postcards…
The world moves with me

Tufničasti jeleni i Daibutsu / 22.09.13

U Japan smo došli u vreme cvetanja trešnje. Taj period je vrlo popularan među turistima te je gotovo nemoguće naći smeštaj na brzaka. Nekako smo se i na prečac odlučili za odlazak te je već bilo kasno za izvoljevanje oko stanova. Recimo, za dve nedelje ostanka nismo uspeli da nađemo nikakav slobodan smeštaj u Kjotu. No, sreća u nesreći je da nas je to nateralo da ostanemo u Osaki i iz nje planiramo dnevne izlete po obližnim bivšim prestonicama. Kažem srećom, jer je Osaka bar 30% jeftinija i turistički mnogo neatraktivnija od susednih gradova, te su mir i odmor zagarantovani. Plus je i taj što su svi ovi stari gradovi relativno blizu te od Osake do njih nema ni sat vremena vožnje vozom.
Ove postove naravno ne pišem hronološki, jer se zapravo i ne sećam po kojem smo redu obilazili okolinu. No danas je red na Naru.

Nara je bila prestonica između 710. i 794. godine. Ovaj period je poznat u japanskoj istoriji kao Nara period. Prestonicu je izmestila u Naru tadašnja vladarka Genmej, koja je preuzela presto na kratko jer je budući naslednik prestola bio još uvek dete. Genmej je bila jedna, četvrta po redu, od ukupno osam žena vladara u japanskoj istoriji. Vladala je od 707. do 715. godine. Iako je u početku planirala da se povuče kada muški naslednik dostigne zrelost, povukla se ranije a presto je nasledila njena ćerka Genšo. Ovo je inače presedan u japanskim običajima i jedini takav primer. Genšo je na vlasti ostala do 724. kada je presto konačno preuzeo muški naslednik carske loze. Doduše ovde se ne završava vreme vladavine žena. Na presto ponovo dolazi vladarka Koken 749. i ostaje na njemu do 758. godine. Ista ta žena, samo pod drugim imenom Šotoku ponovo preuzima presto 765. i ostaje na njemu do smrti 770.

U toku Nara perioda 759. godine sastavljena je najstarija sačuvana zbirka pesama Manjošu – Zbirka deset hiljada listova (万葉集 man’yōshū) u kojoj su sakupljeni radovi pisani između 347. godine i godine izdanja. Ona je pisana manjoganom (万葉仮名), pismom koji je koristilo kineske znakove u slovnom obliku. Iz njega su se kasnije razvli katakana i hiragana.

Nara period je bitan u japanskoj istoriji ne samo zbog ženskih naslednika i književnosti nego i širenja budizma, koji je bio podržan od strane prestola. Jedna od legendi kaže da je Šotoku bila u vezi s budističkim monahom te da je to doprinelo tom silnom interesovanju prestola za budizam.

Nara je danas jedan od najposećenijih turističkih gradova Japana. Grad je zapravo majušan i dva nama najzanimljivija dela su bili park sa hramovima i stari trgovinski centar Naramači. Ona čuvena vladarka Genšo, je izdala naredbu da se napiše istorija Japana, te su tako 720. izdate Hronike Japana (Nihon Shoki 日本書紀). U njima piše da je ime prestonice Nara izvedeno od glagola narasu koji znači poravnati. Međutim mnogi sumnjaju u verodostojnost ove tvrdnje jer na korejskom nara znači kraljevstvo. Štagod da je istina od ova dva to ni najmanje ne umanjuje lepotu i značaj ovog grada.

Idući od stanice nama je ovaj park nekako došao sa leve strane. Penjući se uz stepenice, već na samom početku sve je delovalo pomalo mistično. Nismo imali nikakvu mapu pri ruci ali smo otprilike znali kako su stvari raspoređene, tj. da ćemo tu u tom parku naći gomilu starih hramova i da se u jednom od njih nalazi još jedan džinovski buda (Daibutsu). Prošli smo pored starog carskog hrama i pagode na pet spratova, da bi konačno stigli do Velikog istočnog hrama (東大寺 Tōdaiji) u kojem je smešten Daibutsu.
No pre nego što smo ušli u kompleks sa hramom, proveli smo dosta vrmena u parku “jureći” se sa jelenima. Po carskoj mitologiji bog Takemikazuči je vladarsku familiju predvodio u Naru na belom jelenu, te je tako jelen postao zaštićena vrsta. Danas ih u Nari ima preko 1500. Rusi ovu vrstu jelena zvanično zovu jeleni s tufnama/šarama te otuda i ovo moje ime tufničasti jeleni. To je ona najslađa vrsta što izgleda slično bambiju čak i kad odraste. Svuda naokolo su postavljeni slikoviti znaci koji vas podsećaju da su jeleni divlje životinje i da vas mogu ugristi ili podbosti te da ne pokušavate s njima ono što biste radili s cica macama. Kako je moguće kupiti keksiće za jelene i hraniti ih okolo, oni su prilično razmaženi i ne morate mnogo ni da jurcate za njima sami će vam prići tražeći hranu. Ja imam neki čudan osećaj kad me jeleni gledaju, kao da me gleda tele. Nekako imaju slične te oke i izraz lica, a krava je meni omiljena od svih životinja (bez zezanja) i domaćih i divljih. Ne znam odakle ova ljubav potiče, mada nagađam da ima veze sa bakom (maminom mamom) koja me je vodila ujutru u štalu kad muze krave. Ona bi mi tada pričala kako je krava jedna divnica koja će da mi da svoje mleko, a u to vreme mleko je bilo jedna od retkih stvari koju sam ja jela/pila bez prenemaganja. Te sam tako ja mazila te bakine krave dok ih je ona muzla, i odatle proistekla valjda ta silna ljubav.

No, vratimo se Velikom istočnom hramu. Dakle pojavili smo se na ulazu u hram mi i na stotine malih Japanaca. Svi svrstani u grupe, u različitim školskim uniformama, sa različitim kapicama na glavi ili maramama oko vrata. Nije puno vremena prošlo pre nego što nam je prišla prva grupica:
– Gospodine jel možemo da vam postavimo par pitanja? – pomalo stidljivo reče najhrabriji među njima.
Pri tome pritrča nastavnik, izvinjavajući se i dodajući da je deci to deo prakse engleskog jezika i da kada ih vode u obilazak hramova gde uglavnom ima dosta turista koriste priliku da deci zadaju zadatke kako bi mogli da vežbaju jezik u realnim situacijama.
– Naravno – odgovorismo u glas smešeći se. Što je ispraćeno silnim klanjanjem od strane nastavnika uz uporno ponavljanje reči zahvalnosti.
– Kako se zoveš?
– Miljan
– Kako?
– Mi-lja-n – ponovi moj dragi rastavljajući ime na slogove.
Japanci zapravo prepoznaju lj i nj i mogu lepo da ih ponove. Te su bez problema sricali njegovo ime.
– A ti? – pogleda u mene, u međuvremenu izgubivši onu prvobitnu stidljivost.
– Marica, Ma-ri-ca – rekoh lagano. – A vi? Kako se vi zovete?
Krenuše da ređaju imena i na moje iznenađenje nijedno nisam prepoznala, ranije čula. Ili Japanci imaju baš raznolika imena ili izbegavaju deci da daju imena koja se pojavljuju u mangama i animama.
– Odakle ste?
– Srbija.
– ???
– Da probamo s Nemačkom? – upitah Miljana
– Nemačka?
– Aaaaa – za nju su već čuli, i očigledno osećaju posebnu simpatiju prema Nemcima.
Jbn. Nemci, pomislih u sebi. Sledećoj grupi naširoko objašnjavam gde je Srbija.
– Jel vam se sviđa Japan?
– Naravno, Japan je najlepša zemlja na svetu.
– Stvarno? – tu već krenuše da se tope od zadovoljstva što nam se njihova zemlja toliko sviđa.
– A japanska hrana?
– Aha.
– A koja vam je omiljena hrana?
– Mmmmm…meni kari – reče Miljan.
– Vauuu i meni – dodade jedna od slatkih glavica iz grupe, šljaštećim okicama. A ostali zaklimaše glavama u znak odobrenja.
– Meni suši – dodadoh ja.
– I mojoj mami je suši – reče jedan.
– I mom tati – dodade drugi.
A ja pomislih kako sam ispala ko dosadne mame i tate, dok Miljan mora da im je dodatno interesantan sa tim karijem.
Posle toga nas zamoliše da im potpišemo list na kojem su pisali podatke koje smo im govorili i posle poziranja, a japanska deca baš vole da se slikaju, izgubiše se u masi.

Veliki istočni hram (東大寺 Tōdaiji) je budistički kompleks u kojem centralno mesto zauzima hol u kojem se nalazi najveći bronzani Buda u Japanu, visok 16m. Jasno je da pored onog kamenog Daibutsu u Nokogorijami, ovaj bronzani iz Nare deluje prilično sićušno. Međutim ovaj bronzani Nebeski Buda – Vairocana je uspeo da dovede Japan do ivice bankrotstva jer su za njegovu izgradnju utrošene gotovo celokupne rezerve bronze. Izgradnja hola i Bude je završena 752. i prema spisima sačuvanim u hramu u njihovoj gradnji je učestvovalo preko 2.5 miliona ljudi. Južnu kapiju ovog kompleksa čuvaju dve ogromne drvene statue visoke oko 8.5 metara koje predstavljaju Nio kraljeve. Oni simbolizuju rođenje i smrt svih stvari. Agio ispušta glas “a” otvorenih usta, dok Ungio ispušta uzdah “un” zatvorenih usta, što prema verovanju čini svaki čovek pri rođenju i smrti. Ove dve figure su meni delovale izuzetno moćno i impresivno. Zaštićene su mrežom te nekako deluje kao da statue izviru iz mraka, i na prvi pogled nisam bila sigurna da li je u pitanju slika na zidu ili statua. Kako se prvo prolazi kroz kapiju a onda ulazi u hol sa Budom, zaista deluju kao zastrašujući ratnici koji čuvaju Budu.

Iako smo prvo videli kamenog Budu koji je mnogo veći, 16m je dovoljno visoko da još jednom ostanete impresionirani. Kako je napravljen od bronze i sprednje strane izložen dnevnoj svetlosti ima neverovatan odsjaj. Međutim to što je smešten u unutrašnjost građevine podosta umanjuje čitav doživljaj. Nemoguće ga je u potpunosti sagledati jer je zapravo vrlo malo prostora oko njega, a ne pomaže ni odsustvo svetla. Zadnji deo statue je praktično u mraku. Dečurlija koja je okolo jurcala nam je toliko privlačila pažnju da je Buda nekako ostao u drugom planu.

Čim smo izašli iz hola u kojem se nalazi Buda, saletela nas je još jedna grupa dece. Ovog puta bio je čitav čopor u pitanju te su nekako i manje stidljivi bili. Nakon standardnog seta pitanja, raspričaše se o omiljenim mangama i animama. Očigledno japanska deca najviše vole seriju One Piece (ワンピース Wan Pīsu), koja čak i na japanskom zapravo nosi englesko ime. “Van pisu” je tipičan iskrivljen način na koji japanci izgovaraju reči na engleskom, uvek sa dodatkom samoglasnika na kraju. Pred rastanak nas upitaše jel mogu da nešto učine za nas te ih smorismo sa besomučnim slikanjem. Deca u Japanu zaista vole da poziraju. Te kad ih konačno islikasmo upitasmo jel možemo sad mi nešto da učinimo za njih. Na to su gotovo u horu krenuli da urlaju “kiso, kiso, kiso…” njihovoj verziji “kiss, kiss, kiss… (poljubac, poljubac, poljubac…). To nas je silno zabavljalo, no pred decom se ipak nismo ljubakali. Japanci su izuzetno konzervativni u javnosti, naglašavam samo na javnim mestima, te nas njihov zahtev nije mnogo iznenadio. Sumnjam da su imali mnogo prilike da vide takve izlive nežnosti u javnosti, sem kad nalete na neke turiste poput nas. Šetali smo još dugo po parku obilazeći ostale hramove i sudarajući se sa decom. Čini mi se da lepota japanskih hramova upravo proističe iz toga što su okruženi baštama i smešteni u parkovima. Ima ih uvek nekoliko u okviru parka. Svi ti hramovi posle nekog vremena krenu da vam deluju isto, ako ne krenete dobro pripremljeni u njihov obilazak ili ako se ozbiljno ne bavite japanskom religijom i istorijom. No to ni malo ne umanjuje uživanje. Hramovi su izuzetno lepi, građeni od drveta, ukrašeni japanskom kaligrafijom, okruženi uređenim baštama, savršeno uklopljeni u zelenilo koje ih okružuje – sve to nekako stvara utisak da šetate nekim prelepim seocetom, da se nalazite u nekom savršeno uređenom univerzumu totalno drugačijem od bilo kog koji ste ranije videli. Ta njihova odmerenost, pažnja i ljubav koju ulažu u svaki detalj, smirenost i elegancija nisu nešto što ćete sresti ni u jednoj drugoj kulturi. Japan je zaista svet za sebe, i svaka šetnja kroz ove parkove sa mnogobrojnim hramovima me je na to podsećala.

Stari deo grada nas je još uvek čekao. Krenuli smo u obilazak Naramači naselja (奈良町). Naramači doslovno znači “grad Nara”. U ovom naselju su nekad živeli prodavci. I danas je načičkan mnoštvom prodavnica, s tim da su mnoge od starih radnji pretvorene u rastorane i kafiće. Kuće su mahom drvene, prizemne i nesrazmerno uske u odnosu na dužinu. Nekada se porez plaćao na osnovu toga kolika je dužina kuće koja gleda na ulicu. U prdnjem delu bi bio smešten lokal, a u zadnjem je živela porodica. Ulazak u neki od mnogobrojnih lokala je dovoljan da osetite da ste se zagubili u nekom drugom vremenu. Nama je taman bilo i vreme za ručak te smo iskoristili priliku da uživamo u jednom od tradicinalnih restorana. Božanstvena hrana, servirana u nekoliko različitih posuda sa mnoštvom raznolikih ukusa i ljubaznost zaposlenih devojaka se savršeo uklapala u svu tu idilu čiji smo deo bili od dolaska u grad. Nara je toliko magično mesto da nam se od nje nije rastajalo. Iako je grad mali i verovatno smo obišli tog dana gotovo sve znamenitosti, čini mi se da bih mogla provesti još pet dana prolazeći uporno istim stazama u parku i gubeći se u istim uličicama Naramačija.

Više slika možete naći u mojoj galeriji.

Nazubljena planina i ostale nazubljene stvari / 17.09.13

Čudni su putevi guglački. I to niko ne zna bolje od nas suludih guglača. Suludi guglač je ona osoba koja ima tu fantastičnu osobinu da krene da gugla informaciju o jagodama, a završi sa informacijom o poslednjoj Ljosinoj knjizi za koju nije ni znala da je izašla, iako se svetu predstavlja kao veliki obožavalac istog. Suludi guglač ne zna zašto je uopšte krenuo da gugla o jagodama, niti kako je tačno završio na knjizi poznatog pisca. On se često čudi samom sebi, kada u razgovoru sa ljudima, shvati da mu je sva ta priča o toj nekoj stvari njemu polu-interesantnoj jako poznata, no i pored toga ne može da se seti odakle. Suludi guglač ima previše suludog znanja, o suludim stvarima koje je stekao suludo trošeći svoje slobodno vreme. Ta suluda znanja retko mogu biti od bilo kakve koristi, no eto kao i ćorava koka, i suludi guglač ponekad ubode šta treba.
Postoje razni načini borbe protiv ove sulude rabote i ja ih sve primenjujem. No s vremena, na vreme sebi dajem oduška. U mom RSS skupljaču i čitaču, postoji na hiljade raznih izvora i većinu njih ja uopšte ne čitam. Tu su čisto da se nađu kad mi se suludo troši vreme. I tako jednom, suludo trošeći vreme, naleteh u jednom od članaka na informaciju o nekoj biblioteci otvorenog koda. Već iz prvog pasusa beše jasno da meni to ne treba ali me je privuklo ime iste, Nokogiri. Te u toj potrazi za značenjem reči, tj. zašto je i kako autor odlučio da joj da ime, izguglah more u tom momentu nebitnih informacija. Mnogo kasnije, kada smo krenuli da planiramo put za Japan, setih se da bi onomad nebitne informacije o Nokogiriju mogle biti bitne ovog puta.
Ono što mi je tada zapalo za oko beše informacija da u Japanu, nedaleko od Tokija, postoji planina Nokogiri čuvena po svom džinovskom Budi. Ono što mi je tada takođe zapalo za oko, je činjenica da Japanci ovu reč Nokogiri koriste za gomilu nazubljenih stvari. Te tako postoji vrsta mača sa nazubljenim ivicama sa ovim imenom, vrsta bube sa nazubljenim kracima sa ovim imenom kao i manga junak sa nazubljenim nosem sa ovim imenom. Te je tako i ova planina (yama) zbog specifičnh ivica stena dobila ima Nokogiri (鋸山 Nokogiri-yama). Ja ću planinu u nastavku teksta zvati Nokogorijama jer mi iz nekog razloga s ovim jama nastavkom lepše zvuči.

Nokogorijama se nalazi u Čiba pokrajni i gleda na Tokijski zaliv. Jedan od načina da joj se priđe je upravo preko zaliva, trajektom iz Tokija. No mi smo se odlučili za voz. Naša početna stanica je bila Hamakanaja (浜金谷 Hamakanaya). Od nje smo se popeli do vrha, i s drugom strane se spustili do Hota (保田 Hota) stanice. Ova planina zapravo i nije planina nego brdo, svega 330m visoko te uspon nije težak. Kada se krene od Hamakanaja stanice, put vodi kroz malo pomorsko seoce, uskim ulicama do podnožja brda. Odatle vas stepenice vode do vrha. Sve je ovde od početka tako japansko. Kad kažem japansko mislim ilustrovano slatkim crtežima, odmereno, sređeno, kulturno, doterano sa toliko smisla i truda da vam se praktično nigde ne gazi i ništa ne dira da ne bi ste kojim slučajem svojim postojanjem narušili čitavo to savršenstvo.
Od podnožja, do vrha brda prešli smo par stotina stepenika, zaobišli nekolko vidikoaca, i uspeli da ne sretnemo apsolutno nikog. Čudili smo se toj osamljenosti jer iako je bezrazložno manje relamirana od ostalih izletišta oko Tokija, i dalje je poprilično zastupljena u slavospevima mnogobrojnih turista koji su je obilazili. Taj put vodi kroz dosta gustu šumu, i dok se ne izađe na neki od vidikovaca, pred očima će vam se smenjivati stepenici i visoko drveće, što je upravo ono što priželjkujete ako pravite pauzu od užurbanog Tokija.

Samo odjednom, gotovo nenadano nađosmo se ispred glatkih visokih stena koje svoj oblik duguju čovekovoj eksploataciji a ne nekom prirodnom fenomenu. No verujte to ih ne čini manje atraktivnim. Čak naprotiv, kada pomislite da su te stene korišćene još u vreme Edo perioda, one dobiju još više na značaju. One su korišćene kao podloga za gradnju jer je Edo građen na vlažnoj zemlji te je bila neophodna dobra potpora kako kuće ne bi propadale.
Krenuli smo stazom koja je vodila tik uz stene do jednog od zvanjičnih ulaza. Na njemu se plaća simbolična cena uz koju dobijete mapu i osnovne podatke o kompleksu, kao i objašnjenje od zaposlenog o stanju na stazama (ispostavilo se da nisu sve bile prohodne u tom trenutku). Iz pravca iz kog smo došli, neposredno posle ulaza nalazi se prva impozantna ljudska tvorevina – boginja Kanon od stotinu šakua (百尺観音). Šaku je mera za dužinu približno jednaka stopi, te je ona ustvari visoka 100 šakua ili oko 30 metara. Ona je klesana u stenu čitavih šest godina između 1960. i ’66. u znak sećanja na nastradale u II s.r. Ime boginje se u japanskom pojavljuje u nekoliko različitih oblika, i jedno od njih je korišćeno kao izvorno ime za Kenon fotoaparate. Zapravo oblik iz starog japanskog oblika Kwanon koje je kasnije amerikanizovano u Canon.

Mesto je toliko magično da smo ostali ukopani dosta vremena, stojeći naslonjeni na suprotnim stenama. Taj razmak između njih nije dovoljno dugačak da bi ste mogli boginju bez problema da sagledate. Zapravo, iz kog god ugla da je pogledate gledaćete glave podignute uvisinu, i osetiti bol u vratu posle kratkog vremena. Ne znam da li je autor ovog reljefa imao to na umu ili je puka slučajnost, no ovu boginju ne možete gledati kao sebi ravnu. Ispred nje ćete posle nekog vremena biti prisiljeni da gledate pokorno u zemlju, da bi ste bar na trenutak smanjili napetost u vratu.
Od nje je put dalje opasan visokim stenama sa obe strane, poput klisure i vodi do predivnog vidikovca. S njega kako ime kaže možete virnuti u pakao – Jigoku-nozoki (地獄覗き), mada je pogled na tokijski zaliv odatle zapravo rajski. Na tim delovima su već polako počeli da se pojavljuju turisti, doduše samo poneki, i dalje je bilo poprilično pusto.

Odatle opet krenusmo dalje, gomilom stepenicama koje su vodile kraj kamenih “galerija” u kojima je vašim očima izloženo oko 1500 ručno u kamenu isklesanih Rakan (羅漢) buda. Onih koji su dostigli najviši stadijum, koji se više ne rađaju i ne umiru jer nemaju više ništa da nauče. Kangoro Ono je sa svojim studentima počeo da pravi ove statue 1779. i trebalo im 21 godina da ih sve isklešu. Svaka od njih je drugačije veličine, izgleda, svaka od njih ima drugačiji izraz na licu pod uslovom da ima lice. Zapravo mnoge od ovih statua su uništene krajem 19.veka, u toku Meidži perioda, u želji da Šintoizam postane zvanična i jedina religija. Ove statue su samo jedne od mnogih, što budističkih što hrišćanskih koje su uništene u ovom periodu. Te tako je većina od ovih statua ponovo ujedinjena sa svojom glavom tek šesdesetih godina prošlog veka.

Put kroz galeriju s Rakan budama vodi do najvećeg od kamena isklesanog bude u Japanu – Yakushi Nyorai ili ti Bude iscelitelja koji u svojim rukama drži posusu sa lekom. Ovaj Buda je poznat i pod imenom Nihon-ji Daibutsu (日本寺大仏) jer pripada Nihon-ji hramu a Daibutsu na japanskom znači džinovski buda. U orginalu je bio visok preko 37 metara i klesao ga je Jingoro Eisei Ono sa svojim studentima između 1780. i 1790. Tokom godina je oronuo i znatno oštećen u zemljotresima. Restauriran je 1969. i danas je visok 31.05m. Buda je okružen s jedne strane brdom i gustim rastinjem, dok je s druge slobodan. Može mu se prići do podnožja. Kada sam prišla podnožju i pogledala u visinu, ka vrhu statue, blago mi se zavrtelo u glavi od mešavine straha i divljenja. Već s daljine je vredan svakog divljenja svojom lepotom, no sa daljine je nemoguće steći pravu sliku o veličini. Dok smo prilazili gledali smo dvoje starijih budista kako kleče ispred njega dok se u tišini mole. I bez obzira koliko oni delovali malo u odnosu na tu divovsku tvorevinu, u njenoj lepoti je nemoguće u potpunosti uživati dok neosetite svoju sopstvenu krhkost i majušnost. Neki čudan, pomalo mazohistički, osećaj budi u posmatraču. No nije li to upravo ono što svaka religija budi u čoveku?

I kao da sve to nije bilo dosta, ni stotine stepenika koji vode do stena kroz gustu šumu, ni same stene i vidikovac, ni džinovski reljef jednog božanstva, ni hiljade malih, ni još jedna džinovska statua drugog božanstva, na kraju me je čekalo iznenađenje možda veće od svih ostalih.
Staza. Samo jedna staza, sa još puno stepenika. Za većinu ljudi obična staza. Dobro ne baš obična, ali samo još jedan u nizu prijatnih sređenih japanskih planinskih puteljaka. No za mene posebna staza, jer me je podsećala na animirani film Avantura male Čihiro (千と千尋の神隠し – Sen to Chihiro no Kamikakushi), poznatije verovatno i kod nas u engleskom prevodu Spirited Away. Presrećna kao malo dete, prešla bih par stepenika, pogledala zadivljeno oko sebe i zamislila Čihiro kako trčkara po njima. Zapravo, sama nedužna Čihiro i nema mnogo veze sa tom scenom, ali ona je tako tipična Mijazakijeva heroina da sam ja njen lik gotovo svuda u Japanu videla. Takve scene, u kojima deca trče uz stepenice na čijem se vrhu nalazi hram su toliko česte da bi ih bilo teško sve nabrojati. Činilo mi se da su baš ove, morale biti inspiraciji većini crtača. Kao da me je neko smestio u centar mojih najluđih snova i dao mi za pravo da konačno i ja budem heroina jednog crtanog filma. Ono derle u meni što 35 godina odbija da odraste konačno se osećalo slobodno, toliko slobodno da je na momente cičalo od sreće. I činilo mi se, nepravedno, da su sva ostala čuda na Nokogorijami bila manje važna i manje čarobna od tog poslednjeg parčeta puta koje me i sada dok pišem o njemu suludom količinom sreće ispunjava.

Više slika možete naći u mojoj galeriji.

Lepotice Angkora / 22.07.11

Ako bi pravila statistike o motivima koji se pojavljuju na mojim slikama iz Angkora, ženske figure uklesane u zidove bi uveliko premašivale sve ostale. Angkor je mesto na kojem će se vaše oči umoriti od detalja. Došetaćete do impozantnog hrama, susresti se sa zidovima u potpunosti prekrivenim reljefima, na svakom reljefu milion i jedan detalj, svako lice potpuno drugačije, svaka haljina drugačije naborana, oko svakog vrata drugačiji ukras. No najlepše od svih lica su lica devata i apsara. Nebeske lepotice, sa zavodljivim osmesima gledaće na vas sa dugačkih zidova stojeći smerno ili plešući zavodljivo.

Apsare su nebeske nimfe, na reljefima obično razigrane oko bogova ili pak izdvojene kao poseban detalj na stubovima hramova. Ove oslikane na stubovima su i najveće koje ćete naći u okviru Angkora, najviše do četrdesetak centimetara dugačke. Na reljefima simbolizuju blaženstvo, raj ili pobedu. Imaju karakterističan položaj; stoje na jednoj nozi blago povijenoj, dok je druga podignuta višlje takođe povijena u kolenu dodirujući prstima stopala nogu na kojoj stoje u predelu kolena. Ruke su pri tome obično savijene u laktovima i nesimetrično uzdignute iznad glave. Drugi karakteristističan položaj je sa jednom izdignutom rukom i drugom koja dodiruje telo tik iznad kuka. Kmerski narodni ples sadrži iste elemente i stoga ga i zovu ples apsara.

Devate za razliku od apsara uglavnom mirno stoje. Kada su isklesane u nizu, obično područuju jedna drugu. Izgledaju kao mladice krenule na korzo u šetnju. Česti su motivi na ulaznim kapijama hrama, ili na dovratku. Iako njihovo ime upućuje na boginje (reč deva na indijskom označava boginju), njihova uloga je mnogo sličnija anđelima čuvarima. Samo na Angkor Vatu ih ima 1796. Ove kamene lepotice su visoke do 110cm i svaka od njih ima drugačije lice, ogrlice, haljine, krune. Svaka od njih ima isti blaženi, spokojni osmeh koji će zaštiti hram od svakog zla i nesreće.
Ovaj smireni, majčinski osmeh pun mudrosti na njihovim liscima je moj omiljeni detalj sa Angkora.

Monasi i Angkor / 27.06.11

Da moram da naslikam Angkor, bile bi mi dovoljne plava za nebo, zelena za drveće i travu, siva za ruševine, i narandžasta za budističke monahe. Kao i deca, monasi vole da poziraju. Vole i da se smeše na slikama.

Za razliku od dece ne pružaju ruku i ne traže dolar. Neki od njih znaju da izvade fotoaparat i slikaju svetlu turističku decu. Naši majmunčići su njima egzotični koliko i njihovi nama. Turistička deca takođe ne pružaju ruku i ne traže dolar. I turistička deca vole da poziraju smešeći se.
Angkor je mesto puno osmeha.

Vijetnam: Hoa Lu / 28.01.11

Prethodni tekstovi o Vijetnamu:
1) Na početku beše haos!
2) Kako ne videti Halong Bej?
3) Ritam Hanoja
4) Da su mi tvoje godine a ovo iskustvo, putešestvije bih počela iz Nin Bina
5) Tam kok (Tam Coc)
6) Bič Dong (Bich Dong)
7) Thai Vi hram
8) Oltar na vrhu sveta

Nadomak Nin Bina nalazi se prestonica Hoa Lu vijetnamskog kraljevstva Dai Co Viet. Kraljevstvo se prostiralo na svega 300 hektara i postojalo manje od 2 veka. Oivičeno je sa 3 kapije, novoizgrađene. Iste verovatno nisu čak ni rekonstrukcija nečega što je ranije postojalo. Kada prođete kapiju koja dolazi sa glavnog puta dočekaće vas buvljak i gomila napadnih prodavačica koje će pokušati da vam uvale sve i svašta. Pošto “ne hvala” uglavnom ne pomaže jedini način da ih se otresete je da ih uopšte ne gledate ili ako ste baš raspoloženi da krenete u cenjkanje dok ne ponudite toliko malu cenu da same na kraju uvređeno odu. Kada brobijete obruč vojske vijetnamskih prodavačica pred vama će se ukazati bazen sa rascvetalim lokvanjima i iza njega opet neka vrsta kapije koja vas uvodi u dvorište u čijem se centru nalazi hram. Tu naravno nije kraj kapijama, ostaje vam još jedna do ulaska u hram. Hram je sagrađen u 11. veku i rekonstruisan u 17. U središtu dvorišta nalazi se Zmajevo Gnezdo iz 17. veka. Ne znam kako je izgledao tada, danas je to samo jedna ogromna kamenčuga položena po pločniku.

Iako je ceo kompleks bajkovito ušuškan u visoke palme, okružen rascvetalim cvećem i devojanama u narodnim nošnjama, mene je istorija vladajućih dinastija mnogo više fascinirala od okoline. Možda zato što sa elementima bratoubilaštva podseća na klasičnu vladarsku priču.

Dakle priča ide nekako ovaka: Nekada davno vladao je Dinh Tien Hoang i imao je tri sina. Za svog naslednika je izabrao srednjeg Dinh Hang Lana. Kako prvenac Dinh Quoc Lien nije bio zadovoljan očevom odlukom, odlučio je da ubije svog mlađeg brata i tako povrati zasluženo mesto. Svoju zlu nameru sproveo je u delo 979. godine. No, njegova sreća nije dugo trajala jer je naredne godine i sam zbog nečije podlosti izgubio život. Tako da je na kraju, na prestolu ostao najmlađi sin, šestogodišnji Dinh Toan.

Nakon samo šest meseci generalu Le Hoanu dojadi da trčkara oko mladog kraljevića, te ga smeni s trona i ustoliči novu vladajuću dinastiju. No, istorija se ponavlja te ni sreća novog vladara nije dugo trajala. Za razliku od prethodnika, general je imao samo dva sina Le Long Dinha i Le Long Vieta. Mora biti da je dvorski život previše dosadan, te nemajući bolja posla braća zaratiše. Vojevali su ljute bitke između 1005. i 1009. E sad, ko je na kraju popedio pravo da vam kažem ni sama ne znam, no to nije ni toliko bitno jer je 1010 dinastija i tako uništena.
Obilazak prestonice je bio poslednji na listi obilazaka Nin Bin okoline. Sutradan smo već put nastavili ka nacionalnom parku Kuk Fong.

Nastavak priče o Vijetnamu:
10) Raspevana džungla
11) Napuštajući Vijetnam