Od malih nogu nas uče kako je Balkan raskrsnica civilizacija. Na putu onih koji sa istoka krenu ka zapadu i onih koji krenu u suprotnom smeru. Pod uticajima svakoga ko tim putem pređe. Stalno izložen najrazličitijim običajima, navikama i kulturi naroda koji preko njega prelazi.
Ono što nas ne uče je da je Balkan samo jedno od mnogobrojnih čvorišta na kojima su se susretale velike sile. Samo jedno od mesta koja su imala tu (ne)srećnu sudbinu da bi svi baš preko njih da pregaze.
Java je Balkan Jugoistočne Azije. Na njoj su se susretali pomorski azijski istok i jug mnogo pre nego što su Evropljani krenuli u pohod da ih “pronađu”. Bila je mnogima sklonište od besnih morskih oluja i odskočna daska za neke još dalje svetove.
Javanska kultura je zato kompleksna i vrlo specifična. U njoj se jasno može prepoznati nekoliko kulturoloških slojeva, tj. razaznati uticaji kultura onih koji su se vekovima među njih mešali. Možda je najveći uticaj na javansku kulturu danas, ostavila Indija i rani kontakti sa indijskim pomorcima. Već početkom nove ere javanska kraljevstva su bila indijanizovana. Indijci su sa sobom doneli religiju, sanskritski jezik, književnost, umetnost. Ramajana i Mahabharata su i danas neiscrpan izvor inspiracije javanskim umetnicima. Najrasprostranjeniji tradicionalni oblik lutkarstva i dalje kao centralnu temu ima delove ovih epova. Tek oko 15. veka počinje islamizacija Jave. Islam je sa sobom doneo zabranu prikazivanja ljudskog lika u umetničkim formama, ali zato donosi i arabesku. Islam je imao ogroman uticaj na vizuelnu umetnost, no pisanom formom je i dalje dominirao hinduizam. Iako je kolonizacija Jave od strane Evropljana počela još krajem 18. veka, moglo bi se reći da je tek globalizacijom zapadnjačka kultura zaista prodrla duboko u javansku, i šire indonežansku, kulturu.
Jedna od najtipičnijih kulturnih “znamenitosti” Jave su svakako tradicionalne lutkarske predstave. Još uvek je nejasno danas, da li je lutkarska tradicija izvorno javanska ili su je na Javu doneli Indijci. No svakako je izuzetno stara i prvi put se pominje u pisanim spisima 907. godine.
Tradicionalno javansko lutkarsko pozorište je poznato pod imenom vajang kulit. Vajang znači senka, a kulit je koža. Ovo ime potiče od specifične prezentacije, koja je praktično igra senkama iza razapetog belog platna. Senku prave tradicionalne lutke koje se prave od kože. Lutke su dvodimenzionalne i bogato, kitnjasto izrezbarene, što je vrlo bitno jer se iza platna vide samo obrisi. Postupak, tj. način prikazivanja ljudi je vrlo sličan onom koji su primenjivali Egipćani. Sve se prikazuje iz najkarakterističnijeg ugla. Te je tako telo okrenuto frontalno, ali glava, stopala i šake vidimo iz profila. Oči su opet frontalne da bi bile izražajnije, tj. krupnije. Ljudi su prikazani iskarikirano, izduženo sa vrlo izraženom dužinom udova. Na taj vizuelni deo su najverovatnije uticale zabrene koje nameće Islam. Lutke mogu biti velike i do metar. Postoje jasno definisana uputstva kako treba da izgleda lutka koja predstavlja određen set likova tj. karaktera. Glavni junak recimo, uvek mora biti vitak, sa dugim nosem, glavom pognutom nadole kao znak poniznosti, samokontrole, jake volje i izuzetnog karaktera.
Ovaj tradicionalni vid predstava je vrlo složen na izvedbu. Obrađuje teme mahom iz indijskih epova. Predstave traju po desetak sati. I celu predstavu izvodi jedan lutkar, dalang. On je narator. On mora da zna napamet celu predstavu, lakon, a uz to je mora i nadograđivati svojim improvizacijama. Ovim improvizacijama dalang osavremenjuje lakone, tj. stavlja ih u kontekst svojih savremenika. Prati ga ceo orkestar, kojim opet on upravlja. U velikoj meri predstava zavisi od dalangove virtuoznosti. S toga ne treba da čudi popularnost koju dalang izvođači imaju u Indoneziji.
Pored vajang kulita, koji je najrasprostranjeniji oblik lutkarskog pozorišta, razvijale su se i određene varijacije koje su se održavale sa manje ili više uspeha. Jedna od njih je vajang klitik u kojoj se lutke prave od drveta. I dalje su pljosnate i detalji se reljefno rezbare. Za nju se ne koristi platno, te više ne predstavlja igru senki. Lutke su jasno vidljive gledaocima. Iz njega se dalje razvio vajang golek u kojem su lutke takođe od drveta, ali su trodimenzionalne. Takođe, rezbari se samo gornji deo tela, donji se prekriva tkaninom ukrašenim klasičnim batik motivima. Iako se ova dva vida lutkarskih predstava odigravaju direktno pred gledaocima, a ne iza platna, i dalje u sebi nose ime vajang (senka). To je zato što je vajang postao sinonim za određeni vizualni stil, te se koristi i u arhitekturi npr. tj. prevazilazi okvire pozorišta senki.
Vajang stil je jedan od prepoznatljivih i eksploatisanijih znamenitosti Indonezije. Spada u onaj “turistička atrakcija” deo Indonezije u koju vlada ulaže puno sredstava. Promoviše se na sve strane. Razne izvedbe i verzije ovih lutki se prodaju po turističkim prodavnicama. Možete ih videti, manje-više svuda, s tim da su istorijski tipične za Javu i Bali.
Verovatno svemu gore navedenom nikada ne bih posvetila post, da sasvim slučajno prošle godine nisam posetila jednu od singapurskih galerija i u njoj videla radove indonežanina Ivana Efendija (Iwan Effendi).
Ivan Efendi živi i radi u Džogdžakarti, jednom od centara savremene indonežanske umetnosti. Džogdža je toliko inspirativna, bogata sjajnim galerijama i neverovatnim umetnicima da je već odavno postala jedno od naših omiljenih mesta u Jugoistočnoj Aziji. Ivan ne bi bio ovaj Ivan danas, da ga Ria Tri koja je osnovala lutkarsko pozorište Pejpermun (Papermoon Puppet Theatre) nije pozvala da dizajnira lutke 2006. Od tada počinje jedno sasvim novo lutkarsko poglavlje u Indoneziji.
Ova izložba, nazvana Licem u lice, kojoj smo mi prisustvovali u Singapuru imala je u fokusu razvoj lutke. Ivan je pored lutaka izlagao i crteže koji prethode njihovom stvaranju, tj. koncepte. Lutke su najviše okupirale našu pažnju. Izrađene su od slojeva papira (zapravo, ono što zovu papir maše), gline, tkanine i bambusa. Svetlih su nijansi, delovi gotovo prozračni, paučinasti. Sa crnim, sferičnim očima koje se živahno cakle kao kontrast gotovo bezizražajnim licima. Te oči vas teraju da lutkama prilazite blizu, uranjate u njih, tražeći svoju refleksiju. Verovatno odavno nisam prisustvovala izložbi kojoj ime toliko dobro pristaje.
Taj susret sa njegovim lutkama me je i doveo do Pejpermun pozorišta. Njihove predstave namenjene su odraslima i lutkari glume na sceni sa svojim lutkama. Ovaj koncept svakako nije unikatan u svetu, ali je svež i nov u Indoneziji. Poseban je izazov u zemlji koja neguje i ulaže sredstva u čuvare tradicionalne umetnosti, proizvesti nešto novo i drugačije. Čini se da ta dela moraju biti zaista od izuzetne vrednosti da bi uspela da dopru do šire publike.
Treba naravno uzeti u obzir da sam ja odgajana daleko od tradicionalne javanske kulture. Ona mi je egzotična, na momente inspirativna i zabavna, ali i dalje suštinski nerazumljiva. Te tako te tradicionalne forme mogu vrlo površno konzumirati. Za razliku od njih, savremena javanska umetnost, u kojoj je tredicionalno izražavanje vrlo ograničeno, često i odsutno, mnogo lakše nalazi put do mene. Na kraju krajeva ni savremeni Indonežani ne žive život u kojem su nastale te stare, tradicionalne forme. Iako su njima daleko bliskije i imaju konkretno značenje i mesto u njihovim životima, one nisu prirodan, spontan, oblik izražavanja ni jednog Javanca.
Iz tog razloga me ne čudi da su upravo Ivanove lutke probudile moje interesovanje za javansko lutkarstvo. I naučile me da cenim i stare, tradicionalne forme, iako sa njima, na prvi pogled, nemaju mnogo veze.
Pejpermun organizuje internacionalni lutkarski festival Pesta Boneka u Džogdži svake druge godine. Tom festivalu smo trebali da prisustvujemo po prvi put upravo ovih dana. Trebalo je konačno da vidimo Ivanove lutke na sceni. Planirala sam da pri toj poseti odgledamo i jednu od klasičnih predstava pozorišta senki. Svidela mi se ta ideja o pozorišnom obilasku Jave. No, na žalost Korona nam je poremetila i te planove i naterala nas da taj put odložimo za neku od narednih godina.