Krandži je severni, močvarni deo Singapura. Najveći deo parka koji obuhvata močvare je zatvoren za javnost. Moguće je obići samo mali, južni deo. Sve ukupno, jedva da ima ima oko kilometar-dva staza. Severni, veći deo je dostupan samo grupama sa vodičem, koje se organizuju periodično. Interesovanje je poveliko, treba se prijaviti unapred i srećni dobitnici se biraju nasumično. Trenutno su, usled restrikcija zbog pandemije, obilasci sa vodičem stopirani.
Krandži park je ime dobio po ljubičastom tamarindu (diallum indum), koji ovde lokalno zovu karandži drvo. Kao i sa ogromnom većinom drugih bahasa reči, karandži je vremenom deformisan u krandži. Plodovi ove biljke rastu u grozdovima i koriste se u tradicionalnoj medicini.
U ovim močvarama živi preko 170 vrsta ptica, 54 vrste leptira i 33 vrste vilinih konjica. Za posmatranje ptica treba poraniti i verovatno birati sezonu migracija koja počinje u novembru i završava se u martu. Zato leptira i vilinih konjica ima svuda naokolo čak i po najvećoj vrućini. No ovi potonji su svakako fascinantniji, jer je većinu njih, za razliku od leptira, teže videti u drugim singapurskim parkovima.
Na žalost, moja foto oprema nije dovoljno dobra za divlji, močvarni, životinjski svet, ali izvukoh par malo boljih slika koje će ga nadam se, bar donekle dočarati.
Sećam se, kako smo često šetajući češkim šumama u istim naletali na ruševine starih zamkova. Bilo je u Češkoj i dosta onih koji su uspeli da prežive sve osvajače. Meni su ti održavani, uređeni, uvek bili manje interesantni. Uvek su me mnogo više privlačile urušene zidine onih zapuštenih, zaboravljenih.
U Singapuru je tako nešto nemoguće videti. Niti je moguće naći šumu te veličine, niti je na ovim prostorima ikada bilo zamkova. Zapravo, bilo kakva ruševina je retkost. Do pre dve nedelje sam verovala da ruševine u ovom gradu ne postoje. Zgrade ovde ne propadaju na taj način. Čim se ne upotrebljava, neko će je već srušiti i na njenom mestu izgraditi nešto novo. Taj luksuz prostora, koji može ostati godinama neupotrebljen, prenaseljeni Singapur nema.
U toj zabludi sam živela do skoro. Naime, kada sam zagledala mapu posle one šetnje uz Kalang, uočila sam mali park, severno od izvorišta istoimene reke; Tomson (Thomson), oivičen Starim i novim Tomson putem. Prostor je delovao neimpresivno malo, no ostadoh zatečena činjenicom da nisam znala da taj park postoji. Bacih se na guglanje i sa još većim zaprepašćenjem otkrih da je na tom prostoru nekada postojalo selo, koje je “progutala” džungla nakon što su ga poslednji stanovnici napustili. Te da se u parku mogu videti ostaci tog sela.
Tomson park je produžetak centralnog zelenog pojasa u kojem se nalaze veštačka jezera, te me njegova neimpresivna veličina nije preterano pogađala. Nastavićemo jednostavno šetnju parkom koje okružuje Donje Pirsovo jezero, a sa njim se dalje može i do Mek Ričija.
Ukupna dužina svih staza u Tomson parku je svega 3.8km. Deo staza je asfaltiran. To su stari putevi koji su prolazili kroz selo; Lorong Pelita i Jalan Belang. Ostatak je ili posut šljunkom ili prekriven drvenim daskama. Staze su strogo, fizički odvojene od divljine. Te fizičke barijere nisu tipične za Singapur. Svakako, većina ljudi ne bi zalazila u gusto rastinje, jer je džungla puna zmija otrovnica i kojekakvih guštera, te su mi te “ograde” delovale preterano. No, donekle razumem, jer je ovo poslednje stanište Raflesovog prugastog langura (Presbytis femoralis) u Singapuru. Ova vrsta majmuna živi još samo na jugu Malezije. Iako ih je nekada bilo posvuda na singapurskom ostrvu, danas su ugrožena vrsta. Predpostavlja se da ih je ostalo oko 60ak. Moram priznati da sam se nadala da ćemo uspeti da vidimo kojeg. Majmune do kraja u parku, nismo videli, ni prugastog langura, ni mnogo rasprostanjenije makaki majmune. Guštera je zato bilo u izobilju. Jedan azijski vodeni varan je bio dovoljno hrabar da me ignoriše dok je iskopavao ručak. Uspeli smo da naletimo i na divlju svinju, i da se međusobno isprepadamo.
Na prostoru parka, nekada je bilo selo. Selo su uglavnom naseljavali Kinezi, koji su se doselili iz provincije Hajnan tridesetih godina prošlog veka. Uzgajali su svinje i živinu. Sedamdesetih je u selu živelo oko 80 porodica, tj. 500 ljudi. Međutim, usled masovne izgradnje “HDB gradova”, ti ljudi su raseljavani u nove apartmane. Poslednji stanovnik je napustio selo 1980. Za ovih 40 godina, šuma je u potpunosti “progutala” selo. Danas drveće raste iz temelja, puzavice skrivaju zidove, mahovina prekriva stepenište.
To parče zemlje je decenijama ostalo zapušteno. Tek pre par godina, odlučili su da urede taj deo centralnog zelenog pojasa, kako bi smanjili gužvu u uređenom delu parka, tj rasteretili Mek Riči i Bukit Timan. Otvorili su ga krajem prošle godine. Staze su obeležene, postavljene table sa starim imenima ulica, a kraj ostataka starih kuća, natpisi koji ukratko govore o kući ili njenim žiteljima.
Priča o porodici Vong, Jalan Belang 21
Vongovi su došli u Singapur, sa Hajnan ostrva 1930. 1941. doselili su se u Jalan Belang, kuću br. 21. Imali su dve parcele, jednu na kojoj je bila kuća i drugu na kojoj su uzgajali povrće.
Vongovi su bili velika porodica, sa devetoro dece. Deca su često zanemarivala školu zbog radova na polju.
Priča o porodici Han, Jalan Belang 25
Doseljenici sa Hajnana su stigli u Singapur mnogo nakon drugih doseljenika. Mnogi su radili kao moreplovci. Drugima su ostajali samo uslužni poslovi, bili su kuvari ili posluga bogatim porodicama.
Porodica gospodina Han Čun Fuka je živela u ovoj kući, prepoznatljivoj po stubovima od cigle na ulazu. Otac gospodina Hana je otvorio Hanovu pekaru (lanac pekara u Singapuru). Pre nego što je otvorio pekaru, radio je u kafiću svog strica, a nakon toga sa komšijom je otvorio menzu u vojnoj bazi u Sembavangu. 1978. uštedeo je dovoljno para da otvori malu pekaru u Gornjoj Tomson ulici i vremenom se raširi po celom Singapuru.
Priča o Foks porodici, Jalan Belang 31
Iako je najveći broj stanovnika došao iz Hajnan provincije, selo je bilo dom i drugim narodima. Porodica Foks je bila jedna od Evro-Azijskih porodica u selu. Njihova kuća bila je jedina kuća na sprat i imala je prepoznatljivo spiralno stepenište.
Otac porodice bio je vozač pokretne biblioteke. On je obogatio znanje lokalaca. Bio je takođe i džudo trener i mađioničar, što ga je činilo posebno popularnim među seoskom decom. Foks je imao tri ćerke. I mnoga seoska deca su verovala da je on Deda Mraz, jer je imao običaj da im deli poklone za Božić.
Priča o Mosberger porodici, Jalan Belang
Pored Foksovih u selu je živeo i Holanđanin sa svojom indonežanskom ženom Halimah i dve ćerke. Halimah je deci ostala u sećanju kao elegantna i odmerena dama. Uvek sređena, sa upadljivim crvenim karminom.
Priča o Mok porodici, Jalan Belang
Mok porodica je takođe došla iz Kine, ali iz Guangdunga. Oni su kupili kuću od evropskog para 1960. Imali su farmu kokošaka i bavili su se prodajom jaja. Odselili su se 1967.
Fascinantno je koliko se priroda brzo oporavlja. I koliko su te stare građevine propale za ove četiri decenije. Mada, i dalje je najfascinantnije od svega, da na posedu nekadašnjeg sela nije nikla kakva druga građevina u međuvremenu. Park je bio vrlo neposećen. Zapravo, sem grupe indonežanskih mejdica, nikoga u parku nismo sreli. U svakom slučaju, zanimljivo mesto za upoznati se sa skorijom istorijom Singapura.
Kalang (Kallang) je najduža reka u Singapuru.
Najduža reka u Singapuru je i dalje svega 10km duga. Taj podatak je dobar pokazatelj kolicko nam je ovo naše ostrvce. 10km; to je dva sata šetnje po hladnjikavom vremenu ili pre oko tri po singapurskoj vlažnoj klimi.
Kalang izvire iz Donjeg Pirsovog veštačkog jezera i završava se u Kalang slivu, gde se sreće sa rekama Gejlang i Ročor.
Obale Kalanga, poput obala drugih singapurskih reka, nekada su naseljavali Morski Cigani (Orang Lauti). Po plemenu Kalang koje je živelo duž ove reke ona je i dobila ime. Za razliku od ostalih plemena Morskih Cigana, Kalangalci nisu pecali na otvorenom moru. Njihov život se u potpunosti odvijao na reci. Nakon dolaska Raflesa (1819.), ove porodice su raseljene na jug Malezije. Pre toga ih je u Singapuru živelo oko 500. Male boginje su ih u potpunosti istrebile do 1848.
Rekom su, nakon progona Kalaganaca, dominirali tongkang brodovi koji su obsluživali fabrike na obali, prenoseći sirovine i gotove proizvode. Tongkang brodovi su tipična plovila za Jugoistočnu Aziju. Svaka od zemalja je imala specifičnu verziju ovih brodova. Uz reku su građene sojenice u kojima su živele lokalne porodice. Taj tip sojenica i dalje postoji u siromašnijim delovima Jugoistočne Azije. Teško je zamisliti da je do kasnih sedamdesetih godina prošlog veka na obalalma singapurskih reka bilo moguće videti prizore kao na kambodžanskim rekama Bazak i Sangker.
Iz tih sojenica, od kojih mnoge nisu imale ni struju, ni pijaću vodu, porodice su raseljene u HDB-ove, tek izgrađene stambene blokove, slične novobeogradskim. Nije ni čudo da je tadašnji premijer bio toliko voljen i da je neprikosnoveno vladao Singapurom sve te decenije. Vladajuća partija (PAP) tek u skorijoj istoriji gubi glasove Singapuraca. Predpostavljam da će izgubiti većinu tek kada Singapurci prestanu da se sećaju tog “civilizacijskog” iskoraka.
Danas su obale Kalanga “sređene” kao obale svih drugih singapurskih reka. Sve one liče jedna na drugu. Korita su im izbetonirana, a obale oivičene pešačkim i biciklističkim stazama.
Šetnju Kalangom smo mogli početi od stadiuma, tj. istoimene metro stanice, ali nismo jer smo taj deo već dosta puta ispešačili, a imali smo samo 3 sata pred sobom. Te tako ni ovaj post neće baš prikazati celu Kalang reku. Taj propušteni deo, između Stadium stanice i Kalang metro stanice je jedan od lepših. Kad kažem lepši, mislim prostraniji i zeleniji, pošumljeniji.
U šetnju krenusmo uzvodno, od pomenute Kalang metro stanice. Jedan od izlaza sa stanice vodi pravo na obalu. Reka je dosta široka u tom delu. Mada, sve te odrednice za veličinu; široka, dukačka i sl. deluju neprikladno za lokalne reke. Na samom početku sretosmo podosta biciklista. Pešaka nije bilo. Inače ih je malo preko dana. Mi u šetnje obično okasnimo, te smo često napolju u delu dana kada većina lokalaca sedi ispod klime ili obeduje po hoker centrima. Sva sreća tog je dana bilo prilično oblačno, pa nije bilo nepodnošljivo vruće. Uz to je pirkao vetrić celim putem, tako da nam se vazduh činio manje vlažnim nego inače.
Već tu, na početku, susreli smo zaštitni znak svake pešačke zone Singapura. Uličnu mačku. Mačke su kao kučići u bilo kojoj drugoj zemlji na Planeti. Preterujem malo i ovo totalno neodgovorno tvrdim, jer niti sam posetila sve zemlje ovog sveta, niti obraćam pažnju na takve stvari. Ipak, uporno me fascinira odsustvo uličnih pasa i prisustvo uličnih mačaka. Zanimljivo je da je u HDB-ovima zabranjeno držati mačke. Ali sudeći po posudama za hranu i vodu po HDB naselju u našem komšiluku i broju mačaka koje naokolo životare, lokalci ih zaista vole. Za razliku od mačaka, uličnih kučića ima samo po većim i divljijim parkovima, na ulici ih zapravo nikada nisam videla. Takođe, i statistike pokazuju da je mnogo manje uličnih pasa nego mačaka.
Ova mačka koju sretosmo, kao svaka mačka, beše vrlo drska i samoživa. Ležala je opružena po sred staze, terajući pešake i bicikliste da je zaobilaze. Razvlačila se, lickala i poturala stomak da je mazimo. Uz to je i sa zadovoljstvom pozirala.
Veći deo puta je bio vizualno prilično monoton. Doduše, tražiti bilo kakvu vizuelnu akciju u šetnji singapurskim naseljima bi bilo smešno. Ta monotonost me zapravo i privlači. Na rekama uglavnom nema sadržaja koji je većini ljudi atraktivan, te samim tim nema ni mnogo ljudi preko dana. Kako nema ni velikih saobraćajnica (sem onih preko kojih treba preći s vremena na vreme), obale reka su verovatno najtiši i najmanje posećeni delovi Singapura. Sve to se menja kad padne mrak. Tada svi stanovnici naselja uz reku siđu do vode da protegnu noge pred spavanje ili otrče svoje dnevne kvote.
Uz put su mi pažnju najviše privlačila HDB naselja i autoputevi koje smo prelazili pešačkim mostovima. Surovo deluju ti ogromni stambeni kompleksi. Koliko ljudi staje u njih? U isto vreme ulice među njima potpuno puste, dečija igrališta prazna. Stanovi u HDB-ovima retko imaju terase, no mnogi od ovih su zapravo posedovali iste. Sve do jedne pretrpane stvarima, vešom. Ni na jednoj stolice, klupe, jastuka. Na ponekoj cveća. No izuzetno retko. Singapurci zaista ne vole da sede na svojim terasama. Rekla bih da je divanluk na terasi evropska stvar.
Pešački mostovi preko auto cesti su prilično uobičajena stvar u Singapuru. Zato me nije začudilo kada smo naleteli na prvi. Niti drugi. Oni više zagorčavaju život biciklistima, nego pešacima. Posebno jer nijedan nema lift, pa čak i prilaz za točkaše retko postoji. Zbog toga je većina ovih staza nepristupačna za dečija ili invalidska kolica. Ipak, sva ta naviknutost na njih me nije mogla pripremiti za pogled na singapurski najduži autoput (PIE). Sve te betonske reke, niz koje su se slivali automobili, su me istinski fascinirale. Često mi se dešava da zaista zanemim pred velikim građevinskim projektima. Impozantno mi je šta čovek može da isplanira i stvori. Veštačka i neprirodna stvar, a toliko skladna i organska. Retko ljudi obilaze, ili uopšte vide ovakve stvari kao atrakcije vredne gledanja, no meni su one simbol Azije. Često mnogo impozantnije od starih hramova ili gradova, posebno uzimajući u obzir da su oni često samo jedna od mnogobrojnih “reprodukcija” orginalnog objekta.
Dugo mi je autoput okupirao misli. Deo koji je usledio posle njega bio je mnogo zeleniji i prirodniji. Pojas uz reku širi i pošumljeniji. U jednom delu su čak uredili betonirano korito reke. Dodali su kamenje i posadili biljke. Ta mala promena je drastično obogatila život reke. Plitka voda je bila prepuna ribe, kornjača, čaplji. Jedan od velikih višegodišnjih planova predviđa i ovo, ponovno, oživljavanje singapurskih reka. Doduše, totalno bizarno deluje, da su urbanizovali divlju reku, a sada je šminkaju da ponovo deluje divlje. Čovek je zaista jedna nedokučiva živuljka.
Poslednje parče te reke, najbliže izvorištu, je upravo i najlepše. Prolazi kroz Bišan – Ang Mo Kio park i reka je u tom delu u svom prirodnom obliku. Zapravo, znajući Singapurce, verovatno samo imitira prirodni izgled reke. No ipak, osveženje je videti reku bez ograda, bez betonskih korita, dovoljno plitku i usku za pregaziti. Inače je taj park jedan od lepših u Singapuru i detaljnije ću jedared i o njemu pisati. Taman je tom svojom lepotom idealno zaokružio naše putešestvije uz Kalang.
Sutra ću. Sledeće nedelje ću. Dogodine ću.
Ne znam kada sam se pretvorila u jednu od tih osoba kojima se nigde ne žuri i koje do besvesti mogu odlagati stvari. Ranije su mi ljudi, koji me znaju, često govorili: Uspori! Gde toliko jurcaš? Ili s (p)o(d)smehom slušali moje primedbe o tome kako za nešto nemam dovoljno vremena ili kako sam nešto odavno trebala završiti. Što sam starija, imam osećaj da zapravo više ništa ne moram i više ništa nije zaista bitno, te je svejedno hoće li se i kada će se neke stvari desiti.
U tom nekom novom stanju u kome obitavam, obilazak jednog od singapurskih ostrva se odlagalo godinama. Dodatno, od kada su nastupila ova koronska vremena želja da obilazim singapurske atrakcije pala je na minimum. Sa nemogućnošću da se putuje negde van, Singapurci su konačno krenuli da uživaju u lokalnom zelenišu što uglavnom rezultira gužvama koje mi strašno smetaju. No, prošlonedeljna pregovaranja i dogovaranja s drugaricom gde da švrćkamo za vikend, podsetila su me da ima još par mesta koje bi valjalo obići. Te tako završismo na Serangun ostrvu.
Serangun (Serangoon) ostrvo se nalazi na severo-istoku Singapura. Najbliže kopneno naselje mu je Pungol. Poslednji i jedini put sam bila u tom kraju početkom 2014. o čemu sam tada i pisala. Tada je Serangun ostrvo još uvek bilo zatvoreno za javnost. Otvorili su ga u oktobru 2015. Od tada sam sporadično planirala da skoknemo do njega, ali ono sutra ću i sledeće nedelje ću je oteglo taj period na gotovo 5 godina. Nikad nije kasno! Još jedna od tih odlagačkih krilatica kojoj ranije u mom vokabularu nije bilo mesta. Bar ne u tom kontekstu.
Serangun je među Singapurcima poznatiji pod imenom Koni ostrvo (Coney Island), no meni je ovaj maležanski oblik imena miliji. Šta tačno znači reč “serangun” teško je utvrditi. Singapur je od svog postojanja stanište različitih naroda, koji su govorili drugačijim jezicima. Jedan narod je preuzimao reči od drugog, krivio njihov izgovor, a Englezi to zapisivali na svom komplikovanom, nefonetskom pismu. Na najstarijoj mapi koju sam našla, čak je i maležanska reč za ostrvo “pulau” ispisana kao “pulo”, a “Serangoon” kao “Sirangoon”. Knjiga What’s in the Name? od Ng Ju Penga kaže da postoje čak tri moguća značenja reči serangun:
– “čaplja” po maležanskoj reči: ranggong
– “dizati buku da rasteraš životinje” po maležanskoj frazi: Serang degan gung.
– po mestu u Indiji: Sri-Rengam.
Ja nekako preferiram prvu verziju jer su Maležani skloni da geografske pojmove nazivaju po životinjskom i biljnom svetu koji na njima živi.
Tridestih godina prošlog veka, kineska braća Hav i Par su kupila ostrvo i na njemu podigli vilu, te je tih godina ostrvo zvano Hav Par ostrvo. Ova braća su poznata po tigrovoj masti i o njima sam već ranije pisala. Tada je ostrvo bilo veliko svega 13ha.
Ostrvo su prodali lokalnom Indijcu Gulam Mahmudu 1950. godine. On je imao velike planove za ostrvo. Želeo je da na njemu sagradi resort i uredi ga po ugledu na njujorško Koni ostrvo. Otuda i potiče trenutni nadimak ostrva, pod kojim ga lokalci i znaju. No, već nakon tri godine, on je ostrvo ponovo prodao. Od svih planova ostalo je samo ime.
Ostrvo je promenilo nekoliko vlasnika, dok ga država konačno nije preuzela sedamdesetih godina prošlog veka. Tih godina, ostrvo je prošireno na 62ha. Država je takođe imala velike planove za ostrvo, ali oni su svi odlagani mahom jer je sa glavnog ostrva, tj. iz Pungola dopirao smrad sa farmi svinja koje su tu, tada uzgajane. Ostrvo je tako ostalo polu-zapušteno i neiskorišćeno do devedesetih, kada je ponovo prošireno na 133ha. Nakon poslednjeg proširenja, razdaljina od ostatka Singapura je smanjena na svega 100-200m. Kasnije su dodati i mostovi koji ga spajaju sa ostatkom Singapura.
U međuvremenu je Pungol naselje postalo jedno od najvećih gradilišta u Singapuru. Farme svinja su davno zatvorene, a na njihovom mestu rastu stambeni blokovi. Zelenilo je već uveliko sređeno i dostupno za rekreaciju. Staze i šetališta uz more i rečne kanale su već u potpunosti uređeni. Serangun ostrvo je dodatak toj ogromnoj zelenoj površini.
Ostrvo je i dalje dovoljno malo da za dva-tri sata možete prošetati svim stazama, obići sve plaže i negde napraviti pauzu za piknik. Na samom ostrvu nema ni vode, ni struje te deluje prirodno i divlje i pored tih sređenih, asfaltiranih biciklističkih staza. Jedna prolazi središnjim delom ostrva, kroz “šumu”, dok druga prati južnu obalu ostrva. Severna obala, koja gleda na Maleziju i Ubin je peskovita i ne njenim plažicama se može i kupati. Doduše, u tim delovima ima dosta smeća. I sama voda ne deluje preterano čisto. Nikad mi neće biti jasni ti ljudi kojima je teško da smeće ponesu sa sobom. O čemu tačno (ne)razmišljaš kad pojedeš keks ili čips na ostrvu i ostaviš omot? Pored smeća, taj osećaj divljine su narušavali i zvuci koji su dopirali sa pungolskih gradilišta dok smo se vraćali južnom stazom. Ta buka nije dopirala do nas na ostatku ostrva.
Životinjski i biljni svet je prilično šarenolik na ostrvu. I ja se na žalost nikad ne informišem dovoljno o istom. I obično me fasciniraju bizarnosti. Tipa, čopor plašljivih pasa. Ili činjenica da je na ostrvu živeo podivljali vo. Vola su od milošte zvali Krava i na ostrvu su ga zatekli radnici pre nego što je ostrvo otvoreno za javnost. Ispostavilo je da je Krava prilično bolestan, pa su ga lečili i vodili na redovne veterinarske preglede. Bio je velika atrakcija među posetiocima, ali je na jednom od pregleda umro krajem 2016. Tu su naravno uvek i majmuni, okupljeni oko mosta na ulazu u ostrvo, uvek spremni da ukradu nešto od ljudi. U drugim delovima ostrva ih nismo sretali.
Sve u svemu, sasvim pristojna šetnja čak i u ovim vanrednim uslovima. Izuzetno mi se dopao koncept ostrva. On će zasijati u potpunosti tek kada završe sve te građevinske radove na Pungolu. Stanovnici tog naselja će imati predivan prilaz vodi i plažama.
Kao i svake godine, decembar je topao i sunčan. Sneg nije iznenadio putare. Neće biti snega, niti velikih zahlađenja. U decembru ništa novo, osim par bisera koji su me dovoljno šokirali da poželeh da ih zapišem i sačuvam od zaborava.
——————————————————————————–
Život oko tridesete
Negde početkom decembra nađoh se ja sa bivšim kolegom na večeri. On je jedno desetak godina mlađi od mene. Verovatno i malo više, ali tu negde, pred tridesete. Radili smo jedno godinu dana zajedno. Nakon toga on je svoju poslovnu “sreću” našao u nekoj međunarodnoj advokatskoj firmi, a ja sam, kako mi dolikuje, odlučila da okrenem još jedan veliki list u životu i krenem u crtačke vode. Jedan, skoro tridesetogodišnji Singapurac i jedna četrdesetogodišnja Srpkinja baš i nemaju mnogo toga zajedničkog, ali s obzirom da smo gotovo blizanci po karakteru nekako (p)ostadosmo drugari.
I tako. Sedimo, on i ja. Ja se trudim da ne pričam mnogo. Primetila sam da ga priče o mojoj crtačkoj opsesiji pogađaju. Te konstantno na njegova pitanja odgovaram kratko i uporno vraćam temu na Japan i njegovo poslednje putovanje. No u jednom momentu, ipak uspeva da postavi pitanje koje me totalno izbacuje iz ravnoteže. Rušim sve odbranbene zidove, razgolićujem dušu, i u trenu shvatam da sam totalno zapala u ekstazu, previše uzbuđena, naširoko objašnjavam, sanjam, sijam, tu naglas, pred njim. Onda u tom zanosu, slučajno krajičkom oka, uviđam onaj njegov pogled na koji ne znam kako da reagujem. Osećam da donosim u njegov svet nešto sa čim on ne zna da se nosi. Gleda me kao kakvo čudo kome ne zna da li da se divi ili da ga se plaši. Ja sam nešto previše neobično i egzotično. I ja ni najmanje ne uživam u toj ulozi koja mi je dodeljena.
– Svaki put kad se vidimo, ja krenem iznova da razmišljam šta ja to hoću od svog života. Osećam da sam pravio previše kompromisa. I sad sam zaglavljen ovde gde sam. I nemam ni vremena, ni snage da menjam nešto. Ali kad vidim tebe kako sijaš dok pričaš o stvarima koje radiš, zaista želim da nešto radikalno promenim. Nikada nisam mislio da je toliko bitno čime se baviš u životu. Da znaš šta hoćeš da radiš. Da uopšte hoćeš baš nešto specifično da radiš.
– Čekaj malo… Ti uviđaš valjda da ja nisam baš najbolji životni model. Ja se nalazim u novim stvarima sa punih 40 godina. Ljudi u mojim godinama obično budu specijalisti za nešto, ne vijaju svoje detinje snove. Nisu na još jednom početku. Ja samo trenutno pokazujem znake euforije tipične za nove početke. Nije da ću ja biti ovako srećna za godinu dana. Ili kad krenem da radim za nekoga, pa me taj udavi svojim idiotskim zahtevima.
– Da, ali šta ja da radim sa činjenicom da ja nikada nisam bio toliko uzbuđen ni na jednom početku?
– Možda je to zato što si racionalna osoba, a ne napaljena budala kao ja?
– Ma nije to… Ti bar imaš cilj.
– Pre će biti ciljeve. Htela sam da budem avio inženjer, pa profesor, pa programer, pa sad crtač stripova… Nije me baš dugo držalo ništa pre ovoga. Ako primeniš najjednostavnije logičke metode zaključićeš da mi baš i ne sleduje karijera Hugo Prata.
– Koga?
– Naoki Urasava?*
– Aaaa! Ali ja mislim da hoćeš. Ti jesi bila inžinjer. I programer. Jel si bila profesor? I crtaćeš stripove. Koliko dugo? Zar je to bitno?
– Bilo bi bitno da moram da vodim brigu o svojoj egzistenciji. Ja zarađujem 0 odolara trenutno. Da nisam bila u situaciji u kojoj sam bila, zar bih mogla tek tako da naprasno menjam zanimanja i živim bez ikakvih prihoda mesecima? Mislim da si ti prestrog prema sebi. Dok sam bila na starom poslu, ja nisam imala neradne dane. I kad naleti koji, ja ga, komirana od umora prespavam. Ja nisam imala kad da crtam dok sam radila. Ni meni nije bilo ni do čega.
– Pa nije problem u tome. Da ja znam šta hoću, mogao bih da dam otkaz. I ovako živim kod tate. Problem je što ja ništa ne želim.
– Baš ništa? Ne kontam baš. Nikada nisi želeo da budeš nešto, da radiš neki posao?
– Hteo sam kao klinac da vozim autobus. Ali onda ti mama i tata govore: “Vidi ove belce, svi bogati, uspešni, nisu tu gde su jer su vozili autobus.”. Onda kreneš da gradiš snove, da pre tridesete moraš zarađivati deset hiljada dolara mesečno i kupiti kondo na kredit. Onda…
– Čekaj. Molim? ???? Ne razumem, pa ti si Malezijac, ti nisi Kinez!**
– A dobro sad, zajebanciju na stranu…
– Da sumiramo: ti si hteo svašta, ali nisi hteo ništa da radiš da bi to stekao.
– Nije da nisam hteo ništa da radim, mislio sam samo da je svejedno šta radim.
– Dakle, mogao si da budeš i lopov?
– Sad ti banalizuješ.
– Ja sam samo zaista šokirana da kao mlad čovek težiš tako banalnim stvarima. Razumem da kad ostaneš u sredini u kojoj si rođen, okružen ljudima koji su ti od malena autoriteti, jednostavno vremenom izgubiš sebe, i postaneš slika i prilika njih. Ali zar zaista sa dvadeset imaš merila i ciljeve kao tvoji matorci? Ti znaš da su to tipični stereotipi koje ljudi oko mene imaju o Singapurcima. Taj deo sa parama i koliko ste materijalni i bezlični, tj. ukalupljeni, sa potpunim odsustvom nečeg ličnog, buntovnog, bez želja, bez strasti. I sve mi to tako nije ti…
– Pa eto istina je. Moraš da studiraš. Moraš da budeš bankar. Ako ne bankar, onda advokat. Ako ne advokat, onda neki menadžer. U najgorem slučaju neki programer, inženjer. To je ono što te uče od vtića, preko škole, knjiga, igara. Moraš da budeš bogat. Moraš da budeš prvi. Moraš da budeš uspešan. Moraš da budeš poslušan. To da li uživaš u tome, to…
– OK. Jedno je to što ti sredina govori. I mene su učitelji i roditelji učili isto, ali gde si ti tu? Kako su te naterali da ih slušaš? Kako su od tebe nepravili biće bez snova i želja?
– Ne znam… Ali evo sad imam tebe. Sad želim da želim nešto.
Sedeli smo dugo, pričajući o odnosima, o ljudima, porodici, prijateljima, poznanicima, komšijama. Nisam mogla da nađem mnogo razlika između njegovog i mog života, našeg odrastanja, vaspitanja, vrednosti koje su nam nametane. A u isto vreme neosporne su krajnosti u koje smo izrasli. Na kraju zaključih, da smo verovatno samo u drugačijim životnim fazama. Možda bi trebala konačno da prihvatim tu idealizovanu sliku starije sestre ili tetke koju moj prijatelj ima o meni i nastavim da je glumim na najbolji mogući način. Možda je to jedini način da mu pomognem da nađe sebe. Da preživi te tridesete.
* Naoki Urasava – japanski manga autor, kojeg oboje obožavamo.
** Nas dvoje inače ne možemo da se sastanemo a da ne zgrćemo politički nekorektne šale na račun stereotipa o singapurskim Kinezima, Malezijcima, Indijcima i belcima. Mi belci smo njima svi isti. Sudeći po stereotipima, Malezijci su umetnici, kreativci, pesnici, sanjari. Kinezi su veleposednici, buržuji, opsednuti parama i stvarima, goniči robova.
——————————————————————————–
Mejdice
Definicija: Mejdica (posrbljena verzija engleske reči “maid”) je žena koja živi i radi u kući poslodavca. Poslodavac je u ovom slučaju stanovnik Singapura, jer sem u Singapuru ni u jednoj zemlji u kojoj sam živela, ovo nije bila rasprostranjena praksa. Prema statistikama Ministarstva za zapošljavanje u Singapuru se više radnih dozvola izda mejdicama nego visokokvalifikovanim radnicima. To upućuje na zaključak da je jedan od gorućih problema u Singapuru kako oprati svoje usrane gaće, sudove, skuvati ručak ili obrisati prašinu. Mejdice su mahom žene sa Filipina, Indonezije i ostalih okolnih siromašnih zemalja. Mejdica radi svaki dan, ceo dan, sem nedeljom. A i to pravo joj je često oduzeto. Mejdice žive u kući poslodavca, često u prostorijama koje nisu predviđene kao životni prostor. Razlog zašto ih je toliko u Singapuru je taj što su previše jeftina radna snaga. Zapravo, razlog je taj što ljudi generalno nemaju visoke moralne standarde i nisu preterano humani, iako nas idealisti ubeđuju u suprotno. Ovog decembra mejdice su oborile sve rekorde u lošim vestima. Čak dve su poginule na radu, tako što su pale sa visokih spratova čisteći prozore. Vesti nas nisu obavestile o kaznama koje su snosili poslodavci. Verovatno jer istih nije bilo. Mislim, ako svi ukućani kažu da je mejdica poludela i otišla samoinicijativno da se naginje kroz prozor ko će to da porekne?
Još gora vest je usledila prošle nedelje, mejdica ubila dete koje je čuvala. Osuđena je na 7 godina, priznato joj je kao olakšica da su je u stanje rastrojenosti doveli poslodavci time što su je psihički i fizički maltretirali, uskraćivali joj dane odmora i terali je da spava u sobi sa bebom i o istoj brine 24 časa. Na moje pitanje šta su poslodavci dobili kao kaznu, rečeno mi je da su oni već platili (gubitkom deteta). Verovatno ću biti obeležena kao bezdušna, ali ja ne vidim to kao propisnu kaznu. Meni to šalje poruku da svako ko izgubi dete ima pravo da se na nekome iživljava psihički i fizički. Gubitak deteta nije kazna, to je nesrećni slučaj za koji je očigledno mejdica osuđena. S toga ne treba da čude statistike koje kažu da čak 60% mejdica trpi neki vid nasilja. Ako se to nasilje ne sankcioniše ne vidim kako će se iskoreniti.
Kao šlag na tortu crnoj hronici o mejdicama, u subotu sam bila očevidac jedne tipične mejdica lakrdije. Ljudi koji plaćaju mejdice, kao jedan od najčešćih razloga navode taj da ne stižu, nemaju vremena da se bave kućnim poslovima i svojom rođenom decom. Čovek bi pomislio sve neki mudraci i veliki radnici na ovom ostrvu. Međutim, svakodnevne slike upućuju na drugačije zaključke. Naš blok se sastoji od tri zgrade. I jedna od dve na koju gledamo ima velike stanove. U našoj i drugoj zgradi preko puta, teško da bi mogli u stan da smestite mejdicu, a da vam ne sedi na glavi. Ti veliki stanovi imaju veliku terasu celom dužinom, i na nju izlaze 2 spavaće sobe i dnevna soba. Kad odškrinu zavese, mi s naše terase praktično gledamo Pozorište u (komšijskoj) kući. A u pozorištu, tri debela praseta sede u dnevnoj sobi i bleje u TV. Deluju zdravo, pravo, mladoliko, samo su buci-buci preko mere. Dok oni gledaju TV, sitna, tamnoputa mejdica čisti sobe i rasprema krevete. Tu mi je ta jutarnja kafa, koju sam mirno ispijala na terasi, presela. Razmišljam ko je tu lud, nevaspitan, bezobrazan, zao, loš… ja koja bih propala u zemlju da neko namešta krevet za mnom ili tri debela praseta ispred TVa? Oni naravno. Svaki drugi odgovor bi ubio i ono malo vere što imam u ljude.
——————————————————————————–
Opozicija
Svakom ko je ikada bilo kakvu informaciju pročitao o singapurskoj političkoj sceni, jasno je da je ovo praktično jednopartijska država. Ne bukvalno, jer je Radnička partija osvojila 6 mesta na poslednjim izborima, ali i ovo šestoro služi samo da naglasi jačinu vladajuće stranke. Nego, ovaj deo posta zapravo i nije tu da se bavi pravom opozicijom nego muzičkom. Singapurska muzička scena ne pruža mnogo ljubiteljima alternativnog zvuka. Nije totalno mrtva. Naprotiv. Postoji nekoliko klubova gde se svirke održavaju relativno ustaljenom dinamikom. Ali omladina lišena želja i bunta, i odgajana mejdicama baš i nije neki obožavalac panka. Više im leži japanski, kineski ili koreanski pop. Na svu sreću, Singapur je tu gde je i svi veliki bendovi na svojim turama, sleću u Singapur. Te se mi tako nagledasmo svetskih bendova u klubskoj atmosferi.
Ovog vikenda je australijski keltski(?) pank bend svoju turneju završavao svirkom u Singapuru. Ja nisam preterani obožavalac ovog pravca panka, ali sam o koncertu bila obaveštena tako što mi je rečeno da su karte za isti kupljene. Na stranu glavne zvezde večeri, svirale su četiri predgrupe. Sve singapurski bendovi. I taman kad sam digla ruke od toga da ću čuti nešto vredno pomena, na scenu izađoše Opposition Party. Kakav je to bio treš metal! A ja čak i ne volim treš metal, ali ovo je baš bilo dobro!
Kad već nema prave političke opozicije da se bavi singapurskim problemima, bar imamo bend da ih opevaju.
——————————————————————————–
Timah brdo
Bukit Timah je jedan od retkih singapurskih parkova o kojima još uvek nisam pisala na blogu. Jedan od razloga je taj što nikako da odemo do njega. Kad već idemo u tom pravcu uvek na kraju završimo u Mek Ričiju jer je veći, te su i pešačke staze duže. Nije nas privlačilo čak ni to što je to najviši singapurski vrh. Doduše visina od 163.63m objašnjava odsustvo uzbuđenja zbog osvajanja istog. Ovog vikenda smo na brzinu obišli neke od njegovih staza. Park je bio prilično posećen. Birali smo sporedne staze ali je i dalje bilo preterano prometno. Bila sam prilično iznenađena da u šumi nismo videli ni jednog majmuna. U jednom momentu smo naprasno odlučili da promenimo stazu. Umesto da se ponovo penjemo do vrha, kružnom stazom, odlučili smo da se držimo obronka parka i vratimo se tom krajnjom stazom u civilizaciju. Ta staza je već prilično blizu puta, iako se saobraćaj ne vidi, čuli smo automobile, što nije moguće u centralnom delu parka. Kako nikakve životine nismo videli ni u guščem delu šume, definitivno im se nismo nadali na obroncima. No, izgleda da su i one odlučile da se sklone od onih silnih ljudi. Te smo na naše zaprepašćenje naleteli na čitav čopor majmuna, ogromnog guštera, veverice i čak dva divlja praseta. Toliko divljine u Singapuru možete da nađete u toku 15 minuta šetnje, samo pod uslovom da se slučajno nađete u pravo vreme, na pravom mestu.
Sav tekst i slike su mojih ruku delo ako nije drugačije naznačeno. Ukoliko želite da koristite tekst ili slike, možete mi poslati zahtev koristeći komentare.
