postcards…
The world moves with me

Galapagos 03/04/2018

Prolaze polako meseci od poslednjeg velikog odmora. Pisanje postova mi slabo ide. Zatrpao me svakodnevni život svojim budalaštinama. Dok ih otklonim, jednu po jednu, prođe dan. Pa onda i drugi. Treći. Nedelja. Dve. Tri. Mesec. Dve. Tri. Tek sada, dok trošim polako ovaj, ko zna koji po redu mesec, stvari dolaze na svoje. Nalazim vremena da se naspavam. Da operem kosu. Da odgledam film. Da pročitam knjigu. I evo konačno: Da napišem post.
A nije ni lako pisati post o Galapagosu. Sve bih nekako, u par redaka, da otklonim sve zablude koje možda ljudi imaju o njemu, jer ja sam ih imala puno. A onda bih i da istovremeno budem praktična i duhovita i romantična u istom tekstu. Po mogućstvu da vas nasmejem, vinem u oblake, ali i spustim na zemlju. I uviđam da mi fali fokus i koncept za ovu priču, koju odlažem da ispričam. Iskreno mislim da bi silna šteta bila da svo to ushićenje koje sam doživela tamo ne zaživi ponovo u priči, ili čak više priča na ovom blogu. Zato, krenimo redom. Od praktičnih stvari, jer ja sam jedna praktična žena.

Galapagos nikada nije bio na listi mesta koje želim posetiti. Iz nekog, meni nepoznatog razloga ljudi me relativno često pitaju; “Da li smo tamo bili?”, “Da li planiramo da idemo?” ili konstatuju kako nas vide tamo, tj. kako je to mesto stvoreno za nas. Niko od tih ljudi nije bio na Galapagosu, ali je očigledno imao neko mišljenje o njemu i nama, čim nas je zajedno spojio. Sada, nakon dve nedelje provedenih na Galapagosu, pitam se kako nikada nisam poželela da odem tamo. I uviđam da su glavni razlozi ti neki lični moji stavovi, ali i zablude o Galapagosu koje sam imala. Ta moja slika o Galapagosu mogla bi se sumirati u par crtica i gledaću da njima posvetim ovaj post:
– Verovala sam da ću morati svaki dan da budem na brodu
– Verovala sam da se na Galapagos ne može otići u sopstvenoj režiji, nego samo u okviru turistički organizovane ture
– Verovala sam i da životinje mogu videti samo na određenim mestima, centrima za njihovo ispitivanje ili održavanje
– Verovala sam da je sve to previše skupa zabava i
– Verovala sam da ću konstantno biti okružena hordama turista.
Sve u šta sam verovala pokazalo se pogrešno. Izgleda da meni baš priliči uloga ateiste, jer mi ova verovanja ne idu baš najbolje.

Galapagos je arhipelag na Pacifiku u okviru kojeg možete izbrojati 21 ostrvo. Od njih, samo do tri možete doći relativno jednostavno u sopstvenoj režiji. I Miljan i ja smo opsednuti pacifičkim ostrva, ali ni jednom od nas to nikada nije bila prva asocijacija na Galapagos. O njemu jednostavno ne razmišljamo kao npr. o Fidžiju. Ne zamišljamo peščane plaže, niti ljude u suknjicama i cvetnim ogrlicama koji plešu uz muziku. Ja eto, nisam razmišljala ni o ronjenju iako je Galapagos jedna od najpoznatijih ronilačkih destinacija.

Kao što spomenuh postoje tri ostrva koja su otvorena ka turistima, i samo četiri na kojima ljudi zapravo žive. Ova tri ostrva su: San Kristobal, Santa Kruz i Izabela. San Kristobal je administrativni centar ove regije. Svako od ostrva ima aerodrom, ali samo je Santa Kruz direktno povezan sa Kitom. Od Kita je moguće doći i do San Kristobala, ali samo sa presedanjemu u Gvajakilu. Izabela je povezana sa ova dva ostrva, ali ne i direktno sa ostatkom Ekvadora. Ostrva su među sobom povezana i brodovima sa dva polaska dnevno, jednim rano ujutro i jednim popodne. Santa Kruz je u sredini, između ova dva ostrva te od njega polaze i ka njemu se vraćaju ovi brodovi. Ne postoji direktna veza između Izabele i San Kristobala. Mi smo na svakom od ovih ostrva proveli po četiri dana. Leteli smo za San Kristobal iz Kita (preko Gvajakilija). Nakon četiri dana smo uhvatili jutarnji brod za Santa Kruz, proveli par sati u njemu i popodnevnim brodom prešli na Izabelu. Nekon četiri dana na Izabeli, vratili smo se jutarnjim brodom za Santa Kruz i na njemu proveli poslednja četiri dana. Odatle smo se avionom uputili za Kito. Ovi brodovi su neverovatno neudobni. More je izuzetno nemirno, a ti brodovi mali, te smo konstantno poskakivali po površini vode. Put je vremenski relativno kratak, vožnja između ovih ostrva je duga oko dva sata. No meni je već taj prvi bio dovoljan da odlučim da bi avion bio bolja varijanta. Nažalost to treba rezervisati dosta unapred, slobodnih mesta na letovima tog dana, niti ostalih dana, nije bilo.

Ova tri ostrva su samo delom naseljena ljudima. Veći deo ovih ostrva je pod zaštitom države i turistima nije dozvoljeno da se vrzmaju naokolo. Većina ostrva u okviru arhipelaga je nedostupna običnom posetiocu. Pojedini delovi su dozvoljeni za posetu, uz nadzor ljudi zaposlenih u Nacionalnom parku, a do njih je opet moguće doći samo preko turističkih agencija. To je uglavnom značilo vožnju brodom do ostrva ili delova ova tri već spomenuta i obilazak u grupi. Mi nismo bukirali ni jednu od ovih tura. Sasvim mi je bilo dovoljno i ono što smo mogli da organizujemo samostalno. Na svakom od ostrva postoje staze kojima možete stići do životinjskih kolonija ili usamljenih plažica, te nam je to sasvim dovoljno bilo za te dve nedelje.

Najveći deo turista obilazi Galapagos kruzerima, na kojima jedu i spavaju i koji noću prelaze veće razdaljine između ostrva, kako bi gosti preko dana mogli da obilaze životinjske kolonije na kopnu u pratnji zaposlenih iz Nacionalnog parka. Ovo se može činiti kao zgodna opcija, ali je meni pomisao da sam sa istim ljudima zarobljena na brodu desetak dana delovala kao najgori horor. Treba uzeti u obzir da ovi turisti nisu botaničari ili zoolozi zainteresovani u raznoliki, specifični ekosistem, nego mahom polupismeni Amerikanci i Kanađani kojima je neko prodao priču o važnosti obilaska ovih ostrva. Tim ljudima svaka kornjača izgleda isto, i često im nije jasno zašto moraju da gube vreme opet na gledanje guštera kojeg su videli na prethodnom ostrvu. Posebno što je taj prethodni, bio čak i veći. To s druge strane, ostavlja silnu širinu i osećaj pustoši, onima koji ostaju na samom ostrvu. Sa izuzetkom Santa Kruza koji je glavni turistički centar, jer sa njega polaze svi ovi kruzeri, te je na njemu uvek življe i generalno na njemu živi mnogo više ljudi. Naš domaćin na Santa Kruzu nam je objasnio i da su sva ova ostrva “u posedu” par porodica koje su se na njih prve doselile. Te da su porodice na Izabeli i San Kristobalu mnogo zatvorenije, te sprečavaju razvoj ovih ostrva. Santa Kruz sa druge strane nije imao tako striktne porodice, te je sad populacija i tako prevelika za bilo kakvu “plemensku” pripadnost i kontrolu.

Ostanak na samim ostrvima, smeštaj i hrana, nisu preterano skupi. Nas je boravak na ostrvu koštao koliko i na glavnom kopnu. No problem je što nema jeftinih opcija. Dok u Kitu čovek može da jede empanade za par dolara po ceo dan, to je gotovo nemoguće van Santa Kruza. Tako da Galapagos definitivno nije destinacija za putnike sa niskim budžetom. Turističke ture ne morate da plaćate ukoliko baš ne umirete od želje da vidite baš sve endemske vrste Galapagosa. I ovo se odnosi uglavnom na ptice. Morski lavovi, kornjače i gušteri naokolo šetaju svuda. Nisu umiljate životinje, niti traže ljudsku pažnju, ali se definitivno ne plaše ljudi. Ture sa vodičima su poprilično skupe, za izlet treba izdvojiti stotinak evra po osobi. Ali lično mi nismo bukirali ni jednu od ovih tura, jer jednostavno nismo osetili potrebu za tim. Te da li je vredno tih para nikada nećemo saznati. Vrlo prijatno iznenađene za nas su bile i duge peščane plaže na ostrvima. Iz nekog razloga očekivali smo kamenjar i sprženo žbunje svuda. Sam reljef je na Galapagosu fascinantan koliko i životinjski svet.

Životinjski svet je ipak ono zbog čega ljudi hrle na Galapagos. Koliko ćemo zaista životinja videti, nisam mogla ni naslutiti pre puta. Kolonije morskih lavova na San Kristobalu su ogromne. Ja se nisam mogla nagledati i naslikati ovih životinja. Kada uđete u vodu, manji lavovi će plivati sa vama. Na obali vam neće prilaziti, doduše neće ni bežati od vas. Mi smo se trudili da održavamo propisanih dva metra od njih, no to nije bilo uvek moguće. Kad sednete na plažu, neki od njih će sigurno proći tik pored vas. U vodi pored vas, neretko će zaplivati i po koja vodena kornjača ili gušter. Darvin je svoju teoriju zasnivao gledajući kopnene kornjače, ali Galapagos je impozatan ne samo zbog ovih velikih, kopnenih divova, nego i njihovih podvodnih rođaka. Izabela se može pohvaliti najvećim morskim gušterima od sva tri ostrva. Kolonije ovih guštera su prilično velike i na Santa Kruzu, ali smo najveće primerke videli upravo na Izabeli. Kornjače su vidno, čak i za naše amaterso, nezoološko oko, različite na sva tri ostrva. Na svakom od njih postoji centar za odgoj i razmnožavanje kornjača, jer na žalost nijedno jaje ne bi preživelo zbog pacova, kučića i ostalih životinja koje je čovek doneo na ova ostrva. No, kad kornjače dovoljno porastu one su slobodne da šetaju po ostrvu, te ćete veće primerke sretati i uz pešačke staze. Raznolikost ptičjeg sveta je takođe impozantna, no iako sam ja videla i uslikala bar 15tak različitih vrsta ptica, one najtipičnije za Galapagos nismo videli. Za njih je već trebalo krenuti na neku od organizovanih turističkih tura po udaljenijim ostrvima. Sve u svemu, jedinstveno životno iskustvo jer ove divlje životinje nas ne vide kao predatore, nego eventualno smarače koji im presecaju put i upiru objektive u facu.

I kao šlag na tortu dolaze sami lokalci. Galapagos nije bio naseljen pre nego što su na njega došli ljudi sa kopnenog dela Ekvadora. Nemaju te crte lica i oblik tela poput ostatka pacifičkog naroda, ali osmeh, gostoljubivost i predusetljivost je tako prepoznatljiva i tipično pacifička. Teško je opisati to nekome ko nije putovao po ostrvima Pacifika. Da li zbog specifične izolovanosti i odsečenosti od ostatka sveta, da li zbog lakoće bivstvovanja, ali svi ti narodi imaju neku posebnu čarobnu auru koja ih okružuje.

S ovim stigoh i do kraja ovog prvog, od četiri planirana posta o Galapagosu. Dosta je bilo priče o praktičnim stvarima. Vreme je za silna ushićenja. I snove. To se podrazumeva.


Categories Ecuador


Trenutno nema komentara



Ostavite komentar