidao osmeh sa lica, pričao je brzo povremeno neprimetno zamuckujući ni ne pokušavajući da sakrije koliko je sretan i uzbuđen što baš ja tog trenutka sedim ispred njega. Šetnja Knez Mihajlovom, po mogućstvu slepljeni u zagrljaju tako da on hoda unazad. Taj položaj će mu omogužiti da me ljubi bez prestanka od Palate Albanije do Kalemegdana. Posle kojeg ćemo prošetati istim, pa sići do kule Nebojša i nastaviti šetnju kraj 25. maja, uz reku, ispod Brankovog mosta pored zarđalih brodova, sve do Ade. Drugi dan bi mogli da krenemo od Slavije. Slavija je za mene uvek bila najružniji deo Beograda, previše bučna i prljava. A onda je on to uspeo da promeni odlučivši da me baš tamo prvi put poljubi. Krenućemo od Meka, mesta prvog poljupca, Ulicom srpskih vladara, izaći na Brankov most i preći na drugu stranu reke, a zatim dugo šetati sve do Gardoša. A Košutnjak, Topčider, Avala, Bulevar i Botanička bašta?
Drugi put. Znala sam da će i već nabrojani deo biti više nego nemoguć.
Na putu za Srbiju, negde oko Budimpešte saobraćaj postade malo gušći. Ništa preterano iritantno ali brzina nemoguća preko 80 km/h. Obe trake pune, zaobilaženje totalno besmisleno. Da bi pored nas pomoćnom trakom projurio (činilo mi se brzinom svetlosti) džip sa subotičkom registracijom. Pomislih besno: “Dobrodošla kući”.
Par stotina kilometara dalje pređošmo granicu bez većeg zastoja. Carinici više nego ljubazni. Vraćajući nam pasoše carinik dodade kako moramo da ih prijavimo u roku od 24 časa. Nasmeših se saglasno i čim pređošmo granicu odlučišmo da ih ne prijavljujemo.
– Jel mogu da nas uhapse zbog toga? – upita uzbuđeno nas gost.
– Ne verujem.
– E šteta, zamisli da me uhapse i da se posle hvalim ortacima kako sam bio u srpskom zatvoru. – dodade razočarano.
Po prelasku svratismo na prvu benzinsku pumpu da kupimo vodu i malo se osvežimo. Osetih po ulasku da je nešto drugačije ali ne prepoznah odmah razliku.
– Zar je na srpskim benzinskim pumpama dozvoljeno pušenje? – upita me drugarica izneneđeno.
– A to je dakle ta razlika. Primetila sam da mi je nešto drugačije. Da draga, u ovoj zemlji pušenje je dozvoljeno svuda.
– Ali oni sede s malim detetom.
– Preživeće… Sem toga, kakav je prvi utisak?
– Kao da sam se vratila u devedesete.
– A? Stvarno?
– Aha… Pa pogledaj kako su ljudi obučeni, a i muzika…. devedesete definitivno.
Na putu do Novog Sada beskrajna ravnica prekrivena smećem, mini deponije na svakom koraku, plastične kese lete preko oranica.
– Od kada smo napustili Nemačku, najprljaviji deo puta – promrmljah postiđeno.
– Podseća me na Daleki Istok. A ti znaš koliko ja volim Aziju, sav taj nered u njoj, koliko mi je muka od ispeglane Nemačke. Da, ova vaša zemlja je kao Azija u Evropi. Sviđa mi se 🙂 – dodade moja drugarica, činilo mi se samo da me uteši.
Setih se posta o Ruandi sa sajta Kluba putnika Srbije, i toga kako su tamo plastične kese zabranjene. Pomislih da im ispričam o tome, ali se na kraju predomislih.
Malo niže niz put prođosmo pored tela neke zgažene životinje na putu.
– Uh
– Navikni se, biće toga sporadično.
– Stvarno?
– Da, ali nije to kao što ti misliš. – poče Miljan da zeza – Nismo mi surovi neljubitelji životinja koji jure za njima da ih gaze po putu. Naprotiv, mi ih toliko volimo da su se one toliko nakotile da ih ima i previše. I onda su se totalno ubezobrazile. Stanu na sred puta i neće da se mrdnu. Proklete živuljke. Nemaš baš mnogo izbora nego da ih gaziš 😛
– Eeeee mogli bi sada da igamo onu igru. Licitiramo koliko ćemo zgaženih životinja videti do povratka. Pobeđuje onaj s najbližom prognozom.
– Ja sam za, oko desetak? Mada nije fer vi bolje poznajete teren, ovde ste domaći. – dodade naš drug.
– Odvratni ste – dodade ona, još uvek pomalo potrešena pređašnjim prizorom – odbijam da u tome učestvujem.
Kasnije će se ispostaviti da je Alex bio sasvim blizu broju smljeskanih životinja pored kojih ćemo proći, i svaku priliku ćemo koristiti da skrenemo pažnju zgroženoj Kejt na lešinu, uzvikujući gotovo jednoglasno: “Evo je još jedna!”.
No sem mrtvih životinja, do odlaska će ostati iskreno fascinirani time da se autoputem naziva nešto sa samo dve trake podeljene dvostrukom punom linijom i kolektivnim kršenjem zakona pri kome se vozači trude da voze slepljeni uz desnu i levu ivicu asfalta (u suprotnim smerovima naravno), kako bi prostor u sredini mogao da se koristi za preticanje iako je jasno podeljen već spomenutom punom linijom.
Nakon manje od 24h provedenih u Novom Sadu i manje-više ispunjenim planom, krenusmo u subotu ka Beogradu starim putem. Negde oko Inđije mahnu nam policajac da stanemo.
– Dobar dan.
– Dobar dan.
– Jel možete da upalite prednja svetla. Hmmm rade. Odakle putujete?
– Iz Frankfurta.
– A jel znate da svetla moraju da budu upaljena?
– Nismo imali pojma. A jel to po novom zakonu?
– Da. Kazna je 3000 dinara.
– Pa nismo znali – ponovih, već imajući u vidu da moljakanjem nećemo mnogo postići – Napišite račun platićemo.
– Hm, dajte mi njegov pasoš i vozačku. – čim ih se dokopa, nastavi – Mora da se plati… bla, bla, bla, … zadržaćemo pasoš na 5 dana… bla, bla…
U stanju sam da razaznam samo delove rečenice, počinje da mi skače pritisak i na ivici sam da počnem da urlam. Policajac ga poziva da izađe i poziva nekog od nas da prevodimo. Miljan izlazi spreman da bude mio i drag s policajcem u nadi da ćemo se izvući sa opomenom. Alex odlazi do policajskih kola srećan nadajući se da će moći da zove šefa u utorak i izvini se za izostanak s posla zbog boravka u srpskom zatvoru. Na kraju se vraćaju, uz opomenu. Toliko drame ni oko čega.
Dva dana u Beogradu gotovo proleteše. Nedovoljno da se obiđe ni pola od onoga što sam zamislila. Odmarajući u nedelju upitah ih kako im se sviđaju ljudi.
– Mnogo su namršteni. Tj. pre nekako preozbiljni. Malo se smeju. Ja sam mislila da će svi da budu kao ti i Miljan.
– Baš naprotiv – rekoh, smejući se – U Srbiji ljudi jesu preozbiljni. Ako se glasno smeješ, opomenuće te da si nepristojan. Ako si razdragan i veseo u sred bela dana a stariji od 15 godina, optužiće te da si pijan. Ako im se svidiš na prvi pogled postaće ti najbolji prijatelji u roku od pola sata, ako im se pak ne svidiš biće loši prema tebi bez ikakvog razloga. Mislim da je to jedan od razloga zašto su raseljeni Srbi toliko nesrećni. Susreću se sa ljudima koji su naučeni da im pruže osmeh i ljubaznost pri prvom susretu i oni to tumače kao naklonost. Nakon toga, u stanju su da pruže sve toj nepoznatoj osobi koja ih naravno odbija i oni često ostaju razočarani u čudu ne shvatajući šta se to dešava.
– Zar se ti i Miljan tako osećate?
– Ma neeee. Ja i Miljan se osećamo zbunjeno u kontaktu sa Srbima. Mi smo
uvek nasmejani i ljubazni, iako u 99% slučajeva ne marimo za ljude
uopšte. Pre se osećamo šokirano kada ljudi pređu granicu ljubaznosti i
krenu da se ponašaju previše familijarno prema nama. Zapravo meni više
nego prija ta zapadnjačka hladnoća.
– Oooooo…. život u Srbiji mora da je onda bio težak za vas?
– Preživeli smo – našalih se – Ma nisu stvari tako crno-bele, to je i onako samo jedan mali delić međuljudskih odnosa.
– Istina.
– A hrana?
– Kao što si me upozorila, previše mesa. Sve je ukusno, ali previše mesa
i masnoće. Previše mleka, jogurta, sira. Primetili smo da su svi zgodni
do određenih godina, a preko toga su svi debeli. Ta vaša ishrana me
podseća na Atkinsonovu dijetu, znaš onu za kojom je ceo Svet bio lud
jedno vreme. Kako si ti uopšte uspela da budeš vegeterijanac ovde?
– Teško – promrmljah, pokušavajući da zaboravim taj mučni deo mog života.
– Ali mi se generalno mnogo sviđa što su ljudi na ulicama opušteni i nekako spontani.
Pomislih da imamo sreće što je praznik a grad poluprazan, zbog odsustva gradske gužve i buke.
– I da… sviđa mi se ćirilica, sviđaju mi se parkovi….– Sviđaju nam se zgrade, one male slatke šarene po Novom Sadu i sive masivne po Beogradu. Čak i blokovi iz komunističkog perioda, prosto su lepi u svojoj ružnoći…
– Znači, došli biste opet?
– Definitivno!
Neca
Nazalost, nisu ljudi oduvek bili takvi. Nekada davno su bili kao vi, a jedini nacin da se to sacuva je ocito da se ode… 🙁
Marica
Mene manje-vise ta reakcija na smrknutost i nije iznenadila, zapravo ja se strasno iznenadim kad nas neko okarakterise kao druzeljubive, vedre i vesele. Prema meni licno ljudi jesu uvek izuzetno fini, valjda imam blag izraz lica – ali od kada znam za sebe okruzena sam komentarima kako je nepristojno glasno se smejati, kako izgledam kao smlatina, kako sam previse neozbiljna i sl. – mozda je i do moje porodice. Ne znam.
Ono sto je mene iznenadilo je njihov komentar kada su presli granicu, kao da su se vratili u devedesete.
I luda zelja da se voze krs taksijem :))) – na taj deo sam zaboravila pisuci post.
Neca
Oni se vratili u devedesete, a devedesete se vratile u nas :)) Nazalost, meni su te 90te najgora dekada u svakom pogledu i radije bih da je zaboravim ako mogu.
elektrokuhinja
Da si pre nekih 6 meseci napisala ovaj post, verovatno bih se uzasno setno osecala. Ono sta ti se desi posle duzeg boravka u inostranstvu, ma kakvo ono bilo je gubljenje korena. Osecam se kao da vise ne pripadam ni tamo, a u Rusiji jos manje. Ne znam gde sam niti sta hocu. Ne privlaci me Novi Sad, sem nekoliko ljudi koje nikada necu uspeti da zamenim, niti zelim da ih zamenim za bilo koga drugog. I to je otprilike to. Mozda sam samo trenutno u “tako nekom raspolozenju”. A mozda i potraje. Poenta je da sam nekako potpuno indiferentna spram cevapa i lepog vremena. Interesantno zar ne?
Marica
Uh, bas tako – nigde vise ne pripadamo ili ne zelimo da pripadamo… I ta nehajnost za stvari koje su nam se nekada cinile bitne… Ne mislim da je to prolazna faza, to je pre odredjeni vid slobode u kojem se osecamo komotno.
Meni se sada cini nezamislivo da se vratim u prvobitno stanje.
Zli podstanari
Kakav narod, takva i država. Kao i fudbalski timovi – kakvi igrači, takav tim. Zanimljivo kako se niko od Srba ne bi pronašao među opisanim ljudima.
Pingback: Tweets that mention postcards… » Crtice iz Srbije -- Topsy.com
kosa
tek sad videh da ste pobegli sa FB ili ste otisli u neku ilegalu 😛
jedva vas pronadjo’
🙂
aj budite mi pozdravljeni .. a ti i dalje pisi da znamo sta se desava na mrskom nam zapadu … 🙂 🙂
Marica
To samo znaci da si i ti bas redovno na fb 🙂
Nema nas tamo bar pola godine. 🙂
Pisacu, pisacu…. no, znas kako kazu, obecanje ludom radovanje 😛