Grafiti Tajpeija
Izuzetno živo se sećam svoje poslednje šetnje ulicama Berlina. Kraj avgusta. Bilo je toplo. Izuzetno lep dan. Vraćala sam se iz Servantesa. Kao i obično, čekala sam poslednji dan da vratim pozajmljene knjige. Servantes institut u Berlinu je dozvoljavao pozajmicu knjiga na tri nedelje. Ja bih uvek dočekala 21. dan, pre nego što se pojavim pred vratima biblioteke. I nije bilo mnogo razlike kada završim sa čitanjem istih. Kao i u mnogim drugim stvarima, ja sam jednostavno čekala poslednji dan da ispunim svoju obavezu. Doduše, tog puta sam morala malo da poranim, zbog seobe koja nas je čekala narednog dana.
Iz biblioteke sam se spustila, kružnim stepenicama, do prizemlja. I poslednji put bacila pogled na tablu sa reklamama. Iz čiste navike. Nije da sam na njoj ikada, išta, korisno pročitala. Kao i obično, na njoj su stajali oglasi Španaca koji su tražili Nemce, zarad međusobne razmene jezičkih znanja, uz kriglu piva. Podsećali su me na očajničke oglase u kojima on traži nju, ili ona njega. I potajno sam se nadala da će neko, nekada, poželeti da svoje znanje španskog razmeni za komad srpskog. Verovatnoća je bila ispod 0.000000001%, ali to mene nije moglo sprečiti u čitanju tog mora papirića. Često bih prekraćivala vreme, razmišljajući koju bih od ponuda izabrala da su mi nemački ili španski bolji. Uvek bi pobedio neki oglas na šarenom papiru. Nemačka; zemlja u kojoj su mi hronično nedostajale boje.
Put, od instituta do kuće, sam prešla uobičajenom rutom, usput zagledajući nove nalepnice izlepljene po saobraćajnim znacima i semaforima, bacajući pogled na nove grafite i postere. Na jednom delu puta prelazila sam preko ostrva za pešake, tik kraj znaka za polukružno skretanje. Berlinjane nije mrzelo da se saginju ne bi li izlepili nalepnice i po njemu. Pomislih u tom momentu, kako verovatno više nikada u životu neću videti ižvrljaniji grad. I bi mi nekako žao zbog toga. Pojedini delovi Berlina su izgledali, baš onako kako bih ja opremila svoje privatno igralište da sam ga kojim slučajem imala, i da je ono kojim slučajem bilo berlinskih razmera.
Za divno čudo, grafiti mi ne nedostaju preterano u Aziji. Nekako mi ne idu uz ove ljude, mentalitet, kulturu. Doduše, po navici, kad vidim veliki uredno okrečen zid pomalo se štrecnem. Smeta mi ta belina i moram priznati, to su jedini momenti kada se grafita uopšte setim. Za razliku od mene, Miljan baš voli da primeti kako Jugoistočnoj Aziji nedostaju grafiti. Te tako, svaku našu posetu nekom novom azijskom velegradu, prati Miljanova tiha patnja za grafitima. Nije drugačije bilo ni u Tajpeiju.
– Jel ti se sviđa (Tajpeji)?
– Lep je. Nisam ga ovako zamišljao.
– Kao siromašan Tokijo.
– Ne preteruj.
– Pa čekaj, kad smo ono prvo veče izašli iz metroa, sa svim onim svetlima i reklamama nije te podsetio na Tokijo? I one male sporedne uličice? Isti Tokijo.
– Preteruješ.
– Ne! Ne! Odlučila sam. Lepši je od Tokija.
– Daaaaj! Rekla si juče da ne bi mogla ovde da živiš.
– Danas sam pametnija. I iskusnija. Pa pogledaj kako je fenomenalan. Kao Berlin. Čas je sav krš. Čas uglađen. A kao Tokijo ima svuda ove male slatke radnjice. I vidi okolo. Svuda su planine. Ovo je raj.
– Kakav Berlin? Gde su mu grafiti?
– A oni što smo ih videli prvi dan, kad smo tražili policijsku stanicu?
– Misliš ona dva? Dva Marice!
– Pa mora da ih ima više.
– Ako moraš da ih tražiš, onda teško da možeš da meriš Tajpeji s Berlinom.
– Mmmmm…
Izgubih bitku, ali se nisam predavala tako lako. Po dolasku u hotel to veče, prvo sam sela da izguglam grafite u Tajpeiju. Meni nisu nedostajali, ali mi je u tom momentu bilo izuzetno bitno da se Miljan oduševi mojim novim omiljenim azijskim gradom, koliko i ja. I nađoh ga: Ksimen (Ximending). No to mi je nešto zvučalo poznato. Čekaj malo, bili smo tamo. Gubili se okolo po kraju. Ne sećam se doduše da sam ikakve grafite videla. Ponovna pretraga. Ovog puta iskopah i ulice. Malo je reći da sam gledajući Miljanovu oduševljenu facu narednog dana, likovala u svojoj pobedi.
Istina je da su grafiti relativno novija pojava u Tajpeiju, no lepota i poruke koje šalju ne zaostaju ni malo za Berlinom. Istina je i da ih možete naći samo na određenim mestima, tj. u određenim krajevima grada. Doduše to je slučaj i sa većinom drugih metropola. Ko zna, možda u skorijoj budućnosti krenemo ponovo u posetu Tajpeiju, samo ovog puta striktno u lov na grafite. Do tada uživajte u slikama onih na koje smo slučajno ili namerno naleteli prilikom prethodne posete.
