Vijetnam: Oltar na vrhu sveta
Naš obilazak Nin Bin okoline nastavio se posetom Mua pećine. Kada se pristupi kompleksu, naćićete se u parku čijem središtu je smešteno jezerce sa ostrvom u sredini. Sve je izuzetno minijaturno i na sve strane štrče raštrkane plastične statue. U središtu ostrva svoje mesto je našla najveća od svih: buckasti bogataš sa vrećom punom para koje nehajno prosipa za sobom. Iz parka, put vodi kroz Mua pećinu ka reci Ngo Dong kojom smo plovili to jutro. Ngo Dong, mirna kao i par sati ranije, omeđena ogromnim stenama sa pokojim brodićem u daljini. Drugi put od parka vodi beskonačnim, kamenim stepenicama na vrh obližnjeg brda na čijem vrhu je podignut oltar.
Na početku stepenica dočekaće vas zmaj. Narogušen i strašan zmaj, spreman vatru da sune i otera vas tamo odakle ste došli. No ipak nekako savladašmo tu par metara dugu grdosiju i krenusmo dalje. Posle zmaja, ostaje vam još nekoliko desetina stepenika do konačne pobede. I onda,na vrhu – vidikovac. Pogled na krivudavi, izuvijani Ngo Dong i pirinčana polja. Dakako, vreme nije bilo mnogo drugačije od jutrošnjeg, te je i dalje sve bilo u nekim muljavim nijansama. Verovali ili ne, to i ne umanjuje mnogo lepotu okoline. Ako ništa drugo, nema mnogo turista što se na ovakvim mestima izuzetno retko doživljava.
Ostasmo par sati na vrhu, uživajući u svojoj osamljenosti na vrhu planine a zatim se polako uputismo ka sledećem odredištu – Hoa Luu.
Nastavak priče o Vijetnamu:
Više slika možete naći u mojoj galeriji:
elektrokuhinja
Meni ovo izgleda kao iz nekoh filmova sa zmajevima i herojima. Te kamene statue i nadrealni predeli. I drvece i cvece i reljefi kakvih nema u staroj nam dobroj Evropi. Sve je nekako cudnjikavo obicnom citaocu.
Marica
E jeste, ovaj kraj je bas takav, samo fale neki mali Azijati da skakucu okolo s macetama ili goloruki. 🙂
Nego cekaj da dodjem do price o prasumi, e tamo stvarno ima neobicnog sveta.
Zena
Predivne slike, san mi je otic tamo…steta sto je tako skupo za otici 🙁
Snezana
Haha, smejem se zbog prepoznatljivog “obrasca” turizma u Vijetnamu. Neću pedalati na sever, već na jug, tako da ću propustiti deo “zabave”. No, sudeći po viđenom za ovih desetk dana, nema mnogo razlike.
Iste fore, isto cenjkanje, nepreciznost, smejanje… a “mukama” dodajem još i beskrajno puta ponovljeno vikanje “Hello!” s pretnjom u glasu ako li se ne okrenem i ne odgovorim na pozdrav 🙂
Marice, tvoji putopisi su mi zaista legli 🙂