postcards…
The world moves with me

Nansi / 28.09.10

Hodamo ulicom, nasumično izabranom u gradu koji ne poznajemo. Tražimo restoran u kojem bismo večerali. Ne znam za vas ali meni je jako teško da tek tako izaberem restoran u nepoznatom gradu, u nekoj nepoznatoj ulici. Ja kao osoba koja je večito na nekoj dijeti, gde se pod dijetom smatra probirljivo izgladnjivanje, uz to opsednuta metodama pripreme hrane, a povrh svega i vegeterijanac ne nalazim nikakvo zadovoljstvo u restoranskoj hrani. Naravno, sa sporadičnim izuzetcima :)

Zato tumaram gladna s nadom da će neko od njih dvojice doneti odluku. Neki čudan osećaj me obuzima u toku te kratke šetnje. Sve je obično, a opet nekako neobično. Ok… polako, mislim u sebi, prodavnice su uobičajene, kuće, trotoari, putevi, sve već viđeno u istom ili sličnom izdanju… cveće, opet isto ali slatko ovako aranžirano pored drveća koje raste iz saksije,.. čekaj malo: saksije? Okrećem se i ponovo gledam u drvo. Stvarno je u saksiji. Dižem pogled ka drvoredu. Saksijski drvored! E stvarno, svašta na svašta će čovek putujući nabasati. Gledam po sporednim ulicama, ispred i iza sebe. Ne, definitivno nema ni jednog jedinog drveta. Dobrodošli u Nansi – grad bez drveća!

U toj suludoj potrazi za drvećem koje raste iz zemlje, pogled mi privuče zlatna kapija. Ogromna zlatna sa širokim trgom koji se nazire kroz istu. Većina je bila zaklonjena jer smo dolazili iz male ulice te smo trg videli u punoj veličini tek kada smo prošli kroz kapiju. Ispred nas se ukazalo ogromno prostranstvo, oivičeno zgradama i zlatnim kapijama sa visokom statuom u sredini. I naravno, bez drveta. Ovog puta čak i bez saksija sa drvećem.

Na sredini stoji Stanislav, Poljak u sred Francuskog trga, posmatra sa visokog postolja pružajući ruku u pravcu severa. Nije baš srećan. Na tom mestu na kojem on sada stoji trebalo je da stoji zet, od bronze, ogroman i divan. No vandali ga skinuše u toku Revolucije, a onda neki kasniji postaviše njega u sred trga koji je on za njegovo visočanstvo gradio od 1752. do 1755. No sada baš i nema mnogo izbora. Stoji na tom postolju i gleda taj sav svet koji prolazi kraj njega zadubljen u svoje misli. Domaći su se već navikli da on tu stoji, niko ga više i ne gleda. Da nema svih ovih turista koji ga slikaju ili slikaju sebe oko njega, svih ovih zaljubljenih parova koji se ljubakaju i grle ispred postolja, klinaca koji se pripiti kikoću na sav glas, razbijaju flaše i puštaju preglasnu muziku, taj večni život na postolju bio bi prilično dosadan. A čime je uopšte zaslužio da tu stoji? Pa čak dva puta je postavljan za vladara Poljske i isto toliko puta smenjivan, bio je upravnik francuske provincije koju mu je zet dodelio. Baš u toj provinciji, sagradio je ovaj trg u slavu svom zetu, Luju XV.

Nakon večere, nastavišmo šetnju okolnim uličicama starog dela grada kojima su se slivale reke ljudi. Uđošmo u jednu od crkvica, čudeći se otkuda toliko sveta u crkvi tako kasno. A crkva i nije bila crkva kako se na prvi pogled činila. Stara kapela sa kovčezima znamenitih velikana iz koje se direktno ulazilo u muzej. Ispostavilo se da smo naleteli na noć muzeja. Iako niakada nisam pokazivala ni najmanje interesovanja za tu manifestaciju, i vešto je izbegavala u svim gradovima u kojima sam do sada živela prijala mi je to veče sva ta gužva i buka oko nas, sav taj silan svet koji se tiskao ispred slika i izloženih predmeta.

Sledećeg dana nastavišmo šetnju starim gradom i dalje se čudeći odsustvu zelenila. Na svega stotinak metara od Stanislavovog trga nalazi se prostrana zelena bašta. Leje raznobojnog cveća, visoka stara stabla i široke staze. Otkrili smo je tek na povratku ka trgu. Zelena oaza otsečena visokim zidinama od okolnog betona. Sakrivena od pogleda onih koji ne znaju gde da je traže. Poput blaga na piratskim mapama. Proveli smo par sati u njoj pred povratak za Frankfurt.

No, ne bi bio red otići tek tako iz Nansija a ne spomenuti jednog od njegovih najpoznatijih stanovnika. Sigurno se sećate njegove čuvene rečenice kada ga Edit uhvati u neverstvu sa Ivet: “You stupid woman! Can you not see – I am eloping!” – Monsieur René Artois. :)

Mec / 14.06.10

Gost je stigao. A dobri domaćini se uvek trude da usreće svoje goste. Kako mi znamo da naš gost voli Francusku odlučišmo da mu priredimo malu turu po istoj. Tri grada za tri dana. Prvi je bio već spomenuti u prošlom postu Strazbur. Te tako u subotu, drugog dana, pred podne stigošmo u Mec (Metz). Miljan je izabrao Mec jer je dovoljno blizu Strazbura i nemačke granice te nećemo gubiti mnogo vremena u putu. Takođe je blizu i Nensija koji nam je služio kao mesto za prespavati. Nensi je opet izabran sasvim slučajno jer smo tamo našli najjeftiniji smeštaj.

Kroz Mec protiče Mozel. Isti onaj o kojem sam već pisala u Vinskom raju.  O Mecu, ni o Nensiju nismo znali mnogo i nismo očekivali mnogo. Niska očekivanja su inače preporučljiva u životu jer obično vode u totalni trans od silnog oduševljenja onim od čega nismo ništa očekivali. E baš reč trans idealno opisuje moje stanje nakon bacanja prvog pogleda na Mec, prelazeći jedan od mnogobrojnih mostova. Jedno glasno Vaaaauuuuu.

Dan provedošmo lutajući po gradu. A grad kao iz bajke. Bez ikakvog preterivanja. Konstantno sam imala osećaj kao da se nalazimo u jednom džinovskom srednjevekovnom zamku. Boja zgrada žućkaso-bež, sa velikim prozorima. Ova boja potiče od oksidisanog gvožđa iz sedimentnih stena čija su nalazišta česta u ovom kraju Francuske. Takozvane žute planine. Poznate su i kao sunčane stene. I zaista, konstantno smo imali osećaj da nas Sunce obasjava i pored sivih sumornih oblaka koji su se lenjo razvlačili po nebu. Sve nekako drugačije od svega što sam videla ranije. Toliko oduševljenje nisam doživela još od svog prvog puta iz Srbije za Češku. Sećam se koliko sam samo blejala kroz prozor na mađarska polja i savršeni autoput. Pa posle na one moderne vetrenjače, koje sam do tog momenta viđala samo na TV-u. E jedno isto takvo, zaprepašćeno oduševljenje doživeh opet.

Krenusmo od trga, na kome se nalazi i turistički biro u kojem smo pokupili kartu mesta. Na njoj nekoliko označenih putanja kojima preporučuju da prošetate, obojene različitim bojama. Svaka putanja ima poseban simbol koji je u obliku strelica usečen u trotoar. Kada smo se konačno privikli na arhitekturu, usledilo je iznenađenje u vidu najdivljijeg gradskog zelenila. Krenuli smo od nemačke kapije (Porte des Allemandes), niz reku Sel (Seille) do jednog od označenih vidikovaca. Ova nemačka kapija, sa kulama koje se uzdižu sa strane i kamenim mostom koji vodi preko reke građena je tokom 15. i 16. veka. Reka je uska i plitka. Sa jedne strane uzdižu se ostaci srednjovekovnih zidina, a sa druge uska pešačka staza okružena visokim drvećem koje zaklanja pogled na obližnju civilizaciju. Osećaj kao da smo u šumi, iako se u blizini nalaze stare zidine i kasnije prostire pitomiji park.

Nakon čitanja karte ustanovišmo da se glavni trg zove Trg Oružja, isto kao svaki trg u Peruu. Peruanci imaju taj čudni običaj da se glavni trg uvek zove isto. To je onaj najlepši deo kod svakog putovanja. Kada otkrijete sličnost između dva mesta na praktično suprotnim stranama Sveta, i po ko zna koji put prođe vam ista misao kroz glavu, kako je ovaj Svet zapravo jako mali. Na tom trgu se nalazi katedrala Svetog Stefana (Cathédrale Saint-Étienne de Metz) u kojoj je bila umetnička postavka. Četiri figure različitih boja poslagane tako da čine savršen kvadrat. Ukoliko stanete u centar kvadrata i podignete glavu u vis ugledaćete petu kako se njiše sa tavanice. Katedrala je poznata po svojim vitražima, odnosno veličini istih. Najveća u svetu, površina pokrivena vitražima.

Napravismo još par nasumičnih šetnji po centru uživajući u velelepnim građevinama, a zatim se premoreni uputismo ka Nensiju.

Strazbur / 19.05.10

Strazbur k’o Strazburg (Strasbourg), ili kako ga ko već zove. Grad poznat po Božićnom marketu. To je ono gde se neki od onih što su religiozni po gregorijanskom kalendaru okupljaju da jedu i piju. Za razliku od ostalih skupljanja i grupnih narodskih glupiranja, ovom se baš radujem. Ne znam ni sama zašto. Verovatno to ima neke veze sa tim da je to jedini period u godini kada slatkiše jedem bez griže savesti.

Strazbur ima stari centar grada, koji izgleda kao većina starih gradova koje smo do sada obišli uz Majnu, i Rajnu, i Mozel. Naravno, pod uslovom da su preživeli drugi svetski rat. Kada bolje razmislim taj u Strazburu je još i najveći i najočuvaniji koji sam do sada videla. Jeste da je u Francuskoj, ali je manje više tipičan nemački grad. Čak vas u prodavnici obavezno posluže nemačkim, ravnopravno s engleskim kad shvate da na francuskom nećete daleko dogurati.

Strazbur je poznat i po Sudu za ljudska prava. I po katedrali u centru. I po slatkim mostićima u centru grada. I po ulici s rodama, koju ja još uvek nisam uspela da nađem. U mom srcu Strazbur zauzima posebno mesto. Tamo sam kupila svoju slatku jaknicu. Kada je obučem svi mi kažu da izgledam kao Francuskinja, a ja to olako prihvatam kao kompliment.

U Strazburu ima puno nemačkih turista. Verovatno zato što je blizu granice. I verovatno zato što se tamo osećaju kao kod kuće. Još jedan simpatičan gradić u nizu. Zgodan za prošetati sa gostima. Da nije te jaknice, verovatno mi ne bi bio baš toliko drag.

U Strazburu se nikada ne zadržavamo dovoljno dugo da bismo obišli neki muzej ili se malo više zadubili u istoriju ili značaj neke znamenitosti. Obično provedemo par sati u šetnji, kupovini ili kraćem odmoru u lokalnim kafanama gde hrana mnogo više podseća na nemačku nego francusku. Da li je tako baš svuda ili mi nismo imali mnogo sreće, ne znam.

Zato je i ovaj post upravo takav, kratak i prazan. Ako baš želite više informacija o ovom gradu pročitajte post na sajtu Kluba putnika Srbije. Kod mene, ovog puta, samo gomila nabacanih slika bez komentara i želje da prikažu bilo šta osim detalja koji su nam u toku šetnje zapali za oko.

Eze / 14.05.08

To jutro je spadalo u ona izuzetno lenja, kada iz kreveta radije ne bih ustajala. Posle osrednjeg provoda s Miljanovim kolegom i njegovom pratiljom, zbog koje je izlazak i bio osrednji ako ne i gori od toga, i lošeg sna zbog prepunog stomaka, jedva sam smogla snage da krenem na put.


Po ustaljenom običaju autobus je kasnio nekih dvadeset minuta a onda polako krenuo ka obližnjem brdu na kojem se nalazi ovo bajkovito seoce. S mukom sam sebe zadržala na sedištu. Skoro svaka stanica je pored vidikovca kao stvorenog za slikanje. Negde oko deset smo konačno stigli. Dočekala me je stara kamena tvrđava; na moje iznenađenje pusta. Čitav grad smešten među srednjevekovnim zidinama. Krenuh polako uz stepenice da obilazim ovo staro zdanje. Prolazi i staze su bile izuzetno uske, duž njih su se stiskale male radnje sa suvenirima inspirisanim mahom morskim motivima. Sa strana, staze su bile bogato ukrašene cvećem, na pojedinim mestima i pretrpane saksijama. Svaki okov na vratima i prozorima je bio pravo umetničko delo. Na vrhu kamenog grada nalazi se bašta sa izloženim kaktusima i izložbom statua lokalnog umetnika. Kako se tvrđava nalazi na vrhu brda, iz bašte se pruža neverovatan pogled na morsku obalu.



Ceo taj kameni grad je minijaturan i moguće ga je detaljno obići sa sve ulascima u suvenirnice za otprilike dva sata. Po napuštanju zamka, odlučila sam da se vratim peške ka Nici nadajući se da ću uspeti da nađem stazu kojom se Niče šetao svojevremeno dok je boravio u ovom kraju i pisao Tako je govorio Zaratustra. Stazu našla nisam, a Ničea sam nekoliko puta spominjala sve sa onom reči na j.


Elem, jedna dama ne treba po Nici i oko Nice da šeta sama. To sam zapravo utvrdila još dan ranije šetajući promenadom ka Kanu. Taj dan gotovo da nije bilo “osamljenog” muškog prolaznika koji nije našao razlog da mi “dobaci” nešto, a to može biti jako neprijatno ako ne razumete jezik i niste navikli da vam ljudi tek tako “dobacuju”. Pomislim ja, taj dan vraćajući se iz Ezea, ovde sam jedini pešak – što znači biću mirna. Ali nije prošlo baš tako bezbolno, jer su ovog puta svi motociklisti i kamiondžije odlučile da mi “svirnu” po nešto. Koliko iritantno svirkanje toliko i tunel na koji sam naletela, nateraše me da se uputim nekim sporednim putem. Na početku mi se činilo da sam na slepom putu koji će me verovatno dovesti samo do ulaza u privatne ušuškane vile. Na sreću, nakon nekih sto metara sam naletela na putokaz koji je označavao pešačku stazu ka jednom seocetu na obali. Pomislim u trenutku, kako bi bilo sjajno preseći put kroz prirodu, do obale.


Međutim, čim sam stupila na stazu oblio me je hladan znoj… Ispred mene strme, klizave stepenice koje se oštro spuštaju niz golu, kamenu liticu, a ja sama u klizavim kožnim japankama, s ogromnim nezgrapnim suvenirom u jednoj ruci sa torbicom prebačenom preko ramena iste te ruke, fotoaparata u drugoj ruci sa torbom za aparat i propratnu mu opremu prebačenu preko grudi… hm. Po glavi su mi se rojile misli: Ajde Marice, uživaj, avantura, vidi kakav pogled, ne nema manijaka u okolnim žbunjićima i slična sranja. No, džabe… žmarci su me podilazili. Zastadoh da razmislim koliko je pametno spuštati se tako sam, pa šta ako se skrkam dole tako kilava kakva sam sva… A zatim, samo na sekund proleti mi misao: Zamisli da ovaj prizor bude poslednja slika koju ćeš videti u životu! I od te sulude misli, obuzeme me konačno spokoj, potpuno opuštena počela sam da uživam u svakom koraku zastajući na momente da bih mogla da uživam u toj osamljenosti i miru, kao da sam potpuno sama ostala na svetu. Ubrzo je i staza postala pitomija, zelenilo je zamenilo malopređašnje kamene litice, te i moj korak postade opušteniji i duži. I dok sam se lenjo protezala duž staze, razmišljajući kako se ona malopređašnja brdska koza tako lako opet pretvori u lenjog baštenskog puža, ispred nogu mi promili zmija! Ajme te naprasne panike opet: Da li tamo ima otrovnica ili ne?, Mog tatu je ujela otrovnica, da li je ta privlačnost otrovnica nasledna? a onda praktično ludačkim trkom stigoh do puta. Eh, sreći mojoj nije bilo kraja kada sam se dokopala asfalta, odšetala do stanice i konačno stigla u hotel.


Opasne avanture i sulude pešačke ture od sada izvodim isključivo u paru. Mada, moram priznati da mi nije bilo loše, bar je silan strah svario preterani ručak i stvorio mesta u stomaku za još jednu preteranu večeru u Havana restoranu, o kojoj bih mogla ispisati još jedan ceo post, ali neću ;)

Nica / 03.05.08

Iskreno sam se pitala čemu toliko oduševljenje? Bilo je cool, čisto fore radi, hvaliti se prijateljima:

-E…. znaš gde idem?

-U Nicu! :D


Ali realno, činilo mi se da se previše prašine diže oko tog parčeta mora. Ispostavilo se totalno suprotno, oko tog parčeta mora bi trebalo podići još veću prašinu. Mada, mislim da je za takav utisak presudno to što sam u Nici bila van sezone, pri čemu je prosečna temperatura jedva prelazila dvadeseti podeljak. Vremenski uslovi i odsustvo turista omogućili su nam da osetimo istinski život u ovom gradu. Da uživamo u šetnjama polupraznim ulicama okruženi mahom lokalnim stanovništvom.

Lokalni stanovnici su me zaista fascinirali, druželjubivi, gostoprimljivi, predusetljivi. Doduše, Nica je relativno mali grad, a kao što rekoh i nije sezona te su i lokalci manje nervozni a i otuđeni, nego u npr. Parizu, bar pretpostavljam. Ovdašnje žene su izuzetno elegantne, izgledaju kao da su sišle sa modnih pista. Uglavnom vitke, visoke, lepuškaste sa bar nekim detaljem na sebi koji će vam privući pažnju. No, moram priznati da me je broj crnaca i Arapa fascinirao. Ja uopšte nisam naviknuta na toliku rasnu i nacionalnu šarenolikost pa sam se u trenutcima verovatno ponašala nekulturno blejeći u pripadnike crne rase. Deca su im izuzetno lepa, tako damska i gospodska, daleko od onih američkih gangstera, repera, soul i pop pevaljki. Kako je Miljan tamo bio poslom, njegove francuske kolege su se trudile da nas ugoste, upoznaju sa okolinom, običajima, objasne koja vina su dobra, kako ih razlikovati, gde ih kupovati itd. Posle Češke, bilo je prijatno “svađati” se sa nekim posle večere ko će istu platiti, kao i odsustvo tako iritantnog pitanja: “Plaćate zajedno ili da odvojim račun?”

Nica je za mene, definitivno grad glamura što za sobom povlači nesnosnu skupoću. Na sreću, većinu troškova su pokrile Miljanove dnevnice, inače bih se na ovaj put teško odlučila. Dvokrevetna soba 180 evra (samo noćenje), ručak tj. večera za dvoje od 50 evra pa naviše, doručak u pekari oko 10 evra itd… Najjeftiniji hostel koji sam našla bio je 16 evra po osobi, van sezone, u dormu sa preko 10 kreveta, uz ručak u Mc-u mogli bi proći sa 30 evra dnevno, ali u tom slučaju teško da bi Nica bila Nica ;). Jedan od Miljanovih francuskih kolega je prokomentarisao kako ne voli Nicu (sa okolinom) jer je skrojena za bogate ljude,a opet mene je upravo to najviše oduševilo. Jer, sve i jeste tako lepo, čisto i šljašteće jer nije za “običan” svet. Mi smo samo, eto imali ludu sreću da preživimo par dana u tom Raju ne razmišljajući previše o troškovima.


Teško je opredeliti se za najlepši kutak grada. Jednako su me oduševili šetnja promenadom, pešačkom zonom, šoping molom, starim gradom. Dok mi je Miljan objašnjavao šta sve treba da vidim dok je on na poslu i oduševljeno pričao o starom delu grada, u glavi sam stvarala sliku kamenih gradova kakve sam viđala duž jadranske obale. Sutradan sam, praktično u šoku, uživala u nečemu totalno drugačijem. Uske ulice sa poprečnim sokacima, vijugave stepenice, visoke zgrade živih boja sa metalnim šalonima i cvetnim aranžmanima, lokalne radnje, pijaca i restorani; sve puno života, šareno i živo.


Na kraju starog grada, uzdiže se brdo sa lepim parkom, prepostavljam veštačkim vodopadom, ostacima starog utvrđenja na jednom kraju i starog lokalnog i jevrejskog groblja. Šetnja grobljem je nešto što definitivno ne treba zaobići; stari spomenici svaki za sebe umetničko delo, delimično zaklonjeni starim borovima. U toku šetnje čućete samo šljunak koji škripi pod nogama i morske talase u daljini. Mesto za opuštanje i uživanje ako ne mislite da je baš previše perverzno.



Nica mi je nekako, bila grad za šetnju, za opuštanje uz more, luksuzne restorane, cenkanje na pijaci, obilazak butika… Nisam stigla da obiđem ni čuvenu rusku crkvu, kažu da je najveća van Rusije, niti poznate muzeje. Bila sam kratko, nastojala sam da svaki trenutak iskoristim za duge šetnje priljubljena uz Miljana, pa i one trenutke koje sam morala da provodim sama koristila sam za izlete do okolnih sela. No, biće valjda još prilika da posetimo Nicu :)