Dok se nisam doselila u Beograd zbog studija, stalno sam patila što ne mogu da koristim “pogodnosti” života u glavnom gradu. Znate ono, gledam TV i oni dele besplatne karte za bioskop ili neki koncert a ja ne mogu čak ni da se nadam da ću dobiti karte ako pozovem, a ne jos i da odem.

Onda smo se preselili, prvo brat i ja sami. Upoznala sam gomilu likova koji su se trudili da mi pokažu sve fore velegrada. Ako si student i stojiš dovoljno dugo ispred pozorišta predstave su za džabe. Ako znaš nečiju tetku, strinu ili ujnu u Domu Sindikata filmovi su za džabe. Na “vratima”, na koncertima uvek radi drug nekog druga pa je i to za džabe. I tako u nedogled. Još ako spisku dodamo i posete muzejima i galerijama u vreme januarskog roka, zbog ciče zime i nedostatka para za kaficu u toplom kafiću, jasno je da sam u to vreme baš bila kulturno uzdignuta.

E onda su nam se pridružili mama, tata i sestra. Tata je ovu čaroliju “za džabe” proširio jednom specijalnom aktivnošću. Zapravo, bio je zadužen za okretanje brojeva na kojima su vam razne radio stanice nudile nešto za džabe. U to vreme se TV u našoj kući nije gledao. Eh, koliko sam se tek onda filmova nagledala. Ma karte su propadale jer sestra i ja nismo mogle da postignemo tempo kojim je tata dobijao karte na poklon. I mogu vam reći bili su to dobri filmovi sa dobrim mestima, hvala svim radio stanicama na tome.

Na kraju, ja sam odrasla i odselila se od kuce. Nisam se preterano ni raspitivala kako ide s poklon kartama, ponuda je verovatno bila i veća, jer TV se opet vratio u naš dom. Ali, život piše drame. Bar tako kažu. Moja drama je mene naterala da ponovo provodim dane s mamom i tatom, te su poklon karte nekako ponovo postale deo moje svakodnevice. Još u vreme FESTa, pre otprilike dve nedelje, RTS je delio karte za Takvud. Organizovali su projekciju u podne, nekog makedonskog filma. Kako sam ja bila zauzeta, sestra povede dečka. Došli oni u pola 12, Takvud zaključan. Četvrt do 12, dolazi blagajnica. Zove nekoga na mobilni da joj otključa. Zbunjena pita portira, čuvara ili šta li je već otvarač vrata, što je zaključano i što ne puste osvajače RTSovih karata. Otvarač vrata ih obaveštava da dođu u 5 do 12. U zakazanom terminu ih propusta do sale, gde im mlada vratarka objašnjava da nema mesta, ni za jednog od srećnih dobitnika. Srećni dobitnici se k’o pokisli vraćaju do blagajnice, koja se izvinjava i objašnjava kako njoj ništa nije jasno. Srećni dobitnici, sada tužni jer su traćili vreme, izlaze na zimski pljusak da pokisnu. I to stvarno, figurativno nije bilo dovoljno. Neko bi rekao, pa šta i onako su karte bile za dž? A ja se pitam kako RTS i Takvud sebi dozvoljavaju tako nešto? RTS odavno ne gledam, a Takvud bojkotujem od te subote.

Četvrtak popodne, tata opet osvaja karte na RTSu, a njegove mezimice odlaze ovog puta u Dom Sindikata na premijeru novog Asteriksa. E sad, ko je bio u Domu Sindikata i obratio pažnju, zna da su poslednja tri reda praktično neupotrebljiva jer se u trećem od kraja nalaze stubovi. Elem, RTS je delio besplatne karte u tim redovima. Mi smo imale sreće, bile smo tačno u sredini između dva stuba. Dok je jedan od (ne)srećnih dobitnika dobio mesto tačno iza stuba. Kako Dom Sindikata ne smatram krivim u ovom slučaju, nisam znala kako da kaznim RTS, jer ih već odavno ne gledam, u Srbiji više ne živim pa im ni pretplatu ne plaćam. Ostao mi je samo blog, zato:

Radio Televizijo Srbije stidi se!

Ako je i od tebe, mnogo je cak i ako je za dzabe.

Moral priče je zapravo, da ni kod babe nama za džabe.