Vijetnam: Da su mi tvoje godine a ovo iskustvo, putešestvije bih počela iz Nin Bina
Prethodne priče o Vijetnamu:
Nakon ludila u Hanoju krenusmo na odmor u prirodu. Ah, naravno, kao i obično u Vijetnamu… avanturistično. Iz nekog suludog razloga odlučismo da dozvolimo jednoj agenciji da nam proda karte za Nin Bin (Ninh Binh) umesto da se po staroj dobroj navici sami makljamo po lokalnim stanicama i gradskom prevozu. Razlika u ceni je bila 1$, a u vremenu ogromna jer je kombi trebao da nas pokupi u 8 ujutru ispred hotela.
Sve je krenulo po planu. Kombi je došao na vreme, vozač uzeo naše karte, putnika bilo koliko i mesta u kombiju (ovo je trebalo da izazove sumnju, al’ nekako nam promače) i eto nas na autoputu. Sumnju je trebalo da izazove i rasna pripadnost saputnika. Nisam rasista generalno, al’ od belaca na putu bežim k’o đavo od krsta sem naravno ako ne putujem po delovima sveta gde su se već odavno odomaćili. Utaknuh slušalice u uši i bacih se na dremku, kad primetih krajičkom oka da kondukter nešto priča u mikrofon. Bi mi malo čudno. Mi nismo krenuli na turističku turu. No, pomislih možda ostali jesu, te hajde da poslušam šta čovek priča možda čujem nešto zanimljivo. Skidam slušalice i naćulih uši:
– … kada stignemo u Halong Bej, prvo…
Pomislih: Gde??? No on neumorno nastavlja:
– … prvi dan krstarićemo između… posetiti pećinu…
Okrećem se ka Miljanu, vidim da su i njemu slušalice u ušima. Izvlačim mu slušalice…
– Ljubavi, mislim da smo u pogrešnom kombiju…
Ponovo se okrećem ka kondukteru. Definitivno priča o Halong Beju. Zaprepašćeno uzvikujem:
– Ali mi idemo za Nin Bin!!! (što je inače u totalno suprotnom smeru)
Kondukter nas gleda zbunjeno. Ljudi po kombiju kreću da se kikoću, svi već uveliko sviknuti na vijetnamske gluposti.
Ispostavilo se da kondukter nije ni pogledao naše karte i da smo zaista višak.
Vraćamo se taksijem do hotela bez ikakve nade da će nam šteta biti nadoknađena, više onako da probamo. Za divno čudo u agenciji pokazuju predusetljivost i obaveštavaju nas da možemo krenuti autobusom u pet popodne. Dakako, pet se pretvorilo u osam uz obećanje na svakih pola sata, “evo, sad će za 15 minuta”.
Na kraju, negde oko dvadeset do osam dolazi kombi pretrpan ljudima da nas odveze do busa. Autobus je noćni, ima ležajeve na sprat umesto sedišta i izuzetno je prljav, te vam ne savetujem da krećete u duge vožnje autobusom po Vijetnamu. Ovi autbusi uglavnom pokrivaju daleke destinacije, Nin Bin je bio samo usputna stanica do krajnjeg odredišta. Nakon dva sata vožnje, oko deset uveče, stigosmo do našeg krajnjeg odredišta sa samo dvanaest sati zakašnjenja. Tamo po preporuci Lonli Planeta biramo Xuan Hoa Hotel. Ja obično ne reklamiram hotele, posebno ne LP-ove. Zapravo, njih upravo uvek izbegavamo ali u deset uveče nismo imali mnogo izbora. Glavni problem kod hotela preporučenih od strane LP-a je što su uglavnom pretrpani smor bekpekerima (uvek će se naći bar neko ko će da vas davi svojim pričama) i uglavnom se jako brzo iskvare nakon pojavljivanja u nekom od LP-ovih izdanja. No svako pravilo ima izuzetke, što je bio slučaj sa ovim hotelom. Ispostavilo se da su zaposleni u hotelu zaista divni i predusetljivi. Ako im i dopustite da nešto organizuju za vas, učiniće to izuzetno profesionalno.
Nin Bin ima mnogo bolju poziciju od Hanoja kada je obilazak severnog dela Vijetnama u pitanju. U Vijetnamu je izuzetno teško bilo šta samostalno organizovati. Vijetnam nema zvaničnu turističku organizaciju, ni na lokalnom ni na državnom nivou u kojoj se možete raspitati o mogućim konekcijama, prenoćištima, znamenitostima i sl. Te ste tako često prepušteni malim turističkim agencijama na milost i nemilost. Te agencije ne žele da vam pomognu da upoznate lepote njihove zemlje nego imaju za cilj da vam uvale turističke ture problematičnog kvaliteta.
S druge strane ne postoje mape, knjige (ne mislim na velike poznate izdavače i njihove vodiče), ili bilo kakvo drugo pomagalo koje bi vam omogućilo da organizujete sve detalje iz fotelje pre nego što stignete u Vijetnam. Ako se odlučite za varijantu koju smo mi izabrali, a to naći na internetu što više podataka, a delovi će se sami sklopiti u toku puta, možete naići na ogromne probleme jer ovde ljudi ne dele informacije oni prodaju sve i svašta, a kvalitet niko ne garantuje. Naravno, ukoliko imate dovoljno vremena informacije ćete prikupiti i na licu mesta, ali da imamo 2-3 meseca za putovanja onda verovatno ne bismo imali para za ista :). Kako je ovaj post pisan na dan kada smo napuštali Vijetnam, moj generalni utisak je bio da su ljudi što idete južnije mnogo pitomiji i iskreniji i da zaista ne planirate ništa severnije od Hanoja sami (ukoliko ste ograničeni sa vremenom) ili bar ne unapred na svaki korak pripremljeni jer će traženje bilo kakve informacije na licu mesta biti osuđeno na propast ili će vam biti debelo naplaćeno.
Više slika možete naći u mojoj galeriji:
