No, ovog puta dekica me je toliko okupirao svojom pojavom da sve ostalo ostade nekako u drugom planu. Stao je naspram najvećeg Bude i krenuo da mi priča o istoriji hrama i dinastiji Tran koja je živela u toj provinciji. Ispisivao je najvažnije godine hemijskom po svom dlanu. Šaka mu je bila mala, kao u deteta, starački izborana. Prepoznah jednu od godina – 1258. Godina u kojoj je umro jedan od kraljeva, godina u kojoj je sagrađen hram. Ostale ne prepoznajem. Koliki je uticaj dinastija imala u ovom kraju, najbolje oslikava podatak da se svake godine u martu organizuje višednevni festival u čast Tran dinastije. Objašnjavao mi je dalje kako je na svakog Budu utrošeno oko 150 kg zlata. Nigde nisam uspela da nađem podatak koji bi potvrdio ovu informaciju, a meni lično Bude su izgledale kao obične lutke prekrivene nekom jeftinom bojom zlatne nijanse. Moguće je, doduše, da sam ga pogrešno shvatila jer mi je dekica preneo ovu informaciju upirući prstom u moju burmu, ispisujući 150kg na svom dlanu i pružajući ruku u pravcu Bude. A zatim, pokazivao u pravcu sledećeg Bude, spuštajući svoj mršavi kažiprst na dlan podvlačeći onih 150kg, i tako u krug. Nakon što se siti ispričasmo, povuče me za sobom nazad u prednji deo hrama. Postavio me je da stojim sa strane, uz Miljana koji se naprasno odnekud pojavio, a zatim seo za neki stari žičani instrument i počeo da svira magičnu melodiju uz koju je pevao svojim dubokim glasom. Nakon koncerta, opčinjeni smo tapšali, tražili bis i dozvolu da ga slikamo.

Zadovoljno se nasmešio i odveo nas do ulaznih vrata. Namestio se za slikanje zauzimajući ozbiljnu pozu i gladeći bradu. Posle kraćeg škljocanja naših fotoaparata, pokazasmo mu slike. Nije skrivao oduševljenje.