Mec
Gost je stigao. A dobri domaćini se uvek trude da usreće svoje goste. Kako mi znamo da naš gost voli Francusku odlučišmo da mu priredimo malu turu po istoj. Tri grada za tri dana. Prvi je bio već spomenuti u prošlom postu Strazbur. Te tako u subotu, drugog dana, pred podne stigošmo u Mec (Metz). Miljan je izabrao Mec jer je dovoljno blizu Strazbura i nemačke granice te nećemo gubiti mnogo vremena u putu. Takođe je blizu i Nensija koji nam je služio kao mesto za prespavati. Nensi je opet izabran sasvim slučajno jer smo tamo našli najjeftiniji smeštaj.
Kroz Mec protiče Mozel. Isti onaj o kojem sam već pisala u Vinskom raju. O Mecu, ni o Nensiju nismo znali mnogo i nismo očekivali mnogo. Niska očekivanja su inače preporučljiva u životu jer obično vode u totalni trans od silnog oduševljenja onim od čega nismo ništa očekivali. E baš reč trans idealno opisuje moje stanje nakon bacanja prvog pogleda na Mec, prelazeći jedan od mnogobrojnih mostova. Jedno glasno Vaaaauuuuu.
Dan provedošmo lutajući po gradu. A grad kao iz bajke. Bez ikakvog preterivanja. Konstantno sam imala osećaj kao da se nalazimo u jednom džinovskom srednjevekovnom zamku. Boja zgrada žućkaso-bež, sa velikim prozorima. Ova boja potiče od oksidisanog gvožđa iz sedimentnih stena čija su nalazišta česta u ovom kraju Francuske. Takozvane žute planine. Poznate su i kao sunčane stene. I zaista, konstantno smo imali osećaj da nas Sunce obasjava i pored sivih sumornih oblaka koji su se lenjo razvlačili po nebu. Sve nekako drugačije od svega što sam videla ranije. Toliko oduševljenje nisam doživela još od svog prvog puta iz Srbije za Češku. Sećam se koliko sam samo blejala kroz prozor na mađarska polja i savršeni autoput. Pa posle na one moderne vetrenjače, koje sam do tog momenta viđala samo na TV-u. E jedno isto takvo, zaprepašćeno oduševljenje doživeh opet.
Krenusmo od trga, na kome se nalazi i turistički biro u kojem smo pokupili kartu mesta. Na njoj nekoliko označenih putanja kojima preporučuju da prošetate, obojene različitim bojama. Svaka putanja ima poseban simbol koji je u obliku strelica usečen u trotoar. Kada smo se konačno privikli na arhitekturu, usledilo je iznenađenje u vidu najdivljijeg gradskog zelenila. Krenuli smo od nemačke kapije (Porte des Allemandes), niz reku Sel (Seille) do jednog od označenih vidikovaca. Ova nemačka kapija, sa kulama koje se uzdižu sa strane i kamenim mostom koji vodi preko reke građena je tokom 15. i 16. veka. Reka je uska i plitka. Sa jedne strane uzdižu se ostaci srednjovekovnih zidina, a sa druge uska pešačka staza okružena visokim drvećem koje zaklanja pogled na obližnju civilizaciju. Osećaj kao da smo u šumi, iako se u blizini nalaze stare zidine i kasnije prostire pitomiji park.
Nakon čitanja karte ustanovišmo da se glavni trg zove Trg Oružja, isto kao svaki trg u Peruu. Peruanci imaju taj čudni običaj da se glavni trg uvek zove isto. To je onaj najlepši deo kod svakog putovanja. Kada otkrijete sličnost između dva mesta na praktično suprotnim stranama Sveta, i po ko zna koji put prođe vam ista misao kroz glavu, kako je ovaj Svet zapravo jako mali. Na tom trgu se nalazi katedrala Svetog Stefana (Cathédrale Saint-Étienne de Metz) u kojoj je bila umetnička postavka. Četiri figure različitih boja poslagane tako da čine savršen kvadrat. Ukoliko stanete u centar kvadrata i podignete glavu u vis ugledaćete petu kako se njiše sa tavanice. Katedrala je poznata po svojim vitražima, odnosno veličini istih. Najveća u svetu, površina pokrivena vitražima.
Napravismo još par nasumičnih šetnji po centru uživajući u velelepnim građevinama, a zatim se premoreni uputismo ka Nensiju.
Više slika možete naći u mojoj galeriji:
Radmila
Fantasticno! Uzivajte, dragi moji! Pozzz
Morti
Ovi putopisni postovi su uzivancija za citati, a i gledati!
Marica
Hvala, hvala 🙂
Marija
Marice,pomislis li nekad na nas mucenike iz Srbije? Mogla si te slike malo da zamuljas,a ne da nam ovako pravis zazubice.;))
Marica
Pa pomislim cesto 🙂
Zato i stavljam lepe slike da se osecas kao da gledas stvarno te gradove 😛