postcards…
The world moves with me

Borakaji / 31.05.15

Pre jedno dve nedelje stiže mi pismo od drugarice. Pita me, imam li joj koje mesto za letovanje po Aziji preporučiti. Bili su prošle godine na tajlandskom ostrvu i mnogo im se svidelo, no opet hteli bi možda i do neke druge zemlje skoknuti. Unervozih se, treba nekom nešto preporučiti. Ja i plaže, to baš i ne ide. Pišem ja o njima mnogo u poslednje vreme, evo pišem i sad, ali opet…

Ja u glavi imam jednu horor sliku s plaže i jednu rajsku.
Horor izgleda otprilike onako kako za većinu ljudi izgleda idealni letnji odmor. Na plaži su bar sedam dana. Na plažu se ide kad se ustane. Na njoj se ostaje ceo dan. Na njoj se odigravaju kojekakve rekretivno-društvene aktivnosti. Uveče se večera negde kraj mora. Oko tebe je poprilično ljudi i to te nimalo ne tangira. Muzika iz okolnih kafića/restorana te zabavlja. Kao i sve ostale svetleće i preglasne stvari. Ja se onda setim odlaska na more s mamom i tatom. Setim se deset dana koje nikad nisam smatrala najbolje provedenim delom svog letnjeg raspusta.
Raj je sušta suprotnost tome. Ja sam u resortu koji ima svoju plažu, ili još bolje celo ostrvo. Resort je pust, ili zato što je u pizdi materini, ili zato što za njega niko ne zna ili zato što je precenjeno skup. Na plaži ničeg sem peska nema. I nikog sem mene, Miljana, možda po kojeg gosta jednako nadrkanog na ceo svet poput mene, ili po kojeg lokalaca. U vodu ulazim samo ujutru, direkt iz bungalova. Taman da se umijem, i razdrmam pred doručak. U toku dana lenjo lenškarim u hladu. Čitam knjigu ili radim. Ako radim nedelju dana na ostrvu može biti sasvim potaman, ako sam s knjigom tri su više nego dovoljna. Uveče, odgledam privatni zvezdani šou. Spavam kao bebica, jer se sem huka mora ništa ne čuje.
Horor letovanje sam doživela milion puta, rajsko do sada samo četiri puta. Sva četiri od kada smo se doselili u Singapur.

E sad, ja ovde malo preterujem očigledno. Nije ni jedno moje letovanje bilo horor. Kada si mali, to pamtiš kao vreme najslađih lubenica, uvek slankastog sladoleda i beskonačnog natezanja s mamom kada je vreme da izađeš iz vode, onda kada ti usne poplave ili onda kada ti misliš da je dosta. Ili malo kasnije, kao vreme kada ispijaš hladno pivce, sa svojom prvom, drugom ili tridesetom simpatijom i čekaš da se taj poljubac konačno desi. Tako je i ovo letovanje bilo sve samo ne horor dok smo s Dandžom, poznatijim i kao Nole, i Sandžom ispijali pivca, i besomučno se bacali u vodu na Puka plaži. Ili ubeđivanju kako za Miljanov rođendan moramo skoknuti do Srbije i proslaviti ga sa 180 nepoznatih ljudi. No, Dandža i Sandža vole more, kako ga većina ljudi voli, a mi volimo njih te tako završismo na Borakaiju.

Borakaji je jedno od najposećenijih filipinskih ostrva i samim tim upada u horor kategoriju bez ikakve šanse da se na njemu bilo šta nazove rajskim. Koliko je turistički prenapucano, najbolje govori činjenica da ćete večeru na ostrvu platiti više nego u Manili. Ostrvo je svega sedam kilometara dugačko i možda nekih kilometar široko na svom užem delu. Zapadna obala je duga i pokrivena sitnim belim peskom. Voda je dosta plitka, i u pomenutom delu se nisam okupala ni jednom. Formalno je podeljena na tri sekcije, no vidljivih granica među njima nema. Najveća je ludnica upravo na sredini. Taj deo je krcat restoranima i kafićima, te smo na njoj provodili većinu vremena. Kao i 99% ostalih turista. Puka plaža se nalazi na severu ostrva. Na njoj sam se okupala čak dva puta u toku istog dana. Na njoj nema kafića i restorana, te nema ni mnogo ljudi. Pesak je jednako sitan i beo, ali je voda mnogo dublja pa na njoj zapravo možete i da otplivate. Naš smeštaj je bio na istočnoj obali, u blizini Bulabog plaže. Dosta vetrovita plaža, pretrpana brodićima te se na njoj takođe okupasmo nula puta.
Celo ostrvo ima već milion puta viđen, tipičan azijski šmek. Prebrzo iznikle vile, resorti, privatne zgrade bez ikakvog urbanističkog plana. Često bez odgovarajuće propratne kanalizacione ili vodovodne strukture. Te tako konstantno ulazite iz zone luksuza, u zonu poluraspada i bede, sudarajući se čas sa “bogatim” turistima, čas sa “siromašnim” lokalcima. Sve sprčakano zajedno, bez ikakvog koncepta. Sve pretrpano ljudima i stvarima. Začinjeno bukom, izduvnim gasovima i tropskom vrelinom. Egzotika. Ona prava azijska.

No i pored sve silne ljubavi za naše drugare, trebalo je nekako “ubiti” te “silne” dane. I ubijali smo ih ronjenjem. Zapravo, totalno neplanirano, još jednom ronilačkom obukom. Izgleda, kad god Miljan i ja ne znamo šta bi sa sobom na moru, mi upišemo neki kurs ronjenja. Naime, nakon našeg petog zarona kao neiskusni open water ronioci, mi smo se zaputili na Fidži. Sa open water dozvolom, vodič ne bi smeo da vas vodi na dubine veće od 18 metara. No našem vodiču na Fidžiju to nimalo nije smetalo da nas upoznaje sa podvodnim lepotama Fidžija na 30 metara. I na tome smo mu večno zahvalni. No posle njega, prvo Malezijci, a zatim i Filipinci nisu pokazali nimalo fleksibilnosti sa odlaskom na veće dubine. Te shvatismo, da nam i tako ne gine neka obuka uskoro. A kad se već nađosmo na Filipinima sa previše slobodnog vremena, odlučismo da spojimo lepo i korisno. Obuka za naprednu open water ronilačku dozvolu, koja vam omogućava odlazak na dubine do 40 metara je najgora pljačka i poprilično beskorisna stvar ako ste imali sreće sa dobrim instruktorima i vodičima, sa prethodnom obukom. Sve te PADI obuke su vrlo ozbiljan biznis za pomenutu organizaciju. Obuke koštaju đavo i po, i tu su samo da bi vam uzeli gomilu para. Ništa na njima nećete naučiti. Ronjenje je kao bilo koja druga aktivnost, sve je u vežbi i rutini. Što više ronite, bićete slobodniji i efikasniji u vodi. No s druge strane ja im bez mnogo halabuke punim džepove iz prostog razloga što njihovi centri zapravo omogućavaju da gde god da odete dobijete manje više zagarantovan kvalitet i standardizovane podvodne vodiče. A iskreno, da ja treba da vucaram opremu svuda sa sobom i sama se smaram sa organizacijom prevoza i “lunjanju” pod vodom, na ronjenje nikad ne bih ni krenula. Ja sam u podvodnom svetu najgori turista, poput onih ljudi što odlaze u turističke agencije da zakupljuju aranžmane. Jedna od veština koju smo trebali da savladamo tokom obuke, bilo je i bolje, efikasnije balansiranje u vodi. Moje ubeđivanje sa instruktorom da mi je dovoljno 3, a ne 5 kg tegova nije prošlo preterano uspešno, te ja potroših 45 minuta pod vodom u pokušaju da se odlepim od dna. A ja se još naivna nadala kako ću uspeti da se oslobodim bar jednog tega za buduće zarone, te da ću svoj dvadeseti zaron proslaviti sa svega 2kg na svom pojasu. Od toga nije bilo ništa. Jedva ga ubedih da mi skine i ta dva dodatna kilograma do kraja obuke. Od izabranih pet veština ni jedna mi nije “popravila” ronilački stil. On se sam po sebi popravlja sa svakim zaronom. No, zahvaljujući “osvojenoj” tituli naprednog open water ronioca, odvedoše nas u posetu potopljenom ribarskom brodu.

Dakle odemo mi na tih 28m da obiđemo brod. Kad prvi put čovek vidi potopljen brod, ne može da ostane ravnodušan. Ima nešto totalno zadivljujuće u toj slici. Ima taj jedan posebno “zastrašujući” deo koji ne postoji kod kopnenih ruina. Prvo, nema baš mnogo šarenila na 28m, sve je u 50 nijansi plave. Korali već uveliko obrasli svud naokolo privlače silne ribe. I velike i male. Tek tako oko vas preleti jato riba, ostavljajući vas, na momenat dezorjentisane. Oseća se čovek pomalo kao u pričama sa duhovima, atmosfera u potpunosti odgovara. Problem je samo kad izađete iz vode i tako totalno oduševljeni doživljenim iskustvom krenete da guglate o potopljenoj lađi zamišljajući u svojoj glavi, neku romantično-dramatičnu priču. I onda, na svoje apsolutno razočarenje otkrijete da je ista potopljena pre skoro petnaest godina, upravo da bi postala jedna od podvodnih turističkih atrakcija. Tako da ono što smo naučili na ovom putovanju je da se ljudska glupost ne zadržava samo na kopnu, širi se i pod vodom. I da ja svojim ronilačkim turizmom podržavam i podstičem svu tu lakrdiju. Pretpostavljam da je lepota učenja upravo u tome što s vremena na vreme, otkrivate kolika ste budala. Iskreno, mislim da ću sebi dozvoliti još malo učešća u svoj toj lakrdiji. Bar dok ne odlepršamo negde iz Singapura. Ipak treba nekako ubijati svo to slobodno plažno vreme. A ko zna, možda u skoroj budućnosti naletim na neku podvodnu ruinu s romantičnijom pričom.

Ostatak vremena na ostrvu provedosmo lečeći Miljanovu upalu uveta i pripremajući se za kopneniji deo filipinske avanture.
Nego, mene do kraja nije prestala da muči dilema: Šta je lepše na ovom ostrvcetu izlazak ili zalazak sunca?

Mitake i Odake / 05.05.15

Sanjam ponekad kontinentalne šume. One listopadne. I one četinarske. Podjednako mi obe nedostaju. Nedostaju mi i visoki, goli, planinski vrhovi. Toga ovde baš i nema mnogo. Doduše, goli vrhovi se još i daju naći, ali do njih se obično stiže kroz prašume. I previše su kupolasti za moj ukus. Ovde su svi vrhovi mahom vulkani, aktivni ili ugašeni. Ima to svojih draži svakako, ali eto, ipak ponekad usnim, te listopadne i četinarske šume. I planinske vrhove, koji se kao venci nižu, jedni na druge.

Kada se ukazala prilika da “skoknem” na produženi vikend u Tokio, samo jednu misao sam imala u glavi; Kako šmugnuti na neki izlet van grada? Moja prvobitna ideja je bila da svaki, od tri dana, provedem u šetnji po nekom okolnom zelenišu. Međutim, Tokio je previše velik za takve akcije. Ispostavilo se već nakon prvog dana da i nije tako lako otići negde, na brzaka. To obično zahteva bar 2 sata vožnje lokalnim vozovima. Zapravo mnogo duže, ako niste familijarni sa japanskim železničkim sistemom i nemate pristup mobilnim aplikacijama koje vam nude najbrže konekcije. No bar iskoristih prvi dan, za obilazak okolo-tokiskih šuma.

Ovo je ujedno bilo i moje prvo solo brdarenje/šumarenje. Miljan je u Tokio išao poslom, te sam sve te dane bila prepuštena samoj sebi. I nije mi bilo svejedno. Ja nisam neko ko je stvoren za solo život. I ne uživam preterano u tome da stvari radim sama. Zapravo, pomisao da ću negde morati da idem sama ili uradim nešto sama, me obično užasava. Sam ishod solo akcija ne mora biti loš, naprotiv često je prijatan, ali se meni kao ideja tj. koncept obično baš i ne dopada preterano. No, moja želja da prošetam familijarnim zelenilom je bia prevelika da bih se preterano bakćala tim solo krizama pred put. Ipak, to jutro kad se uputih ka stanici, polako se udaljavajući od hotela, osetih silnu nelagodnost što Miljan nije kraj mene.

U vodiču, koji sam ja posedovala pisalo je da od Šindžuku stanice u Tokiju, do Mitake stanice treba promeniti bar dva voza i vozati se preko sat i po. Kako je naš hotel daleko od pomenute stanice bio, to je značilo minimum 3 voza i dva sata vožnje. U stvarnosti, sa svim presedanjima i pokojim zajebom kada sednete u lokalni, umesto brzog voza, lako se i treći sat izgubi. Od Tokija ka Mitake planini, vožnja je manje-više bez problema prošla. Više zahvaljujući spletu srećnih okolnosti, nego mojoj usresređenosti da vožnju učinim bržom. U svakom slučaju, posle skoro dva sata puta i tri promenjena voza, konačno uđoh u četvrti, poslednji, koji me je odvezao od Ome do Mitake stanice. Sva dotadašnja vožnja je ili bila pod zemljom, ili kroz urbane delove grada. Kada poželite da pobegnete iz Tokija, tek onda uviđate, koliko se on beskonačno širi na sve strane. Već sam krenula da gubim bilo kakvu nadu da ću se iz grada ikada izvući. No jednom, kada se nađoh na toj poslednjoj deonici, okolna zelena brda su bila sve što sam pogledom mogla obuhvatiti. Moje raspoloženje je naglo skočilo. Možda je ipak vredelo smarati se po svim tim vozovima.

I konačno se nađoh na peronu poslednje stanice. Preko puta malo seoce, i most koji vodi preko Tama reke. Predeo opuštajući. Divan. I pomalo zastrašujući, jer ma koliko se radovala što ću uskoro tabanati po tim brdima ispred sebe, trebalo je to uraditi po prvi put samostalno. Šetala sam nekih pola sata prateći asfaltni put, na putu ka lift/voziću koji od podnožja vodi ka gotovo samom vrhu Mitake. Mislila sam prvo da preskočim tu žičaru i krenem putem peške, uzbrdo. No pomalo ostadoh zatečena činjenicom da je već uveliko prošlo podne, te da ću na tu akciju izgubiti bar još sat i na vrh žičare neću stići pre dva. Te na kraju ipak iskoristih vozić da se popnem do vrha. Odatle nasumično krenuh nekom stazom koja mi se dopala. Najudaljenijom od vašara koji me je na vrhu žičare dočekao. Sva sreća pa mi posle desetak metara sinu da proverim mapu, i shvatim da sam u krivu. Vratih se brzo na pravi put. A pravi put je asfaltirana stazica, koja vodi do sela, tj. do hrama, koje se nalazi na vrhu. Mene sam vrh i nije interesovao. Sve je to još uvek bilo previše urbano. Htela sam da što pre pobegnem od civilizacije. Bukvalno sam pretrčala taj deo i na polovini stepeništa do hrama, skrenula na put koji je vodio ka Odake vrhu. I konačno šuma. Doduše, još neko vreme je prošlo dok se put nije odvojio ka turistički posećenijoj kamenoj bašti, posle kog se nađoh među pravim zelenilom. A od Tokia do tog momenta trebalo mi je preko četiri sata. Toliko o vodičima i opisima u njima. I zelenih jednodnevnih izleta van Tokija.

Na stranu gunđanje, jer se konačno nađoh u šumi kakvu sam očekivala. Staza koja vodi do Odake vrha je vrlo prijatna. Staza je uređena, sa jedva jednim, malo ozbiljnijim usponom. Prvih 2km mi prođoše u konstantnoj razmeni “konićiva” pozdrava i mahanja glavom, jer je bilo podosta ljudi na stazi. Svet koji sam sretala mahom behu stariji Japanci. Bili su mi simpatični, sređeni kao za najozbiljnije planinarenje, pod punom opremom, i silnim oduševljenjem što me vide. Svi su nešto pokušavali da ćaskaju sa mnom na japanskom, iako je jasno bilo da ja pojma nemam šta mi pričaju. Stalno mi, usput nutkajući neke slatkiše i kolačiće. Neodoljivo su me podsećali na češke planinare, i sama šuma na one u kojima sam uživala oko Brna. Uhvati me neki čudni osećaj nostalgije za Moravskim krasom. Od vrha žičare do Odake vrha sve ukupno ima oko 4km. Na drugoj polovini puta, planinari se najednom prorediše. Do tog dela, nisam ni imala mnogo nedoumica u kom pravcu ići. Staza je više nego jasno definisana, i gde god postoji “raskrsnica” bilo je i putokaza jasno označenih i na engleskom jeziku. S tim da Odake, nekad pišu Otake, a nekad Othake. To me nije zbunjivalo, jer sad već meseci života po Aziji i lunjanja po istoj naučiše me kako za lokalce ne postoji uniforman način za pisanje lokalnih imena koristeći alfabet.

Muke su nastale kada stigoh do napuštenih objekata u sred šume. I prvog neprevedenog putokaza. Kuda sada da krenem? Logično je, najstrmijim od označenih puteva jer do Odake vrha još nisam stigla. Već neko vreme ljude nisam srela, te nisam imala ni koga da pitam. Miljane gde si sada? Sad ja treba da budem izgubljena, i ti treba da kažeš odlučno – Tamo! – pokazujući prstom u pravom smeru. Umesto toga, ja sad očajnički čučim blejeći u kartu, uviđam da je prošlo tri sata, da ja pojma nemam kada pada mrak, i bez ikakve želje da donesem odluku kuda da krenem. Pufff – izdahnuh ravnodušno. Ajd idem uzbrdo. Najlogičnije je. Vratiću se istim putem ako ne naletim na kakve znake ili staza ne postane jasnija. Misli su se rojile, produbljujući moju nesigurnost. Poslednjih 500-600m su zaista strmi. Kamenjar. Za pentranje po njemu trebale su mi i ruke. Morala sam da ostanem koncentrisana na svaki korak, pa i ne stigoh da se zadišem. Tek, odjednom, nađoh se na vidikovcu, koji je bio jasno markiran kao Odake vrh. Jasno, samo brojevima. Moj vodič Odake nije ispisao na isti način. Kako god, putokaz koji me je tu zatekao je totalno poljuljao moju samouverenost da ću plan za taj dan ispuniti do kraja. Moj plan je bio da od Odake vrha, odem do Nakogiri vrha, a zatim siđem do Okutama stanice i odatle uhvatim voz za Tokio. No, znak me je upozoravao da će mi za to trebati 4 sata. Moj vodič je tvrdio suprotno, a mapa je jasno pokazivala da je ispred mene kraći put. Pomislih da verovatno postoje dva puta, ali mi bi jasno da ako promašim onaj iz mog vodiča, biću u ozbiljnim govnima ako me mrak uhvati u šumi. Prokleta večita ravnodnevnica u Singapuru, totalno sam se odvikla od dugih i kratkih dana, i pojma nemam kada da očekujem mrak. Te tako odlučih, da priznam poraz i vratim se putem kojim sam i došla. U tom slučaju, na vrhu žičare ću biti najkasnije do pet.

I tako se nađoh na istoj stazi opet. Na povratku sretoh samo dvoje ljudi. I samo jednog koji je išao, zapravo trčao u istom smeru kao ja. Tek tada postadoh svesna da na čitavom putu, niko od ljudi koje sam sretala nije išao u istom smeru kao ja, sem pomenutog trkača. Šuma je bila već uveliko pod senkom. Delovi sa gušćim rastinjem, su bili već dosta tamni, iako još uvek nije bilo pet sati. Pomislih, da sam dobar izbor napravila. Konstantno sam čula divljač oko sebe, uspevajući u jednom momentu, krajem oka da uhvatim nešto što me je podsetilo na jelena. Ostali zvuci su očigledno dolazili od mnogo sitnijih bića, poput zečeva i sl. U principu ja nisam strašljiva kada su divlje životinje u pitanju, ali svuda naokolo su bili neki znaci sa ilustracijom medveda i nekakvim brojevima. Sinu mi u momentu da su svi oni Japanci nosili zvončiće da bi “plašili” živuljke na putu, a ne da se slučajno ne zagube kako mi se prvobitno činilo. Kako god, imala sam plan. Ako naiđe meda, praviću se mrtva kao Duško Dugouško. Misli o bizarnosti pretvaranja da si mrtav pred medvedom su me silno zabavljale, ali šetnja mi je postala prilično naporna u tom poslednjem delu. Trka sa vremenom, ne bi li izašla iz šume pre nego što se smrači, nije podizala atmosferu. Nemogućnost da sa bilo kim podelim lepotu predela koji me je okruživao, je ceo taj predeo činio mnogo manje atraktivnim. Do tog momenta sam verovala da sam uvek bežala od samoće zbog slabosti, nekog straha da ću biti nemoćna da sebe zaštitim, no ova šetnja mi je jasno ukazala da mnoge stvari za mene jednostavno nemaju čar ako nemam s kim da ih podelim. Zato mi je prvi deo puta, ka Odake vrhu, na kojem sam sretala tu gomilu ljudi bio toliko zabavniji i prijatniji. Na njihovim licima, bilo je očigledno da uživaju koliko i ja. Sad, kada zaista ostadoh sama sve mi se činilo manje fascinantno.

Na putu kroz seoce, od hrama do žičare, osetih se kao u lošem horor filmu. Ono živahno seoce bilo je skroz prazno. Nigde nikog na ulicama. Već sam pomislila da žičara verovatno neće ni raditi, i da mi predstoji još nekih sat tabananja do stanice. No, na svu sreću uhvatih poslednju vožnju, a onda i autobus koji je vodio do železničke stanice. Putešestvije vozom od Mitake stanice, do lokalne stanice u Tokiu se oteglo na tri i po sata. Prvo, ulazak u lokalni umesto brzi voz, a onda i jedan pogrešan voz, su gutali moje sate. Na kraju, kada sam sišla na stanici, uspela sam da se izgubim. Znala sam da je hotel tu negde, ali sam se uzaludno vrtela u krug pokušavajući da ga nađem. Tokio izgleda totalno drugačije noću. Prepune ulice i svetleće reklame su svemu davale drugačiji izgled. Ništa nije delovalo poznato. Na kraju se umorih. Uđoh u taksi i rekoh vozaču da sam se izgubila, da znam da je hotel tu negde, u krugu od 500m, ali da nema šanse da ga nađem. Dobri čika se nasmeja i pristade da me odveze tih par stotina metara do konačnog odredišta.

Sve u svemu, suludo iskustvo. Provesti 8 sati u prevozu i gubljenju, da bih provela četiri-pet sati u šetnji je, pa recimo, blesava rabota. U svakom slučaju, posle Mitake i Odake odustadoh od daljih “dnevnih” šetnji van Tokia. Odveć sam ja stara za jednodnevne izlete koji zahtevaju toliko vozikanja. Moje sledće japansko brdarsko/šetačko iskustvo će definitivno biti višednevno.

Fotogenični kamenjar / 27.04.15

Kuda god da se čovek mrdne na Tajvanu naleteće na neka prirodna čudesa. Nagađam da je to zbog surovih klimatskih uslova. Zemljotresi i neverovatni udari vetra, nemilosrdno uništavaju sve što ostrvljani sagrade. No, istovremeno stvaraju nestvarno lepe predele. Na neki način, Tajvanci su u isto vreme, i ukleti i blagosloveni na tom malom ostrvu.

Jedna od tih nestvarnih prirodnih formacija, nalazi se na severu ostrva – Jeljeo park (Yehliu, 野柳). Blizu je Tajpeija, te nije loša varijanta za dnevni izlet van prestonice. Mada, ako pokušavate da pobegnete od gužve u centru, preporučila bih vam neka od okolnih brda, u ovom parku ćete sve sem mira i osamljenosti iskusiti. Park je izuzetno turistički posećen. I ako baš ne umirete od želje da vidite ove neobične kamene gromade, postoje i zanimljivija mesta na ostrvu.

Reljef je sam po sebi impresivan. Kamenje usled erozije, izgleda zaista neobično. Poput pečuraka, uzdižu se kamene statue svuda naokolo. Mnoge od ovih prirodnih statua imaju svoja imena, jer podsećaju oblikom na pojedine životinje i likove. Mene su najviše fascinirali detalji i paterni. Na mnogim mestima kamenje po sebi ima šare slične godovima, i boje se nestvarno prelivaju iz svetlijih ka tamnijim nijansama. Deo kamenja koje je bliže vodi i pod stalnim udarom talasa i vetra je skroz oblo i istanjeno, dok su viši delovi reljefniji, izdubljeni manjim kraterima, i podsećaju na krošnje jer su mnogo širi od osnove. Pod rukom podsećaju na sedimentne stene, mada samo na dodir. Tekstura im je drugačija, mnogo je tvrđe i ne kruni se poput sedimentnih stena. Uostalom, u tim uslovima, sedimentne stene ne bi baš dugo trajale.

Kada smo se nagledali kamenja i islikali ga izbliza, mir smo potražili u okolnim brdima. Potpunog mira čak ni tamo nema, ali je daleko manje ljudi. Uostalom taj dan je bio izuzetno vlažan i oblačan, pa je tih par stotina metara u visinu donelo više nego potrebno, osveženje.

Jeljeo park ima zaista fascinantan reljef, i ako se ne ježite na horde turista i te kako ga vredi posetiti.

Više slika možete naći u mojoj galeriji.

Džiufen (Jiufen 九份) / 24.04.15

Kad smo svojevremeno planirali svoj prvi put za Japan, očajnički sam pokušavala da iskopam mesta i predele koji su služili kao inspiracija manga i anima autorima. Pretraga je završena prilično bezuspešno. I u Japan smo otišli “nespremni”. Na moje oduševljenje, odmah po sletanju sam shvatila da zapravo bilo koja uličica u Kjotu, Osaki ili Tokiju neodoljivo podseća na uličice iz mojih omiljenih crtaća i stripova. Predeli koji su se pružali ispred mene sa svakog osvojenog japanskog vrha, delovali su poznato. Slično tome, gotovo svake stepenice koje su vodile, kroz park, do hrama na uzvišenju su mogle biti upravo one po kojima su moji omiljeni junaci trčali. Svaki kutak Japana budio je sećanje na neku pročitanu mangu ili odgledanu animu.

Tragajući za znamenitostima oko Tajpeija, naleteh na par hvalospeva o Džiufenu. Ima nekoliko zanimljivih seoca oko tajvanske prestonice na čija sam imena uporno naletala, čitajući o Tajvanu pred put. Htela sam da prošvrljamo nekim od njih, čisto da vidimo kako izgledaju u slučaju da nam lunjanja po prestonici dojade. Ništa me sem puke radoznalosti nije privlačilo. A iskreno, nisam se preterano ni pretrgla da nađem više informacije. U jednom momentu naleteh na informaciju da je Mijazakiju upravo Džiufen bio inspiracija za crtani Avanture male Čihiro (千と千尋の神隠し – Sen to Chihiro no Kamikakushi). Te tako naprasno, jednodnevni izlet u pomenuto selo postade gotovo prioritet na našem kratkom putu.

Trućkali smo se vozom neko vreme, a zatim i busom. Vožnja vozom me je podsetila zašto volim Singapur toliko. Naime, u Singapuru je zabranjeno jesti i piti u javnom prevozu. Visoke kazne za nepoštovanje ovog pravila doprinose tome da u istim zaista niko ne jede i ne pije. Zašto je to bitno postaće vam jasno čim se provozate javnim prevozom bilo gde po Aziji. Od “mirisa” ćete poželeti da iskočite iz voza, bar desetak puta pre dostizanja cilja. No, preživesmo nekako sva ta mljackanja, srkanja i smradove, i konačno izađosmo na čist vazduh. Dodatno svež i prijatan jer je more dovoljno blizu da osvežava ceo kraj.

I upravo je taj pogled na more prva čarobna stvar u ovom majušnom selu. Uličice su uske, krivudave, stepeničaste, prekrcate radnjama i restoranima. Glavnom uličicom smo bukvalno mileli. Noga pred nogu. Gužva je bila nesnosna. I prilično me je zamarala. Većina ovih radnjica je imala otvoren izlog koji je gledao na ulicu i na kojem kupujete proizvode. U unutrašnjosti su radnici pravili te proizvode na licu mesta. Te smo tako mogli da vidimo kako hranu pripremaju direktno ispred nas, ali i kako prave maske, kožne torbe i novčanike i mnoge druge stvari. Sve deluje kao jedna srednjevekovna zanatska uličica, samo što su proizvodi po poslednjoj modi. I zbog toga je sve izuzetno živo i bučno, puno mirisa i boja.
Kad jednom izađete iz pretrpanih centralnih uličica, tj. uspete da se izvučete iz horde turista, gradić zaista deluje šarmantno. I naprasno pust. Kuće i dvorišta prave lavirinte, te nikad zapravo ne znate gde ćete na kraju izaći. Sve je obraslo mahovinom, i ukrašeno papirnim lampionima i cvetnim aranžmanima. I zaista je puno prepoznatljivih, sitnih detalja iz pomenutog crtaća. Pogledi sa nekih terasa podsećaju na one koji se u crtanom mogu videti. Ali nedostaje odgovarajuća atmosfera. Nema u njemu ničeg japanskog, ničeg prepoznatljivog, viđenog u tim pokretnim slikama. Iako me je Tajvan na momente podsećao na kinesku verziju Japana u mnogo čemu, ovde, gde mi je to bilo najbitnije, ostala sam pomalo razočarana. Doduše, mislim da je to samo zbog toga što sam očekivala da na tom mestu doživim ono što sam doživljavala šetajući Japanom. Što je kao da krenete u Švedsku i očekujete atmosferu s Kariba.

Tajvan je među ovim našim singapurskim Kinezima poznat kao raj na zemlji kada pričaju o hrani. Kada malo bolje razmislim, većina njih tamo i ide isključivo u turistička prejedanja. Meni se generalno tajvanska hrana nije svidela, te nisam ni očekivala čuda u Džiufenu, ali trostruki gastronomski promašaj je ipak uspeo da me šokira.
Prvi se odigrao u toj dugoj, milećoj koloni centralnim delog seoceta. Pomislih da bi bilo dobro čalabrcnuti nešto. Ali šta tačno da prezalogajiš kada ti je od sve azijske hrane kineska najmrskija, i od mirista i izgleda iste želudac kreće refleksno da ti se grči? Pa, slatkiše. S njima je nemoguće omanuti, naivno verovah tada.
– Vidi moči! – uzviknuh oduševljeno prolazeći pored jednod od izloga koji su prodavali meni omiljenu japansku poslasticu. Oduševljenje je spalo nakon prvog zalogaja. Taj tajvanski moči nije imao veze sa onim japanskim. Sem što je izgledom neodoljivo podsećao na njega. Fil je bio bezveze. Testo još gore. Svuda po Aziji, postoji milion i jedna verzija ove poslastice. I ja se s oduševljenjem davim u svakoj od tih mnogobrojnih verzija. To jest, oduševljeno sam se davila pre nego što sam probala ovu tajvansku.
Malo dalje niz ulicu došlo je do drugog velikog promašaja. Naleteli smo na prodavnicu sa orasnicama i ostalim karamelizovanim slatkišima. Šećer i lešnici, tu zaista ne mogu ništa usrati. Te tako naivno kupih jednu tablu. Šećerna masa mi se razvlačila po zubima, gnjecava i nedovoljno slatka. Jela sam više iz neverice da ni to nisu u stanju da naprave kako treba, nego zbog dobrog ukusa. Posle nje smo izgubili sav entuzijazam da bilo šta jedemo u Džiufenu. Složno smo zaključili da ćemo preskočiti ručak i da će naš sledeći obrok biti odložen do povratka u Tajpei.
E ali, pokleknuli smo kraj kafića sa neverovatnim pogledom i svratili u isti na promašaj broj tri. Treba li uopšte naglašavati, da smo usluženi najgorim voćnim napitkom u kombinaciji sa najgorim kafenim napitkom. Posle toga smo definitivno shvatili da se u Džiufenu najesti nećemo.

Iz Džiufena sam otišla malo mudrija. Naučila sam da traganje za Japanom i japanskim stvarima, tamo gde im mesto nije, može upropastiti uživanje u jednom od najlepših i najmagičnijih seoca na svetu. Takođe, i neoduševljenje lokalnom hranom uopšte ne pomaže. Tako da, moraćemo u posetu Džiufenu opet, siti, s rančevima punim dobre klope, u potragu za Kinom i mnogočim kineskim.

Više slika možete naći u mojoj galeriji.

Grafiti Tajpeija / 11.04.15

Izuzetno živo se sećam svoje poslednje šetnje ulicama Berlina. Kraj avgusta. Bilo je toplo. Izuzetno lep dan. Vraćala sam se iz Servantesa. Kao i obično, čekala sam poslednji dan da vratim pozajmljene knjige. Servantes institut u Berlinu je dozvoljavao pozajmicu knjiga na tri nedelje. Ja bih uvek dočekala 21. dan, pre nego što se pojavim pred vratima biblioteke. I nije bilo mnogo razlike kada završim sa čitanjem istih. Kao i u mnogim drugim stvarima, ja sam jednostavno čekala poslednji dan da ispunim svoju obavezu. Doduše, tog puta sam morala malo da poranim, zbog seobe koja nas je čekala narednog dana.

Iz biblioteke sam se spustila, kružnim stepenicama, do prizemlja. I poslednji put bacila pogled na tablu sa reklamama. Iz čiste navike. Nije da sam na njoj ikada, išta, korisno pročitala. Kao i obično, na njoj su stajali oglasi Španaca koji su tražili Nemce, zarad međusobne razmene jezičkih znanja, uz kriglu piva. Podsećali su me na očajničke oglase u kojima on traži nju, ili ona njega. I potajno sam se nadala da će neko, nekada, poželeti da svoje znanje španskog razmeni za komad srpskog. Verovatnoća je bila ispod 0.000000001%, ali to mene nije moglo sprečiti u čitanju tog mora papirića. Često bih prekraćivala vreme, razmišljajući koju bih od ponuda izabrala da su mi nemački ili španski bolji. Uvek bi pobedio neki oglas na šarenom papiru. Nemačka; zemlja u kojoj su mi hronično nedostajale boje.

Put, od instituta do kuće, sam prešla uobičajenom rutom, usput zagledajući nove nalepnice izlepljene po saobraćajnim znacima i semaforima, bacajući pogled na nove grafite i postere. Na jednom delu puta prelazila sam preko ostrva za pešake, tik kraj znaka za polukružno skretanje. Berlinjane nije mrzelo da se saginju ne bi li izlepili nalepnice i po njemu. Pomislih u tom momentu, kako verovatno više nikada u životu neću videti ižvrljaniji grad. I bi mi nekako žao zbog toga. Pojedini delovi Berlina su izgledali, baš onako kako bih ja opremila svoje privatno igralište da sam ga kojim slučajem imala, i da je ono kojim slučajem bilo berlinskih razmera.

Za divno čudo, grafiti mi ne nedostaju preterano u Aziji. Nekako mi ne idu uz ove ljude, mentalitet, kulturu. Doduše, po navici, kad vidim veliki uredno okrečen zid pomalo se štrecnem. Smeta mi ta belina i moram priznati, to su jedini momenti kada se grafita uopšte setim. Za razliku od mene, Miljan baš voli da primeti kako Jugoistočnoj Aziji nedostaju grafiti. Te tako, svaku našu posetu nekom novom azijskom velegradu, prati Miljanova tiha patnja za grafitima. Nije drugačije bilo ni u Tajpeiju.
– Jel ti se sviđa (Tajpeji)?
– Lep je. Nisam ga ovako zamišljao.
– Kao siromašan Tokijo.
– Ne preteruj.
– Pa čekaj, kad smo ono prvo veče izašli iz metroa, sa svim onim svetlima i reklamama nije te podsetio na Tokijo? I one male sporedne uličice? Isti Tokijo.
– Preteruješ.
– Ne! Ne! Odlučila sam. Lepši je od Tokija.
– Daaaaj! Rekla si juče da ne bi mogla ovde da živiš.
– Danas sam pametnija. I iskusnija. Pa pogledaj kako je fenomenalan. Kao Berlin. Čas je sav krš. Čas uglađen. A kao Tokijo ima svuda ove male slatke radnjice. I vidi okolo. Svuda su planine. Ovo je raj.
– Kakav Berlin? Gde su mu grafiti?
– A oni što smo ih videli prvi dan, kad smo tražili policijsku stanicu?
– Misliš ona dva? Dva Marice!
– Pa mora da ih ima više.
– Ako moraš da ih tražiš, onda teško da možeš da meriš Tajpeji s Berlinom.
– Mmmmm…
Izgubih bitku, ali se nisam predavala tako lako. Po dolasku u hotel to veče, prvo sam sela da izguglam grafite u Tajpeiju. Meni nisu nedostajali, ali mi je u tom momentu bilo izuzetno bitno da se Miljan oduševi mojim novim omiljenim azijskim gradom, koliko i ja. I nađoh ga: Ksimen (Ximending). No to mi je nešto zvučalo poznato. Čekaj malo, bili smo tamo. Gubili se okolo po kraju. Ne sećam se doduše da sam ikakve grafite videla. Ponovna pretraga. Ovog puta iskopah i ulice. Malo je reći da sam gledajući Miljanovu oduševljenu facu narednog dana, likovala u svojoj pobedi.

Istina je da su grafiti relativno novija pojava u Tajpeiju, no lepota i poruke koje šalju ne zaostaju ni malo za Berlinom. Istina je i da ih možete naći samo na određenim mestima, tj. u određenim krajevima grada. Doduše to je slučaj i sa većinom drugih metropola. Ko zna, možda u skorijoj budućnosti krenemo ponovo u posetu Tajpeiju, samo ovog puta striktno u lov na grafite. Do tada uživajte u slikama onih na koje smo slučajno ili namerno naleteli prilikom prethodne posete.