Kad smo svojevremeno planirali svoj prvi put za Japan, očajnički sam pokušavala da iskopam mesta i predele koji su služili kao inspiracija manga i anima autorima. Pretraga je završena prilično bezuspešno. I u Japan smo otišli “nespremni”. Na moje oduševljenje, odmah po sletanju sam shvatila da zapravo bilo koja uličica u Kjotu, Osaki ili Tokiju neodoljivo podseća na uličice iz mojih omiljenih crtaća i stripova. Predeli koji su se pružali ispred mene sa svakog osvojenog japanskog vrha, delovali su poznato. Slično tome, gotovo svake stepenice koje su vodile, kroz park, do hrama na uzvišenju su mogle biti upravo one po kojima su moji omiljeni junaci trčali. Svaki kutak Japana budio je sećanje na neku pročitanu mangu ili odgledanu animu.

Tragajući za znamenitostima oko Tajpeija, naleteh na par hvalospeva o Džiufenu. Ima nekoliko zanimljivih seoca oko tajvanske prestonice na čija sam imena uporno naletala, čitajući o Tajvanu pred put. Htela sam da prošvrljamo nekim od njih, čisto da vidimo kako izgledaju u slučaju da nam lunjanja po prestonici dojade. Ništa me sem puke radoznalosti nije privlačilo. A iskreno, nisam se preterano ni pretrgla da nađem više informacije. U jednom momentu naleteh na informaciju da je Mijazakiju upravo Džiufen bio inspiracija za crtani Avanture male Čihiro (千と千尋の神隠し – Sen to Chihiro no Kamikakushi). Te tako naprasno, jednodnevni izlet u pomenuto selo postade gotovo prioritet na našem kratkom putu.

Trućkali smo se vozom neko vreme, a zatim i busom. Vožnja vozom me je podsetila zašto volim Singapur toliko. Naime, u Singapuru je zabranjeno jesti i piti u javnom prevozu. Visoke kazne za nepoštovanje ovog pravila doprinose tome da u istim zaista niko ne jede i ne pije. Zašto je to bitno postaće vam jasno čim se provozate javnim prevozom bilo gde po Aziji. Od “mirisa” ćete poželeti da iskočite iz voza, bar desetak puta pre dostizanja cilja. No, preživesmo nekako sva ta mljackanja, srkanja i smradove, i konačno izađosmo na čist vazduh. Dodatno svež i prijatan jer je more dovoljno blizu da osvežava ceo kraj.

I upravo je taj pogled na more prva čarobna stvar u ovom majušnom selu. Uličice su uske, krivudave, stepeničaste, prekrcate radnjama i restoranima. Glavnom uličicom smo bukvalno mileli. Noga pred nogu. Gužva je bila nesnosna. I prilično me je zamarala. Većina ovih radnjica je imala otvoren izlog koji je gledao na ulicu i na kojem kupujete proizvode. U unutrašnjosti su radnici pravili te proizvode na licu mesta. Te smo tako mogli da vidimo kako hranu pripremaju direktno ispred nas, ali i kako prave maske, kožne torbe i novčanike i mnoge druge stvari. Sve deluje kao jedna srednjevekovna zanatska uličica, samo što su proizvodi po poslednjoj modi. I zbog toga je sve izuzetno živo i bučno, puno mirisa i boja.
Kad jednom izađete iz pretrpanih centralnih uličica, tj. uspete da se izvučete iz horde turista, gradić zaista deluje šarmantno. I naprasno pust. Kuće i dvorišta prave lavirinte, te nikad zapravo ne znate gde ćete na kraju izaći. Sve je obraslo mahovinom, i ukrašeno papirnim lampionima i cvetnim aranžmanima. I zaista je puno prepoznatljivih, sitnih detalja iz pomenutog crtaća. Pogledi sa nekih terasa podsećaju na one koji se u crtanom mogu videti. Ali nedostaje odgovarajuća atmosfera. Nema u njemu ničeg japanskog, ničeg prepoznatljivog, viđenog u tim pokretnim slikama. Iako me je Tajvan na momente podsećao na kinesku verziju Japana u mnogo čemu, ovde, gde mi je to bilo najbitnije, ostala sam pomalo razočarana. Doduše, mislim da je to samo zbog toga što sam očekivala da na tom mestu doživim ono što sam doživljavala šetajući Japanom. Što je kao da krenete u Švedsku i očekujete atmosferu s Kariba.

Tajvan je među ovim našim singapurskim Kinezima poznat kao raj na zemlji kada pričaju o hrani. Kada malo bolje razmislim, većina njih tamo i ide isključivo u turistička prejedanja. Meni se generalno tajvanska hrana nije svidela, te nisam ni očekivala čuda u Džiufenu, ali trostruki gastronomski promašaj je ipak uspeo da me šokira.
Prvi se odigrao u toj dugoj, milećoj koloni centralnim delog seoceta. Pomislih da bi bilo dobro čalabrcnuti nešto. Ali šta tačno da prezalogajiš kada ti je od sve azijske hrane kineska najmrskija, i od mirista i izgleda iste želudac kreće refleksno da ti se grči? Pa, slatkiše. S njima je nemoguće omanuti, naivno verovah tada.
– Vidi moči! – uzviknuh oduševljeno prolazeći pored jednod od izloga koji su prodavali meni omiljenu japansku poslasticu. Oduševljenje je spalo nakon prvog zalogaja. Taj tajvanski moči nije imao veze sa onim japanskim. Sem što je izgledom neodoljivo podsećao na njega. Fil je bio bezveze. Testo još gore. Svuda po Aziji, postoji milion i jedna verzija ove poslastice. I ja se s oduševljenjem davim u svakoj od tih mnogobrojnih verzija. To jest, oduševljeno sam se davila pre nego što sam probala ovu tajvansku.
Malo dalje niz ulicu došlo je do drugog velikog promašaja. Naleteli smo na prodavnicu sa orasnicama i ostalim karamelizovanim slatkišima. Šećer i lešnici, tu zaista ne mogu ništa usrati. Te tako naivno kupih jednu tablu. Šećerna masa mi se razvlačila po zubima, gnjecava i nedovoljno slatka. Jela sam više iz neverice da ni to nisu u stanju da naprave kako treba, nego zbog dobrog ukusa. Posle nje smo izgubili sav entuzijazam da bilo šta jedemo u Džiufenu. Složno smo zaključili da ćemo preskočiti ručak i da će naš sledeći obrok biti odložen do povratka u Tajpei.
E ali, pokleknuli smo kraj kafića sa neverovatnim pogledom i svratili u isti na promašaj broj tri. Treba li uopšte naglašavati, da smo usluženi najgorim voćnim napitkom u kombinaciji sa najgorim kafenim napitkom. Posle toga smo definitivno shvatili da se u Džiufenu najesti nećemo.

Iz Džiufena sam otišla malo mudrija. Naučila sam da traganje za Japanom i japanskim stvarima, tamo gde im mesto nije, može upropastiti uživanje u jednom od najlepših i najmagičnijih seoca na svetu. Takođe, i neoduševljenje lokalnom hranom uopšte ne pomaže. Tako da, moraćemo u posetu Džiufenu opet, siti, s rančevima punim dobre klope, u potragu za Kinom i mnogočim kineskim.

Više slika možete naći u mojoj galeriji.