postcards…
The world moves with me

Ostrvo nasmejanih iguana 03/06/2018

Budim se ovih dana sa slikom duge, peščane plaže. Prati me ta slika celog dana, dok se ne vratim u krevet i nastavim da je sanjam. Sedim na toj plaži u svojim snovima. Vetar koji dolazi sa mora, mrsi mi kosu. Nanosi na nju peask, so i miris mora. Plaža je duga, peskovita. More nemirno. Talasi visoki. Kada se razbiju i pretvore u penu, hrle ka meni. S vremena na vreme se štrecnem, kada voda dopre do mene. Hladna je. Nebo je oblačno. I mada su oblaci teški i sivi, znam da će proći još dosta vremena pre nego što padne kiša. Taj plavi beskraj ispred mene, odmara moje umorne oči. Kapci mi se sklapaju i ostaje samo huk mora, udari talasa i krik ptica u daljini.
Zatvaram oči, da vidim tu sliku opet. Da čujem taj zvuk. Osetim miris tog mora. Kiša pada već par sati i ovo sivo vreme me uporno vraća na tu plažu… na Izabelu… na Galapagos.

Brod sa San Kristobala za Santa Kruz kreće pre sedam. Vožnja traje oko dva sata i prilično teško mi je palo to bacakanje po talasima. Na Santa Kruzu smo proveli par sati, muvajući se oko pristaništa. Na prvi pogled moglo se naslutiti koliko je ovo ostrvo razvijenije od San Kristobala. Glavna ulica je pretrpana džidžabidžarnica sa suvenirima, restoranima, agencijama koje nude višednevne ture na kruzerima. Mimoilazili smo se sa grupama turista; Oni koji su završavali turu i oni koji su čekali da brodovlasnici spuste cene u poslednjem momentu. Bilo je dosta i onih, koji su poput nas, gluvarili okolo bez ikakvog cilja. Nije mi se preterano svidela atmosfera. Nije bilo lepe plaže, tu na dohvat ruke. Grad je bio previše velik, užurban, zagađen ljudima i stvarima. Životinja nije bilo nigde na vidiku. Laknulo mi je kada smo oko jedan popodne nastavili svoj put ka Izabeli. Taj drugi potez brodom, bio je još gori od prethodnog. Na Izabelu smo stigli veoma iscrpljeni. Put otprilike iste dužine, te smo oko tri popodne konačno kročili na kopno. Iako mi je želudac bio silno uznemiren, a ja na ivici povraćanja, nisu mi promakli morski lavovi u plićaku i morske iguane na putu. Svet je ponovo bio u ravnoteži. I sve je opet bilo na svom mestu.

Do hotela smo prošetali. Put vodi paralelno uz more, sa nanizanim kućama sa obe strane puta. Između kuća pružao se pogled ka plaži. Na kraju tog niza kuća, nalazio se naš hotel. Na kraju sela, do kojeg se stiže nakon dvadesetak minuta šetnje. Ostavili smo stvari i izašli da uživamo u kasnom popodnevnom suncu na plaži. Trbalo je ispratiti sunce na počinak pre večere. Pomalo me je iznenadila pustoš na plaži, bez ljudi, bez kolonija morski lavova, tek sa po kojom morskom iguanom. Samo pesak i more. I to nebo koje je pred nama bestidno menjalo svoje plavo odelo, za večernje, crveno. Urezivala sam tu sliku u misli. Zapisivala zvuke, mirise i boje. Gradila oazu za uteći iz svakodnevnog bezumlja.

Sutradan smo ustali rano, spremni da dan započnemo jutarnjom šetnjom uz more. Poslednja kuća u nizu, na kraju sela je plažni bar kroz koji smo prolazili kako bi stigli do mora. Dok sam čekala Miljana, zabavljala sam se slikajući grupu iguana koja se lenjo sunčala na drvenoj platformu. Ležali su isprepletani, poput zmija. Najkrupniji među njima gledali su me nasmejani. Zapravo, sumnjam da su se iguane zaista smešile, ali ovi gmizavci na Izabeli zaista imaju neobične crte lica, te zaista izgledaju kao da veselo poziraju pred kamerom.

Šetnja uz plažu je bila izuzetno prijatna. Sitni, meki pesak pod nogama i blago, jutarnje sunce. Nebo se reflektovalo na tankom sloju vode koji je ostajao na površini kada se talasi povuku. Plaža je bila pusta. Sreli smo svega par ljudi, po koju iguanu, jedno razigrano morsko lavče i ptice koje su kljunom izvlačile račiće iz peska. Na kraju plaže ugledasmo kućicu nacionalnog parka i zaposlenog na ulazu. Sa strane je stajala mapa sa iscrtanim stazama koje su kretale odatle. Iako je to trebala da bude kratka šetnja uz plažu, pre doručka, radoznalost nam nije dozvoljavala da se vratimo nazad u hotel. Sve je moralo biti sad i odmah, te nakon registracije nastavismo šetnju, zalazeći dublje u park. Nismo ni slutili da smo na početku avanture otkrivanja čudesnih mikro svetova.

Početak je donekle ličio na ono što smo već videli na San Kristobalu. Prepoznatljivi kaktusi i okolno grmlje, crne vulkanske stene i more. No čak i ti prepoznatljivi detalji odlučiše da se rasporede drugačije, kreirajući drugačiji ambijent. Nije bilo morskih lavova, zakoračili smo u carstvo gmizavaca. Iguane su bile ogromne i gotovo neprimetne na crnim stenama. Taman i da je sve ostalo tako, kao na početku staze, mi bismo uživali. Jer iako je sva ta lepota bila već viđena, nije bila dovoljno gledana. Trebalo mi je mnogo više od tih par dana da mi prolazak kraj ogromnog kaktusa ili uspavanih iguana postane normalna stvar. Da ne izaziva totalno oduševljene. No, da se ne lažemo, totalno sam se prepuštala tim naletima ushićenja kad god naletimo na kakvu neobičnost.

Kada smo skrenuli na jednu od sporednih staza, ugledasmo prirodan tunel. Oformile su ga isprepletane grane okolnog rastinja. Granje je bilo dovoljno gusto da zamrači prolaz kroz koji smo krenuli, ne sluteći šta nas čeka na kraju tog tunela. Kada smo konačno izbili na čistinu, zanemeli smo od lepote. Našli smo se na maloj poljani, okruženoj visokim rastinjem, kao kakvim zidinama. Prozračno čisti potočić sekao je jedan deo poljane. Zebe su skakutale okolo i veselo cvrkutale. Na sred poljane stajalo je džinovsko drvo i ispod njega klupa. Bili smo potpuno sami u tom savršenom kutku, kao na nekoj čarobnoj, drugoj planeti. Poželeh da uslikam taj raj, ali se na kraju predomislih. Pomislih sebično da neću da delim tu savršenu sliku ni sa kim. Jer čak i da sam je zamišljala, bez ikakvih ograničenja, da sam upotrebila svu maštovitost koju posedujem, ne bih bila u stanju da zamislim nešto toliko lepo. Htela sam da kao lopov, ukradem ovaj kutak. Zagazih u hladan potočić. Voda mi je strujala među nožnim prstima koje sam zarivala u sitno kamenje. Slušala sam žubor vode, cvrkut ptica i gledala grane koje se viore. Ne sećam se više koliko smo dugo ostali na toj poljani, ni kako smo se nakanili da krenemo dalje.

Cela ta šetnja mi je u sećanju ostala kao predivna kolekcija vanzemaljskih predela, a to kako smo tačno stizali do njih je u čudnoj izmaglici. Ostao mi je doduše u sećanju jedan deo tog širokog puta po kojem smo išli i susret sa slobodnim, divljim kornjačama. Sve kornjače koje smo videli na prethodnom ostrvu bile su u centru za odgoj. Ove su naprotiv, šetale same, dovoljno velike da im ne preti nikakva opasnost. Po veličini oklopa cenim da su bile vršnjakinje moga tate, tu negde već debelo zagazile u sedamdesete. Starije dame su se verovatno pokajale izborom staze kada su naletele na nas i postale žrtve mog fotoaparata. U znak protesta, jedna se zavukla u svoj oklop, te se udaljismo da ih ne uznemiravamo.

Na kraju tog širokog puta, stajao je drveni, izbledeli putokaz. Prošli smo kraj njega, nastavljajući put kozijom stazicom. Staza je zavijala, vodila nas kroz uske prolaze, opasane visokim grmljem, dok na kraju ne stigosmo do izbetoniranog dela i kamenog zida; Zida plača. Tek tada mi sinu gde smo, jer sam o tom zidu čitala pred put. Zid plača su gradili zatvorenici na ostrvu. Izabela je, poput većine drugih izolovanih ostrva, služila jedno vreme kao prirodan kavez za sve društveno nepoželjne. Zatvor na izabeli je otvoren posle drugog svetskog rata, a zatvoren 1959. zbog nehumanih uslova. U njemu je kaznu služilo oko 300 zarobljenika. “Rad oslobađa”, tvrdili su Nacisti. I poput Jevreja u koncentracionim logorima, i ove zatvorenike rad na zidu oslobađao je samo života. Gradili su zid kao disciplinsku meru, a ne kao objekat koji će nečemu zaista služiti. Taj zid danas predstavlja spomenik, svima koji su umrli na tom ostrvu, u tim nehumanim uslovima. Zid je najudaljenija tačka do koje je staza vodila. Odatle bi već zalazili u zaštićene delove parka, te smo polako krenuli nazad. U povratku iskoristih priliku da se popnem na jednu od stena koja je pretvorena u vidikovac i osmotrim Izabelu iz ptičije perspektive. Tek odatle sam videla koliko smo se ustvari udaljili od grada.

Drugi dan smo proveli u mnogo kraćoj šetnji po drvenim stazama koje su spajale lagune. Mislim da nikada u životu nisam videla toliko različitih, pernatih stvorenja. Od patki, preko zeba, čaplji, mnoštva čiju vrstu i ne poznajem, do ružičastih flamingosa. Staza se završava kod još jednog centra za uzgoj kornjača. Neke od kornjača su imale deformisane, spljoštene oklope. Izabela je inače poznata po raznovrsnosti kornjača. Ove spljoštene su nam bile najfascinantnije zbog svog karakterističnog izgleda. Ako sam dobro razumela natpise, oklop im je deformisan od udara koje su preživele nakon erupcije jednog od vulkana. Te su spljoštena gospoda i dame preživeli očevici tog užasa.

Poslednji dan smo orginalno planirali da iskoristimo za uspon na vulkan Siera Negra. Ali odustali smo nakon što nam je rečeno da je uspon moguć samo uz pratnju vodiča, u organizovanim turama. Penjanje u grupi, nametnutim tempom nam se činio prevelikom žrtvom za uspon, te odlučismo da ga zamenimo mirom i tišinom čarobne, beskrajne plaže. Izabela će ostati upamćena kao ostrvo sa najlepšom plažom, najvećim iguanama, i uz to najveselijim, spljoštenim oklopnjačama i savršenom miru.


Categories Ecuador


Trenutno nema komentara



Ostavite komentar