Kuala Lumpur
Probudila sam se pre Miljana. To se ne dešava tako često u poslednje vreme. Novi posao ga je istrenirao da se budi pre šest. Ja obično ostanem da se razvlačim u krevetu bar još nekih dvadesetak minuta nakon jutarnjeg alarma. Taman dok on obavi sve jutarnje rituale. Tek kada otvori vrata od kupatila, i svetlost koja dopire iz polu-otvorenih vrata napravi zlatnu traku na krevetu, vreme je da se i ja odvojim od jastuka. Onda sledi poljubac, par maznih reči i jedno dobro jutro. Dok stignem da se umijem, on je već na vratima spreman da krene. Rastajanje. Još par poljubaca, i još par maznih reči.
No sada smo na odmoru, u hotelskoj sobi, na 32. spratu, u Kuala Lumpuru. Stojim kraj prozora, koji prekrivaju ceo zid, od plafona, do poda. Gledam, čas na neverovatan pogled koji se pruža na još uvek polu-prazan grad, čas na usnulog Miljana. Razmišljam da li da ga budim. Žao mi je da mu prekidam snove, ali malo šta mi čini toliko zadovoljstvo kao taj prvi, jutarnji, ukradeni poljubac. I taj polusnen, zaljubljen pogled koji će mi uputiti pre nego što opet utone u san. Odlučujem da ga ipak pustim da se naspava. I dalje ima upalu uveta, i ko zna da li je noćas uopšte spavao. Ponovo bacam pogled kroz prozor. Kuala Lumpur izgleda magično, okupan prvim jutarnjim suncem, sa 32. sprata našeg hotela.
Par sati kasnije, konačno izlazimo na ulicu. Šetamo nasumično po kraju tražeći mesto gde bi mogli da uživamo u doručku. To se pretvara u gotovo nemoguću misiju jer nas grad toliko osvaja na prvi pogled da je teško koncentrisati se na bilo šta. Ne sećam se kada me je poslednji put, neki grad, tako na prečac, osvojio. Zvukovi, mirisi, ljudi na ulici, zgrade… sve mi se činilo sasvim potaman. Volim te gradove kojima očigledno nedostaje kvalitetan urbanistički plan. Gde se male zgrade naslanjaju na velike, stare na nove, lepe na ružne, gde je nemoguće naći patern u arhitekturi. Svaka zgrada je sama u svom svetu, ne pripada okolini, ne uklapa se ni sa kim, deluje pomalo buntovnički, svojeglavo, samostalno, drugačije. I dalje one čine celinu, i dalje tu ima nekog reda, i dalje su one postrojene u istu liniju ili prate istu krivinu. Ali i dalje svaka od njih ima neki svoj šmek, tako je sva važna i posebna. Sviđa mi se sve to što vidim oko sebe. Već tada naslućujem da će mi Kuala Lumpur postati redovna destinacija.
Kasnije tog dana krenuli smo u jedno od udaljenijih naselja, tražeći preporučene nam galerije. Nedostaje nam par slika za novi stan pa smo pomislili da bi Kuala Lumpur bio dobro mesto za traželjne “povoljne” umetnosti. Malo smo ga izgleda potcenili, jer što se cena umetnina tiče, visoke su koliko i u Singapuru. Iako smo se iz pohoda vratili praznih šaka, uživali smo u gubljenju po novo-otkrivenom kraju. Kuala Lumpur me je osvajao svakom svojom ulicom, prolaznikom, objektom, drvetom. Oduševljenje je verovatno dolazilo i otuda što je ogroman kontrast Singapuru. Singapur, iako ga ja neizmerno još uvek volim, nije lep grad. Zanimljivo je i uzbudljivo mesto, ali nema onaj tip gradske atmosfere koji mene osvaja. Kuala Lumpur ga ima. Osvojio me je poput Buenos Ajresa, Berlina, Beograda. Ima taj neki šmek poput Buenos Ajresa, samo što mu se centar malo više šljašti, ima daleko manje klošara i mnogo više onog šabanskog “glamura”. Kad je onaj, kulturni, umetnički glamur u pitanju Buenos Ajres je i dalje na najvišem mestu, ubedljivo iznad svih gradova koje sam ikada posetila.
Većinu vremena smo u Kuala Lumpuru utrošili na maratonske šetnje po gradu i obilasku poznatih i manje poznatih delova grada. Za mene je KL bio poprilična nepoznanica. Koliko sam malo znala o gradu najbolje govori činjenica, da sam ja stojeći s Miljanom na jednom od vidikovaca, u momentu shvatila da pojma nemam koliko smo daleko od mora. Da smo tu negde, blizu, bilo mi je jasno ali koliko je to u kilometrima blizine nisam imala pojma. Kuala Lumpur generalno nema šmek grada na vodi iako njegovo ime može da zbuni. Kuala Lumpur bi se manje-više mogalo prevesti kao blatnjavo ušće. Oko značenja imena zapravo postoje nesuglasice, jer izvorno grad nije bio Kuala Lumpur nego Kuala Lampa, od reči Lampang koja znači neprokrčena šuma. Šta god bilo u pitanju, šuma ili ušće, ostaje sigurno jedino da je blatnjavo. Samim centrom grada, ne dominira nikakva voda, mada imaju polupresušen kanal čiji su visoke zidine upućivale na mogućnost da nivo može biti i nekoliko metara višlji u toku kišne sezone. No, čak i ovako prazan, u januaru, bio je krajnje zanimljiv jer su bedemi iscrtani grafitima.
Batu pećine
Batu pećine danas služe kao svetilište lokalnim Tamilima. Tamili su pored Kineza i Malejaca najbrojnija etnička grupa na ovim prostorima. Orginalno, ovaj narod živi na jugu Indije, i kada se govori o lokalnim Indijcima, upravo se na Tamile misli. Tamili većinom veruju u Hinduizam, i kao svoje vrhovno božanstvo slave boga rata Murugana, upravo zbog toga poznatijeg kao Bog Tamila. Najveća statua ovog božanstva nalazi se upravo ispred jedne od Batu pećina. Visoka je 42.7m i na nju je utrošeno čak 300 litara zlatne boje. Nije ni čudo da toliko šljašti. Iza Murugana treba savladati 272 stepenika da bi se stiglo do glavne pećine u kojoj se nalazi svetilište ovog božanstva. To je inače pećina sa najvišom tavanicom, i na jednom delu je obrušena te u njoj ima prirodne svetlosti.
Penjući se do nje ili silazeći od nje saletaće vas majmuni te sklonite svu vodi i hranu u rančeve. Negde na visini 150-og stepenika, sa strane, se nalazi ulaz u tamnu pećinu. Ona nema nikakav religijski značaj, ali je otvorena za javnost. Te se možete priključiti jednoj od grupa u obilasku. Meni je obilazak bio vrlo zanimljiv iako je dug samo 2km. Vodič će vas upoznati sa svim stanovnicima ovih mračnih dvorana, sa posebnim akcentom na slepe miševe i njihova govanca zahvaljujući kojima ceo taj pećinski svet preživljava. Vodič nam je bila mlada dama, neverovatno šarmantna i vickasta, te su ta dva kilometra praktično proletela. Ova tura dobro dođe i da se razladite, kad upeče sunce. Nije previše hladna, i postoje svuda staze, te komotno možete u obilazak u japankama i haljinčetu na bretele.
U okviru kompleksa nalazi se i pećina posvećena, verovatno najslavljenijoj reinkarnaciji Višne, Rami. Ramina pećina je ispunjena šarenolikim statuama, i prikazuje njegov život. Kao da im ta sva boja koju su koristili za statue nije bila dovoljno šarena, i sama pećina je osvetljena šarenim neonskim lampama. Sama pećina je impozantna, ako od silnog šareniša i svetla uspete da se na nju uopšte i koncentrišete.
Park sa pticama
Postoji deo Kuala Lumpura u kojem su se nanizali jedna do drugih muzeji i specijalizovani parkovi. Kako nismo imali vremena da ih sve obiđemo, odlučili smo da izaberemo jedan mini zoo i jedan muzej za tu našu, prvu posetu KL-u. Što se da zaključiti po naslovu, u životinjskom svetu, pobedile su ptice. Ovaj park je ogroman, i kako su tačno uspeli da razapnu tu mrežu preko njega uopšte mi nije jasno. Takođe kako je održavaju, pored svih tih majmuna koji konstantno prave rupe sa spoljne strane, mi je je još veća misterija. Pitanje, kako su uspeli da naprave sve to toliko dobro, da dok ste unutra ni ne primećujete svu tu mrežu, ne usuđujem se ni da postavim. U svakom slučaju, ovaj park je izuzetan već sa tog tehničkog aspekta. A do ptica još nisam ni došla.
Do njih ćete doći odmah po ulasku u zoo. One šetaju i lete svuda oko vas. Hranu možete kupiti na nekoliko mesta u parku i ove ptice će vam bez imalo straha prići da ih nahranite. Ja nisam imala pojma da ptica od metar visine u mirujućem stanju, može biti toliko mazna. Miljan je stao pored jedne od njih da ga uslikam i ono što je usledilo mi je istopilo srce. Dotična dama mu je bukvalno naslonila glavu na njegovu ruku i krenula da se tare o njega, da ga “gricka” kljunom i otvoreno poziva da je pomazi. I tako je on nju mazio. A ptice vole da se maze i po glavi, i po kljunu, i po krilima. Čudo koliko mogu biti umiljata ova stvorenja. A pri tome mi je nismo hranili, niti prišli sa bilo kakvom namerom da je maltretiramo maženjem, verujući da bi je to uplašilo. Postoji takođe jedan manji deo parka po kojem se slobodno šepure papagaji, a koji je izdvojen od ostatka, verovatno bezbednosti radi ili njih ili ostalih ptica. Međutim čak i s njima možete da se mazite kad uđete u njihov ograđeni deo.
Ovaj park nudi jedinstveno iskustvo da priđete pticama izuzetno blizu, a da one nisu u kavezima. Nisu preterano ni strašljive ni stidljive. Naprotiv, većina je vrlo pitoma i druželjubiva. Meni je ceo događaj sa spomenutim maženjem ostao najupečatljiviji doživljaj iz KL-a. Valjda nisam očekivala da divlje ptice to rade. Iako sam recimo gledala da ćurke koje su moji gajili prošle godine, dozvoljavaju mom tati da im radi šta hoće, i pratile ga svuda u stopu, nisam očekivala da bi ove iz zoološkog vrta to dozvolile totalnim strancima. U svakom slučaju, nezaboravno iskustvo.
Muzej islamske umetnosti
Ne znam kako vi, ali ja kada pomislim na islamsku umetnost, meni se pred očima zaređaju beskonačne šarene pločice, mozaici, paterni, mnogouglovi, kružnice, kupole, kaligrafija.
Od muzeja islamske umetnosti u muslimanskoj zemlji očekivala sam mnogo. A dobila i mnogo više. Prvo je sama zgrada muzeja umetničko delo za sebe. Bela moderna zgrada, sa puno otvorenog prostora, magično iscrtanim kupolama, i neverovatnim mozaicima. U toku naše posete bila je izložba kaligrafije, a meni je upravo ona pisana arapskim jezikom najlepša. Od stalnih postavki najviše su me fascinirale stare mape i ručno prepisivana i koričana izdanja Kurana i izloženo paradno oružje. Još jedna stvar koja me asocira na islam su i zakrivljeni bodeži. U posebnom delu galerije izložene su makete čuvenih džamija. Mene su one po Kini najviše oduševile jer puno odstupaju od tipične arapske arhitekture.
Posle obilaska muzeja, pomislila sam da ću kupiti pola prodavnice koja se nalazi u sklopu istog. Ali ona me je blago razočarala. Sem izuzetno lepih izdanja Kurana, za koje ja lično nisam zainteresovana, malo šta mi se dopalo.
Gradski toranj
Naš hotel je bio upravo preko puta ovog tornja. Sve što je trebalo da uradimo da bi ga posetili, je da pređemo ulicu. I prešli smo je jedno veče u želji da vidimo KL sa visine. Prošli smo sve one formalnosti oko kupovine karata i čekanja lifta da bi na kraju došli do prve platforme. Koliko sam shvatila ima ih dve i druga je otvorena, nije zastakljena, kao ova na kojoj smo bili ali na žalost mi smo uboli jedinih 1-2 sata sa kišom tih dana te izlazak na drugu platformu nije bio dozvoljen. No ta kiša nas je s druge strane, naterala da u tornju ostanemo neplanirano dugo i uživamo u zalasku sunca. Vreme smo prekratili i ispisivanjem i slanjem razglednica.
Pogled sa tornja, kao pogled sa tornja, kakav bi mogao biti nego impresivan. Dobar deo grada se video i sa prozora naše sobe, ali smo sa tornja grad mogli da sagledamo u svim pravcima. Prvo smo gledali kako nebodere ovog magičnog grada pritiskaju sivi kišni oblaci, zatim kako ih poslednji sunčani zraci boje u zlatnu boju i na kraju kako nestaju u mraku.
Ako si ikada zateknete u Kuala Lumpuru, savetujem posetu ovom tornju upravo u smiraj dana.
Više slika možete naći u mojoj galeriji:
Nemanja
Svaka cast na tekstu, uzivam u svakom novom postu, uvek mi je inspiracija 🙂 ja sam se sad 8. vratio iz Azije bas konkretno iz KL, fenomenalan grad!
Marica
Hvala Nemanja, drago mi je da uživaš čitajući ova moja pisanija. 🙂