Vijetnam je bio naše prvo putovanje u Jugoistočnu Aziju. Kakav je to šok bio!
Još uvek mogu da osetim tu nesnosnu sparinu, zagađen vazduh koji me guši, nesnosnu buku koja me okružuje. Sve što sam želela tog momenta, bilo je da se vratim u rashlađeno predvorje aerodroma u Hanoiju i odletim što dalje odatle.
Umesto toga, seli smo na lokalni bus koji nas je odveo do centra grada. Narednih desetak dana proveli smo istražujući sever Vijetnama.
Vijetnam me je zbunjivao. Stvarao mi je nelagodu. Nisam mogla da razumem ni tu zemlju, ni taj narod. Verovatno u želji da ih shvatim, napisala sam iznenađujuće velik broj postova.
Sve to se dešavalo pre nekih 15tak godina. Iako u Singapuru živimo već punih 12 godina nikada nisam poželela da ponovo odem u tu zemlju.
Par slobodnih dana pred kraj 2025. je to konačno promenulo. Odlučili smo da skoknemo do Ho Ši Mina.
Sada mnogo bolje razumem i Vijetnam i Vijetnamce. Sada znam zašto sam toliko bila dezojrentisana u tom svetu pre 15 godina. Vijetnam je sada OK, ali je za mene, i dalje daleko od zanimljive destinacije. S obzirom da ovog puta ničim nisam bila šokirana, niti preterano oduševljena, Vijetnam ovog puta neće dobiti nove postove.
