Nansi
Hodamo ulicom, nasumično izabranom u gradu koji ne poznajemo. Tražimo restoran u kojem bismo večerali. Ne znam za vas ali meni je jako teško da tek tako izaberem restoran u nepoznatom gradu, u nekoj nepoznatoj ulici. Ja kao osoba koja je večito na nekoj dijeti, gde se pod dijetom smatra probirljivo izgladnjivanje, uz to opsednuta metodama pripreme hrane, a povrh svega i vegeterijanac ne nalazim nikakvo zadovoljstvo u restoranskoj hrani. Naravno, sa sporadičnim izuzetcima.
Zato tumaram gladna s nadom da će neko od njih dvojice doneti odluku. Neki čudan osećaj me obuzima u toku te kratke šetnje. Sve je obično, a opet nekako neobično. Ok… polako, mislim u sebi, prodavnice su uobičajene, kuće, trotoari, putevi, sve već viđeno u istom ili sličnom izdanju… cveće, opet isto ali slatko ovako aranžirano pored drveća koje raste iz saksije,.. čekaj malo: saksije? Okrećem se i ponovo gledam u drvo. Stvarno je u saksiji. Dižem pogled ka drvoredu. Saksijski drvored! E stvarno, svašta na svašta će čovek putujući nabasati. Gledam po sporednim ulicama, ispred i iza sebe. Ne, definitivno nema ni jednog jedinog drveta. Dobrodošli u Nansi – grad bez drveća!
U toj suludoj potrazi za drvećem koje raste iz zemlje, pogled mi privuče zlatna kapija. Ogromna zlatna sa širokim trgom koji se nazire kroz istu. Većina je bila zaklonjena jer smo dolazili iz male ulice te smo trg videli u punoj veličini tek kada smo prošli kroz kapiju. Ispred nas se ukazalo ogromno prostranstvo, oivičeno zgradama i zlatnim kapijama sa visokom statuom u sredini. I naravno, bez drveta. Ovog puta čak i bez saksija sa drvećem.
Na sredini stoji Stanislav, Poljak u sred Francuskog trga, posmatra sa visokog postolja pružajući ruku u pravcu severa. Nije baš srećan. Na tom mestu na kojem on sada stoji trebalo je da stoji zet, od bronze, ogroman i divan. No vandali ga skinuše u toku Revolucije, a onda neki kasniji postaviše njega u sred trga koji je on za njegovo visočanstvo gradio od 1752. do 1755. No sada baš i nema mnogo izbora. Stoji na tom postolju i gleda taj sav svet koji prolazi kraj njega zadubljen u svoje misli. Domaći su se već navikli da on tu stoji, niko ga više i ne gleda. Da nema svih ovih turista koji ga slikaju ili slikaju sebe oko njega, svih ovih zaljubljenih parova koji se ljubakaju i grle ispred postolja, klinaca koji se pripiti kikoću na sav glas, razbijaju flaše i puštaju preglasnu muziku, taj večni život na postolju bio bi prilično dosadan. A čime je uopšte zaslužio da tu stoji? Pa čak dva puta je postavljan za vladara Poljske i isto toliko puta smenjivan, bio je upravnik francuske provincije koju mu je zet dodelio. Baš u toj provinciji, sagradio je ovaj trg u slavu svom zetu, Luju XV.
Nakon večere, nastavišmo šetnju okolnim uličicama starog dela grada kojima su se slivale reke ljudi. Uđošmo u jednu od crkvica, čudeći se otkuda toliko sveta u crkvi tako kasno. A crkva i nije bila crkva kako se na prvi pogled činila. Stara kapela sa kovčezima znamenitih velikana iz koje se direktno ulazilo u muzej. Ispostavilo se da smo naleteli na noć muzeja. Iako niakada nisam pokazivala ni najmanje interesovanja za tu manifestaciju, i vešto je izbegavala u svim gradovima u kojima sam do sada živela prijala mi je to veče sva ta gužva i buka oko nas, sav taj silan svet koji se tiskao ispred slika i izloženih predmeta.
Sledećeg dana nastavišmo šetnju starim gradom i dalje se čudeći odsustvu zelenila. Na svega stotinak metara od Stanislavovog trga nalazi se prostrana zelena bašta. Leje raznobojnog cveća, visoka stara stabla i široke staze. Otkrili smo je tek na povratku ka trgu. Zelena oaza otsečena visokim zidinama od okolnog betona. Sakrivena od pogleda onih koji ne znaju gde da je traže. Poput blaga na piratskim mapama. Proveli smo par sati u njoj pred povratak za Frankfurt.
No, ne bi bio red otići tek tako iz Nansija a ne spomenuti jednog od njegovih najpoznatijih stanovnika. Sigurno se sećate njegove čuvene rečenice kada ga Edit uhvati u neverstvu sa Ivet: “You stupid woman! Can you not see – I am eloping!” – Monsieur René Artois.
Više slika možete naći u mojoj galeriji:
elektrokuhinja
To sa restoranima je kod mene vrlo jednstavno. Jer ja, ako sam gladna moram u roku od 5 minuta da pojedem ili glad postane toliko velika da bih prvom pored sebe ruku odgrizla. Tako da, kad Elektro postane gladna, svi znaju da se smesta mora u restoran, pa kakav god!
Ima li ikakvo objasnjeje zasto nije ostvljeno mesta za zelenilo u gradu, ili je prosto neko na to zaboravio. Mada, sa urbanisticke tacke gledista, grad izgleda vise kao planiran nego kao neplaniran.
Marica
Mislim da je odsustvo drveca tipicno za stare gradove. U novim delovima grada ga naravno ima. Izgleda da su usled manjeg zagadjenja i nizih temperatura ljudi pre jedno 300 – 400 godina smatrali da su drvoredi suvisni. Verovatno su i zgrade bile kuce, a putemi sljunkovito – zemljani, pa sunce u svom tom okruzenju i nije bas peklo te nikome hlada i nije trebalo.
Charolija
Kad čitam tvoje postove kao da i ja prošetam. 🙂
Marica
Tako i ja kada gledam tvoje slike s neba, zamisljam da letim 🙂
Zli podstanar
I šta si jela? Jer, podsjetiću te, u Nansi si došla gladna iz Njemačke, s planinarenja, s obzirom da si mi na prethodni komentar odgovorila kako Nijemci jedu puno mesa i da nije lako tamo biti vegetarijanac, premda ja mislim da je lakše nego u nas.
Marica
🙂
Bila je neka riza sa pecurkama… jako losa 😉 pokusavam da je zaboravim 🙂