Japan je zemlja u kojoj su detalji bitni. Zemlja u kojoj su male stvari postale velike, proste misli pretočene u filozofiju. Japan je zemlja rituala. Svemu i svakome se zna mesto. Ništa nije slučajno, prepušteno samo sebi, vanvremensko i vanprostorno. Ni jedno obično cvetanje trešnje nije bilo moguće prepustiti prirodi. Čak i tome je poklonjeno mnogo pažnje. Kao i sve ostalo u Japanu, ti rituali sve manje imaju veze sa tradicijom, starim običajima, statusom, moralom. Sve više se komercijalizuju pretvarajući jednu od najstarijih japanskih tradicija u vrlo profitabilnu turističku atrakciju.

Hanami je stari japanski običaj da se prijatelji i porodica okupljaju ispod rascvetalog drveća. Okupljali su se kako bi ponudili darove bogovima prirode, tražeći od njih zauzvrat zaštitu pirinčanih useva. Ovi darovi su obično bili sake ili hrana, te otuda i običaj piknikovanja ispod rascvetalog drveća. Prvi put se ovaj ritual spominje u spisima iz perioda kada je Nara bila prestonica (710 – 794). U to vreme se rascvetala šljiva Ume slavila jednako koliko i danas mnogo rasprostranjenija trešnja Sakura. U toku Hejan perioda, kada je tadašnji Hejan, današnji Kjoto bio prestonica (794 – 1189) trešnja privlači sve širu populaciju i Hanami, postaje gotovo sinonim za Sakuru.

Sakuri se mogu pripojiti različita značenja. No jedno je sigurno, ona je sjajan način da se isprati zima i dočeka proleće. Rascvetalo drveće je vesnik proleća, jer se cvetovi javljaju pre nego što listovi stignu da ozelene gole grane. Posle duge i hladne zime, obelelih puteva prekrivenih snegom, ogolelih grana i sivih dana, rozikasti i beli cvetići vraćaju boje u ovaj svet. Posle višemesečnog skrivanja u kući, svi hitaju napolje da uživaju u prolećnom blagom suncu. Život se vraća na ulice, i čini se da je najbolje mesto za igru, jelo i ljubavno čijukanje upravo ispod rascvetalog drveća.

Na moju pomenu bratanici da idemo u Japan da gledamo cvetanje trešnje ona je oduševljeno uskliknula da hoće i ona sa nama. Bila sam začuđena njenim tolikim interesovanjem za naše putovanje, jer ipak njoj je samo šest godina i teško da ima predstavu gde je Japan. Sve je dobilo sasvim novu dimenziju sa konstatacijom da je trešnja njeno omiljeno voće. Time je sasvim potvrdila da krv nije voda, s obzirom da i ja, i moja sestra, kao i tata obavezno u toku šetnji zastanemo kraj drveta ili grma sa kojeg se neko voće pojesti može. Te ostadoh poprilično razočarana, u šetnji po Osaki, kada mi objasniše da većina tih trešnji ne rađa, nego služe kao ukrasno bilje. Mnoga stabla se i kaleme kako bi cvetala u kasnijim periodima te na taj način produžila period cvetanja.