postcards…
The world moves with me

Pulau Serangun / 23.09.20

Sutra ću. Sledeće nedelje ću. Dogodine ću.
Ne znam kada sam se pretvorila u jednu od tih osoba kojima se nigde ne žuri i koje do besvesti mogu odlagati stvari. Ranije su mi ljudi, koji me znaju, često govorili: Uspori! Gde toliko jurcaš? Ili s (p)o(d)smehom slušali moje primedbe o tome kako za nešto nemam dovoljno vremena ili kako sam nešto odavno trebala završiti. Što sam starija, imam osećaj da zapravo više ništa ne moram i više ništa nije zaista bitno, te je svejedno hoće li se i kada će se neke stvari desiti.

U tom nekom novom stanju u kome obitavam, obilazak jednog od singapurskih ostrva se odlagalo godinama. Dodatno, od kada su nastupila ova koronska vremena želja da obilazim singapurske atrakcije pala je na minimum. Sa nemogućnošću da se putuje negde van, Singapurci su konačno krenuli da uživaju u lokalnom zelenišu što uglavnom rezultira gužvama koje mi strašno smetaju. No, prošlonedeljna pregovaranja i dogovaranja s drugaricom gde da švrćkamo za vikend, podsetila su me da ima još par mesta koje bi valjalo obići. Te tako završismo na Serangun ostrvu.

Serangun (Serangoon) ostrvo se nalazi na severo-istoku Singapura. Najbliže kopneno naselje mu je Pungol. Poslednji i jedini put sam bila u tom kraju početkom 2014. o čemu sam tada i pisala. Tada je Serangun ostrvo još uvek bilo zatvoreno za javnost. Otvorili su ga u oktobru 2015. Od tada sam sporadično planirala da skoknemo do njega, ali ono sutra ću i sledeće nedelje ću je oteglo taj period na gotovo 5 godina. Nikad nije kasno! Još jedna od tih odlagačkih krilatica kojoj ranije u mom vokabularu nije bilo mesta. Bar ne u tom kontekstu.

Serangun je među Singapurcima poznatiji pod imenom Koni ostrvo (Coney Island), no meni je ovaj maležanski oblik imena miliji. Šta tačno znači reč “serangun” teško je utvrditi. Singapur je od svog postojanja stanište različitih naroda, koji su govorili drugačijim jezicima. Jedan narod je preuzimao reči od drugog, krivio njihov izgovor, a Englezi to zapisivali na svom komplikovanom, nefonetskom pismu. Na najstarijoj mapi koju sam našla, čak je i maležanska reč za ostrvo “pulau” ispisana kao “pulo”, a “Serangoon” kao “Sirangoon”. Knjiga What’s in the Name? od Ng Ju Penga kaže da postoje čak tri moguća značenja reči serangun:
– “čaplja” po maležanskoj reči: ranggong
– “dizati buku da rasteraš životinje” po maležanskoj frazi: Serang degan gung.
– po mestu u Indiji: Sri-Rengam.
Ja nekako preferiram prvu verziju jer su Maležani skloni da geografske pojmove nazivaju po životinjskom i biljnom svetu koji na njima živi.

Tridestih godina prošlog veka, kineska braća Hav i Par su kupila ostrvo i na njemu podigli vilu, te je tih godina ostrvo zvano Hav Par ostrvo. Ova braća su poznata po tigrovoj masti i o njima sam već ranije pisala. Tada je ostrvo bilo veliko svega 13ha.

Ostrvo su prodali lokalnom Indijcu Gulam Mahmudu 1950. godine. On je imao velike planove za ostrvo. Želeo je da na njemu sagradi resort i uredi ga po ugledu na njujorško Koni ostrvo. Otuda i potiče trenutni nadimak ostrva, pod kojim ga lokalci i znaju. No, već nakon tri godine, on je ostrvo ponovo prodao. Od svih planova ostalo je samo ime.

Ostrvo je promenilo nekoliko vlasnika, dok ga država konačno nije preuzela sedamdesetih godina prošlog veka. Tih godina, ostrvo je prošireno na 62ha. Država je takođe imala velike planove za ostrvo, ali oni su svi odlagani mahom jer je sa glavnog ostrva, tj. iz Pungola dopirao smrad sa farmi svinja koje su tu, tada uzgajane. Ostrvo je tako ostalo polu-zapušteno i neiskorišćeno do devedesetih, kada je ponovo prošireno na 133ha. Nakon poslednjeg proširenja, razdaljina od ostatka Singapura je smanjena na svega 100-200m. Kasnije su dodati i mostovi koji ga spajaju sa ostatkom Singapura.

U međuvremenu je Pungol naselje postalo jedno od najvećih gradilišta u Singapuru. Farme svinja su davno zatvorene, a na njihovom mestu rastu stambeni blokovi. Zelenilo je već uveliko sređeno i dostupno za rekreaciju. Staze i šetališta uz more i rečne kanale su već u potpunosti uređeni. Serangun ostrvo je dodatak toj ogromnoj zelenoj površini.

Ostrvo je i dalje dovoljno malo da za dva-tri sata možete prošetati svim stazama, obići sve plaže i negde napraviti pauzu za piknik. Na samom ostrvu nema ni vode, ni struje te deluje prirodno i divlje i pored tih sređenih, asfaltiranih biciklističkih staza. Jedna prolazi središnjim delom ostrva, kroz “šumu”, dok druga prati južnu obalu ostrva. Severna obala, koja gleda na Maleziju i Ubin je peskovita i ne njenim plažicama se može i kupati. Doduše, u tim delovima ima dosta smeća. I sama voda ne deluje preterano čisto. Nikad mi neće biti jasni ti ljudi kojima je teško da smeće ponesu sa sobom. O čemu tačno (ne)razmišljaš kad pojedeš keks ili čips na ostrvu i ostaviš omot? Pored smeća, taj osećaj divljine su narušavali i zvuci koji su dopirali sa pungolskih gradilišta dok smo se vraćali južnom stazom. Ta buka nije dopirala do nas na ostatku ostrva.

Životinjski i biljni svet je prilično šarenolik na ostrvu. I ja se na žalost nikad ne informišem dovoljno o istom. I obično me fasciniraju bizarnosti. Tipa, čopor plašljivih pasa. Ili činjenica da je na ostrvu živeo podivljali vo. Vola su od milošte zvali Krava i na ostrvu su ga zatekli radnici pre nego što je ostrvo otvoreno za javnost. Ispostavilo je da je Krava prilično bolestan, pa su ga lečili i vodili na redovne veterinarske preglede. Bio je velika atrakcija među posetiocima, ali je na jednom od pregleda umro krajem 2016. Tu su naravno uvek i majmuni, okupljeni oko mosta na ulazu u ostrvo, uvek spremni da ukradu nešto od ljudi. U drugim delovima ostrva ih nismo sretali.

Sve u svemu, sasvim pristojna šetnja čak i u ovim vanrednim uslovima. Izuzetno mi se dopao koncept ostrva. On će zasijati u potpunosti tek kada završe sve te građevinske radove na Pungolu. Stanovnici tog naselja će imati predivan prilaz vodi i plažama.

Decembarski singapurski momenti / 17.12.18

Kao i svake godine, decembar je topao i sunčan. Sneg nije iznenadio putare. Neće biti snega, niti velikih zahlađenja. U decembru ništa novo, osim par bisera koji su me dovoljno šokirali da poželeh da ih zapišem i sačuvam od zaborava.

——————————————————————————–

Život oko tridesete

Negde početkom decembra nađoh se ja sa bivšim kolegom na večeri. On je jedno desetak godina mlađi od mene. Verovatno i malo više, ali tu negde, pred tridesete. Radili smo jedno godinu dana zajedno. Nakon toga on je svoju poslovnu “sreću” našao u nekoj međunarodnoj advokatskoj firmi, a ja sam, kako mi dolikuje, odlučila da okrenem još jedan veliki list u životu i krenem u crtačke vode. Jedan, skoro tridesetogodišnji Singapurac i jedna četrdesetogodišnja Srpkinja baš i nemaju mnogo toga zajedničkog, ali s obzirom da smo gotovo blizanci po karakteru nekako (p)ostadosmo drugari.

I tako. Sedimo, on i ja. Ja se trudim da ne pričam mnogo. Primetila sam da ga priče o mojoj crtačkoj opsesiji pogađaju. Te konstantno na njegova pitanja odgovaram kratko i uporno vraćam temu na Japan i njegovo poslednje putovanje. No u jednom momentu, ipak uspeva da postavi pitanje koje me totalno izbacuje iz ravnoteže. Rušim sve odbranbene zidove, razgolićujem dušu, i u trenu shvatam da sam totalno zapala u ekstazu, previše uzbuđena, naširoko objašnjavam, sanjam, sijam, tu naglas, pred njim. Onda u tom zanosu, slučajno krajičkom oka, uviđam onaj njegov pogled na koji ne znam kako da reagujem. Osećam da donosim u njegov svet nešto sa čim on ne zna da se nosi. Gleda me kao kakvo čudo kome ne zna da li da se divi ili da ga se plaši. Ja sam nešto previše neobično i egzotično. I ja ni najmanje ne uživam u toj ulozi koja mi je dodeljena.

– Svaki put kad se vidimo, ja krenem iznova da razmišljam šta ja to hoću od svog života. Osećam da sam pravio previše kompromisa. I sad sam zaglavljen ovde gde sam. I nemam ni vremena, ni snage da menjam nešto. Ali kad vidim tebe kako sijaš dok pričaš o stvarima koje radiš, zaista želim da nešto radikalno promenim. Nikada nisam mislio da je toliko bitno čime se baviš u životu. Da znaš šta hoćeš da radiš. Da uopšte hoćeš baš nešto specifično da radiš.
– Čekaj malo… Ti uviđaš valjda da ja nisam baš najbolji životni model. Ja se nalazim u novim stvarima sa punih 40 godina. Ljudi u mojim godinama obično budu specijalisti za nešto, ne vijaju svoje detinje snove. Nisu na još jednom početku. Ja samo trenutno pokazujem znake euforije tipične za nove početke. Nije da ću ja biti ovako srećna za godinu dana. Ili kad krenem da radim za nekoga, pa me taj udavi svojim idiotskim zahtevima.
– Da, ali šta ja da radim sa činjenicom da ja nikada nisam bio toliko uzbuđen ni na jednom početku?
– Možda je to zato što si racionalna osoba, a ne napaljena budala kao ja?
– Ma nije to… Ti bar imaš cilj.
– Pre će biti ciljeve. Htela sam da budem avio inženjer, pa profesor, pa programer, pa sad crtač stripova… Nije me baš dugo držalo ništa pre ovoga. Ako primeniš najjednostavnije logičke metode zaključićeš da mi baš i ne sleduje karijera Hugo Prata.
– Koga?
– Naoki Urasava?*
– Aaaa! Ali ja mislim da hoćeš. Ti jesi bila inžinjer. I programer. Jel si bila profesor? I crtaćeš stripove. Koliko dugo? Zar je to bitno?
– Bilo bi bitno da moram da vodim brigu o svojoj egzistenciji. Ja zarađujem 0 odolara trenutno. Da nisam bila u situaciji u kojoj sam bila, zar bih mogla tek tako da naprasno menjam zanimanja i živim bez ikakvih prihoda mesecima? Mislim da si ti prestrog prema sebi. Dok sam bila na starom poslu, ja nisam imala neradne dane. I kad naleti koji, ja ga, komirana od umora prespavam. Ja nisam imala kad da crtam dok sam radila. Ni meni nije bilo ni do čega.
– Pa nije problem u tome. Da ja znam šta hoću, mogao bih da dam otkaz. I ovako živim kod tate. Problem je što ja ništa ne želim.
– Baš ništa? Ne kontam baš. Nikada nisi želeo da budeš nešto, da radiš neki posao?
– Hteo sam kao klinac da vozim autobus. Ali onda ti mama i tata govore: “Vidi ove belce, svi bogati, uspešni, nisu tu gde su jer su vozili autobus.”. Onda kreneš da gradiš snove, da pre tridesete moraš zarađivati deset hiljada dolara mesečno i kupiti kondo na kredit. Onda…
– Čekaj. Molim? ???? Ne razumem, pa ti si Malezijac, ti nisi Kinez!**
– A dobro sad, zajebanciju na stranu…
– Da sumiramo: ti si hteo svašta, ali nisi hteo ništa da radiš da bi to stekao.
– Nije da nisam hteo ništa da radim, mislio sam samo da je svejedno šta radim.
– Dakle, mogao si da budeš i lopov?
– Sad ti banalizuješ.
– Ja sam samo zaista šokirana da kao mlad čovek težiš tako banalnim stvarima. Razumem da kad ostaneš u sredini u kojoj si rođen, okružen ljudima koji su ti od malena autoriteti, jednostavno vremenom izgubiš sebe, i postaneš slika i prilika njih. Ali zar zaista sa dvadeset imaš merila i ciljeve kao tvoji matorci? Ti znaš da su to tipični stereotipi koje ljudi oko mene imaju o Singapurcima. Taj deo sa parama i koliko ste materijalni i bezlični, tj. ukalupljeni, sa potpunim odsustvom nečeg ličnog, buntovnog, bez želja, bez strasti. I sve mi to tako nije ti…
– Pa eto istina je. Moraš da studiraš. Moraš da budeš bankar. Ako ne bankar, onda advokat. Ako ne advokat, onda neki menadžer. U najgorem slučaju neki programer, inženjer. To je ono što te uče od vtića, preko škole, knjiga, igara. Moraš da budeš bogat. Moraš da budeš prvi. Moraš da budeš uspešan. Moraš da budeš poslušan. To da li uživaš u tome, to…
– OK. Jedno je to što ti sredina govori. I mene su učitelji i roditelji učili isto, ali gde si ti tu? Kako su te naterali da ih slušaš? Kako su od tebe nepravili biće bez snova i želja?
– Ne znam… Ali evo sad imam tebe. Sad želim da želim nešto.

Sedeli smo dugo, pričajući o odnosima, o ljudima, porodici, prijateljima, poznanicima, komšijama. Nisam mogla da nađem mnogo razlika između njegovog i mog života, našeg odrastanja, vaspitanja, vrednosti koje su nam nametane. A u isto vreme neosporne su krajnosti u koje smo izrasli. Na kraju zaključih, da smo verovatno samo u drugačijim životnim fazama. Možda bi trebala konačno da prihvatim tu idealizovanu sliku starije sestre ili tetke koju moj prijatelj ima o meni i nastavim da je glumim na najbolji mogući način. Možda je to jedini način da mu pomognem da nađe sebe. Da preživi te tridesete.

* Naoki Urasava – japanski manga autor, kojeg oboje obožavamo.
** Nas dvoje inače ne možemo da se sastanemo a da ne zgrćemo politički nekorektne šale na račun stereotipa o singapurskim Kinezima, Malezijcima, Indijcima i belcima. Mi belci smo njima svi isti. Sudeći po stereotipima, Malezijci su umetnici, kreativci, pesnici, sanjari. Kinezi su veleposednici, buržuji, opsednuti parama i stvarima, goniči robova.
——————————————————————————–

Mejdice

Definicija: Mejdica (posrbljena verzija engleske reči “maid”) je žena koja živi i radi u kući poslodavca. Poslodavac je u ovom slučaju stanovnik Singapura, jer sem u Singapuru ni u jednoj zemlji u kojoj sam živela, ovo nije bila rasprostranjena praksa. Prema statistikama Ministarstva za zapošljavanje u Singapuru se više radnih dozvola izda mejdicama nego visokokvalifikovanim radnicima. To upućuje na zaključak da je jedan od gorućih problema u Singapuru kako oprati svoje usrane gaće, sudove, skuvati ručak ili obrisati prašinu. Mejdice su mahom žene sa Filipina, Indonezije i ostalih okolnih siromašnih zemalja. Mejdica radi svaki dan, ceo dan, sem nedeljom. A i to pravo joj je često oduzeto. Mejdice žive u kući poslodavca, često u prostorijama koje nisu predviđene kao životni prostor. Razlog zašto ih je toliko u Singapuru je taj što su previše jeftina radna snaga. Zapravo, razlog je taj što ljudi generalno nemaju visoke moralne standarde i nisu preterano humani, iako nas idealisti ubeđuju u suprotno. Ovog decembra mejdice su oborile sve rekorde u lošim vestima. Čak dve su poginule na radu, tako što su pale sa visokih spratova čisteći prozore. Vesti nas nisu obavestile o kaznama koje su snosili poslodavci. Verovatno jer istih nije bilo. Mislim, ako svi ukućani kažu da je mejdica poludela i otišla samoinicijativno da se naginje kroz prozor ko će to da porekne?

Još gora vest je usledila prošle nedelje, mejdica ubila dete koje je čuvala. Osuđena je na 7 godina, priznato joj je kao olakšica da su je u stanje rastrojenosti doveli poslodavci time što su je psihički i fizički maltretirali, uskraćivali joj dane odmora i terali je da spava u sobi sa bebom i o istoj brine 24 časa. Na moje pitanje šta su poslodavci dobili kao kaznu, rečeno mi je da su oni već platili (gubitkom deteta). Verovatno ću biti obeležena kao bezdušna, ali ja ne vidim to kao propisnu kaznu. Meni to šalje poruku da svako ko izgubi dete ima pravo da se na nekome iživljava psihički i fizički. Gubitak deteta nije kazna, to je nesrećni slučaj za koji je očigledno mejdica osuđena. S toga ne treba da čude statistike koje kažu da čak 60% mejdica trpi neki vid nasilja. Ako se to nasilje ne sankcioniše ne vidim kako će se iskoreniti.

Kao šlag na tortu crnoj hronici o mejdicama, u subotu sam bila očevidac jedne tipične mejdica lakrdije. Ljudi koji plaćaju mejdice, kao jedan od najčešćih razloga navode taj da ne stižu, nemaju vremena da se bave kućnim poslovima i svojom rođenom decom. Čovek bi pomislio sve neki mudraci i veliki radnici na ovom ostrvu. Međutim, svakodnevne slike upućuju na drugačije zaključke. Naš blok se sastoji od tri zgrade. I jedna od dve na koju gledamo ima velike stanove. U našoj i drugoj zgradi preko puta, teško da bi mogli u stan da smestite mejdicu, a da vam ne sedi na glavi. Ti veliki stanovi imaju veliku terasu celom dužinom, i na nju izlaze 2 spavaće sobe i dnevna soba. Kad odškrinu zavese, mi s naše terase praktično gledamo Pozorište u (komšijskoj) kući. A u pozorištu, tri debela praseta sede u dnevnoj sobi i bleje u TV. Deluju zdravo, pravo, mladoliko, samo su buci-buci preko mere. Dok oni gledaju TV, sitna, tamnoputa mejdica čisti sobe i rasprema krevete. Tu mi je ta jutarnja kafa, koju sam mirno ispijala na terasi, presela. Razmišljam ko je tu lud, nevaspitan, bezobrazan, zao, loš… ja koja bih propala u zemlju da neko namešta krevet za mnom ili tri debela praseta ispred TVa? Oni naravno. Svaki drugi odgovor bi ubio i ono malo vere što imam u ljude.

——————————————————————————–

Opozicija

Svakom ko je ikada bilo kakvu informaciju pročitao o singapurskoj političkoj sceni, jasno je da je ovo praktično jednopartijska država. Ne bukvalno, jer je Radnička partija osvojila 6 mesta na poslednjim izborima, ali i ovo šestoro služi samo da naglasi jačinu vladajuće stranke. Nego, ovaj deo posta zapravo i nije tu da se bavi pravom opozicijom nego muzičkom. Singapurska muzička scena ne pruža mnogo ljubiteljima alternativnog zvuka. Nije totalno mrtva. Naprotiv. Postoji nekoliko klubova gde se svirke održavaju relativno ustaljenom dinamikom. Ali omladina lišena želja i bunta, i odgajana mejdicama baš i nije neki obožavalac panka. Više im leži japanski, kineski ili koreanski pop. Na svu sreću, Singapur je tu gde je i svi veliki bendovi na svojim turama, sleću u Singapur. Te se mi tako nagledasmo svetskih bendova u klubskoj atmosferi.

Ovog vikenda je australijski keltski(?) pank bend svoju turneju završavao svirkom u Singapuru. Ja nisam preterani obožavalac ovog pravca panka, ali sam o koncertu bila obaveštena tako što mi je rečeno da su karte za isti kupljene. Na stranu glavne zvezde večeri, svirale su četiri predgrupe. Sve singapurski bendovi. I taman kad sam digla ruke od toga da ću čuti nešto vredno pomena, na scenu izađoše Opposition Party. Kakav je to bio treš metal! A ja čak i ne volim treš metal, ali ovo je baš bilo dobro!

Kad već nema prave političke opozicije da se bavi singapurskim problemima, bar imamo bend da ih opevaju.

——————————————————————————–

Timah brdo

Bukit Timah je jedan od retkih singapurskih parkova o kojima još uvek nisam pisala na blogu. Jedan od razloga je taj što nikako da odemo do njega. Kad već idemo u tom pravcu uvek na kraju završimo u Mek Ričiju jer je veći, te su i pešačke staze duže. Nije nas privlačilo čak ni to što je to najviši singapurski vrh. Doduše visina od 163.63m objašnjava odsustvo uzbuđenja zbog osvajanja istog. Ovog vikenda smo na brzinu obišli neke od njegovih staza. Park je bio prilično posećen. Birali smo sporedne staze ali je i dalje bilo preterano prometno. Bila sam prilično iznenađena da u šumi nismo videli ni jednog majmuna. U jednom momentu smo naprasno odlučili da promenimo stazu. Umesto da se ponovo penjemo do vrha, kružnom stazom, odlučili smo da se držimo obronka parka i vratimo se tom krajnjom stazom u civilizaciju. Ta staza je već prilično blizu puta, iako se saobraćaj ne vidi, čuli smo automobile, što nije moguće u centralnom delu parka. Kako nikakve životine nismo videli ni u guščem delu šume, definitivno im se nismo nadali na obroncima. No, izgleda da su i one odlučile da se sklone od onih silnih ljudi. Te smo na naše zaprepašćenje naleteli na čitav čopor majmuna, ogromnog guštera, veverice i čak dva divlja praseta. Toliko divljine u Singapuru možete da nađete u toku 15 minuta šetnje, samo pod uslovom da se slučajno nađete u pravo vreme, na pravom mestu.

Šetnja po grafitima / 23.11.15

U centralnom delu Singapura, nalazi se jedno brdašce. Na njemu se izdešavalo štošta od istorijskog značaja za ovo ostrvo, no to nije tema ovog posta. To brdašce je pretvoreno u javni park i danas je poznat kao Park Keningovog utvrđenja (Fort Canning Park).
Kako se park nalazi u vrlo urbanom delu grada, poseta parku u sred podneva, po sparnom singapurskom danu, verovatno i nije najbolja ideja. E upravo jednog takvog dana, mi smo odlučili da izgluvarimo svoje popodne tamo. Kako su nam nedostajale škrge da bi disali na 99% vlažnosti, odlučili smo da se rashladimo u Umetničkom centru na koji smo slučajno nabasali. Taj Umetnički centar ima zanimljivu terasu oslikanu grafitima. I ja jutros slučajno naleteh na fotke tih grafita čisteći neke stare foldere sa slikama, te odlučih da zašarenim dodatno blog.

Na ukrašavanju poda ove terase je radilo šestoro ljudi iz različitih delova sveta: Brazila, Južnoafričke Republike, Novog Zelanda, Italije, Francuske i Singapura. Taj dan sam imala čudan osećaj da tom Umetničkom centru mesto nije u tom parku, a po ulasku u njega, ni da ovakvom podu nije mesto u takvoj zgradi. Sa ove distance mi se sad čini, da je to upravo savršen sklop. Našle se dve pogrešne stvari na pogrešnom mestu i odlučile da tamo obitavaju zajedno.

Park sa pticama / 14.07.14

Singapur ima nekoliko zooloških vrtova. Neki od njih su usko specijalizovani, kao recimo ovaj sa pticama o kojem vam pišem danas. U obilazak ovog parka smo krenuli po preporuci poznanika. Mi smo njemu oduševljeno pričali o sličnoj stvari koja postoji u Kuala Lumpuru i našoj oduševljenosti njihovim ptičijim parkom, kad nam on reče kako je ovaj singapurski zaista impresivan. I da pretpostavlja, mada onaj “naš” video nije, da ovaj mora biti bolji. Nekako smo se i mi poneli onom, ko zna kakvo čudo Singapur može da napravi sa svim tim svojim parama, te krenusmo u obilazak istog.

Ja sam razočarana bila još od ulaza. Miljanu je trebalo malo više vremena da se razočara. Da se odmah razumemo, park je impresivan, lepo je uređen, Singapurćani su očigledno spiskali silne pare u njega. Treba da vidite samo te drvene staze, mostove i veštačke vodopade pa da vam se zavrti u glavi. No, moj problem je što sam ga ja konstantno poredila s onim u KL-u, a ovaj singapurski nije ni nalik njemu. Ovaj ima koncept klasičnog zoološkog vrta, samo što u njemu drže isključivo ptice. Većina je ograđena u posebne, male kaveze kao u klasičnom zoo vrtu. Postoje jedan veći i nekoliko manjih delova parka gde uđete u mrežom opasane predele gde ptice “slobodne” lete oko vas. No, taj deo je više nego neimpresivan posle zoo ptičijeg parka u KL-u. O ovom nameravam svakako da pišem post pa neću u detalje, ali reći ću vam ukratko da se u njemu ptice kreću slobodno oko vas, jedu vam iz ruke i vole da se maze i češkaju po glavi. Posle jednog takvog doživljaja pretpostavljam da će za mene svaki zoološki vrt sa pticama u budućnosti biti razočarenje.

Na vrh svega, Singapurćani od svega vole da prave cirkus. Te tako u parku postoji bina i mini predstava sa pticama. U toku nje oni kao demonstriraju ponašanje ptica u divljini. No ipak najviše oduševljenja je izazvao papagaj koji zna da broji do deset na kineskom i engleskom i peva na tri jezika. Cirkus, kažem vam ja. Te cirkuske ptice su izgleda baš dobro dresirane i nemaju baš želju da odlepršaju iz parka te su one slobodne na ulazu u park. Tj. jedine su koje nisu u kavezu ili u nekom prostoru, fizički previše ograđenom od okoline. Mada ni njima ne možete baš da priđete blizu.

Sve u svemu, ako niste obišli onaj u Kuala Lumpuru ili neko slično čudo od ptičijeg parka, pretpostavljam da će vas ovaj totalno oduševiti. U suprotnom, nećete mnogo propustiti, ni ako ga zaobiđete. Više o parku možete naći na njihovom sajtu.

Još zelenije / 22.06.14

Juče smo imali gošće na ručku. Jednu Japanku i jednu Kineskinju koje su pokazale interesovanje da isprobaju srpsku klasičnu kuhinju. Birala sam ih pažljivo. Vidite, kad spajate živuljke od ove dve vrste morate biti vrlo oprezni. Treba vam vrlo tolerantan Kinez i antijapanski nastrojen Japanac. Kad tad u toku razgovora spomenuće se zlodela Japanaca nad Kinezima, za koje Japanac neće ni znati da su ikada vršeni i preko kojih Kinez neće moći tako lako da pređe. Sva sreća, pa naša Japanka od sinoć mrzi Japance više nego što ih mrze svi Kinezi zajedno. A i Kineskinja je bila mnogo više zainteresovana da otkrije šta su to tentacles hentai mange, nego za japansko-kineske odnose. U svakom slučaju, jedno izuzetno prijatno popodne koje se završilo nepotrebnim prejedanjem.

Sve te ugljene hidrate i mlečne masti trebalo je nekako istrošiti, te smo se još sinoć dogovorili da je red da odpešačima tu istočnu polovinu ostrva. Uz obalu. Dok ne spadnemo s nogu. Idealno do aerodroma, ali 20+ km po singapurskom suncu je daleko od realnosti. Za tu avanturu treba ustati ranom zorom. Plan je bio oko šest. No u šest, naš deo ostrva su napali gromovi i munje, pa je početak avanture bio odložen dok oluja ne prođe. Mi kao što je poznato živimo u tropskoj klimi. Što znači da kad grmi i seva napolje se ne izlazi. Sreća je pa to nevreme traje po sat najduže. No kako se kuća taman lepo razladila od tog pljuska iz kreveta nam se nije ustajalo još naredna dva sata. Na kraju smo naprosto promenili ceo plan i odlučili da prošetamo nekim od singapurskih parkova. Ili još bolje, spojimo gomilu njih u jednu dugu šetnju. Kako na zapadni deo ostrva slabo zalazimo odlučismo se za njega danas.

Prvo nas je na putu do parka omeo novi singapurski stadijum. To je jedan ogroman sportski kompleks pored kojeg mi moramo da prođemo na putu ka metrou. Gradili su ga poslednje četiri godine, i eto danas konačno ukloniše sve zaštitne ograde te ne odolesmo da prvo iscunjamo po njegovoj okolini. Te tako izgubismo još nekih sat vremena. Kada smo konačno stigli do početne stanice suočili smo se sa problemom broj dva. Stanica je, kao u ostalom i većina drugih, u podrumu tržnog centra. Te je trebalo malo procunjati i po radnjama. Isprobati suknju i dve bluzice. I odoleti iskušenju da kupim bilo koju od njih. I dok sam tako ponosno uživala u svojoj pobedi kupoholičarskih nagona, naletim na dućan sa aniama figuricama. Već sam znala da ne treba da ulazim, jer praznih ruku izaći neću ali mi vrag nije dao mira. Doduše moram priznati da Krillin (Dragon Bal) vredi svih potrošenih 18 singapurskih dolara. Podsetio me da bih mogla da se bacim na gledanje anime opet.

Nakon svih peripetija, zakoračismo najzad negde oko 11 u Mount Faber park. Penjali smo se stepenicama okruženi visokim tropskim drvećem. Početak je obećavao. No onog momenta kad smo se ispeli do asfaltiranog puta, situacija se promenila. Staza vodi uz put svo vreme. Automobila nema. Ni jedan nije prošao pored nas. Ali i dalje taj put ubija svu čaroliju šetnje kroz park. Doduše nismo odustali, jer nam je cilj bio da ako ništa drugo vidimo taj čuveni nadvožnjak Hendersonove talase, koji spaja ovaj park sa sledećim (Telok Blangah Hill park). Nadvožnjak je pešački most, koji prelazi preko istoimenog autoputa. Obložen je drvetom, a svaki talas je nadstrešnica ispod koje su klupe na kojima može da se divani u hladovini satima. Putokaz je dalje upućivao na nešto zvano “šetnja kroz šumu” pa se obradovasmo posle one šetnje uz put.

Međutim početak kroz, sad već, Telok Blangah Hill park nije obećavao. Opet se pretvorio u šetnju kraj puta. Tada već počesmo da gunđamo na kletu sudbu. Nije nam to gunđanje dugo ni trajalo naletesmo na neke metalne viseće mostove. Ispostavilo se da su baš oni to što smo tražili. Ni slutili nismo da će to biti šetnja iznad šume. Doduše, postoji i staza koja ide po zemlji, ali se Miljanu ova među oblacima više dopala pa smo se nje držali. S tom stazom zapravo prođosmo ceo park. Pogled na šumu s visine je impozantan. I cela staza nije uopšte kratka, ima skoro 2km u tim visećim mostovima. Taj deo nam je taman vratio želju za nastavkom ove parkovske ture. Viseći most se završava još jednim sladunjavim dizajnerskim čudom Alexandra Arch, koji nas je prebacio u novi, Hort park.

Hort park je dizajniran da služi kao mesto gde će Singapurćani da se upoznaju za raznoraznim biljem, grupisanim u manje bašte, staklenike i sale za prezentaciju. Izuzetno lepo osmišljen i organizovan prostor. U okviru njega se nalazi i simpatičan kafe/prodajni prostor u kojem možete da naučite kako da napravite svoju minijaturnu baštu, smeštenu u staklene vaze ili akvarijume. Hrana je sasvim pristojna i spremaju je od povrća koje se upravo u Hort parku i sadi. Na izlazu iz parka nalazi se ogroman rasadni centar koji snabdeva zelenišom sve parkove po Singapuru.

Obilaskom stazama oko tog rasadnika stiže se u novi, Kent Ridge park. Jasno vam je do sad da su svi ovi parkovi jedna ogromna zelena površina ispresecana autoputevima preko kojih se prelazi fensi mostovima. U ovom najnovijem parku čekala nas je još jedna viseća staza. Kako nam se ona u Telok Blangah Hill parku baš svidela, bukvalno smo proleteli put do nje. No kako stigosmo do početka staze tako postade jasno da danas njom nećemo šetati. Ista je baš ovaj vikend bila zatvorena zbog redovnog održavanja. Izraze na našem licu ne želim da vam rečima dočaravam. Te tako se “pokunjeni” vratismo kući. Ostade nam ta viseća staza za neki drugi put. Sve u svemu, šetnja Mount Faber parkom je bila najveće razočaranje a šetnja kroz šumu visećim mostovima kroz Telok Blangah Hill park najprijatnije iznenađenje. No, vrhunac dana je i dalje kupovina one figurice, zeleniš je tek na drugom mestu.