Depresivne nemačke zime su nas terale da se svakog decembra spakujemo i nestanemo iz zemlje na bar 3 nedelje. Prethodna je zvanično zabeležena kao najtamnija od kada se meri vreme, te smo tako između novembra i maja proveli skoro 6 nedelja van tadašnje domovine. Ta zima nam je stavila do znanja da mi nismo baš sazdani od materijala koji bi mogao podneti takve životne uslove i podsetila nas da je vreme da se selimo, u toplije krajeve. Još negde tamo u oktobru dok smo životarili u amsterdamskom hotelu čekajući dan kada ćemo poleteti za Singapur, Miljana su podsetili da treba da iskoristi dve nedelje svog odmora iz 2013. do kraja godine. To nas je malko dočekalo nespremne. Taj dvomesečni amsterdamski hotelski život je već nekako bio kao odmor, znali smo da će novembar biti mesec traženja stana po Singapuru, a decembar useljavanja i raspakivanja te nam godišnji odmor nije baš padao na pamet. Tada sam po prvi put zapravo primetila da mi ni jedan jedini dan godišnjeg odmora od kada radimo nismo proveli kod kuće. Godišnji odmor nikada nije bilo nešto što se traći na raspakivanje kutija npr. Zapravo ta pomisao da imamo dve nedelje i da ostanemo u prostoru u kojem trenutno obitavamo me je blago užasnula. Činilo se kao neprihvatljiva opcija. Ne znam zašto doduše.

S druge strane bili smo do guše u poslu što je značilo da nemamo mnogo vremena za planiranje, a nikakvu spontanu ideju gde da idemo nismo imali. Problem je bio i u tome što ovaj deo sveta i nije baš prijateljski nastrojen prema srpskom pasošu. Dobijanje vize za većinu naših singapurskih suseda je formalnost, ali nam se ni formalnostima nije bavilo u tom momentu. Jedina zemlja u blizini za koju nam ne treba viza a nije obasuta snegom ili kišom u decembru, bila je Kambodža. Učinila se savršenom u tom momentu. Oboje smo se zaljubili u nju onomad kada smo putovali za Angkor i svakako planirali da je posetimo opet. Te su tako karte kupljene još tog oktobra i čamile u mejlu do decembra.

I decembar konačno dođe. Početak naše, kako će se ispostaviti kasnije, najusporenije dve nedelje na odmoru se konačno približio. Nije baš sve od početka bio opušteno. Prvo smo uspeli da zakasnimo na avion. Opet. To nam je već drugi put i počinjem već da se brinem. Ako ste se ikada pitali ko su ti idioti što kasne na letove sad ih znate. Sledeći let je bio tek oko 3-4 popodne, što je bilo nekih 10 sati kasnije. Singapurski aerodrom nije zabavan ako ste u japankama, i haljinici na bretele. Hladno je. Previše. Kao i svuda na zatvorenom jer oni baš vole da odvrnu tu klimu. Izaći napolje opet nije zabavno jer praktično izlazite na autoput koji je opet zaklonjen drugim autoputem koji visi iznad njega. Ovde su i autoputevi višespratni. Napolju je usled toga silna sparina i smrdi na izduvne gasove. Zašto jednostavno nismo seli na voz i otišli bilo gde van aerodroma stvarno ne znam. U tih deset sati smo uspeli da se nasmrzavamo, pojedemo loš doručak i gori ručak i odgjedamo Džuliju i Džuliju jer na aerodromu postoji bioskop a ona je bila na repertoaru.
No, to kašnjenje je jedina stvar koja je izazvala bilo koju neprijatnost u te dve nedelje. Iz nekog razloga ja se generalno osećam rasterećenije i opuštenije nego ikad ranije. I kad sam mislila da više od toga ne može, desila mi se Kambodža. Naš prvobitni put u ovu zemlju bio je deo Vijetnam-Kambodža-Tajland ture i kako je došla posle Vijetnama koji me je psihički samleo, Kambodža mi se tada činila kao najdivnija zemlja na svetu. Ne toliko sama zemlja, čak naprotiv, nego njeni ljudi. Meni se činilo da Kambodžance čovek može komotno da koristi kao melem za rane. Ja bih se prosto topila svaki put kada mi se neko od njih nasmeši. Nisam mogla sebi oprostiti što onomad nisam svo svoje vreme u toj zemlji provela. I već pre samog puta znala sam da ću u svakom momentu uživati.

Mesečeva luka

Sihanukvil (ក្រុងព្រះសីហនុ – Krong Preah Sihanouk) – naše prvo odredište i grad sa kraljevim imenom. Imenom oca današnjeg kralja – Norodoma Sihanuka. Čoveka čija su politička uverenja varirala koliko i raspoloženje žene u PMS-u. Onaj koji se u isto vreme borio za kolonijalno oslobođenje, podržavao Crvene Kmere, pa malo Kineze, pa malo Vijetnamce, pa Amerikance, manje-više taj je baš voleo da se savija kako vetar duva. Uz to je kažu voleo da svira i pravi filmove, sve to preko grbače naroda. Ali sve što je narodno je i njegovo, jer on je ipak kralj. Pre nego što su gradu promenili ime u njegovu čast, grad je imao mnogo romantičnije ime: Mesečeva luka. Takođe i Šivina luka, iz čijeg je imena ovaj mesec i izveden ali podnaslov jasno ukazuje na mog favorita.
Ovaj grad je poznato turističko naselje. Ima dugačke peskovite plaže načičkane ležaljkama, kafićima, i belim turistima sa tamnijim lokalkama. Na jednoj od plaža smo upoznali i lokalku koja nudi pedikir i manikir. Na isti nismo pristali ali smo se s njom potanko o svemu napričali. Te smo saznali da ima dve ćerke Lili i Lulu, kakve je starkelje po plaži startuju i kako ona eto i ne bi baš bila fizički probirljiva ali joj je jasno da svi oni traže samo zabavu za jednu noć te ih sve odreda odbija. A Kambodžanke su po njenim rečima vrlo naivne, lakoverne i romantične žene. No ono što mene silno zabavlja po Kambodži je to divljenje koje lokalke pokazuju prema našoj koži i želja da je fizički dodiruju. Te sam tako bila mažena i štipkana koliko nisam od malena. Ja sam se u nju zaljubila od prvog momenta zbog osmeha, a kada mi reče kako se slatko smejem i da se zbog toga od nas ne bi razdvajala da je deca ne čekaju, raspilavila sam se na onom pesku.

Malo smo zapravo vremena proveli u gradu. Prva četiri dana smo potrošili na ronilački trening tj. kurs posle kojeg dobijete sertifikat koji vam omogućava da ronite gde vam je volja. Bez njega ronilački centri ne žele da vam iznajmljuju opremu niti da vas vode na ronilačke ture. Ja i ronjenje baš i nismo u nekoj ludoj ljubavi. To je jedna od stvari koja me nikada preterano nije privlačila. Lepše mi je da gledam ceo taj podvodni šarenoliki svet na TV-u nego bezbojni uživo. Miljan je s druge strane lud za istim, i to je verovatno jedna od retkih stvari oko koje mi ne gajimo ista interesovanja. No, ljubav je ljubav i ako mužić hoće zeca, zeca će i dobiti. Ipak, ako on voli nešto, a ja volim njega prirodno je nekako da i ja zavolim to nešto tj. da se bar potrudim da zavolim. Dva, od ta četiri dana smo proveli na brodu roneći oko lokalnih ostrva. Ja sam uspela da razbudim ceo brod i unesem paniku u toku noći budeći se vriskom iz noćne more koja me je opsela. Uz to sam uspela da ispovraćam ceo želudac u povratku jer nas je uhvatila neka olujica na moru. Taj deo bi bio čak i smešan da se nisam osećala kao povraćka koja je izlazila iz mene. U jednom momentu dok sam nagnuta preko ograde praznila svoj stomak, primetih da još njih dvoje rade istu stvar. Izgledali smo kao likovi iz crtaća, tako naređani. No samo ronilačko iskustvo nije bilo loše uopšte. Ovaj deo Tajlandskog zaliva i nije baš poznat po nekoj nesvakidašnjoj podvodnoj lepoti. Naprotiv, poznat je po prevelikoj eksploatisanosti mora, te velikih riba praktično nema uopšte. Ono u čemu sam ja zaista uživala je osećaj lebdenja koji sam imala u vodi. Identičan je mojoj ideji o osećaju koji bih imala da sam se kojim slučajem rodila kao ptica. Iako nisam imala tu sreću da lebdim u vazduhu, nekako sam to upravo tako zamišljala. I dok me je taj podvodni svet ostavio manje više ravnodušnom, kretanje kroz njega mi je pričinilo neverovatno zadovoljstvo. I već sa nestrpljenjem čekam sledeću priliku da zaronim ponovo.
Iako je Sihanukvil najmanje hvaljen od strane bekpekerskih vodiča, optužujući ga da je previše komercijalan i pretrpan turistima, meni je nekako ostao u divnom sećanju. Činilo mi se da su Kambodžanci u njemu nekako dodatno opušteni, nasmejani i uslužni u poređenju sa drugim mestima.

Kampot

Kampot se nalazi jugoistočno od Sihanukvila, ka granici sa Vijetnamom. Grad je malo uvučen u kopno te ne izlazi na more, niti ima tu morsku atmosferu. Jako smo se kratko zadržali u njemu. Stigli smo popodne iz Sihanukvila i već narednog dana krenuli dalje za Kep. Ovaj grad se nalazi u blizini Bokor planine koju smo prvobitno nameravali da posetimo, ali smo od izleta odustali to veče. Shvatili smo da ćemo morati da žrtvujemo dan na ostrvu ili u glavnom gradu za taj izlet, a to mi se baš i nije radilo. Planina je čuvena po magli koja je prekriva u jako kratkom vremenu i istom brzinom napušta, po spomeniku na vrhu, napuštrnom hotelu/kazinu i vodopadima. Na žalost po kambodžanskoj divljini ne možete mnogo da lunjate. Šume su i dalje pune bombi i veći deo praktično neprohodan. Do svih ovih znamenitosti se stiže putem i za nas bez samostalnog prevoza to pi značilo priključenju nekoj turi ili plaćanje vodiča i prevoza do tamo. Sve to mi se nekako nije radilo na taj način. Problem, ako se problemom može nazvati, je što sam o celoj planini prvo čitala kod Sneže na blogu. A ona putuje bajsom. Nekako mi se činilo nestvarno da zabijem šator negde tamo na vrhu brda, ako je moguće s pogledom koji je ona imala, i zanoćim na tom čarobnom mestu. Sa vodičem za vratom ili vozačem s kojim moram da se pregonim oko susreta i vremena, činilo mi se da ništa od toga ne bi bilo približno onome što sam zamislila. Tako da se odlazak na ostrvo i gubljenje po prestonici činilo daleko privlačnije.

Krabagrad

Kep je Kampotov komšija i poznat je po svojoj pijaci kojom dominiraju krabe. Odavno nisam posetila pravu pijacu, te mi je prijalo tumaranje po istoj. Zabijali smo lokalcima objektive u lice i tezge, smešili se i klimali glavom do besvesti, ali hranu jeli nismo. Ja i komadi mesa ne idemo zajedno, a za ostalo mi se nije rizikovalo da kvarim stomak. Pretpostavljam da je za nekoga ko voli ribu i morske plodove pijaca u Kepu rajsko mesto. Od pijace ka istoku vodi duga staza uz more. Sa leve strane su nam ostajale oronule, napuštene stare zgrade mestimično zarasle u zelenilo i naseljene majmunskim porodicama. Život ponovo počinje kada se stigne do glavne gradske plaže. Plaža je minijaturna, i u decembru opsednuta belim turistima. Još smo neko vreme šetali ka luci dok nas sunce nije primoralo da se vratimo u svoj privremeni dom. Vreme je konačno bilo da provedemo bar ostatak tog jednog dana ležeći u hladovini kraj bazena i čitajući knjigu. Sebe smo u toku boravka u Kepu počastili odsedanjem u kompleksu sa luksuznijim bungalovima, sve pod izgovorom da ispraćamo staru i dočekujemo novu godinu upravo dok smo tamo. Novu godinu smo, kao i sve pre nje, dočekali spavajući jer smo se zanesvestili od umora već negde oko 10 uveče.

Zečje ostrvo

Zečje ostrvo (កោះទន្សាយ, Koh Thonsáy) se nalazi nadomak Kepa. Toliko je malo da se može obići bez problema peške. Ima svega tri plaže, po koju kuću i nekoliko bungalova za one koji bi na ostrvu da zanoće. Jedna od plaža je zaista prekrasna i jedina plaža u Kambodži koju bih ja nazvala lepom. Ima zapravo lepih i u Sihanukvilu ali kao što rekoh one su uglavnom preposećene, pa ne mogu baš ni da dođu do izražaja. Ova plaža je jedna od onih čija voda je toliko čista da kada sednete u plićak jata ribica vas momentalno okruži. Ovo mesto je kao stvoreno za meditaciju, polagano celodnevno opuštanje, za sedenje i gledanje u daljinu, dug zagrljaj, sanjarenje. Ostrvo bez vode i struje, pokojim ribarom i ribarkom lađom, ostavljeno da postoji u nekoj svojoj paralelnoj dimenziji.

Penino brdo

Peni (ne ona iz Bing Benga) je dama koja je po legendi krenula na reku da zahvati vodu i na reci našla trulo drvo lumbanga kako plovi. U njemu je bilo 5 statua Bude, četiri bronzane i jedna kamena. Te statue su smestili u hram na vrhu brdašca te otuda i ime Penino brdo ili Pnom Pen (ភ្នំពេញ). Zanimljivo je da Kambodžanci vole svemu da daju opisna imena. Sam jezik je takav da će radije reći “ono za kuvanje” nego lonac. Ovde naravno karikiram čisto da bi bilo jasnije. Pnom Pen je pravi azijski grad; bučan, zagađen, prljav, živ, uzburkan, i u pojedinim delovima ulickan. U ulickane delove i turističke atrakcije nismo zalazili. Kad si u Aziji treba uživati u azijskim stvarima. Te smo tako bez ikakvog cilja i plana lunjali po gradu, zavirujući u mesta koja su nam se činila zanimljivim. U jednom momentu smo poželeli doduše da svratimo u palatu ali nas nisu pustili jer moja majica nije imala rukave. Oni su se uvredili što bih ja tako nedolična u palatu, a ja sam se uvredila što oni od mene očekuju da nosim rukave na +30 stepeni. Smatrala sam da je moj trud da suknjicu zamenim pantalonama, a japanke patikama već dovoljna žrtva. Do sporazuma nije došlo, te smo tako propustili ulazak u palatu. Tu negde baš oko palate zalutasmo u lokalni hram. Sam hram je deo kompleksa u kojem se nalaze grobnice i domovi za budiste. Atmosfera u kompleksu nije baš monaška. Bilo je poprilično smeća oko grobnica. Pored jedne čak i govno. To što su grobnice zašiljene i visoke nije smetalo nekome da svoje nezadovoljstvo iskaže kenjanjem pored. Ceo kompleks je mini grad za sebe, sa uređenim okućnicama, prostrtim vešom, minijaturnim radnjama, usnulim kučićima. Monasi su mahom bili mladi, zavaljeni u hladu kojekuda, obično nosa zabijenog u mobilni na kojem su nešto kuckali. Fejsbuk nije zaobišao ni budističke hramove. Okolo je iz nekog razloga bilo puno policajaca koji su raspojasani, zavaljeni na trotoaru igrali karte u hladovini. Na jednoj od statua, visila je policijska uniforma, kao da je upravo za tu svrhu i pravljena. U jednoj od okućnica nizale su se baštenske figure u raznoraznim božanskim obličjima. Monasi bi nam se javljali poneki nudeći da poziraju za slikanje. Drugi opet nisu bili mnogo zainteresovani za nas. Ceo taj svet je bio istrgnut iz ostatka Pnom Pena. Nismo u prestonici radili, niti videli ništa konkretno a opet čini mi se da smo ušli u samu dušu grada.

Čitavo vreme u Kambodži činilo mi se upravo tako. S jedne strane ovaj put će ostati upamćen kao jedan na kojem se nije baš mnogo dešavalo spolja. No za onaj unutrašnji deo, po radosti kojom je ispunjavao dušu bio je više nego uzbudljiv i buran. Eh, taj nasmejani, blagi i prijatni kambodžanski narod mi je i dalje jedan od najbližih srcu. Na sreću sad smo blizu, te ćemo ih uskoro obići opet.

Više slika možete naći u mojoj galeriji.