Prethodni tekstovi o Vijetnamu:
1) Na početku beše haos!
2) Kako ne videti Halong Bej?
3) Ritam Hanoja
4) Da su mi tvoje godine a ovo iskustvo, putešestvije bih počela iz Nin Bina
5) Tam kok (Tam Coc)
6) Bič Dong (Bich Dong)

Prolazim kroz kapiju i ulazim u široko popločano dvorište. Pažnju mi privlači objekat na sredini. Podseća na letnjikovac. Letnjikovac u azijskom, egzotičnom stilu. Obilazim “letnjikovac” i ulazim u hram gde me dočekuje simpatični dekica. Polako se klanja ispred mene i pruža mi bananu. Pokušava sa mnom da komunicira na francuskom. Naravno bez ikakvog uspeha jer ja isti ne govorim. Odmahuje rukom, kao da govori: Ma, nema veze, sporazumećemo se i bez jezika”. Hvata me za ruku i odvlači u zadnji deo hrama u kojem su smeštene ogromne statue Bude.
Ja sam bukvalno protrčavala kroz hramove na ovom našem putešestviju. Nimalo zainteresovana za njihov enterijer. Hramovi i pagode su uglavnom kitnjaste i primamljive spolja, no unutra pre podsećaju na neko loše skladište jeftine kineske robe sa svim tim veštačkim cvećem i ostalim plastičnim džidžabidžama. S druge strane vrlo sam skeptična (pre će zapravo biti netolerantna ili još bolje neprijateljski nastrojena) prema svemu spiritualnom, tj. religijskom, pa mi je teško da zadržim potrebni minimum pristojnosti na takvim mestima.

No, ovog puta dekica me je toliko okupirao svojom pojavom da sve ostalo ostade nekako u drugom planu. Stao je naspram najvećeg Bude i krenuo da mi priča o istoriji hrama i dinastiji Tran koja je živela u toj provinciji. Ispisivao je najvažnije godine hemijskom po svom dlanu. Šaka mu je bila mala, kao u deteta, starački izborana. Prepoznah jednu od godina – 1258. Godina u kojoj je umro jedan od kraljeva, godina u kojoj je sagrađen hram. Ostale ne prepoznajem. Koliki je uticaj dinastija imala u ovom kraju, najbolje oslikava podatak da se svake godine u martu organizuje višednevni festival u čast Tran dinastije. Objašnjavao mi je dalje kako je na svakog Budu utrošeno oko 150 kg zlata. Nigde nisam uspela da nađem podatak koji bi potvrdio ovu informaciju, a meni lično Bude su izgledale kao obične lutke prekrivene nekom jeftinom bojom zlatne nijanse. Moguće je, doduše, da sam ga pogrešno shvatila jer mi je dekica preneo ovu informaciju upirući prstom u moju burmu, ispisujući 150kg na svom dlanu i pružajući ruku u pravcu Bude. A zatim, pokazivao u pravcu sledećeg Bude, spuštajući svoj mršavi kažiprst na dlan podvlačeći onih 150kg, i tako u krug. Nakon što se siti ispričasmo, povuče me za sobom nazad u prednji deo hrama. Postavio me je da stojim sa strane, uz Miljana koji se naprasno odnekud pojavio, a zatim seo za neki stari žičani instrument i počeo da svira magičnu melodiju uz koju je pevao svojim dubokim glasom. Nakon koncerta, opčinjeni smo tapšali, tražili bis i dozvolu da ga slikamo.
Zadovoljno se nasmešio i odveo nas do ulaznih vrata. Namestio se za slikanje zauzimajući ozbiljnu pozu i gladeći bradu. Posle kraćeg škljocanja naših fotoaparata, pokazasmo mu slike. Nije skrivao oduševljenje.

Na kraju, pred rastanak odveo nas je na stranu za stočić gde nas je poslužio čajem. Zanimljivo je da smo svo to vreme mi čavrljali s njim kao da savršeno razumemo jezike na kojima se obraćamo jedni drugima. Ispratio nas je do kapije i mahao dugo za nama, dok ga nismo izgubili iz vida.

Nastavak priče o Vijetnamu:
8) Oltar na vrhu sveta
9) Hoa Lu
10) Raspevana džungla
11) Napuštajući Vijetnam