Smerni u Maleziji
Pre nego što napišem dva planirana posta o Tiomanu i Kuala Lumpuru, poželeh da se pozabavim svojim generalnim doživljajem susedne nam zemlje. Što više putujem, sve više se i trudim da ne gradim slike o nekoj zemlji pre nego što je posetimo. Jasno je da je ovo nemoguće u potpunosti ostvariti, ipak je ovaj naš moderan svet preplavljen informacijama. Čak i kada ne želimo svesno da obrađujemo te informacije, naš mozak će i dalje podsvesno, da ih smešta u već postojeće kalupe. Moj mozak je Maleziju smestio negde između Tajlanda i Kambodže. Što je prilično nisko, dosta prljavo, sa infrastrukturom od osrednje, ka lošoj, visokim osećajem sigurnosti ali i visokom verovatnoćom da će neko konstantno da me smara svojim ponudama da nešto kupim, sitnim prevarama i lopovlucima. Kuala Lumpur je zamislio totalno drugačije doduše. Negde poput Singapura samo sa lošijim prevozom, prljavijim, zagušljivijim i bar duplo jeftinijim. Maležani su bili u kalupu sa ostatkom komšiluka, nasmejani, gostoljubivi i skloni sitnim lopovlucima jer se na svakom turisti vredi obogatiti. Preko noći, naravno. I odmah u ovom kratkom uvodu, priznaću vam, moja podsvest je sve živo omanula.
Opet, kao i u par navrata ranije, ovo putovanje je totalno neozbiljno planirano. Naša posvojena ćerka iz Italije je zvala, da javi da stiže u naš komšiluk na ronilačku obuku. Pitanje je bilo hoćemo li da joj se pridružimo na Tiomanu ili da ona bukira let preko Singapura. Kako mama i tata vole da skitaju, jasno je bilo da ćemo se i mi za put spremati. Tioman je ostrvo na svega 2-3 sata autobusom od Singapura + 1-2 sata brodom. Kako je put ugovoren još negde krajem februara, imali smo dovoljno vremena za razrađivanje plana. Već negde na početku smo odlučili da ukombinujemo posetu nekom Nacionalnom parku na glavnom kopnu, sa par dana na Tiomanu. Ta ideja nas je držala do četvrka uveče, jednim danom pred planirani put.
Ne sećam se više ni gde smo skitali taj dan posle posla, ali na putu kući krenemo da se preslišavamo šta sve treba da spakujemo za sutrašnji put. To veče je bilo sparno. Pretoplo. Znoj mi se slivao niz leđa. Haljina lepila za telo. Sve što mi je bilo u glavi u tom momentu, bio je bazen u koji ću da se bućnem čim se vratimo kući. I litre vode koje ću da ispijem. I u takvom jednom momentu, Miljan mi postavi pitanje:
– Šta ćeš od obuće da nosiš?
Obuća, pomislih zbunjeno. Onda krenuše da ni se motaju po glavi slike čarapa, planinarskih cipela, dugačkih nogavica (jer prašume su pune pijavica), vreća za spavanje, ranca na leđima. Prestrašeno ustuknuh.
– Obuća? – ponovih polako
– Po ovoj vrućini sve ove slike što mi se motaju po glavi liče na strašno mučenje i najgori horor.
Pogledah ga gotovo molećivim očima.
– A da preskočimo to planinarenje po Maleziji? Da se koncentrišemo samo na ostrva? A?
Na to moj dragi krenu da se smeje.
– Pa šta bi s planinarenjem, ti si ta koja ga je htela od početka?
– Znam, ali sad te cipele. Vidi kako mi prstići uživaju u japankama. Oni neće da ih zavijam u čarape i guram u cipele.
– Šalim se. I meni se ne misli o cokulama na ovoj vrućini.
Tako je jednoglasnom odlukom put pomeren na subotu ujutru i planinarenje izbačeno sa liste.
Druga promena plana nastupila je dok smo lenčarili na tiomanskoj plaži. Ja malaksala od posledica najgoreg trovanja hranom u poslednjih par godina, a Miljan sa upalom uveta. Bila je sreda, već drugi dan zaredom da smo oboje kilavi. Moje stanje se menjalo na bolje, ali Miljanovo uvo nas je definitivno sprečavalo da planiramo ponovne zarone. Odlazak na neko od susednih ostrva je značilo silno gubljenje vremena zbog loše konekcije brodovima.
– A šta misliš da odemo za Kuala Lumpur? Možemo da proverimo letove možda ima nešto jeftino u nedelju uveče za Singapur. Sutra se iscimamo busom do KL-a, i imamo produženi vikend tamo?
– Ajde!
I zaista, nađosmo i jeftine karte za Singapur i jeftine hotele u KL-u. Još jedna, na prečac donesena odluka o promeni plana puta. Ovakve promene su obično znak da ćemo se na putu provesti bolje nego što smo planirali.
Malezija nas je iznenađivala na svakom koraku. Čim smo prešli granicu, i krenuli ka Tiomanu usledilo je prvo iznenađenje. Plantaže palmi, svuda oko nas. Pretpostavljam da je nekada, na tom silnom prostranstvu bila prašuma. Od Singapura, do Mersinga (u kojem se hvata brod za Tioman) nižu se plantaže s palmama. Ne znam tačno koje voće raste na tim silnim palmama. Još uvek nije sezona, pa je meni s palmama neiskusnoj, teško pogoditi. Razmišljam da se uputim kroz te palme u toku berbe, da vidim šta to komšije sade. Pomalo me podseća na Vojvodinu. Kad se krene autoputem od Mađarske, ka Beogradu, sve njiva do njive. Gde god doseže pogled, oranice. Tako i ove malezijske plantaže. Ne možeš proći kroz svu tu kultivisanu zemlju i ne pomisliti, kako bukvalno jedemo ovu našu planeticu. Teške smo štetočine, mi ljudi. U svakom slučaju, nisam očekivala da je Malezija zemlja tolikih plantaža.
Pa i sam taj autoput, i oni kasniji putevi kojima ćemo se voziti do Kuala Lumpura izgledaju više nego dobro. Dobro, kao autoputevi negde po razvijenoj Evropi. Dobro, kao ovi putevi po Singapuru. Iako sam znala da je Malezija zemlja sa najbržim ekonomskim razvojem u regionu, ipak sam ostala zatečena. Ja sam je, kao što već napomenuh, nepravedno zamišljala mnogo siromašnijom i nerazvijenijom.
Smeće je deo svakog pejzaža u ovom delu Azije. Ja sam se toliko navikla na njega da me gotovo i ne tangira više. Više se iznenadim kad tog smeća nema, kao u Majeziji npr. A sem u predgrađima Kuala Lumpura, gotovo da ga nigde nije bilo. Ili ga je bilo u zanemarljivim količinama u poređenju sa okolnim zemljama.
Sem što ne bacaju smeće svud naokolo, Malezijci su i inače vrlo fin narod. Gostoljubiv. Druželjubiv. Sa širokim osmehom i uvek spremni za ćaskanje. I na moje veliko iznenađenje, oni poštuju tuđu privatnost. Ne unose vam se u lice. Ne prate vas u stopu. Ne nutkaju vas ničim. Ne prodaju, niti preprodaju išta na ulici. Ne pokušavaju da vas zavrnu na svakom koraku i povećaju cenu za dolar samo zato što ste turista.
Tamo čak ni taksisti ne kradu. Od našeg hotela do aerodroma trebalo je da uhvatimo metro do glavne stanice, pa odatle brzi voz za aerodrom. U hotelu i oko njega su parkirani taksisti koji vas vozaju okolo za fiksnu cenu, bez taksimetra. Ovde je to lokalni običaj, a ne neka mutljavina. U svakom slučaju, fiksna cena do železničke stanice je bila 25 malezijskih ringita. Na naše negodovanje kako je to previše, taksista nas je pitao jesmo li već kupili karte za ekspresni voz do aerodroma. Jer, ako nismo, on će nas povesti za 90, karte su 35 po osobi, i eto ovih 25 će biti 20. Onako više za sebe prokomentarisah, kako nema šanse da su vozne karte toliko i kako eto bar taksisti u Maleziji lažu. No, ja bih mu te pare svakako dala da smo imali ringite kod sebe. To je i dalje svega nekih 20evra, a aerodrom je stotinak kilometara udaljen od grada. No kako keša nismo imali, zaputili smo se ka metro stanici. Kada smo stigli do famoznog voza koji vozi ka aerodromu imala sam šta da vidim, karta je zaista 35 ringita. No taj voz je definitivno bolje prevozno sredstvo. Vozi direktno, bez među stanica, i put ne zavisi od gradske gužve. Kao i vozovi na metro linijama, sve je vrlo čisto i moderno. Čak i ona razvijena Evropa je jedno 10 godina u zaostatku za Azijom po pitanju metroa.
Ne znam da li svo ovo poštenje i kultura ima veze s tim sa su Malezijci su u ogromnoj većini muslimani. Ja se generalno u muslimanskim zemljama osećam mnogo sigurnije i one mi se čine mnogo čistijim. Doduše zbog te vere, Malezija je nekako zemlja muškaraca. Nekako nije svet, u kome se osećate ravnopravno i bar u fizičkom smislu, u potpunosti slobodno. Verovatno to ima veze s tim što se žene nekako uvek zajedno drže i tako su sve naizgled, smerne. Nisam okolo viđala mnogo nindži zavijenih od glave do pete u crno. Ali žene su mahom u dugim haljinama s dugim rukavima i maramom na glavi. Osećala sam se razgolićeno i neprijatno zbog prekratke suknje i golih ramena. Za sve je kriv taj loš plan s početka. Mislila sam da ćemo biti na ostrvima konstantno pa sam ponela samo letnje haljinice. Kuala Lumpur nije bio u planu. Mislim, nije da nema okolo polugolih turistkinja i lokalnih Kineskinja i da budem iskrena, nisam primila ni jedan prekoran pogled. Ali, ipak mi nije bilo baš najprijatnije. Posle Singapura gde je ljubakanje, držanje za ruku, maženje i sl. sasvim normalna pojava. Osećala sam se krajnje neprijatno što toliko pokazujem svoju naklonost Miljanu. Konstantno sam razmišljala o održavanju našeg kontakta u granicama pristojnosti. Tek u Kuala Lumpuru sam primetila koliko je zapravo za mene prirodno, da tako bez ikakvog razloga, poljubim Miljana, obavijem moje ruke oko njegovog vrata ili struka. O tome obično ne razmišljam, pa mi je u KL-u bilo strašno naporno da se sa svim tim bakćem. U gradskom prevozu Kuala Lumpura, sem hrane, piće, ljubimaca i pušenja, zabranjeno je i preterano intimisanje. Ma šta god to za njih bilo.
Sve u svemu, ako niste preterano mazni i ne pokazujete svoje emocije naokolo bez imalo stida, Malezija će vam se definitivno kao zemlja svideti. Gotovo dođe kao odmor posle sve one buke, galame, vreve, siromaštva, i razbacanog smeća po regionu. Malezijo, eto nas uskoro opet. Prednost je svakako i to što vlasnici srpskog pasoša sa prebivalištem u Singapuru, mogu da dobiju jednogodišnju vizu sa više ulazaka. Te nema maltretiranja sa vizom kao sa većinom zemalja u Jugoistočnoj Aziji.