postcards…
The world moves with me

Galapagos / 03.04.18

Prolaze polako meseci od poslednjeg velikog odmora. Pisanje postova mi slabo ide. Zatrpao me svakodnevni život svojim budalaštinama. Dok ih otklonim, jednu po jednu, prođe dan. Pa onda i drugi. Treći. Nedelja. Dve. Tri. Mesec. Dve. Tri. Tek sada, dok trošim polako ovaj, ko zna koji po redu mesec, stvari dolaze na svoje. Nalazim vremena da se naspavam. Da operem kosu. Da odgledam film. Da pročitam knjigu. I evo konačno: Da napišem post.
A nije ni lako pisati post o Galapagosu. Sve bih nekako, u par redaka, da otklonim sve zablude koje možda ljudi imaju o njemu, jer ja sam ih imala puno. A onda bih i da istovremeno budem praktična i duhovita i romantična u istom tekstu. Po mogućstvu da vas nasmejem, vinem u oblake, ali i spustim na zemlju. I uviđam da mi fali fokus i koncept za ovu priču, koju odlažem da ispričam. Iskreno mislim da bi silna šteta bila da svo to ushićenje koje sam doživela tamo ne zaživi ponovo u priči, ili čak više priča na ovom blogu. Zato, krenimo redom. Od praktičnih stvari, jer ja sam jedna praktična žena.

Galapagos nikada nije bio na listi mesta koje želim posetiti. Iz nekog, meni nepoznatog razloga ljudi me relativno često pitaju; “Da li smo tamo bili?”, “Da li planiramo da idemo?” ili konstatuju kako nas vide tamo, tj. kako je to mesto stvoreno za nas. Niko od tih ljudi nije bio na Galapagosu, ali je očigledno imao neko mišljenje o njemu i nama, čim nas je zajedno spojio. Sada, nakon dve nedelje provedenih na Galapagosu, pitam se kako nikada nisam poželela da odem tamo. I uviđam da su glavni razlozi ti neki lični moji stavovi, ali i zablude o Galapagosu koje sam imala. Ta moja slika o Galapagosu mogla bi se sumirati u par crtica i gledaću da njima posvetim ovaj post:
– Verovala sam da ću morati svaki dan da budem na brodu
– Verovala sam da se na Galapagos ne može otići u sopstvenoj režiji, nego samo u okviru turistički organizovane ture
– Verovala sam i da životinje mogu videti samo na određenim mestima, centrima za njihovo ispitivanje ili održavanje
– Verovala sam da je sve to previše skupa zabava i
– Verovala sam da ću konstantno biti okružena hordama turista.
Sve u šta sam verovala pokazalo se pogrešno. Izgleda da meni baš priliči uloga ateiste, jer mi ova verovanja ne idu baš najbolje.

Galapagos je arhipelag na Pacifiku u okviru kojeg možete izbrojati 21 ostrvo. Od njih, samo do tri možete doći relativno jednostavno u sopstvenoj režiji. I Miljan i ja smo opsednuti pacifičkim ostrva, ali ni jednom od nas to nikada nije bila prva asocijacija na Galapagos. O njemu jednostavno ne razmišljamo kao npr. o Fidžiju. Ne zamišljamo peščane plaže, niti ljude u suknjicama i cvetnim ogrlicama koji plešu uz muziku. Ja eto, nisam razmišljala ni o ronjenju iako je Galapagos jedna od najpoznatijih ronilačkih destinacija.

Kao što spomenuh postoje tri ostrva koja su otvorena ka turistima, i samo četiri na kojima ljudi zapravo žive. Ova tri ostrva su: San Kristobal, Santa Kruz i Izabela. San Kristobal je administrativni centar ove regije. Svako od ostrva ima aerodrom, ali samo je Santa Kruz direktno povezan sa Kitom. Od Kita je moguće doći i do San Kristobala, ali samo sa presedanjemu u Gvajakilu. Izabela je povezana sa ova dva ostrva, ali ne i direktno sa ostatkom Ekvadora. Ostrva su među sobom povezana i brodovima sa dva polaska dnevno, jednim rano ujutro i jednim popodne. Santa Kruz je u sredini, između ova dva ostrva te od njega polaze i ka njemu se vraćaju ovi brodovi. Ne postoji direktna veza između Izabele i San Kristobala. Mi smo na svakom od ovih ostrva proveli po četiri dana. Leteli smo za San Kristobal iz Kita (preko Gvajakilija). Nakon četiri dana smo uhvatili jutarnji brod za Santa Kruz, proveli par sati u njemu i popodnevnim brodom prešli na Izabelu. Nekon četiri dana na Izabeli, vratili smo se jutarnjim brodom za Santa Kruz i na njemu proveli poslednja četiri dana. Odatle smo se avionom uputili za Kito. Ovi brodovi su neverovatno neudobni. More je izuzetno nemirno, a ti brodovi mali, te smo konstantno poskakivali po površini vode. Put je vremenski relativno kratak, vožnja između ovih ostrva je duga oko dva sata. No meni je već taj prvi bio dovoljan da odlučim da bi avion bio bolja varijanta. Nažalost to treba rezervisati dosta unapred, slobodnih mesta na letovima tog dana, niti ostalih dana, nije bilo.

Ova tri ostrva su samo delom naseljena ljudima. Veći deo ovih ostrva je pod zaštitom države i turistima nije dozvoljeno da se vrzmaju naokolo. Većina ostrva u okviru arhipelaga je nedostupna običnom posetiocu. Pojedini delovi su dozvoljeni za posetu, uz nadzor ljudi zaposlenih u Nacionalnom parku, a do njih je opet moguće doći samo preko turističkih agencija. To je uglavnom značilo vožnju brodom do ostrva ili delova ova tri već spomenuta i obilazak u grupi. Mi nismo bukirali ni jednu od ovih tura. Sasvim mi je bilo dovoljno i ono što smo mogli da organizujemo samostalno. Na svakom od ostrva postoje staze kojima možete stići do životinjskih kolonija ili usamljenih plažica, te nam je to sasvim dovoljno bilo za te dve nedelje.

Najveći deo turista obilazi Galapagos kruzerima, na kojima jedu i spavaju i koji noću prelaze veće razdaljine između ostrva, kako bi gosti preko dana mogli da obilaze životinjske kolonije na kopnu u pratnji zaposlenih iz Nacionalnog parka. Ovo se može činiti kao zgodna opcija, ali je meni pomisao da sam sa istim ljudima zarobljena na brodu desetak dana delovala kao najgori horor. Treba uzeti u obzir da ovi turisti nisu botaničari ili zoolozi zainteresovani u raznoliki, specifični ekosistem, nego mahom polupismeni Amerikanci i Kanađani kojima je neko prodao priču o važnosti obilaska ovih ostrva. Tim ljudima svaka kornjača izgleda isto, i često im nije jasno zašto moraju da gube vreme opet na gledanje guštera kojeg su videli na prethodnom ostrvu. Posebno što je taj prethodni, bio čak i veći. To s druge strane, ostavlja silnu širinu i osećaj pustoši, onima koji ostaju na samom ostrvu. Sa izuzetkom Santa Kruza koji je glavni turistički centar, jer sa njega polaze svi ovi kruzeri, te je na njemu uvek življe i generalno na njemu živi mnogo više ljudi. Naš domaćin na Santa Kruzu nam je objasnio i da su sva ova ostrva “u posedu” par porodica koje su se na njih prve doselile. Te da su porodice na Izabeli i San Kristobalu mnogo zatvorenije, te sprečavaju razvoj ovih ostrva. Santa Kruz sa druge strane nije imao tako striktne porodice, te je sad populacija i tako prevelika za bilo kakvu “plemensku” pripadnost i kontrolu.

Ostanak na samim ostrvima, smeštaj i hrana, nisu preterano skupi. Nas je boravak na ostrvu koštao koliko i na glavnom kopnu. No problem je što nema jeftinih opcija. Dok u Kitu čovek može da jede empanade za par dolara po ceo dan, to je gotovo nemoguće van Santa Kruza. Tako da Galapagos definitivno nije destinacija za putnike sa niskim budžetom. Turističke ture ne morate da plaćate ukoliko baš ne umirete od želje da vidite baš sve endemske vrste Galapagosa. I ovo se odnosi uglavnom na ptice. Morski lavovi, kornjače i gušteri naokolo šetaju svuda. Nisu umiljate životinje, niti traže ljudsku pažnju, ali se definitivno ne plaše ljudi. Ture sa vodičima su poprilično skupe, za izlet treba izdvojiti stotinak evra po osobi. Ali lično mi nismo bukirali ni jednu od ovih tura, jer jednostavno nismo osetili potrebu za tim. Te da li je vredno tih para nikada nećemo saznati. Vrlo prijatno iznenađene za nas su bile i duge peščane plaže na ostrvima. Iz nekog razloga očekivali smo kamenjar i sprženo žbunje svuda. Sam reljef je na Galapagosu fascinantan koliko i životinjski svet.

Životinjski svet je ipak ono zbog čega ljudi hrle na Galapagos. Koliko ćemo zaista životinja videti, nisam mogla ni naslutiti pre puta. Kolonije morskih lavova na San Kristobalu su ogromne. Ja se nisam mogla nagledati i naslikati ovih životinja. Kada uđete u vodu, manji lavovi će plivati sa vama. Na obali vam neće prilaziti, doduše neće ni bežati od vas. Mi smo se trudili da održavamo propisanih dva metra od njih, no to nije bilo uvek moguće. Kad sednete na plažu, neki od njih će sigurno proći tik pored vas. U vodi pored vas, neretko će zaplivati i po koja vodena kornjača ili gušter. Darvin je svoju teoriju zasnivao gledajući kopnene kornjače, ali Galapagos je impozatan ne samo zbog ovih velikih, kopnenih divova, nego i njihovih podvodnih rođaka. Izabela se može pohvaliti najvećim morskim gušterima od sva tri ostrva. Kolonije ovih guštera su prilično velike i na Santa Kruzu, ali smo najveće primerke videli upravo na Izabeli. Kornjače su vidno, čak i za naše amaterso, nezoološko oko, različite na sva tri ostrva. Na svakom od njih postoji centar za odgoj i razmnožavanje kornjača, jer na žalost nijedno jaje ne bi preživelo zbog pacova, kučića i ostalih životinja koje je čovek doneo na ova ostrva. No, kad kornjače dovoljno porastu one su slobodne da šetaju po ostrvu, te ćete veće primerke sretati i uz pešačke staze. Raznolikost ptičjeg sveta je takođe impozantna, no iako sam ja videla i uslikala bar 15tak različitih vrsta ptica, one najtipičnije za Galapagos nismo videli. Za njih je već trebalo krenuti na neku od organizovanih turističkih tura po udaljenijim ostrvima. Sve u svemu, jedinstveno životno iskustvo jer ove divlje životinje nas ne vide kao predatore, nego eventualno smarače koji im presecaju put i upiru objektive u facu.

I kao šlag na tortu dolaze sami lokalci. Galapagos nije bio naseljen pre nego što su na njega došli ljudi sa kopnenog dela Ekvadora. Nemaju te crte lica i oblik tela poput ostatka pacifičkog naroda, ali osmeh, gostoljubivost i predusetljivost je tako prepoznatljiva i tipično pacifička. Teško je opisati to nekome ko nije putovao po ostrvima Pacifika. Da li zbog specifične izolovanosti i odsečenosti od ostatka sveta, da li zbog lakoće bivstvovanja, ali svi ti narodi imaju neku posebnu čarobnu auru koja ih okružuje.

S ovim stigoh i do kraja ovog prvog, od četiri planirana posta o Galapagosu. Dosta je bilo priče o praktičnim stvarima. Vreme je za silna ushićenja. I snove. To se podrazumeva.

Singapurski zoo / 01.05.16

Uželeo mi se fotoaparat slikanja, pa ga izvedoh danas u šetnju do zoološkog vrta. Singapurski zoo će verovatno impresionirati sve obožavaoca zooloških vrtova. Ja spadam u one, koji se licemerno ježe istih, ali ih svejedno neumorno obilaze. U početku sam još i nalazila izgovore, a sad se čak ni oko njih više ne trudim.
Sve što je dovoljno malo da čoveku ne može nauditi, a nema mogućnosti da šmugne preko zida, slobodno okolo šeta. Zoo je smešten u sred parka, pa sve deluje dosta humano. Mada, prostor za sve veće životinje deluje skučen. Praški zoo mi po tom pitanju, deluje mnogo humanije. Zapravo, ovo je drugi put da posećujemo vrt. Prvi put smo ga obišli noću, jer organizuju takozvani noćni safari. Tada sam, priznajem, preumorna pola prespavala. Taj noćni safari mi i nije bio preterano impresivan, ali može biti da je umor učinio svoje. Te, ako treba birati između dva, definitivno biram ovaj dnevni.
Detalje o vrtu možete naći na zvaničnom sajtu. A, u nastavku serijal slika iz današnje posete.

Park sa pticama / 14.07.14

Singapur ima nekoliko zooloških vrtova. Neki od njih su usko specijalizovani, kao recimo ovaj sa pticama o kojem vam pišem danas. U obilazak ovog parka smo krenuli po preporuci poznanika. Mi smo njemu oduševljeno pričali o sličnoj stvari koja postoji u Kuala Lumpuru i našoj oduševljenosti njihovim ptičijim parkom, kad nam on reče kako je ovaj singapurski zaista impresivan. I da pretpostavlja, mada onaj “naš” video nije, da ovaj mora biti bolji. Nekako smo se i mi poneli onom, ko zna kakvo čudo Singapur može da napravi sa svim tim svojim parama, te krenusmo u obilazak istog.

Ja sam razočarana bila još od ulaza. Miljanu je trebalo malo više vremena da se razočara. Da se odmah razumemo, park je impresivan, lepo je uređen, Singapurćani su očigledno spiskali silne pare u njega. Treba da vidite samo te drvene staze, mostove i veštačke vodopade pa da vam se zavrti u glavi. No, moj problem je što sam ga ja konstantno poredila s onim u KL-u, a ovaj singapurski nije ni nalik njemu. Ovaj ima koncept klasičnog zoološkog vrta, samo što u njemu drže isključivo ptice. Većina je ograđena u posebne, male kaveze kao u klasičnom zoo vrtu. Postoje jedan veći i nekoliko manjih delova parka gde uđete u mrežom opasane predele gde ptice “slobodne” lete oko vas. No, taj deo je više nego neimpresivan posle zoo ptičijeg parka u KL-u. O ovom nameravam svakako da pišem post pa neću u detalje, ali reći ću vam ukratko da se u njemu ptice kreću slobodno oko vas, jedu vam iz ruke i vole da se maze i češkaju po glavi. Posle jednog takvog doživljaja pretpostavljam da će za mene svaki zoološki vrt sa pticama u budućnosti biti razočarenje.

Na vrh svega, Singapurćani od svega vole da prave cirkus. Te tako u parku postoji bina i mini predstava sa pticama. U toku nje oni kao demonstriraju ponašanje ptica u divljini. No ipak najviše oduševljenja je izazvao papagaj koji zna da broji do deset na kineskom i engleskom i peva na tri jezika. Cirkus, kažem vam ja. Te cirkuske ptice su izgleda baš dobro dresirane i nemaju baš želju da odlepršaju iz parka te su one slobodne na ulazu u park. Tj. jedine su koje nisu u kavezu ili u nekom prostoru, fizički previše ograđenom od okoline. Mada ni njima ne možete baš da priđete blizu.

Sve u svemu, ako niste obišli onaj u Kuala Lumpuru ili neko slično čudo od ptičijeg parka, pretpostavljam da će vas ovaj totalno oduševiti. U suprotnom, nećete mnogo propustiti, ni ako ga zaobiđete. Više o parku možete naći na njihovom sajtu.

Pulau Tioman / 20.06.14

Sad već prođe i podosta vremena od našeg puta u Maleziju. Deo tog puta smo trebali da provedemo pod vodom, roneći oko ostrva Tioman. Tioman je dosta popularna ronilačka destinacija. Posebno među Singapurćanima, kojima je jedna od omiljenih vikend izletišta. Ovo ostrvo se nalazi u Južnom kineskom moru. Relativno je blizu Singapuru. I relativno se lako stiže do njega.

Sa autobuskog stajališta ispred Golden Mile kompleksa, autobus kreće u 6.15 za Mersing u Maleziji. Singapur je dovoljno mali da se do granice stiže za manje od pola sata. A na granici su redovi ogromni čak i u te rane sate. Sreća je pa autobusi idu zasebnim trakama, te smo mi tu ogromnu kolonu automobila prešli za tren. A onda, ni sva ta pasoška kontrola na obe granice nije trajala duže od pola sata. Bar u tim jutarnjim časovima, ako idete busom, maltretiranja uopšte nema. Nakon prelaska granice, slede dva i po sata vožnje kroz beskonačna polja palmi. Autobus vas zgodno izbaci tačno ispred luke, jer i tako svi Singapurćani dolaze u Mersing zarad Tiomana. Onda vas saleti par lokalaca da vas preusmeri u odgovarajuće redove za bukiranje smeštaja, ili prevoza do okolnih ostrva. Iako oko Mersinga ima nekoliko ostrva, Tioman je daleko najposećeniji.

Mi smo tu subotu proveli u Mersingu, verovatno najdosadnijem mestu na svetu. Vlažnost vazduha je bila previsoka, čak i za nas koji smo došli iz Singapura. Cenim da bi se neki Egipćanin u tim uslovima ugušio. Dan je prošao u šetnji po gradu i uz obalu koja apsolutno nije vredna ničije pažnje. Tu more ne liči na more. Sve je nekako sivoliko, bez boja. Kažem vam, jedan totalno smoreni gradić. Jedini problem s odlaskom na Tioman je u tome što ne postoji regularan red vožnje. Brodovi koji voze imaju drugačiji raspored svaki dan, jer isti zavisi od plime i oseke. Red vožnje je poznat samo za tekući mesec i ja isti nisam uspela da iskopam nigde pre puta. Kasnije sam uvidela da ga ima na FB stranici jednog od ronilačkih centara. Te ako vam ikada zatreba ima ga ovde.

Tioman je brdovito ostrvo. Većina hotela i pristupačne uvale su na zapadnoj strani. Što znači, da je jedno od onih ostrva, na kojem ćete gledati nestvaran zalazak sunca svako veče. Od jedne uvale do druge je moguće stići samo brodovima za relativno pristupačne pare. Oni isti brodovi koji voze sa glavnog kopna. Ali oni su retki. Manji čamci koji taksiraju okolo će vas odrati da vas prevezu od južnog do severnog dela. Stoga ste prilično limitirani na uvalu za koju ste se na početku odlučili. Mi smo odseli na plaži Paya i jedan dan skoknuli do Salanga. Ako se ne varam to zadovoljstvo nas je koštalo oko tridesetak evra. Postoji staza kojom je moguće prošetati od plaže Paya do druge strane ostrva na istoku i jedna koja vodi do vodopada na jugu. To je i bio jedan od razloga zašto smo izabrali baš tu plažu. Problem je samo što sem japanki, nikakvu obuću nismo poneli. Uz to su nas i jata komaraca velikih kao rode, naterali da se vratimo na plažu posle prvih stotinak pređenih metara.

To i ne bi bila tolika šteta da smo mogli da ronimo, zbog čega smo i došli na ostrvo. Ali nismo. Naime, u ponedeljak nakon buđenja i doručka smo krenuli da se raspitujemo o zaronima. Na ostrvu na svakoj plaži postoji neki ronilački centar i svi manje više pružaju istu uslugu za istu cenu. Na našoj plaži radilo je neko plavokoso čeljade sa odromnim poprsjem. Onako sportski građena, malo povelika. Ali ne debela. Pomislih, mora da je Čehinja. I zamislite, bila sam u pravu. Kako smo mi već ugovorili taj dan susret sa našim starim instruktorom i drugaricom za ronjenje popodne, odlučismo da jutro iskoristimo za snorking. Za takve aktivnosti zapravo ne morate da idete daleko od obale, toliko je podvodni svet živ i raznolik na Tiomanu. Sve one male, šarene ribice koje do tada videh samo po akvarijumima su u jatima plivale oko nas. I sve to beše sjajno dok vreme nije došlo za ručak, i mi se odlučismo za hranu sa menija. Trebalo je da jedemo nešto sa “pojedi koliko možeš” stola, ali meni se kao za inat jelo neko evropsko testo. Te tako naručih picu, i otrovah se od iste. Simptome nisam primetila odmah, nego tek kasnije kada krenusmo na ronjenje.

Kako smo se našli sa tim prijateljima i krenuli da razvijamo plan ronjenja meni je želudac krenuo da se diže. Pomislih prvo da umišljam nešto jer sam umorna i nije mi baš do ronjenja, pa izmišljam izgovore da ostanem na kopnu. Te tako odlučih da se ne žalim nikome. U vodu smo ulazili direktno sa obale, te dok došetasmo do pristaništa, činilo mi se da mi se stanje samo pogoršava. No kako smo ušli u vodu, opet mi je sve bilo potaman. Doduše osećaj mučnine se vraćao ali sam ga ja i dalje ignorisala. Dok u jednom momentu nisam osetila nezadrživu potrebu da povraćam. E sad, kad ste otprilike poslednji u koloni, na nekih 6-7 metara dubine, a maska vam se magli, nemate baš mnogo vremena da razmišljate. Zapravo vaša želja da ne brinete ostale, time što ćete naprasno odlučiti da isplivate, preovladava sve ostale stvari. Te ja tako uradih najlogičniju od svih stvari. Ispovraćah se u vodi. Da stvar bude smešnija je se i ne sećam kako se to tačno odigralo. Znam da sam u jednom momentu izvadila disaljku iz usta i vratila je, ali da li sam povraćala u nju ili sam nju skinula da bih izbacila sadržaj želudca u more, to mi ni sad nije jasno. Valjda zato što je ta radnja sasvim prirodna čak i u vodi, ma koliko se komplikovano činila kad o njoj mislim ovako bez sve te ronilačke opreme na suvom. To mi je donelo olakšanje te sam u ostatku ronjenja izuzetno uživala. Ja baš i nisam neki ronilački ekspert. Još uvek je broj mojih zarona jednocifren, ali je prilično impresivno plivati sa jatom riba. Nismo u toku tog zarona videli nikakvu ogromnu morsku divljač, no nismo je ni očekivali jer smo znali da se za pravu divljinu treba otisnuti dalje ka zapadu.

Moje stanje od momenta kada smo izašli iz vode, do sutradan ujutru se konstantno pogoršavalo. Mislim da sam izgubila bar tri kile prazneći želudac tu noć. Sledeći ceo dan sam provela spavajući u sobi. Ni Miljanu nije bilo mnogo bolje, s obzirom da mu se uvo začepilo prilikom prvog zarona, te sledeći nije dolazio u obzir. Tek u sredu mi je bilo bolje. Tada i krenusmo u taj poduhvat prelaska ostrva kopnenim putem, koji se neslavno završio nakon napada pomahnitalih komaraca. Na kraju smo ceo dan proveli na plaži čitajući knjige i brčkajući se u pretoplom moru. Doduše za to brčkanje treba sačekati podne jer se voda toliko povuče ujutru da bi se izlomili po stenama. Zaista, iako su plaže kao iz snova u popodnevnim satima, u jutarnjim je situacija totalno bizarna. Nije ni čudo da naši sugrađani kada im je do plaža odlaze na indonežanska i tajlandska ostrva. Kako je Miljana uvo i dalje zezalo, odlučismo da u četvrtak krenemo ka Kuala Lumpuru. Broj nepročitanjih stranica knjiga koje sam ponela se bližio kraju, te je bilo vreme da krenemo u življe krajeve.

Sve u svemu, Tioman je raj za ronioce. I romantike koji uživaju u zalasku sunca. Ja iskreno planiram da odem opet. Ne toliko zbog ronjenja koliko me privlači ta šetnja kroz šumu. Ostrvo zaista deluje fascinantno kad ga gledade s broda, s tim visokim zelenim vrhovima. Mistično. Avanturistično. U svakom slučaju dovoljno zanimljivo da se na Tioman vrnemo u neko skorije vreme.

Više slika možete naći u mojoj galeriji.

Reka bambusa / 05.05.14

Nedelja je idealno vreme da se šmugne u prirodu. Ma kakva ta priroda bila. Ova naša singapurska i nije neka zbog koje bi vredelo preletati pola sveta, ali eto bolje nemamo. Ovo malo nacionalnih parkova što imamo ne mogu se pohvaliti veličinom. Mada od države koja u širinu ima oko 50km i dužinu od 25km ne možete očekivati baš mnogo. No mi ih i dalje obilazimo jer su nam vrlo egzotični. Tamo ima bilja koje ranije nismo mirisali i živuljki koje ranije nismo gledali.

Ovog vikenda na redu je bio Sungei Buloh park. Sungei (tj. sungai) na jeziku Maležana znači reka, a buloh (tj. buluh) znači bambus. Iako ime sugeriše da smo gledali bambuse, njih zapravo nije bilo mnogo. Ovaj park je poznat po šumama mangrova. Kako se nalazi na severnoj obali ostrva, tlo je vrlo muljevito, te plodno za ovu vrstu drveća. Singapurćani su naravno ceo park uredili drvenim izdignutim pešačkim stazama, pa je šumu moguće obilazite bez obzira na nivo vode. Teško da ćete doći u kontakt sa bilo kakvim muljem. Zapravo, u obilazak komotno možete u japankama.

Meni su od svih životinja skokunice i gušteri bili najzanimljiviji. Mada je bilo okolo puno kraba i školjki, ostale su nekako u drugom planu jer sam skokunice prvi put videla na prirodnom staništu. I bilo ih je svuda naokolo. Gušteri su mi uvek fascinantni. Poput majmuna, oni u Singapuru nisu retkost, ali meni koja sam do sada živela samo u kontinentalnoj Evropi su još uvek silna atrakcija. Posebno što su ovi singapurski zaista veliki. Krokodili na severnoj obali takođe nisu retkost, ali mi na žalost (ili sreću) juče nismo sreli ni jednog. Bilo je doduše dosta pasa lutalica što me je takođe iznenadilo, jer ih u gradu nikada nećete sresti. Singapur je generalno poprilično “neprijateljski” raspoložen prema kučićima, u poređenju s Evropom. Tako da kučiće svakako nećete sretati u prevozu, kafićima i na javnim mestima. Mada, ja sam već primetila da me to izjednačavanje kučića s čovekom prilično iritiralo u Nemačkoj. Ne zbog toga što ja ne volim kučiće, naprotiv. Ja samo mislim da ih ljudi maltretiraju takvim tretmanom. Juče sam takođe prvi put srela komarce u Singapuru. S obzirom da ovde postoji verovatnoća da obolite od denga groznice, komarce su praktično istrebili iz urbanih delova. Ja sam jutros izbrojala bar tridesetak uboda po nogama i rukama. Nadam se da nijedan nije bio zarazan.

Ukupna dužina pešačkih staza nije veća od 7km, ali je po vedrom danu pakleno vruće i sparno te je bolje krenuti rano u obilazak. Više informacija o parku možete naći na sajtu.