Ovo gore bi trebalo da znači: Kaži nešto! Ali sasvim je moguće da sam omanula. Posle mesec i po dana intezivnog učenja još uvek sam daleko od znanja nemačkog. Prepoznajem nazive predmeta koji me svakodnevno okružuju, mogla bih i savršeno da vam izmenjam glagole po licima u sadašnjem i prošlom vremenu, ali da sastavljam rečenice to mi još uvek malo teže ide.

A ovo bi kao trebao da bude post o učenju nemačkog u Nemačkoj, mada je sasvim moguće da će se kao i mnogi pre njega raspliniti u ko zna kom smeru. Prva “muka” u Nemačkoj mi je prisela već drugi dan boravka ovde. Krenuli smo u prodavnicu. I na putu do supermarketa, prošli smo pored neke manje piljarnice. Prolazimo pored pomenute piljarnice i primetim ja grožđe, domaće, belo, ono sitnije, još malo pa prezrelo, u onom najslađem stadijumu. Tu stomak krene da zavija, a kroz glavu prolazi misao: I kako ja sada da kupim grožđe? Sada će nevini čitalac u sebi pomisliti: U čemu je problem? Uzmeš grožđe; dođeš do tete na kasi; pružiš joj grožđe; zbunjeno se nasmešiš promrmljaš nešto na ne-nemačkom; ona ti nešto odgovori; ti je ne razumeš ali nije te briga; pružaš pet evra jer skuplje od toga ni ne pomišljaš da može biti; ona ti vraća kusur i… i u sledećem momentu prezrelo zrnevlje puca između tvojih nepca i jezika; ti si srećan, veseo, i sve ti je lepo.

E da… Tako bih i ja, da pre toga dve godine nisam živela u Češkoj, solidno razumevajući ili bar nazirući šta reči znače ali nikada pričajući češki. Teško je dočarati frustraciju koju čovek oseća živeći u stranoj zemlji bez mogućnosti da se ljudima obraća na njihovom jeziku. Zašto onda češki nikada nisam učila? Pa, zavaralo me je to prepoznavanje i natucanje značenja većine reči. S druge strane od prvog dana smo znali da je samo pitanje dana kada ćemo otići pa mi se sve to činilo nebitno. Na kraju se ispostavilo da je to bio ozbiljan propust. Ta frustracija je dovela dotle da sam počela panično da se plašim susreta sa ljudima za koje procenim da nisu u stanju da sa mnom komuniciraju na engleskom. Što je bio i slučaj sa prodavačicom u piljarnici. Zbog tog glupog straha sam ostala željna dobrog grozđa, jedući na kraju ono ogromno odvratno uvozno, koje izgleda poput plastičnog voća koje neki ljudi drže po kućama dekoracije radi.

Kako čovek najbolje uči na sopstvenim greškama, tako mi je trenutno učenje jezika jedan od najvećih prioriteta. U Nemačkoj je sve mnogo lakše i bolje organizovano nego u Češkoj. Pre par godina, suočeni sa sve većim problemima vezanim za doseljenike i njihovu integraciju, Nemačka je preduzela određene mere kako bi olakšala proces integracije. Jedna od mera je jeftino i brzo učenje nemačkog. Te zahvaljujući tome ja pohađam kurs za svega 1 evro po času. Naravno tu se škola lopovski ugradi da vam proda knjige i naplati kojekakve sitnitarije. Te umesto 100 evra po kursu plaćaćete 125 u proseku. Cela obuka obuhvata 6 kurseva sa po 100 časova. Prednost je i ta, što se u intenzivnoj varijanti odsluša 25 časova u toku jedne nedelje, što znači da ste nakon pola godine u stanju da komunicirate na nemačkom.

Ove časove po doniranim cenama ne drže sve škole. Za to je najjednostavnije otići u neku lokalnu školu stranih jezika i direktno se kod njih raspitati. Naravno kvalitet ovih časova varira. U mnogome zavisi od same škole ali i čiste sreće s kim ćete u grupi biti, jer može se lako desiti da u istoj grupi bude neko ko recimo nikada ranije nije pisao abecedom. Takođe, nemaju ni svi prava na ove donirane cene, ali i te informacije se mogu dobiti direktno u školi, tj. oni će vas uputiti na mesto gde se ta potvrda izdaje. Krajnje jednostavno, samo treba volje za učenje jezika.

Odoh sada da se bacim na učenje, a do sledeceg posta: Tschüs!