postcards…
The world moves with me

Ostrvo nasmejanih iguana 03/06/2018

Budim se ovih dana sa slikom duge, peščane plaže. Prati me ta slika celog dana, dok se ne vratim u krevet i nastavim da je sanjam. Sedim na toj plaži u svojim snovima. Vetar koji dolazi sa mora, mrsi mi kosu. Nanosi na nju peask, so i miris mora. Plaža je duga, peskovita. More nemirno. Talasi visoki. Kada se razbiju i pretvore u penu, hrle ka meni. S vremena na vreme se štrecnem, kada voda dopre do mene. Hladna je. Nebo je oblačno. I mada su oblaci teški i sivi, znam da će proći još dosta vremena pre nego što padne kiša. Taj plavi beskraj ispred mene, odmara moje umorne oči. Kapci mi se sklapaju i ostaje samo huk mora, udari talasa i krik ptica u daljini.
Zatvaram oči, da vidim tu sliku opet. Da čujem taj zvuk. Osetim miris tog mora. Kiša pada već par sati i ovo sivo vreme me uporno vraća na tu plažu… na Izabelu… na Galapagos.

Brod sa San Kristobala za Santa Kruz kreće pre sedam. Vožnja traje oko dva sata i prilično teško mi je palo to bacakanje po talasima. Na Santa Kruzu smo proveli par sati, muvajući se oko pristaništa. Na prvi pogled moglo se naslutiti koliko je ovo ostrvo razvijenije od San Kristobala. Glavna ulica je pretrpana džidžabidžarnica sa suvenirima, restoranima, agencijama koje nude višednevne ture na kruzerima. Mimoilazili smo se sa grupama turista; Oni koji su završavali turu i oni koji su čekali da brodovlasnici spuste cene u poslednjem momentu. Bilo je dosta i onih, koji su poput nas, gluvarili okolo bez ikakvog cilja. Nije mi se preterano svidela atmosfera. Nije bilo lepe plaže, tu na dohvat ruke. Grad je bio previše velik, užurban, zagađen ljudima i stvarima. Životinja nije bilo nigde na vidiku. Laknulo mi je kada smo oko jedan popodne nastavili svoj put ka Izabeli. Taj drugi potez brodom, bio je još gori od prethodnog. Na Izabelu smo stigli veoma iscrpljeni. Put otprilike iste dužine, te smo oko tri popodne konačno kročili na kopno. Iako mi je želudac bio silno uznemiren, a ja na ivici povraćanja, nisu mi promakli morski lavovi u plićaku i morske iguane na putu. Svet je ponovo bio u ravnoteži. I sve je opet bilo na svom mestu.

Do hotela smo prošetali. Put vodi paralelno uz more, sa nanizanim kućama sa obe strane puta. Između kuća pružao se pogled ka plaži. Na kraju tog niza kuća, nalazio se naš hotel. Na kraju sela, do kojeg se stiže nakon dvadesetak minuta šetnje. Ostavili smo stvari i izašli da uživamo u kasnom popodnevnom suncu na plaži. Trbalo je ispratiti sunce na počinak pre večere. Pomalo me je iznenadila pustoš na plaži, bez ljudi, bez kolonija morski lavova, tek sa po kojom morskom iguanom. Samo pesak i more. I to nebo koje je pred nama bestidno menjalo svoje plavo odelo, za večernje, crveno. Urezivala sam tu sliku u misli. Zapisivala zvuke, mirise i boje. Gradila oazu za uteći iz svakodnevnog bezumlja.

Sutradan smo ustali rano, spremni da dan započnemo jutarnjom šetnjom uz more. Poslednja kuća u nizu, na kraju sela je plažni bar kroz koji smo prolazili kako bi stigli do mora. Dok sam čekala Miljana, zabavljala sam se slikajući grupu iguana koja se lenjo sunčala na drvenoj platformu. Ležali su isprepletani, poput zmija. Najkrupniji među njima gledali su me nasmejani. Zapravo, sumnjam da su se iguane zaista smešile, ali ovi gmizavci na Izabeli zaista imaju neobične crte lica, te zaista izgledaju kao da veselo poziraju pred kamerom.

Šetnja uz plažu je bila izuzetno prijatna. Sitni, meki pesak pod nogama i blago, jutarnje sunce. Nebo se reflektovalo na tankom sloju vode koji je ostajao na površini kada se talasi povuku. Plaža je bila pusta. Sreli smo svega par ljudi, po koju iguanu, jedno razigrano morsko lavče i ptice koje su kljunom izvlačile račiće iz peska. Na kraju plaže ugledasmo kućicu nacionalnog parka i zaposlenog na ulazu. Sa strane je stajala mapa sa iscrtanim stazama koje su kretale odatle. Iako je to trebala da bude kratka šetnja uz plažu, pre doručka, radoznalost nam nije dozvoljavala da se vratimo nazad u hotel. Sve je moralo biti sad i odmah, te nakon registracije nastavismo šetnju, zalazeći dublje u park. Nismo ni slutili da smo na početku avanture otkrivanja čudesnih mikro svetova.

Početak je donekle ličio na ono što smo već videli na San Kristobalu. Prepoznatljivi kaktusi i okolno grmlje, crne vulkanske stene i more. No čak i ti prepoznatljivi detalji odlučiše da se rasporede drugačije, kreirajući drugačiji ambijent. Nije bilo morskih lavova, zakoračili smo u carstvo gmizavaca. Iguane su bile ogromne i gotovo neprimetne na crnim stenama. Taman i da je sve ostalo tako, kao na početku staze, mi bismo uživali. Jer iako je sva ta lepota bila već viđena, nije bila dovoljno gledana. Trebalo mi je mnogo više od tih par dana da mi prolazak kraj ogromnog kaktusa ili uspavanih iguana postane normalna stvar. Da ne izaziva totalno oduševljene. No, da se ne lažemo, totalno sam se prepuštala tim naletima ushićenja kad god naletimo na kakvu neobičnost.

Kada smo skrenuli na jednu od sporednih staza, ugledasmo prirodan tunel. Oformile su ga isprepletane grane okolnog rastinja. Granje je bilo dovoljno gusto da zamrači prolaz kroz koji smo krenuli, ne sluteći šta nas čeka na kraju tog tunela. Kada smo konačno izbili na čistinu, zanemeli smo od lepote. Našli smo se na maloj poljani, okruženoj visokim rastinjem, kao kakvim zidinama. Prozračno čisti potočić sekao je jedan deo poljane. Zebe su skakutale okolo i veselo cvrkutale. Na sred poljane stajalo je džinovsko drvo i ispod njega klupa. Bili smo potpuno sami u tom savršenom kutku, kao na nekoj čarobnoj, drugoj planeti. Poželeh da uslikam taj raj, ali se na kraju predomislih. Pomislih sebično da neću da delim tu savršenu sliku ni sa kim. Jer čak i da sam je zamišljala, bez ikakvih ograničenja, da sam upotrebila svu maštovitost koju posedujem, ne bih bila u stanju da zamislim nešto toliko lepo. Htela sam da kao lopov, ukradem ovaj kutak. Zagazih u hladan potočić. Voda mi je strujala među nožnim prstima koje sam zarivala u sitno kamenje. Slušala sam žubor vode, cvrkut ptica i gledala grane koje se viore. Ne sećam se više koliko smo dugo ostali na toj poljani, ni kako smo se nakanili da krenemo dalje.

Cela ta šetnja mi je u sećanju ostala kao predivna kolekcija vanzemaljskih predela, a to kako smo tačno stizali do njih je u čudnoj izmaglici. Ostao mi je doduše u sećanju jedan deo tog širokog puta po kojem smo išli i susret sa slobodnim, divljim kornjačama. Sve kornjače koje smo videli na prethodnom ostrvu bile su u centru za odgoj. Ove su naprotiv, šetale same, dovoljno velike da im ne preti nikakva opasnost. Po veličini oklopa cenim da su bile vršnjakinje moga tate, tu negde već debelo zagazile u sedamdesete. Starije dame su se verovatno pokajale izborom staze kada su naletele na nas i postale žrtve mog fotoaparata. U znak protesta, jedna se zavukla u svoj oklop, te se udaljismo da ih ne uznemiravamo.

Na kraju tog širokog puta, stajao je drveni, izbledeli putokaz. Prošli smo kraj njega, nastavljajući put kozijom stazicom. Staza je zavijala, vodila nas kroz uske prolaze, opasane visokim grmljem, dok na kraju ne stigosmo do izbetoniranog dela i kamenog zida; Zida plača. Tek tada mi sinu gde smo, jer sam o tom zidu čitala pred put. Zid plača su gradili zatvorenici na ostrvu. Izabela je, poput većine drugih izolovanih ostrva, služila jedno vreme kao prirodan kavez za sve društveno nepoželjne. Zatvor na izabeli je otvoren posle drugog svetskog rata, a zatvoren 1959. zbog nehumanih uslova. U njemu je kaznu služilo oko 300 zarobljenika. “Rad oslobađa”, tvrdili su Nacisti. I poput Jevreja u koncentracionim logorima, i ove zatvorenike rad na zidu oslobađao je samo života. Gradili su zid kao disciplinsku meru, a ne kao objekat koji će nečemu zaista služiti. Taj zid danas predstavlja spomenik, svima koji su umrli na tom ostrvu, u tim nehumanim uslovima. Zid je najudaljenija tačka do koje je staza vodila. Odatle bi već zalazili u zaštićene delove parka, te smo polako krenuli nazad. U povratku iskoristih priliku da se popnem na jednu od stena koja je pretvorena u vidikovac i osmotrim Izabelu iz ptičije perspektive. Tek odatle sam videla koliko smo se ustvari udaljili od grada.

Drugi dan smo proveli u mnogo kraćoj šetnji po drvenim stazama koje su spajale lagune. Mislim da nikada u životu nisam videla toliko različitih, pernatih stvorenja. Od patki, preko zeba, čaplji, mnoštva čiju vrstu i ne poznajem, do ružičastih flamingosa. Staza se završava kod još jednog centra za uzgoj kornjača. Neke od kornjača su imale deformisane, spljoštene oklope. Izabela je inače poznata po raznovrsnosti kornjača. Ove spljoštene su nam bile najfascinantnije zbog svog karakterističnog izgleda. Ako sam dobro razumela natpise, oklop im je deformisan od udara koje su preživele nakon erupcije jednog od vulkana. Te su spljoštena gospoda i dame preživeli očevici tog užasa.

Poslednji dan smo orginalno planirali da iskoristimo za uspon na vulkan Siera Negra. Ali odustali smo nakon što nam je rečeno da je uspon moguć samo uz pratnju vodiča, u organizovanim turama. Penjanje u grupi, nametnutim tempom nam se činio prevelikom žrtvom za uspon, te odlučismo da ga zamenimo mirom i tišinom čarobne, beskrajne plaže. Izabela će ostati upamćena kao ostrvo sa najlepšom plažom, najvećim iguanama, i uz to najveselijim, spljoštenim oklopnjačama i savršenom miru.

Nema komentara
Kategorije: Ecuador

Kako sam se zaljubila u Galapagos 04/04/2018

Na aerodrom u Kitu stigli smo pre sedam tog jutra. Žurili smo da odemo. U gradu smo proveli prethodan dan i ostali prilično ravnodušni. Nije da Kito nema šta da ponudi, nego smo mi u njega došli nezainteresovani i premoreni. Premoreni od ljudi. Željni divljine, prirode, mira. Uostalom trebalo je dočekati svoj red na šalteru na kojem se plaćaju “ulaznice” za Galapagos, a onda i preći specijalnu kontrolu. Sve to je delovalo mnogo ozbiljnije kada sam o tome čitala na netu. Uživo, to je najobičniji skener, a službenici na njemu poluzainteresovani za sadržaj našin torbi. Mogla sam komotno i krokodila preneti u rancu.
Leteli smo preko Gvajakilija. Ne sećam se koliko je let dug, ostao mi je u sećanju samo osećaj razočarenja što ostrva iz vazduha nismo videli. Bilo je oblačno i kišno kada smo sletali. Grad je blizu aerodroma i vozili smo se svega 10tak minuta do hotela. Grad i nije grad u urbanističkom smislu, pre naseobina sa 6000 duša. Kao na većini pacifičkih ostrva, arhitektura je bila neimpresivna. Uz put su se nizale dvospratnice, bez ikakvog šarma. Ni hotel u kom smo odseli nije izgledao preterano impresivno. Vlasnik je zato nadoknadio sve svojom harizmom. Dočekao nas je sa tim tipičnim pacifičkim osmehom i sa svim vremenom ovog sveta koje je bio spreman da troši na nas. Izdeklamovao nam je, kao pesmicu, sve ostrvske znamenitosti i posle nekih pola sata konačno nas odveo u sobu. Izleteli smo čim smo ostavili stvari i sa nestrpljenjem krenuli ka plaži koja je bila samo jednu ulicu niže, kako bi našli neko mesto za ručak.

Prvo iznenađenje čekalo nas je već na kraju naše ulice. Sa strane, kraj puta, ležao je morski lav. Otvorio je oči, konstatovo da smo tu, zatvorio oči i nastavio da kunja, poput kakve ulične džukele. Ni najmanje ga nije interesovala moja preterana reakcija na njegovo bivstvovanje. Ja sam oko njega uzbuđeno poskakivala, ponavljajući uporno: “Vidi Miljane morski lav! Vidi kako nas kulira! Vidi kako je leeeep!”. Shvatala sam da je suludo što mu sve to ponavljam, jer on jednako oduševljen stoji kraj mene, i da je moja potreba da uperim prst u životinju i vučem Miljana za majicu više nego komična, ali prestati nisam mogla. Bila sam toliko uzbuđena da mi je srce ubrzano lupalo a osećaj topline i sreće se širio celim telom. Retki su momenti kada sam toliko uzbuđena da celo moje telo reaguje na viđenu ili doživljenu stvar. Trebalo mi je neko vreme da odvojim oči od te pospane živuljke i primetim drugu, samo par metara dalje. A onda krenem u naletu oduševljenja da stiskam Miljanovu ruku, i vučem ga sa nestrpljenjem, od jedne do druge životinje. Gospodin morski lav broj dva, je jednako nezainteresovano kuntao kao i njegov rođak kojeg smo prvo sreli. Ja sam za njih bila samo još jedan prolaznik na koje su sasvim oguglali, dok su oni za mene bili jedinstveno i posebno iskustvo. Ne znam koliko smo vremena proveli tu, kraj njih u tom transu, pre nego što smo nastavili uz more. I jedva da smo prešli par metara, do prve, male plaže. Peščana plaža sa velikim kamenjem i kolonijom morskih lavova. Plaža je ograđena drvenom ogradom, koja treba da spreči morske lavove da izlaze na put i okolne drvene, pešačke staze. Ono malopređašnje uzbuđenje, preraslo je u potpunu euforiju kad smo sišli do plaže. Na sve strane, ležali su morski lavovi. Svih veličina, od onih malenih od jedva pola metra do ogromnih ženki preko metar i po. Lenjo su se sunčali na plaži, međusobno isprepletani ili nabijeni jedni pored drugih. S vremena na vreme bi se dovikivali, mlatarali perajima da rasteraju muve ili češkali međusobno. Mi smo stajali opijeni tom slikom ispred nas. Sve nam je bilo čudno, i ta blizina divljih životinja i to njihovo totalno odsustvo straha. Taj prizor, ta osećanja, celokupni događaj je bio jedinstveno iskustvo. Nikada nisam iskusila ništa slično. Kao da smo se našli u kakvom raju, u kojem ljudi konačno obitavaju sa životinjama u miru, bez straha.

Morski lavovi su impresivne životinje. I definitivno meni najinteresantnije od svog tog divljeg sveta na Galapagosu. Mi smo već videli kolonije ovih životinja pre par godina u Patagoniji, ali sa bezbedne udaljenosti, sa broda, ne prilazeći im toliko blizu. Jedno od pravila na Galapagosu je da ne dirate životinje i da im ne prilazite bliže od dva metra. Morski lavovi na svu sreću “ne znaju” za ovo pravilo, pa ga često narušavaju, prolazeći mnogo bliže kraj vas. No zanimljivo je da oni ne traže našu pažnju, ne žele nikakvu interakciju sa nama, naprosto nas ignorišu. Ono što je meni toliko fascinantno kod ovih životinja je taj kontrast između ponašanja, pokretljivosti, načina života ove životinje dok je na kopnu i dok je u vodi. Morski lavovi su tromi i lenji dok su na plaži. Uglavnom leže naokolo spavajući. Njihovo telo nije stvoreno za šetnju, ali na moje iznenađenje prelazili su poprilične razdaljine. Tako naređani na plaži, zaista podsećaju na lenje ulične pse, prostrte po ulicama, u toku pretoplih letnjih dana. Nisam bila sigurna da li me morski lavovi pre podsećaju na kučiće ili krave, sa tim krupnim, vlažnim očima. Kada su u vodi, pokretni su i brzi, razigrani i puni energije. Čak im i krzno, natopljeno vodom, dobija crni sjaj, dok na plaži, osušeni, imaju svetlo braon – žućkastu boju. Fascinantno je kako ta životinja ima dva totalno suprotna lica u ove dve sredine.

Ceo potez uz more, u tom gradskom delu nastanjen je porodicama ovih divova. Morski lavovi žive u grupama u kojoj dominira jedan mužjak, koji ima više ženki. Ti glavni mužjaci su ogromne životinje. Vidljivo krupnije od svih ostalih. Oni uglavnom patroliraju po laguni, blokirajući put ajkulama, kako bi najmlađi mogli nesmetano da love. Ponekad se međusobno pokolju. Mada su svađe mnogo češće između mlađih “sinova” i oca, kojem pokušavaju da preotmu dominaciju, tj. ženke. Taj prizor je redak, ali bučan i veoma nasilan. Na kamenjaru, tj. uzdignutom delu obale, jer nije svuda pesak, videli smo po prvi put i morske iguane i ogroman broj kraba. Iguane nisu ništa aktivnije od morskih lavova, uglavnom samo lenjo leže po kamenjaru, upijajući sunčevu toplotu. Ove na San Kristobalu su dosta manje od onih koje ćemo videti, par dana kasnije na Izabeli. No, nama su u tom momentu, delovale više nego impozantno. Bili smo zaista impresionirani životinjskom populacijom. Nisam očekivala da će životinje ležati svuda naokolo. Nisam ih očekivala u tom broju. Nisam ih očekivala slobodne. Ni u najluđim snovima nisam očekivala da vidim preko dvesta morskih lavova u 100m šetnje uz more.

Taj dan smo završili u restoranu baš preko puta one prve, male plaže, gledajući zalazak sunca. Plaža je poznata kao Zlatna plaža (Playa se Oro) To će nam postati ritual u narednih par dana. I jedna od najlepših uspomena koje ćemo poneti sa ovog arhipelaga.

San Kristobal nije malo ostrvo, ali samo njegov mali, južni deo je naseljen i dostupan lokalcima i posetiocima bez vodiča. Postoje delovi i na severu i zapadu ostrva gde je poseta dozvoljena uz nadzor vodiča iz Nacionalnog parka, ali to je trebalo dodatno platiti i pridružiti se nekoj organizovanoj turističkoj turi. Ne postoji čak ni direktna kopnena veza između juga i severa ostrva, nego se ti delovi posećuju brodom. Jedna od dozvoljenih, javnih staza, nekoliko kilometara dugačka, koja spaja par prelepih laguna, počinje na severnom izlazu iz grada. Staza manje-više počinje od plaže Man (Playa Mann). Vreme je bilo sunčano i toplo, ali Pacifik je hladan i voda ne prelazi dvadesetak stepeni. Ma koliko plaža delovala letnje, ja nikakvo kupanje nisam planirala. No, ogroman broj morskih lavova nas je privukao, pa smo se spustili do vode. Sedeli smo na suncu, mackajući se kremom za sunčanje, a oko nas su se šetkali morski lavovi. Plaža je mala, ali turista gotovo da nema. Svi su na kruzerima, u obilasku životinja. I pored ogromnog broja ljudi koji posete Galapagos, na stazama, u toku dana, smo uglavnom bili sami.

Nakon plaže, izabrali smo stazu koja vodi dublje u kopneni deo. Registrovali smo se na početku staze i krenuli drvenim stazama kroz nisko, ogoljeno, drveće. Drveće je izgledalo potpuno sasušeno, bez ijednog listića. Jedino zelenilo na putu bili su ogromni kaktusi. Njihove bliže rođake naćićete u mnogim saksijama, no ovo je prvi put da sam videla tu vrstu sa zadebljalim stablom i mesnatim, bodljikavim delom samo u krošnji. Naša prva stanica bio je vidikovac Tiheretas. Nisam sigurna da li je ime dobio po bubauši (španski: tijeretas), jer njih naokolo nismo videli, ali pogled na more i uvalu po kojoj su plovili kanui je bio vredan pauze. More je imalo tamnu, modru boju. Po njemu su plovila dva žuta kanua praćena razigranim morskim lavom. Staza dalje prati more, i ono nam je stalno bilo na vidiku, ali sama staza nije išla uz plažu. To bi bilo i nemoguće, s obzirom da je obala u početku strma i kada se konačno spusti na nivo mora, prekrivena crnim, vulkanskim, kamenjem. Silazili smo često sa staze i prilazili kamenju kako bi slikali iguane koje su upijale sunčeve zrake. Bile su dosta plašljive te smo se držali na odstojanju. Kamenje je bilo prekriveno rakovima, koje su talasi svlačili u more, svaki put kad udare u kamenje. Morske iguane na San Kristobalu nisu velike koliko na druga dva ostrva i nema ih u toj meri koliko ih ima na drugim ostrvima. Takođe su i daleko stidljivije. Staza uglavnom vodi kroz oniže rastinje i prekrivena je kamenjarom. Na tom kamenju se često odmaraju manji gušterčići, koji podsećaju na naše domaće primerke. Po okolnim krošnjama ima puno zeba, u svim mogućim nijansama. Zanimljivo je koliko su i ptice manje strašljive i često raspoložene za poziranje. Doduše, najlepšu među njima, žutu zebu, je i najteže uhvatiti fotoaparatom.

Staza se završava na plaži Bakeriso (Baquerizo) koja je ime dobila po bivšem predsedniku Morenu. Plaža je duga, peščana. Dok smo stigli do nje prilično smo prokuvali na suncu, te se optimistično sručih u more. Tih 18 stepeni me je ohladilo u momentu. Jedva da sam izdržala par minuta, pre nego što sam izletela napolje. Ne znam od čega mi je muž napravljen, ali je on u toj ledari proveo silno vreme. Sem njega, naokolo su plivale iguane, morske kornjače i “pobesneli” morski lavovi. Nisam baš sigurna da li su bili besni, ili je sve bio deo predigre, ali u momentu kad je jedna od živuljki izletela napolje i krenula da jurca pomahnitalo u mom pravcu nisam bila baš sigurna šta mi je činiti. Umesto da se sklonim sa puta, uperih spremno objektiv u njenom pravcu i načinih par fotki. Na kraju je valjda uvidela da sam budala, pa je ona skrenula te izbegosmo fatalni sudar. A ne bi bilo dobro da me je odalamilo tih sto i nešto kila pri toj brzini. Dok se Miljan rashlađivao u ledenom Pacifiku ja sam šetala uz plažu i slikala usnule morske lavove.

Vraćali smo se istim putem do vidikovca bubauši, a odatle sišli do istoimene uvale. Na njoj ne postoji plaža, ali je deo zabetoniran i moguće je ući u more. Uvala je već bila u hladu, te voda još hladnije. No kako smo ostali bez kapi pijaće vode, to je bio jedini način da se rashladimo i osvežimo. U vodi nas je dočekalo razigrano morsko lavče. Bio je baš druželjubiv te nas je “grickao” i vukao u vodu. Mi smo zaboravili da ponesemo maske sa ronjenje, ali upravo je to mesto poznato kao idealno za gvirnuti pod vodu. Ja i nisam mnogo patila zbog toga jer sam ionako uspela da se zadržim svega minut u toj ledari. Iz nekog razloga, Miljan je mnogo bolje podnosio te niske temperature vode od mene. Poslednju pauzu napravili smo na Punta Karola plaži (Playa Punta Carola). Nismo se dugo zadržavali. Već previše iscrpljeni, gladni i žedni, žurili smo nazad, u civilizaciju.

Drugi dan smo proveli u obilasku druge, ljudima dostupne, staze. Doduše, taj put je dug i asfaltiran, te spaja nekoliko znamenitosti i za njega smo morali da platimo taksistu da nas voza naokolo. Vreme je bilo muljavo, nebo prekriveno oblacima i sipila je dosadna kiša. Naša prva stanica bio je centar za odgoj kornjači. Dve su nas dočekale na ulazu. Bile su velike. Veće nego bilo koje kornjače koje smo uživo videli. Ali nedovoljno velike. Taj centar izgleda kao uređen park, sa stazicama sa kojih ne bi trebali da skrećete. U prvom delu parka, sem te dve poveće kornjače nismo videli mnogo oklopnjača. Krenuli smo da se takmičimo ko će ih više i pre zapaziti. Bile su prilično daleko od staze, tako da smo izgubili nadu da ćemo videti kornjače izbliza. A onda, kada smo stigli do samog mesta za uzgoj, ugledašmo prvu, ogromnu kornjaču. Bila je mirna, usporena i zauzeta ručkom. Nije marila što joj objektiv guram u facu. Čak se radoznalo nameštala za slikanje. Naokolo su se šetale grupe turista. Po veličini grupe i njihovih internih razgovora, shvatili smo da su došli sa nekog od ogromnih kruzera. Jedna starija gospođa se žalila drugoj kako je taj centar dosadan i u njemu nema ništa što već nisu videle u prethodnom. Druga je dodala, da ne razume ni zašto su ih opet, to jutro, vodili da gledaju guštere, kad su ovi bili mnogo manji od pređašnjih. Gospodin sa šeširom je primetio da je već vreme ručku i s nestrpljenjem podsećao vodiča i ostatak grupe da je vreme da nastave dalje. Ja sam razmišljala kako karta za kruzere zapravo nije dovoljno visoka i da bi im trebalo naplaćivati po hiljadu pride kad krenu da daju takve izjave. Pokušavala sam da ih ne slušam. Ali bilo je teško pobeći od gluposti. Kad je grupa otišla, imali smo sav prostor samo za sebe. Taj deo je ograđen kavezima u kojima su kornjače grupisane po starosti. Bilo je vreme hranjenju, pa nam je zaposleni u parku, dok je hranio kornjače, usput i pričao o njima. Objašnjavao je vezu između jačine oklopa i uzrasta, i kako po mekoći istog i šarama na njemu možeš pogoditi koliko je kornjača odprilike stara. Kornjače od šest godina su prilično malene. Na delu staze, od centra do izlaza, džinovske kornjače smo sretali na svakom koraku. Prilično su plašljive i čim vide ljude sklanjaju se sa staze. No i dalje, ostaju na svega metar ili dva od vas, te ih se možete na miru nagledati.

Sledeća stanica nam je bila Čino (Chino) plaža, prekrivena sitnim belim peskom i oivičena vulkanskim kamenjarom. Do nje se stiže uređenim stazama, obraslim sličnim rastinjem kao staza koju smo prešli prethodnog dana. Plaža je prilično uska i na njoj se lenjo izležavala mala morsko-lavovska zajednica, stisnuti jedni uz druge kao sardine u konzervi. Nisu se ni štrecnuli zbog našeg prisustva. Zaobišli smo ih na putu do ogromnog kamenjara na koji smo se peli da bi uživali u pogledu ka pučini. To tamno plavo, hladno more sretalo se sa sivim oblacima na horizontu. Na vidiku ništa sem neba i vode. Sedeli smo dugo, zagledani u taj beskraj. Iako je Galapagos tu oko ekvatora, prizor je naličio u tom momentu hladnim, severnim morima.

Odatle smo se uputili na naše poslednje izletište za taj dan jezero El Hunko (El Junco). Jezero ustvari ispunjava kupolu vulkana, malo je i kružnog oblika. Ime dolazi od specifične vrste visoke trave, koja prekriva celo brdo. Uspon je lagan i veći deo staze je pretvoren u drveno stepenište jer je vremenom staza pretvorena u klizište od silne eksploatacije. Ne znam gde su te horde ljudi koji su toliko razgazile stazu. Mi smo na vrhu bili sami. Hladan vetar je uporno duvao i hukao tolikim intenzitetom da sam Miljana mogla čuti samo kada je neposredno uz mene. Prošetali smo oko kratera, sa kojeg smo mogli sagledati celo ostrvo. Oblaci su jurcali oko nas, čas zaklanjajući vidik, čas se otvarajući prikazujući predele oko nas. Složili smo se da je taj deo puta bio ubedljivo najintenzivniji i da smo imali sreće s tim sumornim vremenom. I ona litica, sa koje smo gledali plavo-sivi beskraj i ovaj krater su delovali posebno magično pod tim sivim oblacima.

Poslednji dan na ostrvu smo rezervisali za ronjenje oko Kiker stene (Kicker Rock). Galapagos je poznata ronilačka destinacija. Postoje desetodnevne ture koje vode na ronjenje oko Darvin i Volf ostrva (Darwin i Wolf). To je već bilo daleko izvan mog interesa, ali me je mogućnost da ronimo oko San Kristobala privukla. Posle onih ulazaka u Pacifik prethodnih dana, bila sam prilično zabrinuta za ronjenje u hladnim vodama. Ja se smrzavam i u tropskim vodama ukoliko sam u vodi duže od pola sata. Ispostaviće se da je slojevito oblačenje pod vodom efikasno koliko i na suvom. I da mi zapravo nikad nije bilo prijatnije pod vodom. Vidljivost nije bila preterano dobra, no količina i veličina podvodnog sveta je bila impozantna. Moram da priznam da nakon ronjenja na Palau, malo šta može da me fascinira. No ogromno jato tuninih rođaka u kojem sam se na momenat izgubila je uspelo da me vrlo pozitivno iznenadi.

San Kristobal mi je ostao u najlepšem sećanju od sva tri ostrva. Dovoljno tih i miran da se čovek ljudski odmori i nauživa. Najveće naseobine morskih lavova su upravo na ovom ostrvu i to ga čini za nijansu još posebnijim. Upravo ove životinje su meni bile najzanimljivije. Lenji dani ispunjeni šetnjama, savršena kombinacija vremenskih uslova i fantastični i preljubazni ljudi. I taj restoran na čijoj smo terasi provodili svako veče uživajući u zalasku sunca, prvoklasnoj večeri i fantastičnim koktelima. Sve to je uticalo da se osećamo posebno prijatno i otežavalo rastanak. Sledeći put kad budem išla na Galapagos, ostaću verovatno samo na San Kristobalu. Napravili smo samo jednu grešku, što ga nismo ostavili za kraj puta.

Nema komentara
Kategorije: Ecuador

Galapagos 03/04/2018

Prolaze polako meseci od poslednjeg velikog odmora. Pisanje postova mi slabo ide. Zatrpao me svakodnevni život svojim budalaštinama. Dok ih otklonim, jednu po jednu, prođe dan. Pa onda i drugi. Treći. Nedelja. Dve. Tri. Mesec. Dve. Tri. Tek sada, dok trošim polako ovaj, ko zna koji po redu mesec, stvari dolaze na svoje. Nalazim vremena da se naspavam. Da operem kosu. Da odgledam film. Da pročitam knjigu. I evo konačno: Da napišem post.
A nije ni lako pisati post o Galapagosu. Sve bih nekako, u par redaka, da otklonim sve zablude koje možda ljudi imaju o njemu, jer ja sam ih imala puno. A onda bih i da istovremeno budem praktična i duhovita i romantična u istom tekstu. Po mogućstvu da vas nasmejem, vinem u oblake, ali i spustim na zemlju. I uviđam da mi fali fokus i koncept za ovu priču, koju odlažem da ispričam. Iskreno mislim da bi silna šteta bila da svo to ushićenje koje sam doživela tamo ne zaživi ponovo u priči, ili čak više priča na ovom blogu. Zato, krenimo redom. Od praktičnih stvari, jer ja sam jedna praktična žena.

Galapagos nikada nije bio na listi mesta koje želim posetiti. Iz nekog, meni nepoznatog razloga ljudi me relativno često pitaju; “Da li smo tamo bili?”, “Da li planiramo da idemo?” ili konstatuju kako nas vide tamo, tj. kako je to mesto stvoreno za nas. Niko od tih ljudi nije bio na Galapagosu, ali je očigledno imao neko mišljenje o njemu i nama, čim nas je zajedno spojio. Sada, nakon dve nedelje provedenih na Galapagosu, pitam se kako nikada nisam poželela da odem tamo. I uviđam da su glavni razlozi ti neki lični moji stavovi, ali i zablude o Galapagosu koje sam imala. Ta moja slika o Galapagosu mogla bi se sumirati u par crtica i gledaću da njima posvetim ovaj post:
– Verovala sam da ću morati svaki dan da budem na brodu
– Verovala sam da se na Galapagos ne može otići u sopstvenoj režiji, nego samo u okviru turistički organizovane ture
– Verovala sam i da životinje mogu videti samo na određenim mestima, centrima za njihovo ispitivanje ili održavanje
– Verovala sam da je sve to previše skupa zabava i
– Verovala sam da ću konstantno biti okružena hordama turista.
Sve u šta sam verovala pokazalo se pogrešno. Izgleda da meni baš priliči uloga ateiste, jer mi ova verovanja ne idu baš najbolje.

Galapagos je arhipelag na Pacifiku u okviru kojeg možete izbrojati 21 ostrvo. Od njih, samo do tri možete doći relativno jednostavno u sopstvenoj režiji. I Miljan i ja smo opsednuti pacifičkim ostrva, ali ni jednom od nas to nikada nije bila prva asocijacija na Galapagos. O njemu jednostavno ne razmišljamo kao npr. o Fidžiju. Ne zamišljamo peščane plaže, niti ljude u suknjicama i cvetnim ogrlicama koji plešu uz muziku. Ja eto, nisam razmišljala ni o ronjenju iako je Galapagos jedna od najpoznatijih ronilačkih destinacija.

Kao što spomenuh postoje tri ostrva koja su otvorena ka turistima, i samo četiri na kojima ljudi zapravo žive. Ova tri ostrva su: San Kristobal, Santa Kruz i Izabela. San Kristobal je administrativni centar ove regije. Svako od ostrva ima aerodrom, ali samo je Santa Kruz direktno povezan sa Kitom. Od Kita je moguće doći i do San Kristobala, ali samo sa presedanjemu u Gvajakilu. Izabela je povezana sa ova dva ostrva, ali ne i direktno sa ostatkom Ekvadora. Ostrva su među sobom povezana i brodovima sa dva polaska dnevno, jednim rano ujutro i jednim popodne. Santa Kruz je u sredini, između ova dva ostrva te od njega polaze i ka njemu se vraćaju ovi brodovi. Ne postoji direktna veza između Izabele i San Kristobala. Mi smo na svakom od ovih ostrva proveli po četiri dana. Leteli smo za San Kristobal iz Kita (preko Gvajakilija). Nakon četiri dana smo uhvatili jutarnji brod za Santa Kruz, proveli par sati u njemu i popodnevnim brodom prešli na Izabelu. Nekon četiri dana na Izabeli, vratili smo se jutarnjim brodom za Santa Kruz i na njemu proveli poslednja četiri dana. Odatle smo se avionom uputili za Kito. Ovi brodovi su neverovatno neudobni. More je izuzetno nemirno, a ti brodovi mali, te smo konstantno poskakivali po površini vode. Put je vremenski relativno kratak, vožnja između ovih ostrva je duga oko dva sata. No meni je već taj prvi bio dovoljan da odlučim da bi avion bio bolja varijanta. Nažalost to treba rezervisati dosta unapred, slobodnih mesta na letovima tog dana, niti ostalih dana, nije bilo.

Ova tri ostrva su samo delom naseljena ljudima. Veći deo ovih ostrva je pod zaštitom države i turistima nije dozvoljeno da se vrzmaju naokolo. Većina ostrva u okviru arhipelaga je nedostupna običnom posetiocu. Pojedini delovi su dozvoljeni za posetu, uz nadzor ljudi zaposlenih u Nacionalnom parku, a do njih je opet moguće doći samo preko turističkih agencija. To je uglavnom značilo vožnju brodom do ostrva ili delova ova tri već spomenuta i obilazak u grupi. Mi nismo bukirali ni jednu od ovih tura. Sasvim mi je bilo dovoljno i ono što smo mogli da organizujemo samostalno. Na svakom od ostrva postoje staze kojima možete stići do životinjskih kolonija ili usamljenih plažica, te nam je to sasvim dovoljno bilo za te dve nedelje.

Najveći deo turista obilazi Galapagos kruzerima, na kojima jedu i spavaju i koji noću prelaze veće razdaljine između ostrva, kako bi gosti preko dana mogli da obilaze životinjske kolonije na kopnu u pratnji zaposlenih iz Nacionalnog parka. Ovo se može činiti kao zgodna opcija, ali je meni pomisao da sam sa istim ljudima zarobljena na brodu desetak dana delovala kao najgori horor. Treba uzeti u obzir da ovi turisti nisu botaničari ili zoolozi zainteresovani u raznoliki, specifični ekosistem, nego mahom polupismeni Amerikanci i Kanađani kojima je neko prodao priču o važnosti obilaska ovih ostrva. Tim ljudima svaka kornjača izgleda isto, i često im nije jasno zašto moraju da gube vreme opet na gledanje guštera kojeg su videli na prethodnom ostrvu. Posebno što je taj prethodni, bio čak i veći. To s druge strane, ostavlja silnu širinu i osećaj pustoši, onima koji ostaju na samom ostrvu. Sa izuzetkom Santa Kruza koji je glavni turistički centar, jer sa njega polaze svi ovi kruzeri, te je na njemu uvek življe i generalno na njemu živi mnogo više ljudi. Naš domaćin na Santa Kruzu nam je objasnio i da su sva ova ostrva “u posedu” par porodica koje su se na njih prve doselile. Te da su porodice na Izabeli i San Kristobalu mnogo zatvorenije, te sprečavaju razvoj ovih ostrva. Santa Kruz sa druge strane nije imao tako striktne porodice, te je sad populacija i tako prevelika za bilo kakvu “plemensku” pripadnost i kontrolu.

Ostanak na samim ostrvima, smeštaj i hrana, nisu preterano skupi. Nas je boravak na ostrvu koštao koliko i na glavnom kopnu. No problem je što nema jeftinih opcija. Dok u Kitu čovek može da jede empanade za par dolara po ceo dan, to je gotovo nemoguće van Santa Kruza. Tako da Galapagos definitivno nije destinacija za putnike sa niskim budžetom. Turističke ture ne morate da plaćate ukoliko baš ne umirete od želje da vidite baš sve endemske vrste Galapagosa. I ovo se odnosi uglavnom na ptice. Morski lavovi, kornjače i gušteri naokolo šetaju svuda. Nisu umiljate životinje, niti traže ljudsku pažnju, ali se definitivno ne plaše ljudi. Ture sa vodičima su poprilično skupe, za izlet treba izdvojiti stotinak evra po osobi. Ali lično mi nismo bukirali ni jednu od ovih tura, jer jednostavno nismo osetili potrebu za tim. Te da li je vredno tih para nikada nećemo saznati. Vrlo prijatno iznenađene za nas su bile i duge peščane plaže na ostrvima. Iz nekog razloga očekivali smo kamenjar i sprženo žbunje svuda. Sam reljef je na Galapagosu fascinantan koliko i životinjski svet.

Životinjski svet je ipak ono zbog čega ljudi hrle na Galapagos. Koliko ćemo zaista životinja videti, nisam mogla ni naslutiti pre puta. Kolonije morskih lavova na San Kristobalu su ogromne. Ja se nisam mogla nagledati i naslikati ovih životinja. Kada uđete u vodu, manji lavovi će plivati sa vama. Na obali vam neće prilaziti, doduše neće ni bežati od vas. Mi smo se trudili da održavamo propisanih dva metra od njih, no to nije bilo uvek moguće. Kad sednete na plažu, neki od njih će sigurno proći tik pored vas. U vodi pored vas, neretko će zaplivati i po koja vodena kornjača ili gušter. Darvin je svoju teoriju zasnivao gledajući kopnene kornjače, ali Galapagos je impozatan ne samo zbog ovih velikih, kopnenih divova, nego i njihovih podvodnih rođaka. Izabela se može pohvaliti najvećim morskim gušterima od sva tri ostrva. Kolonije ovih guštera su prilično velike i na Santa Kruzu, ali smo najveće primerke videli upravo na Izabeli. Kornjače su vidno, čak i za naše amaterso, nezoološko oko, različite na sva tri ostrva. Na svakom od njih postoji centar za odgoj i razmnožavanje kornjača, jer na žalost nijedno jaje ne bi preživelo zbog pacova, kučića i ostalih životinja koje je čovek doneo na ova ostrva. No, kad kornjače dovoljno porastu one su slobodne da šetaju po ostrvu, te ćete veće primerke sretati i uz pešačke staze. Raznolikost ptičjeg sveta je takođe impozantna, no iako sam ja videla i uslikala bar 15tak različitih vrsta ptica, one najtipičnije za Galapagos nismo videli. Za njih je već trebalo krenuti na neku od organizovanih turističkih tura po udaljenijim ostrvima. Sve u svemu, jedinstveno životno iskustvo jer ove divlje životinje nas ne vide kao predatore, nego eventualno smarače koji im presecaju put i upiru objektive u facu.

I kao šlag na tortu dolaze sami lokalci. Galapagos nije bio naseljen pre nego što su na njega došli ljudi sa kopnenog dela Ekvadora. Nemaju te crte lica i oblik tela poput ostatka pacifičkog naroda, ali osmeh, gostoljubivost i predusetljivost je tako prepoznatljiva i tipično pacifička. Teško je opisati to nekome ko nije putovao po ostrvima Pacifika. Da li zbog specifične izolovanosti i odsečenosti od ostatka sveta, da li zbog lakoće bivstvovanja, ali svi ti narodi imaju neku posebnu čarobnu auru koja ih okružuje.

S ovim stigoh i do kraja ovog prvog, od četiri planirana posta o Galapagosu. Dosta je bilo priče o praktičnim stvarima. Vreme je za silna ushićenja. I snove. To se podrazumeva.

Nema komentara
Kategorije: Ecuador