Ala vreme leti!
Kao da sam juče pisala onaj prvi post iz Singapura.
A od tada, do danas, toliko se stvari izdešavalo, toliko sam neobičnih predela videla, toliko zanimljivih i novih ljudi upoznala, da mi se čini da sam sa svim tim materijalom komotno mogla deset života preživeti. Po prvi put stojim na istom mestu, na kojem sam pre dve godine bila, bez ikakve želje da se odavde mrdam u skorije vreme. Ta me činjenica toliko fascinira da sam odlučila da napišem post o Singapuru, dve godine kasnije.
Pokušaću da odstranim sve svoje sitne, privatne sreće, zadovoljstva i uspehe, u nadi da realno sagledam ovaj grad, tj. državu. Ne osporavam činjenicu, da sam na istom mestu, bez želje da bilo gde odlepršam, upravo zbog tog spleta okolnosti koje su dovele do toga da se osećam zadovoljno. Ali ne želim da to stavljam u fokus, jer sreće treba sebično čuvati za sebe, daleko od očiju javnosti, skladištiti na sigurnim mestima i pomalo troškarati kad dođu teška vremena. Recimo samo, da Nemačka nikada nije doživela post 2, 3 ili 5 godina kasnije, jer se zbog svog privatnog nezadovoljstva nisam mogla distancirati od te države, niti bilo kog njenog grada i sagledati ga bez gorčine. Uvek mi se činilo mnogo teže da ostanem pribrana i neutralna pod naletom nesretnih, nego sretnih okolnosti.
Odakle krenuti? Možda upravo od tih prvih fascinacija Singapurom?
Crni, žuti i beli, ili kako i zašto je rasno podjebavanje u Singapuru politički korektno
Rasna ćapliskanja, scena 1.
Jedno od obaveznih pitanja na gomili dokumenata u Singapuru je rasa. Kad sam prvi put videla to polje, ostadoh zbunjena.
– White? (Bela?) – upitah službenicu
– Caucasian (Evropeidna) – ispravi me ona, uz smešak
Tada sam saznala, koje sam rase po prvi put. I dok sam za izraz Caucasian negde već i čula, silno sam se iznenadila prevodom na srpski.
Rasna ćapliskanja, scena 2.
– Ovo je miran kraj, nema puno dece. (Odkud joj ideja da bi nama smetala deca ne znam.) Uglavnom su svi mladi parovi, stranci. Ovde bi bili među vašim ljudima.
– Našim ljudima?
– Pa da, belim, visokim… – dodade uz podjebavanje, metar i žilet visoka Kineskinja
– Hehehe, nikako ne bi valjalo da smo među niskim i žutim – prihvatih zajebanciju
Rasna ćapliskanja, scena 3.
– 12 sati AM/PM ili 24h? – upitah klijenta
– Pa ne znam, 24h valjda. Kinezi su to, oni su dobri s matematikom nek računaju.
– Hahaha, to baš i nije politički konkretno.
– Hehehe, ma OK je. Ja sam Kinez, ja to mogu da kažem.
Rasna ćapliskanja, scena 4.
Pank koncert. Svira američki bend. Stojimo sa pevačem ispred kluba.
– Ja nikad nisam video ovu boju kože ranije. Ko su ovi ljudi? – reče pevač, vidno fasciniran publikom
– Malajci, poreklom iz Malezije. Nego, ja sam mislila da su Amerikanci naviknuti na šarenolikost rasa.
– Neee, ne ovako crnu nijansu ja još nisam video.
Mogla bih ovako u nedogled. Ovakve scene su česte. Kad smo došli, nisam primećivala finese. Mnogi narodi izgledaju slično, za naše, neistrenirano oko. Posle dve godine gotovo sa sigurnošću mogu da prepoznam: Kineze iz Singapura, Kineze iz Kine, Malajce, Tamile, Bengalce, Filipince, Javance. Kinezi su se najviše mešali sa drugim stanovništvom, te zapravo ima i puno mešanaca, najviše između Kineza i Malajaca. Doduše, njihov tačan broj se ne zna jer se na popisu mogu izjasniti samo kao Kinezi ili Malajci.
I dalje, singapursko stanovništvo je nacionalno raslojeno. U pojedinim delovima grada dominiraju pojedine etničke grupe. Posebno oko arapske, kineske i indijske četvrti. Mada, ne samo tamo. Singapurska vlada ne forsira direktno homogenizaciju stanovništva, ali postoji nekoliko mera koje se sprovode kako bi se održala jednakost. Bar prividno. Oni zapravo svi imaju ista prava, da se obrazuju na svom maternjem jeziku, i praktikuju svoje religijske običaje. Vlada, redovno pumpa pare u umetničke institucije, izdavačke kuće itd. koji organizuju dešavanja, štampaju knjige, snimaju filmove ili prave muziku na zvanično priznatim jezicima, malajskom, tamilskom i mandarinskom. Engleski, kao četvrti, zvanični i jedini jezik koji se koristi u pravnim poslovima, se uspešno održava sam po sebi. Naime, upitan zašto je uveden engleski kao zvaničan jezik, prvi premijer Singapura je svojevremeno izjavio da je iz raskida sa Malezijom naučio da etnička većina ne treba i ne sme da vlada, te da umesto da izabere mandarinski kao glavni zbog dominantnog broja Kineza, engleski se činio mnogo boljim izborom. Tome treba dodati da je tadašnji premijer imao jasnu sliku pre 50 godina gde želi da vidi svoju zemlju, i bilo mu je jasno da će forsiranje engleskog na duge staze doneti Singapuru prednost ako želi da privuče strani kapital. Koliko je premijer verovao u ono što je izrekao o Singapurcima i ravnopravnosti svih naroda, ili je samo bio dobar manipulator, teško je reći.
Singapurska vlada poseduje najveći deo nekretnina na ostrvu. Slično nekadašnjim stambenim fondovima u bivšoj Jugoslaviji, na ovom ostrvu se trude da svako ima krov nad glavom i isti plaća srazmerno svojim primanjima. Da bi izbegli stvaranje siromašnih i bogatih naselja, etnički obojenih naselja itd. ove zgrade imaju određene kvote koje su srazmerne primanjima i etničkoj strukturi. Te tako, u svakom stambenom bloku možete naći Singapur u malom.
Singapur na svojoj listi državnih praznika ima jednak broj dana predviđen za budističke, hindu i muslimanske verske praznike. Tri dominantne lokalne vere.
Sve ovo je tako na papiru. Stvarnost izgleda malo drugačije. Ali poenta je da je singapurski model totalno drugačiji od onog koji sam videla u Nemačkoj npr. U Singapuru se ne trude da od svakog naprave uniformnog Singapurca, nego da pravno bar svi budu jednaki. Da bi ste bili Singapurac, ne treba da budete određene rase, nacionalne pripadnosti ili veroispovesti, niti treba da pričate samo jednim određenim jezikom. U školi decu ne uče ovim vrednostima, niti pokušavaju da ih homogenizuju metodama tipičnim za evropske zemlje. Kako je uticaj orginalne etničke zajednice jak, primetićete često paterne u ponašanju, interesovanju, itd. određenih grupa. Primetila sam tako da sa Malajcima imam najviše sličnih interesovanja, jer ih najčešće srećem na kulturnim, muzičkim itd. dešavanjima. Za njima slede Kinezi, mada u daleko manjoj meri. Sa Indijcima se najmanje podudaram.
Ovaj Singapurski model dovodi do toga da ćete se jako prijatno osećati kao stranac, jer niko neće forsirati svoju kulturu na vas. Niko neće očekivati da se uklopite u njihove rasne, nacionalne ili verske kalupe. Naprotiv, često će podrazumevati, da bi vas time ugnjavili. Za one, koji imaju strasnu želju da se u(s)klope sa domaćinom, ovo može biti izvor frustracije. Za one druge, koji vrednuju svoju nezavisnost i individualnost, ovo će verovatno doživeti kao ogroman plus. Meni lično, izuzetno prija jer u Singapur nisam došla da postanem Singapurac.
Stoga, politička korektnost koju prosipa zapad i način na koji to čini, ovde nema nikakvog smisla. Kinezi su mali i žuti. Mi smo veliki i beli. Indijci su crnpurasti a Malajci tamnoputi. Kose oči su slatke, i to je ovde sasvim OK.
Sunce, sunce, suuuuuuuunceeeeeee… i vlaga… i sve ostalo što uz to ide
Singapur je skoro na ekvatoru. Zato ovde sunca ima na pretek. Sunce je uvek napolju već pre sedam, i ode do sedam uveče. Cele godine. Nema dugih dana. Nema kratkih dana. Uvek je toplo. Uglavnom je toplo i vlažno. To znači da je naša evropeidna kosa uvek čupava i frćka se kao blesava. Ali zato sve svoje kreme i kremice za telo slobodno ostavite u svojim hladnim i suvim zemljama. Ovde će vam koža uvek biti vlažna i sveža. I smrdljiva. Jer ta vlaga i svežina su posledice znojenja. Ja nisam znala da mogu da smrdim kad se oznojim dok nisam došla u Singapur. Sad znam. I naučila sam to jedne od prvih večeri nakon našeg dolaska. U toku noći sam zavukla ruku pod jastuk, i nekako završila sa nosom naslonjenim na pazuh. Probudio me sopstveni smrad. No, vlaga je definitivno nešto na šta evropeidna rasa nije navikla. I većini brzo presedne. Zapravo, da budem sasvim iskrena, ne poznajem nikoga sem mene same, ko bar ponekad ne pomisli na zimu i sneg, na promenu godišnjih doba, ili duge letnje dane. Tako da je velika verovatnoća, da će vam svako sem moje malenkosti, bar jednom, ako na sa jedom, ono sa slatkom setom spomenuti kontinentalnu klimu.
Ta silna vlaga i toplota su prilično nezgodne ako imate probleme sa disajnim organima. A nisu spašeni ni oni sa proširenim venama. Naime, moje su podivljale od kada smo ovde. Nisam sigurna, kako utiče na druge hronične i nasledne bolesti. Doduše, oni sa polenskim alergijama konačno će moći da dišu sa punim plućima u Singapuru. Sem, kada u Indoneziji zapale šume, a vetar krene da duva od zapada ka istoku.
Kišnu sezonu imamo dvaput godišnje, ali ona koja donosi rashlađenje, od 2 stepena, pada u novembru i decembru. Pljuskovi su u tom periodu česti. Ali obično traju kratko. Prate ih jake grmljavine i ne retko oglasiće se sirene, da treba da se sklonite pod neku nastrešnicu. Singapur je toliko uređen grad, da su čak i ti gromobrani strateški raspoređeni tako, da gde god da se nalazite, neki će vam biti dovoljno blizu da se pod njega, nakon sirena, sakrijete. Posle kiše, sva ta voda, u roku od pola sata ispari. Ako ste napolju imaćete osećaj, da sa tom vodom isparava i sva tečnost iz vas. Poprilično je neprijatno.
Sunce doduše svaki dan sija. Jednom se desilo da je dva dana zaredom nebo bilo sivo i oblačno, i da je kiša baš uporno padala. Ako broj sunčanih sati utiče na vaše raspoloženje, Singapur ozbiljno konkuriše za najbolju zemlju za život. To se menja kad već pomenuti Indonežani krenu da pale šume po Sumatri a vetar duva u našem pravcu. Ove godine je ovaj nesrećni događaj zabeležio svoj rekord, te smo dva meseca živeli u oblaku dima. Singapur je mirisao na spaljeno drvo. Vidljivost je bila smanjena, a odsustvo plavog, čistog neba me je dovodio do ludila.
To sunce i ta vlaga, utiču i na ovdašnje zelenilo. Tropske šume su egzotične. Po lijanama se veru majmuni. Po stazama razvlače gmizavci. Leptirići lete posvuda. Ali, tropska šuma ne miriše kao kontinentalna, niti nudi istu svežinu. Toliko je gusta da kroz nju bez satare ne vredi ići. Po divljijim parkovima zato možete hoditi samo utabanim stazama. Doduše, Singapur ima velike uređene parkove, i sa ponosom ističe kako je najzeleniji grad. Svo to zelenilo je sređeno i urbano. Sa ovom gustinom naseljenosti, drugačije i ne može biti. No ti njegovi parkovi predstavljaju prava mala, tehnička čuda. Te bašte same proizvode svu energiju koja se potroši na njihovo održavanje. U njima su “sakrivene” fabrike za reciklažu. Singapur je toliko daleko odmakao u reciklaži otpada, da od kanalizacije prave pijaću vodu.
Opet, ne treba se zanositi previše. I dalje je jedan od najvećih potrošača energije u svetu i reciklaža za nivou domaćinstava praktično ne postoji. O broju plastičnih kesa koju dobijete u prodavnici, može se roman napisati.
Zbog sve te vlage sve propada brzinom svetlosti. Stanovi koji su svega desetak godina stari, izgledaju gore nego one predratne zgrade po Beogradu. Bubašvaba, mrava, osica, moljaca i komaraca ima na pretek. Komaraca doduše još i najmanje jer ih konstantno prskaju. A svoju muku s bubašvabama sam opisala u već nekoliko postova. Doduše, nakon dve godine sam već otkrila patern i zakonitosti koji vladaju u ovom svetu insekata. Mrave je lako istrebiti najobičnijim klopkama koje se mogu kupiti u supermarketima. Nestaju u roku od par sati. Osije gnezdo ćete naći samo ako živite na nižim spratovime, često i u samom stanu. Mada, češće na prozorima i terasi. Kad osica nije tu, prosto ga sastružete nožem. Za bubašvabe nema pomoći ako se jave oko vlažnih mesta, cevi koje kaplju, neprovetrenih prostorija. Ako ste u novim zgradama, na visokim spratovima, večina ovih gamadi neće biti u stanju da do vas dopuzi ili doleti.
Beton, staklo i ostala građevinska i arhitektonska čudesa
Beton, asfalt i staklo. Ono pomenuto sunce, vlaga i vrućina. Sve to zvuči kao jako loša kombinacija. Moj prvi utisak o Singapuru je bio da je poprilično ružan i nehuman grad. Autoputevi su svuda. Široke saobraćajnice, bez pravog hlada. Zbog dobrog gradskog prevoza i propisane starosti automobila, ne smrdi na izduvne gasove, ali je nivo buke nesnosan za prosečnog Evropljanina. Bilo mi je izuzetno zabavno da šetam po centru grada, među visokim neboderima, da prelazim preko neverovatno lepih pešačkih mostova, gubim se po podzemnim tunelima koji spajaju metro stanice i šoping molove. Na neki način me je istovremeno fasciniralo i činio mi se odvratnim. Najviše, u zavisnosti od toga, koji je dan ili deo dana u pitanju i koliko je napolju stepeni. Ubrzo sam otkrila delove grada sa kolonijalnim kućama, uskim ulicama, pretrpane malim, porodičnim restoranima, fensi kafićima ili prodavnicama. Naselja poput već pomenutih etničkih četvrti: arapske, kineske, indijske, takođe neka nova: Gejlang, Katong, Tandžong Pagar, Tiong Baru, Holand Vilidž. Sva ta naselja su bila kao ostrva sa blagom skrivena među nepreglednim blokovima stambenih zgrada i autoputeva. Te stambene zgrade ili su državne i podsećaju na one sa Novog Beograda, ili su privatne i liče na eksluzivne resorte u kojima uz stan dobijete i bazen, sa par propratnih sportskih terena. Nijedan vodič vas neće odvesti u ove delove grada. I Singapur je jedan od retkih gradova u kojem čovek mora provesti podosta vremena pre nego što otkrije njegove skrivene kutke. Najteže od svega mi je bilo, da se naviknem na činjenicu da ne mogu svuda peške. Da nekim danima vlaga i užareni asfalt mogu toliko da me iscrpe, da se gotovo zanesvestim. Da nosim sa sobom vlašu vodu. Onu veliku, od litar i po, mala ne rešava problem.
Zaključak? Nema ga. Ili će vam biti lep ili će vam biti najružniji grad na svetu. Ili ćete ga mrzeti, ili ćete ga voleti. Sigurno je jedino da ravnodušni ostati nećete.
Ljudi… svuda oko vas… često će vam se i na glavu popeti
Ne znam više koliko nas u milionima ima na ovom ostrvcetu. Čini mi se da svaki mesec dodaju po još jedan milion. Čisto da nam se nađe. Azija je to. Prva stvar koju osetite, posebno u Jugoistočnoj Aziji je odsustvo slobodnog prostora. Sve je skučeno, malo i minijaturno. I ljudi su svuda. Poput, već pominjanih, bubašvaba. Svuda neki zvuci. Mirisi. Boje. Graja. Sve je izuzetno živo, šarenoliko, užurbano. Ako ste u metrou, držite se klasičnih stepenica, inače bi na pokretnim, poput mene, mogli konačno otkriti čari klaustofobije. U šoping se ne ide vikendom, a nedeljom najbolje ne izlazite iz kuće. Nemoj posle da bude da vas nisam upozorila.
Za neke stvari će vam trebati jak stomak
Iskreno, nekoliko stvari me je izuzetno nasikiralo u Singapuru.
Prvo, broj služavki. Procenjuje se da ih je oko 300.000. Njihovi uslovi života i zlostavljanja koja trpe. Lakoća s kojom ljudi prihvataju ideju da je OK da ti neko biće živi sa tobom u kuću, a da ga ti tretiraš drugačije nego ostale ukućane. Da spava na podu ili prostoriji bez prozora. Da ne jede za istim stolom kao ti. Da radi 24h svakog dana sem nedeljom. Da podiže i vaspitava tvoju decu. S oproštenjem, koji si ih k…. onda pravio i rađao?
Drugo, broj prostitutki. Za razliku od služavki, koje srećete svuda, prostitutke u ovom uređenom gradu, srećete samo na mestima za to predviđenim. A ima ih raznih, starih, mladih, domaćih, uveženih, ukradenih, batinama, pretnjama, bednim životom, ko zna kakvim drugim problemima porobljenih. Neke, tradicionalno po ulicama šetaju. Druge su zarobljene u fensi ili raspadnutim bordelima. Razlike nema. Ostaje pitanje, zašto je u ovom veku to društveno prihvatljivo?
Treće, mirisi po hoker centrima, tj. ogromnim molovima u kojima se prodaju raznorazna jela. Nastali tako što se singapurskoj vladi činilo da je priprema i prodaja hrane na ulici nehigijenska rabota. Pa su sagradili ogromne hale, opremili ih stolovima i stolicama i minijaturnim kuhinjama. Na svu sreću, stomak mi je za ovaj deo pod tri za dve godine ojačao, te poput lokalaca mogu da napunim tibu đakonijama za male pare.
Birokratija… to je ono što smo ostavili Evropljanima… ali bič smo zadržali
Jednom mi je Miljan rekao kako je Singapur kao neka dobro organizovana, efikasna firma. Uopšte ne liči na nešto što bi čovek nazvao državom. Sve je zasnovano na protoku novca, održanju konstantnog rasta, prilivu kapirala. Singapurci imaju jednaog boga koji je iznad svih ostalih bogova: novac. U takom svetu, birokratija nema svoje mesto. Ne smarate se na šalterima, ne visite po kancelarijama, ne ispunjavate more papira, samo zarad zadovoljavanja neke procedure. Ono što se ne može završiti za sat, nije ni vredno počinjanja. Bar se tako čini običnom čoveku. Jedna poznanica, lokalka, mi je rekla kako je u Singapuru sve lako, ako nešto sjebeš dobiješ opomenu. Ako sjebeš opet, platiš kaznu i ideš dalje.
U ovoj državi sve se svodi na prost princip nagrađivanja i kažnjavanja. Zabrane i kazne su svuda jasno istaknute za potencijalna zlodela koja možete učiniti. Ako hranite majmuna platićete kaznu. Ako jedete ili pijete u prevozu, i mnogo veću. Ako se parkirate na pogrešnom mestu, pređete ulicu na crveno ili učinite bilo kakav saobraćajni prekršaj očekujte da vas baš opale po novčaniku. Za vandalizam, švrljanje po javnoj imovini, bilo kakvo uništavanje iste, krađu, ili ne daj bože neko veće zlodelo, uz zatvorsku kaznu dobićete i šibom po guzi. Šibaće vas iskusan šibadžija, a posle toga će rane da vam leče u bolnici. O državnom trošku. I to vam ulazi u rok službe.
Deca se ovde šibaju od malih nogu. Ako ih pošaljete u državnu školu, ne bi trebalo da vas iznenadi staromodno kažnjavanje. Batina je iz raja izašla. Bar tako u Singapuru veruju. Šibe možete kupiti i u prodavnici. Doduše, one prikladne za decu. Prodavci kažu da prodaja raste pred ispitne rokove.
Jedna od čuvenijih zabrana je ona vezana za žvake. Mada, ne postoji kazna koja vas sprečava da jedete žvake, samo iste ne možete kupiti ili prodavati u Singapuru. Postoji izuzetak, ali za to vam treba lekarsko odobrenje.
Lično, ja ne nalazim ni jednu singapursku zabranu besmislenom, ili mnogo drugačijom nego u Evropi. Razlika je samo što se ove singapurske redovno primenjuju. I koriste “malo” rigoroznije metode. Ali, sudeći po krajnjem rezultatu, čini se da su delotvorne.
Bolje živjeti sto godina kao milijunaš, nego sedam dana u bijedi!
U ovoj bi se rečenici možda mogla sažeti životna filozofija većine stanovnika. I to pre došljaka, nego lokalaca. Posebno onih koji rade za finansijske institucije. Singapur je skup grad i troškovi su ogromni. No, ni primanja nisu za zanemariti. Ako nemate stalno boravište, nego živite u Singapuru na osnovu radne vize nameće vam se jedan specifičan životni stil.
Prvo, moraćete da živeti u privatnim zgradama, opremljenim svim onim fensi stvarima zbog kojih ćete imati osečaj da živite u hotelu. Ne kažem da je nemoguće iznajmiti sobu ili stan u državnoj zgradi, samo je manje verovatno da ćete to uraditi. Dakle, prvo se osećate čudno zbog tog luksuza. Sam stan može biti u gorem stanju nego većina evropskih, ali sve ostalo samo pospešuje tu iluziju ekskluzivnosti.
Hrana je ultra jeftina u odnosu na standard. Često ćete jesti napolju. Lično, ja nisam neki ljubitelj tog klopanja van kuće, ali opet završim sa bar tri-četiri posete restoranima, ili pomenutim hoker centrima nedeljno. A gde je prejedanje van kuće, tu je i društvo, i koje pivce i osećaj da ste svako malo u nekom provodu. Češće neplaniranom, nego planiranom.
Pošto je Singapur mali, vama je dosadno, letovi su super jeftini, a zemlje u regionu nekoliko puta siromašnije, svako malo ćete sesti u avion da skoknete do neke egzotične plaže ili azijskog urbanog velegrada. Naime, ne postoji deo meseca/godine u kojem vi ne možete skoknuti do sunčane plaže na letu kraćem od dva sata.
Sve ovo doprinosi osećaju lagodnog, džabalebarskog, bezbrižnog, luksuznog života. I iskreno, samo ako isti sebi možete da priuštite, Singapur vam se može učiniti zanimljivim mestom za život.
I na kraju…
Pokušala sam ovim postom, da neutralno predstavim život u Singapuru. U tome apsolutno nisam uspela, jer moj stav vrišti iz gotovo svakog pasusa, a u nekima se nisam ni mogla obuzdati.
Mi smo u toku protekle dve godine imali more gostiju u poseti. Nekima se Singapur dopao, nekima nije. Različiti ljudi su pojedine stvari doživljavali totalno drugačije. Te je tako jedna gošća zaplakala od silnih emocija kada je videla Gardens by the Bay jer joj se to učinilo najgrandioznijim ljudskim delom. Druga je ostala totalno ravnodušna. Jedna gošća je tako oduševljeno biciklala duž istočne obale, druga je smatrala da ništa ružnije nije videla. Jedan gost je čak razvio rutinu, te svaki dan vozio Miljanov bajs uz pomenutu obalu. Jedna je smatrala da je lokalna hrana odvratna, druga se u njoj davila. Jedna je pak bila oduševljena metroom. Neki klinci stonim fudbalom i fliperom, neki pogledom za trideset i kusur sprata. Nekima je moj omiljeni akvarijum bio razočarenje, drugima oduševljenje. Dok su jedni obožavali indijsku ili kinesku četvrt, drugi su ih iskreno mrzeli.
Nije mnogo drugačija situacija ni sa onima koji su u Singapuru živeli ili u njemu još uvek žive. Neki ne mogu da smisle vreme, drugi hranu. Neki se ubiše tražeći posao, drugi su ga našli za dva dana. Nekima smeta lokalna kultura, drugi su istom impresionirani. Neki Singapur vide kao frigidan grad, bez mnogo kulture i života. Neki se nikada bolje nisu provodili.
Hiljadu ljudi, hiljadu ćudi, i isto toliko različitih mišljenja.
Te za kraj evo liste koje to stvari mene lično izuzetno vezuju za ovo mesto:
– Broj sunčanih sati u Singapuru. Tmurno nemačko nebo je ostavilo ozbiljne posledice na moje mentalno stanje.
– Lakoća putovanja po regionu i niske cene letova.
– Azija je mnogo veća i šarenolikija nego što sam je iz Evrope mogla zamisliti. I živeći u Singapur, posredno i neposredno mogu otkrivati ceo taj svet.
– Sve alternativno nije u modi. Pank koncerti su prazni, kad odem na neki osećam se kao ona klinka što je išla na svirke sa pedest ljudi. I to je strava, da se razumemo.
– Sva dešavanja kulturna i umetnička koja su po mom ukusu, su slabo posećena, pa imam utisak da sve to postoji i/ili je organizovano samo za mene.
– Singapurske knjižare i biblioteke su čarobne, i u njima se nalazi ogromna količina materijala na jeziku koji razumem.
– U singapurskim bioskopima mogu da gledam japanske dugometražne crtaće.
– Ogroman broj poslovnih mogućnosti za IT svet.
– Nepostojanje birokratije.
– OK je biti stranac.
– Imam beskrajan osećaj lične slobode i širine, iz gore navedenih razloga.
Joska
Posto si zivela u Nemackoj i Singapuru da li mozes da kazes gde fakultetski obrazovani ljudi (lokalci) vise zaradjuju?
Marica
Ćao Joška,
Ogromne su razlike u zavisnosti od toga šta si studirao i u kojoj si industrijskoj grani zaposlen.
Konkretan primer ti mogu dati za IT profil u različitim industrijama.
IT profil u IT industriji bolje zarađuje u Nemačkoj, nego u Singapuru.
IT profil u finansijskoj industriji, zarađuje bar 50% više nego isti profil u IT industriji. I bolje zarađuje generalno u Singapuru.
Kako lokalci zarađuju, pojma nemam. Ali, doživela sam da mi se Singapurci žale da su stranci bolje plaćeni, a u Nemačkoj su stranci kukali da su Nemci bolje plaćeni. Poredeći plate sa lokalcima koje privatno poznajem, ni jedna ni druga tvrdnja mi se nisu činile istinite. Što ne znači da nisu, jer mi smo uvek radili za strane, a ne za domaće firme. Nemam iskustva kako je raditi u tipičnoj nemačkoj firmi ili tipičnoj singapurskoj firmi.
Joska
Cao Marice i hvala na odgovoru.
Znam da su stranci u IT u Nemackoj (balkanci, rusi,…) vise placeni nego stranci u Singapuru (indijci, filipnci….), zato sam mislio da uporedimo bas lokalce.
Kako procentualno stranaca u Singapuru ima vise cini mi se da oni guraju prosek plate na dole.
Sve statistike o platama na netu, ne uzimaju u obzir da li si loklalac ili ne.
Milan Djuric
Hi Marice,
Slucajno sam naisao na tvoj post o bureku u Singapuru i nasatvio da tumaram po tvom blogu 🙂
Pre nekoliko mesesi smo se doselili iz Japana u Singapur.
Interesuje me da li ste ti i Miljan jos uvek tu?
Pozz,
m
Ana
cao marice, ostavila sam e-mail adresu, pa ukoliko bi mogla da me kontaktiras mnogo bi mi znacilo, posto sam trenutno u procesu viziranja za Singapur pa su mi hitno neophodne neke informacije.
Hvala unapred,
Ana
Ivana
Cao Marice,
Da li mozes da mi das neki savet gde aplicirati za poslove u Singapuru?
Hvala puno unapred.
Marica
Ćao Ivana,
Da budem iskrena, ne znam šta da te posavetujem.
Lokalno, dva najpopularnija sajta su: http://www.jobstreet.com.sg i http://www.stjobs.sg
Mi doduše ne tražimo poslove tako.
Moj muž je u opisu svog profila na LinkedIn-u napisao da traži poziciju u Singapuru, pa su rekruteri kontaktirali njega. Ja sam moj posao našla na preporuku. Ali, uzmi u obzir da mi oboje imamo silne godine iskustva rada u inostranstvu i često se selimo, što je plus u ovom slučaju. Takođe, ne znam koliko je metoda sa LI-om praktična, ako nemaš dobar profil, tj. ako te rekruteri sa LI-a ne cimaju često.
Jelena
Bas dobro sloziti utiske posle nekoliko godina, to retko ko radi.
U Singapuru 5 dana provedosmo 2001, u septembru, igrom slucaja produzili boravak, jer nije bilo bezbedno da se ode u Indoneziju gde se slavio napad u NYC tog septembra, pa ostasmo u Singapuru duze. 5 dana mi bese dosta, disanje na skrge, ta vlaga koju necu da zaboravim, ali ni jedenje u tim grupicama kioska sa stolicima, piletina isecena satarom sve sa kostima i prvi put kineske pekare, prhke buhtle od belog brasna.
Da li postoji infantilizacija domaceg stanovnistva ili o tome ne sme da se pise?
Marica
Treba vremena za singapursku vlagu. Čak i posle pet godina nama ponekad zafale škrge. Čovek, živeći dugo ovde, prvo nauči da oceni kad se ide napolje i na koji način 🙂
A o infantilizaciji domaceg stanovnistva; ja taj fenomen nisam primetila. Ne znam u kom aspektu, na šta tačno misliš? Kako bi se to upšte manifestovalo?
Jelena
Negde sam davno citala, a mozda gresim, da postoji trend da se oblacis u decjem fazonu, devojke koje izgledaju kao devojcice, mladici koji takodje prate tu neku ‘cute’ modu, da to u principu odgovara vladi. Sto manje odraslog razmisljanja, zivot bez kritike.
Mozda je to vise u Japanu trend, ili u Juznoj Koreji sa ovim K-Popom, kcerka mi kaze da zvezdama K-Pop nije dozvoljeno da se zabavljaju, da imaju ‘relationships’, sve mora da bude decje i nevino.
Marica
Sad mi je jasnije na šta misliš. Ja tu kawai kulturu nikada nisam doživljavala kao sredstvo zaglupljivanja na nekom masovnom nivou. Više kao manifestaciju gluposti i perverznosti (neke vrste fetiša) koja je proizašla iz vrlo strogog tradicionalnog vaspitanja Japanaca. A onda se to jednostavno raširilo kao subkultura po Južnoj Koreji i urbanim delovima Kine pre svega. K-pop, C-pop i J-pop, pa i većina manga i anima žanrova su joj definitivno najveći promoteri.
Danas je to ogromna grana industrije i kao takva totalno iskrivljena i banalizovana. Ali mislim da je kapital više gura nego vlada, ako je to uopšte odvojivo u modernom kapitalističkom društvu. Tj. ne vidim je mnogo iskrivljeniju, drugačiju nego američki pop, samo što je vizuelno autentičnija.
Iako je definitivno ova kawai kultura popularnija u Singapuru nego u Evropi, ipak je daleko od Japana, Kine i Južne Koreje. Mada, i dalje stoji da su lokalci “drugačiji” nego prosečan Evropljanin, ali nam pre izgledaju feminizirano nego detinjasto. Kozmetička industrija ovde mnogo ozbiljnije shvata muškarce kao potencijalnu ciljnu grupu. I sam ideal lepote je drugačiji usled izraženijih ženskih atributa. Ovdašnji muškarci su ćosavi, sitniji i zaobljeniji u delovima tipičnim za žene kod nas.
Jelena
Setila sam se ovog o Singapuru i autokratiji/demokratiji – procitala sam ovaj clanak koji je vezan za moj omiljeni strip iz detinjstva Alan Ford, ali tema se prosirila na utopiju/diktaturu i pomenu se u tom kontekstu opet Singapur kao radna diktatura. To je ono o cemu sam citala jos negde, ali ne mogu da se setim gde i sto me zanimalo iz ugla nekoga iz te geografije.
https://www.bastabalkana.com/2011/07/alan-ford-strip-i-grupa-tnt-cvecara-u-kuci-cveca-5/
Marica
Zanimljiv članak i osvrt na Singapur.
Doduše, meni izuzetno smeta upotreba reči “diktatura” jer je ona totalno iskrivljena i dobila je jedno novo značenje usled silne zloupotrebe od strane zapada u propagandne svrhe.
Singapur je kao i Jugoslavija bila uglavnom zemlja nepismenih seljaka, bez ikakve industrije, u momentu kad su njom zavladali doživotni vladari (Judoslavija predsednik Tito, Singapur premijer Lee Kuan Yew). Iako se zvanično LKY povuko sa vlasti 1990., ali je i dalje vladao iz senke. Njegov sin je trenutni premijer. U takvim zemljama demokratija, ili bar ono što na zapadu postoji i zove se tim imenom nema nikakvog smisla. Za tako nešto je neophodno razvijeno građansko društvo.
Sličnost je doduše da su obojica bila jednako harizmatična, i mudra da svoju zemlju ne izoluju kao što je bio slučaj sa SSSR, S. Korejom, Kubom… I opet, kao što članak zaključuje, ekonomsko uređenje je presudilo koja će od ovih zemalja preživeti. Treba uzrti u obzir i da je Singapur grad te da ga je lakše uređivati jer je manj. Singapur je zapravo stvarao/gradio svoju industriju i obrazovao svoje stanovništvo, dok se Jugoslavija zaduživala.
Međutim Singapur danas nije ono što je bio sedamdesetih. Singapur je sada tehnički razvijena, moderna država tj.grad. Ne može se u takvom, visoko obrazovanom, razvijenom društvu vlast i pravila nametati nasilno, nerazložno. Za to su sad potrebne suprilnije metode, kojima se savremene “demokratije” služe. U tom smislu Singapur jeste demokratija, ništa drugačija od zapadno-evropske ili američke. Razlika je samo, što poput Srbije, tradicija, tj. “veće staraca” i dalje ima jak uticaj, pa se o nekim stvarima naprosto ne priča ili se one jednostavno guraju pod tepih dok se još jedna-dve generacije
ne zamene. Te tako postoji gomila zakona na papiru, ali iako se ne primenjuju u praksi, niko se ne usuđuje da predloži njihovu izmenu. To su oni zakoni zbog kojih ih zapad uglavnom proziva. Jedina diktatura koja trenutno postoji u Singapuru je diktatura kapitala. 😉
Jelena
Ne mislim da pominjanje diktaturu treba subjektivno shvatati kao napad sa zapada, bez obzira na istorijsku identifikaciju kojekakvih diktatura od strane zapadnih zemalja. I Singapur i Juzna Koreja, a i Japan zvuce kao ekonomije i drustva koja prate taj intenzivni zapadni kapitalisticki model, hajde da ga nazovemo model ‘kapitalisticke diktature’. On sto me interesovalo je da li u tom hiper produktivnom azijskom kapitalizmu postoji mesta za momenat reflekcije, za demokratiju, istinit visepartijski sistem i socijalnu zastitu (porodiljsko bolovanje, zastita ako ostanes bez posla, socijalna briga o starima) ili to vece staraca recimo u Singapuru ide ruku pod ruku sa kompanijama i proklamuje drustvenu disciplinu u ime ekonomskog prosperiteta? Ima li domacih siromasnih? Sta rade oni koji nisu dovoljno pametni, ne mogu svi u bankarstvo ili IT? Da li zive kao beda? Jeste ulozeno je u obrazovanje iz struka i nisu vise u pirincanim poljima sa kupastim sesirima, ali koliko su zaista siroko obrazovani? Koliko se otislo u to futuristicko jurenje za radom pod strahom da ako se punom parom ne radi ode sve u propast? Da li Singapurac nekad sedi i zeva, gleda kroz prozor i sanjari? U Juznoj Koreji koliko sam citala poslase predsednicu u zatvor zbog korupcije, ali i dalje su bogovi velike kompanije, deca uce do besvesti u kramer skolama da udju u SKY univerzitet inace misle kraj sveta, zene nemaju vremena da radjaju, a u Japanu je sve manje emotivnih veza, nema se vremena. Cinilo mi se da samo u Hong Kongu, kao glasne galamdzije studenti idu u demonstracije, za neko pravo glasa.
Marica
Jasno. Zanimljivo da si pomenula Japan, Koreju i Hong Kong. Doduše ne štrajkuju samo studenti u Hong Kongu, štrajkuju oni i po J. Koreji i Tajvanu. Teško je porediti azijske sile sa ostalim svetskim ekonomskim silama. Kolektivizam je jako izražen u Aziji. Briga za druge, rad za druge, žrtvovanje za drugog. Odsustvo individualizma. Jake porodične, tradicionalne vrednosti. Sve to je nezamislivo u ekonomski razvijenim zemljama van Istočne i Jugoistočne Azije. Npr. ovo robovanje radu. Radno uspešni Amerikanci su najradniji ljudi koje sam ja upoznala. Ti ne znaju šta je odmor, ne kao slobodni dani u mesecu, nego kao slobodni sati u danu. Ja nikada nisam upoznala takvog Singapurca. Ali ako pitam bilo kog od tih Amerikanaca zašto toliko radi odgovor će biti vezan za njega samog ili nekog njemu jako bliskog. Ako pitaš isto i najvrednijeg Singapurca i najveću singapursku lenštinu odgovor će biti da radi za nekog drugog i gradi za buduće generacije. Bez obzira da li je zaista tako. Ja iskreno mislim da nije. Ali mislim da to doprinosi tom utisak da samo rade i da se sve svodi na taj rad. Jer oni jesu odgajani da veruju da se sve vrti oko teškog rada; da je neophodno puno raditi, tj. puno biti na poslu. Tu si u pravu.
Ovde sam navela dva ekstrema doduše, evropske zemlje su dosta drugačije. Evropljani i te kako vole svoj zasluženi odmor, a ja bih rekla da su mnogo efikasniji u radu od Singapuraca. Ali, poput Amerikanaca, nemaju nikakvu svest o kolektivnom, zajedničkom, društvenom, porodičnom “žrtvovanju”. Singapurski mozak je zaista totalno ispran tom idejom.
I što se tiče radne kulture; ona je zaista surova. Minimum plaćenog godišnjeg odmora je 14dana ili 12 (nisam sigurna). I većina ne dobija više od toga. Čak ni finansijske institucije neće dati više od 20. S tim da moderne, nove, male firme često imaju polisu da možeš na odmor koliko ti volja. Ili nude određene kompenzacije. Tipa, radiš na državni praznik ili subotom ali imaš dan odmora ekstra. Zbog posla kojim se bavi moj muž često završi radeći par sati subotom, ali zato godišnje ima preko 40dana odmora. Mi npr. to koristimo putujući i odmarajući, ali mnogi lokalci će radije zameniti slobodne dane za ekstra keš.
Postoji Singapur za Singaprce i strance sa stalnim boravištem (oni su praktično Singapurci samo što nemaju pasoš), pa ću ih u nastavku zvati sve Singapurci.
I postoji Singapur za strance sa radnim dozvolama. Ovde spadaju i one mejdice što rade za 600 dolara mesečno i direktor banke koji zarađuje milione. Zbog niskih primanja mejdica nema prava da dovede nikoga u Singapur, a direktor može doseliti užu familiju ili ko god formalno ima pravo na status izdržavanog lica. Ali, sem razlike u primanjima koje nas čine nejednakima u smislu šta možemo sebi da priuštimo od materijalnih dobara i kakav stil života, pravno i socijalno smo jednako obespravljeni.
Singapurci deo svojih primanja odvajaju u fondove koji se koriste za rešavanje stambenog pitanja, socijalno, zdravstveno i penziono. Teorijski ne bi trebalo da postoje beskućnici bez ikakve socijalne i zdravstvene zaštite. Ekvivalenti našim osnovnim i srednjim školama su besplatni. Osnovno zdravstveno osiguranje je besplatno. Vrtići su subvencionirani. Ako se ne varam postoji nešto i kao državni univerzitet i ako ne za dž, verovatno je dostupan lokalcima za male pare. Stanovi se plaćaju naspram visine primanja, itd… Kažem teorijski, jer viđala sam par puta pojedince koji su mi delovali zapušteno, klošarski. Vrlo retko, ali se ne bih kladila da ih nema mnogo više. Opet, mislim da usled tog kolektivizma i tradicionalnog vaspitanja, Singapurci neće tako lako proći kraj klošara i praviti se da on ne postoji što je slučaj na zapadu. Znam npr. da mi je drug Singapurac pričao da imaju neku siromašnu baku na spratu i da je svaki dan druga porodica zadužena za njene obroke. Tj. ona jednom nedeljno gostuje kod nekog u komšiluku.
Mi koji smo ovde sa radnim dozvolama, ne plaćamo nikakve doprinose i nemamo nikakvu zaštitu za džabe. Kad izgubimo posao mi imamo mesec dana da napustimo zemlju. Stan koji će lokalce koštati pola miliona nas će koštati dva miliona, njih vrtić košta 200 dolara, nas košta 2000 dolara, itd.
Postoji ogromna razlika u primanjima između bogatih i siromašnih. Ali lokalci ne spadaju u te siromašne. Siromašne su mejdice koje žive u kućama bogatih i fizički radnici koji žive u kolektivnim smeštajima. Oni nemaju prava da budu nezaposleni. Kad izgube posao moraju da se vrate odakle su došli.
Singapurci zapadaju u ozbiljne finansijske probleme samo ako ih porodica napusti, a imaju nekih psihičkih ili ozbiljnih fizičkih problema ili su u godinama. Porodica igra ogromnu ulogu i većina dece brine i materijalno pomaže svoje roditelje. S tim da te patrijahalne, tradicionalne veze popuštaju i sve je normalnije da roditelji ni ne očekuju od svoje dece pomoć. Često ćeš videti ljude u penziji kako voze taksi ili rade kao čistači da bi dopunili primanja, jer su penzije male. Ovaj sloj je najugroženiji, jer država verovatno nije na vreme predvidela da će do ovog otuđenja doći kad se narod obogati. To im je jedan od nacionalnih ciljeva trenutno, da reše problem sa penzionim fondom.
Singapur je praktično bio jednopartijski sistem sa vrlo jakom ličnosti na vrhu decenijama. To se kao što rekoh menja. Ista je partija na vlasti, sa ogromnom većinom, ali taj procenat opada na svakim izborima. Taj jednopartijski sistem je upravo bio moguć zbog jake ličnosti Li Kuna i kao što već spomenuh neobrazovanog stanovništva. Polako, ali sigurno to puca i postaje neodrživo. Ne mogu da predvidim koliko će još vremena proteći dok PAP ne izgubi većinu. Ne pratim lokalnu politiku, jer i tako nikakva prava nemamo pa me ne interesuje. Ali, ne možeš sesti u taksi ili krenuti u bilo kakvu priču sa lokalcima, a da ne čuješ žalbe na račun vlasti ili trenutnog stanja u Singapuru.
Tako da odgovori na tvoja pitanja bi sumirano bili: Da, Singapurac veruje da će svet propasti ako on ne radi. Ono što oni zovu sabatikal, mi zovemo godišnji odmor. I ne, u Singapuru ne postoji beda beda. I Da postoji neka vrsta zaštite i sigurnosti. I ne, ne postoji višepartijski sistem. 🙂
Jelena
Sumirano i odgovoreno. Uvek me zanima kad neko negde duze zivi da mi kaze taj ‘insajder’ pogled formiran sa neke vremenske distance. Jeste da je tvoj blog razglednica, da ne zagadjujem lepu sliku.
Meni jugoistocna Azija sa Japanom i dalje ostaje zagonetka; nisam znala da su i dalje zaista posveceni familiji, jer pored tolikog rada kada nadju vremena da provedu momenat sa svojom decom ili sirom porodicom? Uvek mi je u glavi slika salary man-a u Japanu koji s posla ide da pije sake u nekoj kafani da se opusti, ne trci kuci da se sa decom poigra ili pomogne svojim starcima oko potrepstina. Ili sef mog muza Juzno Koreanac kaze ekipi ‘ostanite tu dok ja odem da veceram kuci pa cu da nastavim sa sastankom’. Ovo je Juzno Korenac u Evropi. Po njemu je sasvim normalno da svi ostanu do 10 uvece iako nije u Koreji. Da li on to uzima kao ‘quality time’ dok jede tu veceru sa porodicom pa ide nazad na posao pitam se. Cini mi se da ta armija od maids u Singapuru zamenjuje mnoge majke i babe i socijalnu pomoc, pa ko moze da priusti maid on se indirektno brine o porodici i siroj familiji da mu savest bude mirna.
Sto se Amera tice, iz licnog iskustva, oni na misice rade duge sate, to je satno kompetativna kultura poduprta od strane dosta zena domacica koje ne rade ili rade pola radnog vremena i odrzavaju to porodicno jezgro, bar u srednjoj i visoj klasi. Kad takav dodjes kuci posle litara bljutave kafe u toku dana, mozak ti ne radi da se bavis nekim hobijem, vikendom si grogi dok se oporavis od takvog tempa. Zato mnogi Ameri malo, malo pa ‘sick day’, jedan ovde, jedan onde. Nikad necu da zaboravim komentar ‘ja ne bih znao sta da uradim sa vise od 2 nedelje godisnjeg odmora, jednu provedem u Vegas-u gledam show-ove, drugu za Thanksgiving’, vrhunac otudjenosti ako mene pitas.
I da zakljucim, ono sto mislim da ce kod nas u Srbiji da se desi je da zbog samonametnute ‘one child policy’ kad svi ti jedinci i jedinice odu preko, ostace masa starih roditelja o kojima nema ko da se brine. A kod nas maids nemaju za sta da dolaze.
Marica
Ne zagađuješ razglednice 🙂 Ovi emigrantsko-imigrantski momenti i tako služe kao ventil.
Mi smo zapali u začarani krug s tim seljakanjima. Teško je naći balans između sebe i okoline, čak i tamo gde smo odrasli i gde poznajemo mentalitet, i gde borba i protest imaju smisla. Ovako sa strane, iz daleka, gde mislim da nemam pravo da menjam okolinu, dizanje glasa (ovde na blogu) mi liči na kuknjavu slabića. Zato izbegavam da zalazim u dublje analize. Izbegavam da kritikujem sredinu u kojoj sam, jer ta kritika nije konstruktivna. Što ne znači da mi nije zadovoljstvo da o svemu tome diskutujem. 🙂
Mi smo se odlučili za seobu na istok, upravo zbog toga što nam je ovaj deo sveta bio nedokučiv. Upravo taj fokus na porodicu, čini najveću razliku između istoka i zapada. Mislim da te taj nedostatak vremena za porodicu, usled silnog posla, i posvećenost istoj zbunjuje jer na to gledaš iz našeg ugla.
Uzmi u obzir da salary man ima ženu za domaćicu i da ona održava kuću. U našoj kulturi je žena domaćica viđena gotovo kao žrtva. Takođe je viđena kao neko bez ikakvih interesovanja, često bez primanja, zavisna od džeparca koji joj muž daje. U Azijskoj kulturi domaćica je menadžer kuće. Muž Japanac, a i ostali Azijati, svoje prihode prosleđuju ženi. Ona u potpunosti vodi brigu o budžetu, daje džeparac mužu i deci, brine o rashodima, odmorima, i sl. Ona vaspitava decu, vezuje porodicu i donosi sve bitne odluke vezane za porodicu.
Kod nas, i većini Evrope, deca kojoj oba roditelja rade i deca kojoj jedan od roditelja (uglavnom žena) ne rade nemaju ista prava. Ako se ne varam, deca u Srbiji nemaju prava na državni vrtić ako oba roditelja ne rade. U Aziji je taj koncept drugačiji. To što si kući ne znači da si slobodan, voljan ili obavezan da se baviš decom 24h. Zapravo to nije ni dobro zbog socijalizacije i vaspitanja deteta. Te tako domaćica ovde, ima vremena da se zapravo bavi nečim, sem menjanja pelena i kuvanja svakih sat vremena. Ona ima vremena da bude kreativna, nastavi obrazovanje, posveti se nekom hobiju.
Zapadno društvo je i dalje izuzetno patrijahalno i nasilno prema ženi. Jedini način da se žena izbori za nešto je da se materijalno osamostali. To dovodi do nebrige i zapuštanja dece. Žene za njih nemaju vremena, muškarci ne žele da za njih nađu vreme. Decu vaspitavaju babe, dede i kojekakve ustanove, niko ne održava kult porodice. Ona praktično više ne postoji. To je kod nas problem, ako oba roditelja rade od 9 do 6,7, a ne retko i duže, kad provode vreme sa decom? Dok u Aziji i dalje postoji ta majčinska figura koja neguje kult porodice. Otac je zato često odsutan, ali to i nije njegova uloga u Aziji. Nije on taj koji će decu učiti o porodičnim vrednostima. Bar ne direktno. Ovde se sve vrti oko mame, tj. žene domaćice.
Jasno je, sve ovo gore napisano se menja, čak i na istoku. Ali, i dalje ogromna većina mojih zapadnjačkih, evropskih i srpskih drugarica prolaze kroz svoje krize indentiteta kada krenu da rađaju decu i odluče se za ulogu domaćice na kraće ili duže, imaju potrebu da se pravdaju zašto “ne rade”. Ove azijske, s druge strane, to vide kao legitiman odabir zanimanja, da se bave decom i porodicom. Jasno je muškarci ovde, koliko i muškarci tamo, gotovo da nemaju prava na takav izbor. I jasno je da to za posledicu ima da žene koje se odluče za karijeru imaju mnogo više problema i mnogo manje prava na istoku nego na zapadu.
Nego, opet odoh u širinu. A htedoh reći da je domaćica ovde centar i negovatelj porodice i porodičnih vrednosti. I da je procenat domaćica u gradskoj sredini, neuporedivo veći nego na zapadu. Industrijalizacija istoka nije dovela do razaranja porodične jedinice, i narušavanja tradicionalnih veza, koliko je to učinila na zapadu.
Jelena
I odosmo i u dubinu, tema zapadnog i istocnog kapitalizma i jednakosti je dobra tema za neki nerazglednicki blog. Interesantno je da procitam da u Singapuru neguju neki oblik matrijarhata, ako zaista taj muz predaje platu zeni i u kom postoje oblasti gde ta zena ima priliku i potrebu da se usavrsava, to bih bas volela da vidim.
Moj ideal je nesto sto sam licno videla u nordijskim zemljama i Holandiji, gde ni muskarac ni zena nisu u ‘centru’ porodice. To je oslikano u efikasnom koriscenju radnog vremena, zaziranju od prekovremenog rada i postovanju svog slobodnog vremena, takodje posvecenosti porodici i postojanju prakticnih mera kao sto su pola radnog vremena za zenu koja hoce da bude i domacica i uvodjenje fleksibilnijeg radnog vremena za oba roditelja mada ovo poslednje zna zestoko da se zloupotrebljava u ‘always connected’ drustvu. I tu je taj otac koji ima zelju i ima vremena da nauci dete da vozi bicikl i pika loptu. I zena koja ima priliku da kao jednaka jedinka, bar sto se sivih celija tice, da doprinosi tom drustvu ne samo u prvih 10tak godina pre nego sto recimo deca dodju, da ne zazire da bude i naucnik i inzenjer i bira samo ‘zenske’ profesije.