postcards…
The world moves with me

Park sa pticama / 14.07.14

Singapur ima nekoliko zooloških vrtova. Neki od njih su usko specijalizovani, kao recimo ovaj sa pticama o kojem vam pišem danas. U obilazak ovog parka smo krenuli po preporuci poznanika. Mi smo njemu oduševljeno pričali o sličnoj stvari koja postoji u Kuala Lumpuru i našoj oduševljenosti njihovim ptičijim parkom, kad nam on reče kako je ovaj singapurski zaista impresivan. I da pretpostavlja, mada onaj “naš” video nije, da ovaj mora biti bolji. Nekako smo se i mi poneli onom, ko zna kakvo čudo Singapur može da napravi sa svim tim svojim parama, te krenusmo u obilazak istog.

Ja sam razočarana bila još od ulaza. Miljanu je trebalo malo više vremena da se razočara. Da se odmah razumemo, park je impresivan, lepo je uređen, Singapurćani su očigledno spiskali silne pare u njega. Treba da vidite samo te drvene staze, mostove i veštačke vodopade pa da vam se zavrti u glavi. No, moj problem je što sam ga ja konstantno poredila s onim u KL-u, a ovaj singapurski nije ni nalik njemu. Ovaj ima koncept klasičnog zoološkog vrta, samo što u njemu drže isključivo ptice. Većina je ograđena u posebne, male kaveze kao u klasičnom zoo vrtu. Postoje jedan veći i nekoliko manjih delova parka gde uđete u mrežom opasane predele gde ptice “slobodne” lete oko vas. No, taj deo je više nego neimpresivan posle zoo ptičijeg parka u KL-u. O ovom nameravam svakako da pišem post pa neću u detalje, ali reći ću vam ukratko da se u njemu ptice kreću slobodno oko vas, jedu vam iz ruke i vole da se maze i češkaju po glavi. Posle jednog takvog doživljaja pretpostavljam da će za mene svaki zoološki vrt sa pticama u budućnosti biti razočarenje.

Na vrh svega, Singapurćani od svega vole da prave cirkus. Te tako u parku postoji bina i mini predstava sa pticama. U toku nje oni kao demonstriraju ponašanje ptica u divljini. No ipak najviše oduševljenja je izazvao papagaj koji zna da broji do deset na kineskom i engleskom i peva na tri jezika. Cirkus, kažem vam ja. Te cirkuske ptice su izgleda baš dobro dresirane i nemaju baš želju da odlepršaju iz parka te su one slobodne na ulazu u park. Tj. jedine su koje nisu u kavezu ili u nekom prostoru, fizički previše ograđenom od okoline. Mada ni njima ne možete baš da priđete blizu.

Sve u svemu, ako niste obišli onaj u Kuala Lumpuru ili neko slično čudo od ptičijeg parka, pretpostavljam da će vas ovaj totalno oduševiti. U suprotnom, nećete mnogo propustiti, ni ako ga zaobiđete. Više o parku možete naći na njihovom sajtu.

Još zelenije / 22.06.14

Juče smo imali gošće na ručku. Jednu Japanku i jednu Kineskinju koje su pokazale interesovanje da isprobaju srpsku klasičnu kuhinju. Birala sam ih pažljivo. Vidite, kad spajate živuljke od ove dve vrste morate biti vrlo oprezni. Treba vam vrlo tolerantan Kinez i antijapanski nastrojen Japanac. Kad tad u toku razgovora spomenuće se zlodela Japanaca nad Kinezima, za koje Japanac neće ni znati da su ikada vršeni i preko kojih Kinez neće moći tako lako da pređe. Sva sreća, pa naša Japanka od sinoć mrzi Japance više nego što ih mrze svi Kinezi zajedno. A i Kineskinja je bila mnogo više zainteresovana da otkrije šta su to tentacles hentai mange, nego za japansko-kineske odnose. U svakom slučaju, jedno izuzetno prijatno popodne koje se završilo nepotrebnim prejedanjem.

Sve te ugljene hidrate i mlečne masti trebalo je nekako istrošiti, te smo se još sinoć dogovorili da je red da odpešačima tu istočnu polovinu ostrva. Uz obalu. Dok ne spadnemo s nogu. Idealno do aerodroma, ali 20+ km po singapurskom suncu je daleko od realnosti. Za tu avanturu treba ustati ranom zorom. Plan je bio oko šest. No u šest, naš deo ostrva su napali gromovi i munje, pa je početak avanture bio odložen dok oluja ne prođe. Mi kao što je poznato živimo u tropskoj klimi. Što znači da kad grmi i seva napolje se ne izlazi. Sreća je pa to nevreme traje po sat najduže. No kako se kuća taman lepo razladila od tog pljuska iz kreveta nam se nije ustajalo još naredna dva sata. Na kraju smo naprosto promenili ceo plan i odlučili da prošetamo nekim od singapurskih parkova. Ili još bolje, spojimo gomilu njih u jednu dugu šetnju. Kako na zapadni deo ostrva slabo zalazimo odlučismo se za njega danas.

Prvo nas je na putu do parka omeo novi singapurski stadijum. To je jedan ogroman sportski kompleks pored kojeg mi moramo da prođemo na putu ka metrou. Gradili su ga poslednje četiri godine, i eto danas konačno ukloniše sve zaštitne ograde te ne odolesmo da prvo iscunjamo po njegovoj okolini. Te tako izgubismo još nekih sat vremena. Kada smo konačno stigli do početne stanice suočili smo se sa problemom broj dva. Stanica je, kao u ostalom i većina drugih, u podrumu tržnog centra. Te je trebalo malo procunjati i po radnjama. Isprobati suknju i dve bluzice. I odoleti iskušenju da kupim bilo koju od njih. I dok sam tako ponosno uživala u svojoj pobedi kupoholičarskih nagona, naletim na dućan sa aniama figuricama. Već sam znala da ne treba da ulazim, jer praznih ruku izaći neću ali mi vrag nije dao mira. Doduše moram priznati da Krillin (Dragon Bal) vredi svih potrošenih 18 singapurskih dolara. Podsetio me da bih mogla da se bacim na gledanje anime opet.

Nakon svih peripetija, zakoračismo najzad negde oko 11 u Mount Faber park. Penjali smo se stepenicama okruženi visokim tropskim drvećem. Početak je obećavao. No onog momenta kad smo se ispeli do asfaltiranog puta, situacija se promenila. Staza vodi uz put svo vreme. Automobila nema. Ni jedan nije prošao pored nas. Ali i dalje taj put ubija svu čaroliju šetnje kroz park. Doduše nismo odustali, jer nam je cilj bio da ako ništa drugo vidimo taj čuveni nadvožnjak Hendersonove talase, koji spaja ovaj park sa sledećim (Telok Blangah Hill park). Nadvožnjak je pešački most, koji prelazi preko istoimenog autoputa. Obložen je drvetom, a svaki talas je nadstrešnica ispod koje su klupe na kojima može da se divani u hladovini satima. Putokaz je dalje upućivao na nešto zvano “šetnja kroz šumu” pa se obradovasmo posle one šetnje uz put.

Međutim početak kroz, sad već, Telok Blangah Hill park nije obećavao. Opet se pretvorio u šetnju kraj puta. Tada već počesmo da gunđamo na kletu sudbu. Nije nam to gunđanje dugo ni trajalo naletesmo na neke metalne viseće mostove. Ispostavilo se da su baš oni to što smo tražili. Ni slutili nismo da će to biti šetnja iznad šume. Doduše, postoji i staza koja ide po zemlji, ali se Miljanu ova među oblacima više dopala pa smo se nje držali. S tom stazom zapravo prođosmo ceo park. Pogled na šumu s visine je impozantan. I cela staza nije uopšte kratka, ima skoro 2km u tim visećim mostovima. Taj deo nam je taman vratio želju za nastavkom ove parkovske ture. Viseći most se završava još jednim sladunjavim dizajnerskim čudom Alexandra Arch, koji nas je prebacio u novi, Hort park.

Hort park je dizajniran da služi kao mesto gde će Singapurćani da se upoznaju za raznoraznim biljem, grupisanim u manje bašte, staklenike i sale za prezentaciju. Izuzetno lepo osmišljen i organizovan prostor. U okviru njega se nalazi i simpatičan kafe/prodajni prostor u kojem možete da naučite kako da napravite svoju minijaturnu baštu, smeštenu u staklene vaze ili akvarijume. Hrana je sasvim pristojna i spremaju je od povrća koje se upravo u Hort parku i sadi. Na izlazu iz parka nalazi se ogroman rasadni centar koji snabdeva zelenišom sve parkove po Singapuru.

Obilaskom stazama oko tog rasadnika stiže se u novi, Kent Ridge park. Jasno vam je do sad da su svi ovi parkovi jedna ogromna zelena površina ispresecana autoputevima preko kojih se prelazi fensi mostovima. U ovom najnovijem parku čekala nas je još jedna viseća staza. Kako nam se ona u Telok Blangah Hill parku baš svidela, bukvalno smo proleteli put do nje. No kako stigosmo do početka staze tako postade jasno da danas njom nećemo šetati. Ista je baš ovaj vikend bila zatvorena zbog redovnog održavanja. Izraze na našem licu ne želim da vam rečima dočaravam. Te tako se “pokunjeni” vratismo kući. Ostade nam ta viseća staza za neki drugi put. Sve u svemu, šetnja Mount Faber parkom je bila najveće razočaranje a šetnja kroz šumu visećim mostovima kroz Telok Blangah Hill park najprijatnije iznenađenje. No, vrhunac dana je i dalje kupovina one figurice, zeleniš je tek na drugom mestu.

Reka bambusa / 05.05.14

Nedelja je idealno vreme da se šmugne u prirodu. Ma kakva ta priroda bila. Ova naša singapurska i nije neka zbog koje bi vredelo preletati pola sveta, ali eto bolje nemamo. Ovo malo nacionalnih parkova što imamo ne mogu se pohvaliti veličinom. Mada od države koja u širinu ima oko 50km i dužinu od 25km ne možete očekivati baš mnogo. No mi ih i dalje obilazimo jer su nam vrlo egzotični. Tamo ima bilja koje ranije nismo mirisali i živuljki koje ranije nismo gledali.

Ovog vikenda na redu je bio Sungei Buloh park. Sungei (tj. sungai) na jeziku Maležana znači reka, a buloh (tj. buluh) znači bambus. Iako ime sugeriše da smo gledali bambuse, njih zapravo nije bilo mnogo. Ovaj park je poznat po šumama mangrova. Kako se nalazi na severnoj obali ostrva, tlo je vrlo muljevito, te plodno za ovu vrstu drveća. Singapurćani su naravno ceo park uredili drvenim izdignutim pešačkim stazama, pa je šumu moguće obilazite bez obzira na nivo vode. Teško da ćete doći u kontakt sa bilo kakvim muljem. Zapravo, u obilazak komotno možete u japankama.

Meni su od svih životinja skokunice i gušteri bili najzanimljiviji. Mada je bilo okolo puno kraba i školjki, ostale su nekako u drugom planu jer sam skokunice prvi put videla na prirodnom staništu. I bilo ih je svuda naokolo. Gušteri su mi uvek fascinantni. Poput majmuna, oni u Singapuru nisu retkost, ali meni koja sam do sada živela samo u kontinentalnoj Evropi su još uvek silna atrakcija. Posebno što su ovi singapurski zaista veliki. Krokodili na severnoj obali takođe nisu retkost, ali mi na žalost (ili sreću) juče nismo sreli ni jednog. Bilo je doduše dosta pasa lutalica što me je takođe iznenadilo, jer ih u gradu nikada nećete sresti. Singapur je generalno poprilično “neprijateljski” raspoložen prema kučićima, u poređenju s Evropom. Tako da kučiće svakako nećete sretati u prevozu, kafićima i na javnim mestima. Mada, ja sam već primetila da me to izjednačavanje kučića s čovekom prilično iritiralo u Nemačkoj. Ne zbog toga što ja ne volim kučiće, naprotiv. Ja samo mislim da ih ljudi maltretiraju takvim tretmanom. Juče sam takođe prvi put srela komarce u Singapuru. S obzirom da ovde postoji verovatnoća da obolite od denga groznice, komarce su praktično istrebili iz urbanih delova. Ja sam jutros izbrojala bar tridesetak uboda po nogama i rukama. Nadam se da nijedan nije bio zarazan.

Ukupna dužina pešačkih staza nije veća od 7km, ali je po vedrom danu pakleno vruće i sparno te je bolje krenuti rano u obilazak. Više informacija o parku možete naći na sajtu.

Hram kamenih patuljaka / 15.04.14

Prvi savet koji sam dobila pre odlaska u Kjoto bio je: “Ne pokušavaj da obiđeš svaki hram”. Savet sam vrlo ozbiljno shvatila te sam pred put odlučila da napravim listu onih koji se ne smeju propustiti. Izučavajući hramove u Kjotu brzo sam uvidela da je vrag odneo šalu i da sama nikada neću uspeti da listu napravim dovoljno kratkom da ih sve obiđem za svog života. Što je najzanimljivije od svega, ja ni najmanje nisam zainteresovana za religijsku stranu ovih objekata, ono što me je privlačilo su arhitektura, statue u hramovima i oko njih, kao i okruženje u kojem su hramovi smešteni. Na kraju sam pretragu obrnula, tražeći najneobičnije hramovi. I jedini koji je u sebi imao nešto neobično, po mojim standardima neobičnosti za hramove, bio je Otagi nenbucu hram.

Otagi nenbucu (愛宕念仏寺) hram se orginalno zvao prosto Otagi što je ime oblasti u Kjotu gde je orginalno sagrađen u osmom veku. Taj orginalni hram nije dugo trajao i ne tako dugo nakon izgradnje uništen je u poplavi. Ubrzo je ponovo sagrađen na istom mestu. Međutim, 1922. su odlučili da ga presele na sadašnju lokaciju (naselje Saga) kako bi ga sačuvali. Nenbucu je jedan od pravaca u Budizmu i kasnije je pridodat nazivu hrama.

Ovaj hram se nalazi na vrhu jedne male krivudave uličice u zapadnom delu Kjota. Jedna od onih ulica zbog kojih mnogi u Japan i dolaze, sa tradicionalnim kućercima, po kojim drvetom rascvetale trešnje i papirnim lampionima. Samuraja, ronina, gejši i seljaka po ulicama nije bilo. Sasvim obični prolaznici, automati za prodaju i neuredno viseći strujni kablovi su nas vraćali u realnost. Nisu umanjivali lepotu kraja. Vidite, istina je da mi iskreni ljubitelji Japana u svojoj bajkovitoj viziji samuraja uvek vidimo naslonjenog na automat za prodaju kako ispija svoje rashlađeno piće od pasulje. Degustiranje ovog napitka možete preskočiti. Ja sam to već učinila za vas i recimo da je to jedna od odvratnijih stvari koja mi se našla među nepcima.

Na ulazu će vas dočekati ljubazni čikica, zapleniti 300 jena za ulaznicu i otvoriti vrata ovog čarobnog sveta kamenih patuljaka. U dvorištu hrama se nastanilo preko 1200 njih u periodu između 1981. i 1991. Razmileli su se po celom dvorištu, na ulazu, pored stepenica, uz svetilišta. Zgusnuli se u redove i gledaju u vas. Neki se grle, neki pevaju, drugi piju, neki se prosto mole, dok treći slušaju muziku sa svog vokmena. Jedan nas je čak i slikao. Svaki od njih je zauzet nekim svojim hobijem i neće baš mnogo hajati za vas. Konačno sam mogla da izađem iz svoje bajke, otarasim se Ivice i ukradem Snežanino mesto. Sa 1200 patuljaka naspram njenih sedam imala sam mnogo veće šanse da osvojim princa. Onaj patetični deo sa prenemaganjem, jedenjem jabuke i umiranjem sam preskočila, princu sam se smesta bacila u zagrljaj. On je i tako došao bez konja. Imao je doduše fotoaparat kod sebe. Posle toga smo naravno živeli srećno do kraja života. Bez patuljaka doduše, njih sam morala da ostavim tamo. Bilo bi malo čudno da smo se svi pojavili na aerodromu. Uostalom neko mora da čuva hram.

Ako poželite da odete do hrama, za put se raspitajte na sajtu, mrvice koje sam bacala za sobom su pojeli alavi japanski vrapci.

Kineska bašta / 25.02.14

Ustali u 7.00, napravili sendviče, spakovali ih sa vodom, kremom za sunčanje, kupaćim kostimima i peškirima. Krenuli ka luci. Gubili se malko na putu od stanice metroa do luke. Stigli do nje konačno u 9.04. Tačno 4 minuta nakon odlaska trajekta. Sledeći tek u 12. Previše kasno.

– Ništa od ostrva danas…
– Ništa…
– Šta ćemo sad?
– Ajd daj mapu da vidimo.
– Hoćemo na sever, u Bukit, neki od parkova?
– Pa bili smo tamo.
– Samo jednom, ima ih četiri.
– A ne ide mi se tamo. Ajmo na zapad.
– Hm, ajmo onda do kineske i japanske bašte.
– Pa bili smo i tamo.
– Nismo, bili smo u botaničkoj.
– To nije isto?
– Ne.
– Ajde onda.
– Možemo crvenom linijom do Raflesa, pa odatle na zelenu.
– Gde si ti videla crvenu liniju?
– Sad kad reče, i nisam, ali ucrtana je tu na karti.
– Pa trebalo bi da je tu preko puta.
– Misliš na ovim iskopinama?
– Mmmm, baš su ažurni s ovim kartama, unose nove stanice metroa pre nego što ih naprave.
– Ajmo onda nazad peške do Marina Beja, pa odatle crvenom do Raflesa.
– Aaaa mrzi me sad ponovo preko svih ovih iskopina, uz autoput da se vraćam.
– Hoćemo taksijem?
– Ajde.
– A šta bi s onim da ćemo se manje vozati taksijem?
– Pufff… Ajd od sutra.
I tako se odvozasmo do kineske bašte. Jedva da je bilo ljudi u njoj. Čini mi se da je ovo prvi put da smo obišli neko zelenilo po Singapuru a da se nismo sudarali s ljudima. Jedva da je bilo par porodica s malom decom i par penzionera. Ova Singapurska je jedna od lepših kineskih bašti koje sam posetila. Nije doduše čudo s obzirom da su Singapurćani i tako mahom Kinezi.

U bašti se nalazi, kako sebe nazivaju, Muzej kornjača. U pitanju je ustvari mini zoološki vrt sa kornjačama. Kažu da je to najveća kolekcija živih kornjača na svetu. Nisam baš sigurna koliko je ovo tačno, ali je zaista impresivna raznolikost kornjača na ovom mestu. Za dobar deo njih nisam ni znala da postoje. Recimo kornjača sa svinjskim nosićem, ili ona zmijolika, koju bih ja radije zvala žirafkasta zbog dužine vrata, zelena mekooklopnjača. Sve tri komotno mogu na takmičenje za najružniju životinju ikad. Mnoge se slobodno švrćkaju okolo, te ih možete hraniti, “maltretirati” do mile volje. Sigurna sam da je moje lupkanje po oklopu i pipkanje njihove kože, zurenje u zube i škljocanje aparatom više nego maltretiranje za ova jadna stvorenja. Ali sem jedne koja je negodovala kada sam je uzela u ruke zarad poziranja, ostale su bile apsolutno ravnodušne na naše prisustvo. Kornjača ima na pretek po celom parku, verovatno i nije toliki problem pobeći iz tog ograđenog dela.

Park je izdeljen na više celina. Bonsai bašta je bila impresivna iako je samo deo dostupan jer se ostatak renovira. U malom jezeru u središtu bonsai bašte smo videli ogromnog guštera sa preko metar i po u dužinu. Isti takav se smuca i po našem naselju, no Miljan ga još uvek nije sreo i blago me uvek gleda u neverici kad mu oduševljeno pričam o našim susretima. Te eto, konačno sam imala dokaz da ih zaista ima po ostrvu. Pored nje je i bašta izobilja u kojoj su smeštene statue kineskih horoskopskih znakova sa stogodišnjim narom u središtu koji su doneli i presadili iz Kine. Park nije uspeo da objasni kako su se našli ova “vesela, empatična, nezavisna i tvrdoglava” kobila i ovaj petlić “sa bogatim životnim iskustvom i… i ostatkom koiji nije tačan”. Bar ne kada je moj pevac u pitanju.

Šestospratna pagoda je prilično impresivna, a ogled sa svakog od spratova još impresivniji. Za najbolji se naravno vredi popeti na sam vrh.

Posle kineske bašte, susedna japanska nije delovala toliko impresivno. Sklona sam da verujem da se oko ove japanske i nisu baš potrudili, kako bi kineska delovala još lepše i raskošnije.

Obe bašte su se pokazale kao sjajno mesto za osamljeno popodne uz knjigu. I zapravo su prvo takvo mesto koje nađoh od dolaska u Singapur. Na kraju to kašnjenje na trajekt i nije tako loše ispalo.