Vijetnam: Bič Dong (Bich Dong)
Bilo je rano jutro. Okolna pirinčana polja gotovo pusta. Činilo im se da su sami. Hodali su po dugom nasipu koji je razdvajao dva polja. Samo njih dvojica monaha: Tri Kien i Tri The. Iz tog ugla bilo je teško odrediti šta se krije iza obližnje stene. Već nekoliko dana su se vrzmali po kraju, opčinjeni rekom Ngo Dong i pećinama koje je pravila. Obojica su mislili na isto u tom momentu; o lepoti stena koje izviru iz vode, o širini pirinčanih polja i bogatstvu predela.
Vreme se menjalo, kišni oblaci gonjeni nekim ludim vetrovima ubrzo sakriše nebesko plavetnilo. Poče kiša da pada. Sve jače i jače. Kapljice su poskakivale visoko od siline udara u zemlju. Kien oseti nečiju ruku na laktu. The je bio par metara ispred njega, te zatečen iznenadnim prisustvom nekog trećeg, gotovo poskoči. Ispred njega je stajao dečak, sa strahom u očima. Biće da ga je uplašio svojom reakcijom. Spustivši pogled, bez reči, dete uperi ruku u pravcu obližnje pećine pokazujući monahu sklonište od kiše. Kien zadovoljno pogleda u pravcu deteta, isuče torbu koju je nosio zadenutu za pojasom i izvuče iz nje mandarinu koju tutnu u ruku postiđenom detetu. Zatim štapom na koji se oslanjao lupi snažno četiri puta po kamenu, prizivajući Thea, a onda pođe u pavcu pećina prateći dete.
Dvadeset godina kasnije Kien i The se vratiše na isto mesto sa stotinak hodočasnika da izgrade pagode, na kako su verovali, najlepšem mestu na svetu. U podnožju sagradiše Ha (Donju) pagodu, na mestu na kome je Kien pre dvadeset godina ugledao dete koje ih je spasilo od kiše. Sagradiše splet stepenica kroz pećine koje su vodile ka višem nivou. U jednoj od niša smestiše Budu i pretvoriše je u svetilište.
Na vrhu stepenica nalazio se manji vidikovac koji poravnaše i na čijem mestu sagradiše Trung (Srednju) Pagodu. Tu platformu, opet spletom stepeništa koja vode kroz pećine spojiše sa najvišim vrhom. Na tom vrhu izgradiše Thuong (Gornju) pagodu. Sa tog mesta, 20 godina ranije sedeći sa dečakom deleći ručak, uživali su u pogledu koji se pružao sa vrha. Tada im dečak reče kako okolni narod pećinu zove Biserna zbog izuzetne lepote barica po pećinama u kojima se skuplja kišnica, koje izgledaju kao rasuti biseri kada se svetlost prelama na njima pod određenim uglom. Još tada, zagledani u okolna brda, Kien i The su znali da će se jednoga dana vratiti.
Od tada je prošlo više od pet vekova. Mnogi budistički hodočasnici su ga posećivali tražeći svoj mir u jednoj od najlepših vijetnamskih regija. Svake godine milioni turista prošetaju kroz glavnu kapiju, penjući se stepeništem, kroz pećine ka vrhu. Na ovom mestu je 1992. sniman film Indokina.
No, ne toliko zbog silne lepote mesta ja ću ovu našu posetu pagodama pamtiti po grupi kineskih tinejdžerki koje su mi spopadale muža i srećne pozirale pored njega. Prosto je komično koliko su Azijatkinje generalno oduševljene visokim Evropljanima. Kada bolje razmislim, po sličnim incidentima, mogla bih da pamtim celokupno putovanje po Vijetnamu.
(Imena monaha i pagoda su stvarni, kao i njihov opis. Ostatak priče je produkt moje mašte)
Nastavak priče o Vijetnamu:
Više slika možete naći u mojoj galeriji:
