Vijetnam: Raspevana džungla
1962. Ho Ši Min je odlučio da odmori od ratovanja i posveti se stvaranju nečeg lepog i plemenitog, te otvori nacionalni park Kuk Fong (Cuc Phuong). U to vreme, na prostoru parka su živeli pripadnici manjinskog naroda Muong i neke retke životinjske vrste koje su Muong seljani lovili. Deceniju kasnije, celo selo je iseljeno iz parka, da bi im povratak kasnije bio dozvoljen. Muong etnička manjina je treća po veličini od ukupno 53 priznate u Vijetnamu. Oko 1,2 miliona ljudi u Vijetnamu se izjašnjava kao Muong i većina živi na severu Vijetnama, u okolini Nin Bina. Imaju svoj jezik, koji je vrlo sličan vijetnamskom. Jedna od turističkih aktivnosti u parku je poseta ovom selu, gde možete ostati u gostima kod lokalaca. Samostalne šetnje po parku su prilično ograničene i za većinu aktivnosti vodiči su obavezni, ne toliko zbog divljine koliko zbog očuvanja ove zelene oaze.
Prvi dan u parku proveli smo u šetnji po centru parka i obilasku hiljadugodišnjeg drveta i Palas pećine. Meni je prvi susret sa tropskim šumama bio pomalo zastrašujući. Drveće je ogromno, sa upletenim lijanama koje vise svuda oko vas, gustim krošnjama i ogromnim palmama. Mnogo su mračnije u poređenju sa listopadnim evropskim šumama. Opet sa četinarskim šumama ne mogu da ih poredim zbog gustine rastinja po zemlji. Tropske šume su jednako guste i na zemlji i u vazduhu tj. predelu krošnji. Ono malo “slobodnog” prostora između ova dva zelena nivoa popunjavaju isprepletane lijane. U njima individualnost ne postoji, teško je razdvojiti krošnju od lišća puzavice, odrediti koja lijana kojoj puzavici pripada, gde se završava stablo i gde počinje puzavica, svi žive u simbijozi srasli u jedano, veliko telo. Kada naidjete na čistinu, na stotine leptirova će se razleteti oko vas, u svim mogućim bojama, opet u skladu sa prašumom neprirodno veliki.
Po prvi put od kako smo počeli naše putovanje po Vijetnamu, vremenske prilike su bile idealne. Kraj novembra je previše hladan za komarce i pijavice. Ima ih i u tom periodu, ali ne u velikoj meri te je velika verovatnoća da će te proći bez ujeda. U okviru parka smeštena su dva spasilačka centra koja možete posetiti uz pratnju vodiča. Prvi, posvećen primatima i drugi, kornjačama. Većina majmuna smeštena je u kavezima minimum 5 godina, zatim ih puštaju u ograđeni deo šume i kojem prate njihovo ponašanje. Onog momenta kada počnu da sami nalaze hranu ili da se razmnožavaju vraćaju ih u njihova prirodna staništa. Ovaj deo s kavezima je moguće posetiti. Ne deluje mnogo humanije od prosečnog zoološkog vrta, s tom razlikom da posetioci ne mogu da priđu kavezu te životinje imaju donekle privatnost. Sa kornjačama je sve mnogo lakše, vodič nam je objasnio da centar uglavnom služi za njihovo razmnožavanje. Čim kornjačice malo poodrastu, puštaju ih na slobodu. Glavni razlog našeg dolaska u park bia je mogućnost kampovanja u džungli. Ova aktivnost dozvoljena je samo uz pratnju vodiča.
Oko 10 ujutru narednog dana Hujen je došao po nas. Nasmejani, dobroćudni lokalac. Zajedno smo se odvezli do startne pozicije gde nas je čekao Njak, stariji ispijeni pripadnik Muong manjine. Za ove ture obično dobijete po dva vodiča, jednog koji je iskusan u lociranju životinja i poznaje prašumu kao svoj džep (u našem slučaju Njak) i drugog koji ima pozamašno znanje o lokalnom životinjskom i biljnom svetu i u stanju je da vam sve to ispriča na engleskom (u našem slučaju Hujen). Većina zaposlenih u nacionalnom parku su pripadnici Muong naroda kako nam je Hujen objasnio. Njak je delovao žilavo i poprilično snažno za svojih 48 godina. Išao je konstantno na vrhu kolone sa mačetom u ruci, s vremena na vreme snažno zamahujući kako bi presekao lijanu ili raskrčio previše gusto žbunje. Bio je uglavnom ćutljiv i zamišljen. Kada bi mu se Hujen obratio na maternjem jeziku, kratko bi uzdahnuo u znak odobravanja ili potvrdno klimnuo glavom. Nije izgledao kao preterano pričljiv čovek. Nasuprot njemu, Hujen nije zaklapao. Priče su se nizale jedna za drugom i mi smo u svakoj jednako uživali.
Prvi deo šetnje jedva da je potrajao oko sat vremena kada smo se zaustavili da napravimo pauzu za ručak. Kako su oni nosili sav kamperski teret i hranu umarali su se mnogo brže od nas. Šetnja nije bila naporna, uglavnom po ravnom terenu, neutabanim stazama, te je krčenje puta kroz žbunje davalo ovoj šetnji posebnu draž. Hujen je raspakivao hranu, dok je Njak sekao palmine listove koji su služili kao podmetač. Ispred nas su postavili baren pirinač, izmrvljeni kikiriki i iseckan svež krastavac. Gozba je počela. Ne znam da li zbog lepote prirode koja nas je okruživala ili šetnje, ali ručak mi je bio toilko ukusan da nisam mogla da stanem.
Iskoristili smo pauzu i za međusobno upoznavanje. Hujen nam je ispričao kako je počeo kao čistač u parku, jer se pripadnici Muong manjine uglavnom ne školuju, te nije imao nikakve kvalifikacije. Roditelji obično zadržavaju decu kod kuće kako bi im pomagali u poljoprivrednim poslovima. Hujen je bio izuzetno dobar đak te su se njegovi nastavnici izuzetno zalagali kako bi ubedili njegove roditelje da mu dozvole da završi barem srednju školu. Nakon par meseci rada u centru, Hujen upoznaje volonterku iz Australije koja koristi svoje slobodno vreme da ga podučava engleskom. Zahvaljujući specijalnim uslovima i bezkamatnim pozajmicama Hujen upisuje fakultet pre tri godine i planira da ga završi dogodine. U međuvremenu je napredovao na poziciju vodiča, zahvaljujući znanju engleskog i studijama botanike koje je započeo. Sve to mu nije smetalo da osnuje porodicu. Zadivljeno smo ga zapitkivali o detaljima, iskreno se diveći njegovoj istrajnosti.
Nastavili smo dalje šetnju, do mesta na kojem ćemo provesti noć. Šetnja je prijatna, osećala sam se sigurno sa Njakom i Hujenom. Njak nam je skretao pažnju na životinjski svet oko nas. Na listu, pored kojeg smo prolazili odmarao se ogromni skakavac. Veliki, gotovo kao šaka, zelene boje i tela iste teksture kao list na kojem je stajao. Naše neiskusno gradsko oko nikada ne bi uspelo da ga registruje. Trudili smo se da pažljivije osmatramo svet oko sebe, da pronađemo sami nekog kamufliranog insekta. Ponosno otkrivam nekoliko paukova i skakavaca uz put. Bube, ma kako gadno izgledale u gradu, izazivale gađenje ili strah u džungli deluju krhko i ljupko. Nastavili smo put dalje, kroz raspevanu džunglu. Osluškivali desetine različitih cvrkuta uklopljenih skladno u jednu pesmu. Praćeni ovom predivnom horskom pesmom stigosmo do konačnog odredišta za taj dan. Ostavljamo rančeve i krećemo u skupljanje drva za potpalu. Hujen nam je objašnjavao koja drva gore kojom brzinom, koliko suvo drvo treba da bude. Za to vreme Njak je skupljao lišće džinovske paprati koje ćemo koristiti kao podmetač za naš šator. Postavili smo šator za Miljana i mene i ljuljaške za njih dvojicu, za to vreme vatra se već uveliko rasplamsala. Hujen i Njak počinju svoj kulinarski šou Kuvanje u prirodi sa receptom za savršeni logorski roštilj. Ja sam vredno hvatala beleške te evo i recepta:
Savršeni logorsi roštilj
Iseckati masnije meso i uvaljati u marinadu pripremljenu od ulja, belog luka i đumbira. Naređati komade mesa na štap koji ste prethodno našli u šumi i ogulili. Tako pripremljene ražnjice uviti u palmine listove koje ste prethodno kratko prevukli preko vatre kako bi omekšali da možete da ih savijate bez problema. Dakle, uviti meso palminim listovima i stegnuti na krajevima trakicama koje su nastale ljuštenjem kore štapića na koje ste nizali meso. Peći, ali ne direktno izloženo plamenu, nego pored njega. Služiti uz bareni pirinač.
E sad ja kao vegeterijanac, lepo vaspitani, nisam htela mnogo da izvodim te sam jela postavljenu mi večeri. Kao neko ko zaista ne voli ukus i miris mesa, bila sam totalno fascinirana ukusom. Mada moram priznati da me je stomak mučio celu noć i naredni dan do kasnog popodneva. No mislim da je to zbog generalnog problema koji moj stomak ima sa mesom, a ne zbog loše večere. U toku večere pričali smo uglavnom o običajima i karakteristikama Muong naroda. Tako smo od Hujena, sem već ispričane iseljeničke priče na početku posta, naučili da pripadnici Muong naroda nemaju gotovo nikakvo obrazovanje i vrlo često ne govore vijetnamski jezik. Te da su se do skora vrlo mladi venčavali, sa svega desetak godina, dok vijetnamska vlada to nije zabranila zakonom. Neretko se dešavalo da roditelji mladoženje s kojima mladenci žive, dođu kući s polja i zateknu decu, pardon! mladu i mladoženju, kako se mlate zbog neke dečije gluposti na način na koji deca to obično rade. Sve to nam je Hujen ispričao uz gromoglasan smeh imitirajući rukama neki dečiji boks meč. Priče su se nizale, dok nije došao red na našu noćnu šetnju.
Hujen je ostao da čuva kamp, a mi smo krenuli polako za Njakom.
Treba videti tog starog iskusnog lisca u lovu na plen. Samo što na kraju ovog lova mi nećemo kuvati lovinu, nego je prepadati fotoaparatom. Probijao se kroz rastinje gotovo beščujno. Miljan i ja smo pre podsećali na slonove u porcelanskoj radnji. Njak bi se u momentu zakucavao u mestu i isključio lampu, na šta smo i nas dvoje poslušno stajali i gasili naše. Stajali bismo mirno u mestu i osluškivali džunglu, koja je za meni delovala nestvarno glasno. Zvukovi su dopirali s visine, iz krošnji od ptica i sitnih zveri, iz žbunja od zrikavaca, žaba i ostalog sitnog sveta. Džungla je noću još glasnija i raspevanija nego danju. Tamna, mračna, ne… potpuno crna, tek mestimično išarana svetlim tragovima koje ostavljaju svitci. A onda bi se Njak, u istoj tišini, ne paleći lampu, hitro uputio do određenog mesta, uperio snop svetlosti i pozvao nas da pogledamo. Bio je u stanju da razazna pravac i udaljenost iz kojeg dolazi žablje kreketanje, huk sove ili kretanje guštera. Nakon tri sata noćnog lova vratismo se u kamp. Njak je bio vidno razočaran, hteo je da nam bar pokaže leteću vevericu jer su one dosta česte u ovoj šumi. Hujen nam je objasnio da je pun mesec te da su šumska stvorenja onda obično mirnija jer nije dovoljno mračno. Iskreno, ja mislim da je jedini uzrok našem slabom ulovu bila moja i Miljanova nesposobnost da budemo tiši.
Kratko nakon toga krenusmo na spavanje. Barem nas dvoje. I taman kada me je hvatao najslađi san Hujen nas je uzbuđeno pozvao da izađemo napolje jer je Njek na obližnjem drvetu našao leteće veverice. Nikada neću zaboraviti Njakovo srećno lice. Siroti čovek verovatno nije mogao da zaspi od muke misleći o svom neuspelom lovu.
Sutradan ujutru, nakon instant nudli, koje sam ja od silne mučnine preskočila, krenusmo nazad ka civilizaciji. Put je vodio uzbrdo, preko oštrog kamenja no i dalje ni najmanje naporan. Celokupna staza koju smo mi prepešačili u toku ta dva dana ne verujem da je duža od 25km i nije ni najmanje teška, te zaista ne znam zašto su je tako označili. No svaki trenutak proveden sa ova dva čoveka za nas je bio potpuno uživanje.
Nastavak priče o Vijetnamu:
Više slika možete naći u mojoj galeriji:
elektrokuhinja
Mene naravno najvise fascinira hrana. Super mi to zvuci, pirinac i kikiriki i krastavci. Tako minimalisticki a opet egzoticno.Sad mi dodje da fore radi skuvam pirinac (iako sam ga danas za rucak jela).
Zvuci dzungle… secam se u Meksiku, imali smo neki hotel u sred dzungle, jes da je hotel bio pravi fenseraj u odnosu na ovu vasu aanturu ali zvuci su se sasvim lepo culi. Secam se da su nam govorili da obavezno zatvorimo prozore zbog mogucih buba i sta ti ja znam kakvih zivotinja, ali meni je sama ta buka nocu bila toliko fenomenalna da sam sve pootvarala i slusala pola noci tu buku napolju. I to me uspavalo.
Smeta mi buka na ulici, smeta mi vestacka buka koju prozivode ljudi, ali ti prirodni zvuci me tako fino uspavljuju…
Marica
Pirinac, kikiriki i krastavci od sad sa mnom idu na svaki izlet 😉
mmm zvuci dzungle 🙂 … pravila sam amaterske video snimke u toku nase nocne setnje i bas sam htela da ih okacim. Ali ja i Miljan smo toliko glasni, da su snimci neupotrebljivi… na jednom od njoh, bas mi je taj detalj ostao u secanju jer smo u totalnom mraku sedeli na nekom deblu dok je Njak osluskivao… I tako ja krenem optimisticno da snimam, al’ miljan je morao da se uzvrpolji i kako je blizu kamere to se cuje izuzetno jako u odnosu na ostale zvuke te na kraju odustah…
radmila
Srećan rođendan – SUTRA! Sve najbolje i neka te sreća i radost prate u svemu! Pozzzzzz
Radmila
radmila
Slike su prelepe. Ah, šta znači dobar aparat a i dobar forograf… 🙂
Snezana
Mnogo lep doživljaj i priča. A recept ću jednom probati 🙂