postcards…
The world moves with me

Krandži minijature / 14.06.21

Krandži je severni, močvarni deo Singapura. Najveći deo parka koji obuhvata močvare je zatvoren za javnost. Moguće je obići samo mali, južni deo. Sve ukupno, jedva da ima ima oko kilometar-dva staza. Severni, veći deo je dostupan samo grupama sa vodičem, koje se organizuju periodično. Interesovanje je poveliko, treba se prijaviti unapred i srećni dobitnici se biraju nasumično. Trenutno su, usled restrikcija zbog pandemije, obilasci sa vodičem stopirani.

Krandži park je ime dobio po ljubičastom tamarindu (diallum indum), koji ovde lokalno zovu karandži drvo. Kao i sa ogromnom većinom drugih bahasa reči, karandži je vremenom deformisan u krandži. Plodovi ove biljke rastu u grozdovima i koriste se u tradicionalnoj medicini.

U ovim močvarama živi preko 170 vrsta ptica, 54 vrste leptira i 33 vrste vilinih konjica. Za posmatranje ptica treba poraniti i verovatno birati sezonu migracija koja počinje u novembru i završava se u martu. Zato leptira i vilinih konjica ima svuda naokolo čak i po najvećoj vrućini. No ovi potonji su svakako fascinantniji, jer je većinu njih, za razliku od leptira, teže videti u drugim singapurskim parkovima.

Na žalost, moja foto oprema nije dovoljno dobra za divlji, močvarni, životinjski svet, ali izvukoh par malo boljih slika koje će ga nadam se, bar donekle dočarati.

Tomson park / 15.10.20

Sećam se, kako smo često šetajući češkim šumama u istim naletali na ruševine starih zamkova. Bilo je u Češkoj i dosta onih koji su uspeli da prežive sve osvajače. Meni su ti održavani, uređeni, uvek bili manje interesantni. Uvek su me mnogo više privlačile urušene zidine onih zapuštenih, zaboravljenih.

U Singapuru je tako nešto nemoguće videti. Niti je moguće naći šumu te veličine, niti je na ovim prostorima ikada bilo zamkova. Zapravo, bilo kakva ruševina je retkost. Do pre dve nedelje sam verovala da ruševine u ovom gradu ne postoje. Zgrade ovde ne propadaju na taj način. Čim se ne upotrebljava, neko će je već srušiti i na njenom mestu izgraditi nešto novo. Taj luksuz prostora, koji može ostati godinama neupotrebljen, prenaseljeni Singapur nema.

U toj zabludi sam živela do skoro. Naime, kada sam zagledala mapu posle one šetnje uz Kalang, uočila sam mali park, severno od izvorišta istoimene reke; Tomson (Thomson), oivičen Starim i novim Tomson putem. Prostor je delovao neimpresivno malo, no ostadoh zatečena činjenicom da nisam znala da taj park postoji. Bacih se na guglanje i sa još većim zaprepašćenjem otkrih da je na tom prostoru nekada postojalo selo, koje je “progutala” džungla nakon što su ga poslednji stanovnici napustili. Te da se u parku mogu videti ostaci tog sela.

Tomson park je produžetak centralnog zelenog pojasa u kojem se nalaze veštačka jezera, te me njegova neimpresivna veličina nije preterano pogađala. Nastavićemo jednostavno šetnju parkom koje okružuje Donje Pirsovo jezero, a sa njim se dalje može i do Mek Ričija.

Ukupna dužina svih staza u Tomson parku je svega 3.8km. Deo staza je asfaltiran. To su stari putevi koji su prolazili kroz selo; Lorong Pelita i Jalan Belang. Ostatak je ili posut šljunkom ili prekriven drvenim daskama. Staze su strogo, fizički odvojene od divljine. Te fizičke barijere nisu tipične za Singapur. Svakako, većina ljudi ne bi zalazila u gusto rastinje, jer je džungla puna zmija otrovnica i kojekakvih guštera, te su mi te “ograde” delovale preterano. No, donekle razumem, jer je ovo poslednje stanište Raflesovog prugastog langura (Presbytis femoralis) u Singapuru. Ova vrsta majmuna živi još samo na jugu Malezije. Iako ih je nekada bilo posvuda na singapurskom ostrvu, danas su ugrožena vrsta. Predpostavlja se da ih je ostalo oko 60ak. Moram priznati da sam se nadala da ćemo uspeti da vidimo kojeg. Majmune do kraja u parku, nismo videli, ni prugastog langura, ni mnogo rasprostanjenije makaki majmune. Guštera je zato bilo u izobilju. Jedan azijski vodeni varan je bio dovoljno hrabar da me ignoriše dok je iskopavao ručak. Uspeli smo da naletimo i na divlju svinju, i da se međusobno isprepadamo.

Na prostoru parka, nekada je bilo selo. Selo su uglavnom naseljavali Kinezi, koji su se doselili iz provincije Hajnan tridesetih godina prošlog veka. Uzgajali su svinje i živinu. Sedamdesetih je u selu živelo oko 80 porodica, tj. 500 ljudi. Međutim, usled masovne izgradnje “HDB gradova”, ti ljudi su raseljavani u nove apartmane. Poslednji stanovnik je napustio selo 1980. Za ovih 40 godina, šuma je u potpunosti “progutala” selo. Danas drveće raste iz temelja, puzavice skrivaju zidove, mahovina prekriva stepenište.

To parče zemlje je decenijama ostalo zapušteno. Tek pre par godina, odlučili su da urede taj deo centralnog zelenog pojasa, kako bi smanjili gužvu u uređenom delu parka, tj rasteretili Mek Riči i Bukit Timan. Otvorili su ga krajem prošle godine. Staze su obeležene, postavljene table sa starim imenima ulica, a kraj ostataka starih kuća, natpisi koji ukratko govore o kući ili njenim žiteljima.

Priča o porodici Vong, Jalan Belang 21
Vongovi su došli u Singapur, sa Hajnan ostrva 1930. 1941. doselili su se u Jalan Belang, kuću br. 21. Imali su dve parcele, jednu na kojoj je bila kuća i drugu na kojoj su uzgajali povrće.
Vongovi su bili velika porodica, sa devetoro dece. Deca su često zanemarivala školu zbog radova na polju.


Priča o porodici Han, Jalan Belang 25
Doseljenici sa Hajnana su stigli u Singapur mnogo nakon drugih doseljenika. Mnogi su radili kao moreplovci. Drugima su ostajali samo uslužni poslovi, bili su kuvari ili posluga bogatim porodicama.
Porodica gospodina Han Čun Fuka je živela u ovoj kući, prepoznatljivoj po stubovima od cigle na ulazu. Otac gospodina Hana je otvorio Hanovu pekaru (lanac pekara u Singapuru). Pre nego što je otvorio pekaru, radio je u kafiću svog strica, a nakon toga sa komšijom je otvorio menzu u vojnoj bazi u Sembavangu. 1978. uštedeo je dovoljno para da otvori malu pekaru u Gornjoj Tomson ulici i vremenom se raširi po celom Singapuru.


Priča o Foks porodici, Jalan Belang 31
Iako je najveći broj stanovnika došao iz Hajnan provincije, selo je bilo dom i drugim narodima. Porodica Foks je bila jedna od Evro-Azijskih porodica u selu. Njihova kuća bila je jedina kuća na sprat i imala je prepoznatljivo spiralno stepenište.
Otac porodice bio je vozač pokretne biblioteke. On je obogatio znanje lokalaca. Bio je takođe i džudo trener i mađioničar, što ga je činilo posebno popularnim među seoskom decom. Foks je imao tri ćerke. I mnoga seoska deca su verovala da je on Deda Mraz, jer je imao običaj da im deli poklone za Božić.


Priča o Mosberger porodici, Jalan Belang
Pored Foksovih u selu je živeo i Holanđanin sa svojom indonežanskom ženom Halimah i dve ćerke. Halimah je deci ostala u sećanju kao elegantna i odmerena dama. Uvek sređena, sa upadljivim crvenim karminom.


Priča o Mok porodici, Jalan Belang
Mok porodica je takođe došla iz Kine, ali iz Guangdunga. Oni su kupili kuću od evropskog para 1960. Imali su farmu kokošaka i bavili su se prodajom jaja. Odselili su se 1967.

Fascinantno je koliko se priroda brzo oporavlja. I koliko su te stare građevine propale za ove četiri decenije. Mada, i dalje je najfascinantnije od svega, da na posedu nekadašnjeg sela nije nikla kakva druga građevina u međuvremenu. Park je bio vrlo neposećen. Zapravo, sem grupe indonežanskih mejdica, nikoga u parku nismo sreli. U svakom slučaju, zanimljivo mesto za upoznati se sa skorijom istorijom Singapura.

Reka Kalang / 07.10.20

Kalang (Kallang) je najduža reka u Singapuru.
Najduža reka u Singapuru je i dalje svega 10km duga. Taj podatak je dobar pokazatelj kolicko nam je ovo naše ostrvce. 10km; to je dva sata šetnje po hladnjikavom vremenu ili pre oko tri po singapurskoj vlažnoj klimi.
Kalang izvire iz Donjeg Pirsovog veštačkog jezera i završava se u Kalang slivu, gde se sreće sa rekama Gejlang i Ročor.

Obale Kalanga, poput obala drugih singapurskih reka, nekada su naseljavali Morski Cigani (Orang Lauti). Po plemenu Kalang koje je živelo duž ove reke ona je i dobila ime. Za razliku od ostalih plemena Morskih Cigana, Kalangalci nisu pecali na otvorenom moru. Njihov život se u potpunosti odvijao na reci. Nakon dolaska Raflesa (1819.), ove porodice su raseljene na jug Malezije. Pre toga ih je u Singapuru živelo oko 500. Male boginje su ih u potpunosti istrebile do 1848.

Rekom su, nakon progona Kalaganaca, dominirali tongkang brodovi koji su obsluživali fabrike na obali, prenoseći sirovine i gotove proizvode. Tongkang brodovi su tipična plovila za Jugoistočnu Aziju. Svaka od zemalja je imala specifičnu verziju ovih brodova. Uz reku su građene sojenice u kojima su živele lokalne porodice. Taj tip sojenica i dalje postoji u siromašnijim delovima Jugoistočne Azije. Teško je zamisliti da je do kasnih sedamdesetih godina prošlog veka na obalalma singapurskih reka bilo moguće videti prizore kao na kambodžanskim rekama Bazak i Sangker.

Iz tih sojenica, od kojih mnoge nisu imale ni struju, ni pijaću vodu, porodice su raseljene u HDB-ove, tek izgrađene stambene blokove, slične novobeogradskim. Nije ni čudo da je tadašnji premijer bio toliko voljen i da je neprikosnoveno vladao Singapurom sve te decenije. Vladajuća partija (PAP) tek u skorijoj istoriji gubi glasove Singapuraca. Predpostavljam da će izgubiti većinu tek kada Singapurci prestanu da se sećaju tog “civilizacijskog” iskoraka.

Danas su obale Kalanga “sređene” kao obale svih drugih singapurskih reka. Sve one liče jedna na drugu. Korita su im izbetonirana, a obale oivičene pešačkim i biciklističkim stazama.

Šetnju Kalangom smo mogli početi od stadiuma, tj. istoimene metro stanice, ali nismo jer smo taj deo već dosta puta ispešačili, a imali smo samo 3 sata pred sobom. Te tako ni ovaj post neće baš prikazati celu Kalang reku. Taj propušteni deo, između Stadium stanice i Kalang metro stanice je jedan od lepših. Kad kažem lepši, mislim prostraniji i zeleniji, pošumljeniji.

U šetnju krenusmo uzvodno, od pomenute Kalang metro stanice. Jedan od izlaza sa stanice vodi pravo na obalu. Reka je dosta široka u tom delu. Mada, sve te odrednice za veličinu; široka, dukačka i sl. deluju neprikladno za lokalne reke. Na samom početku sretosmo podosta biciklista. Pešaka nije bilo. Inače ih je malo preko dana. Mi u šetnje obično okasnimo, te smo često napolju u delu dana kada većina lokalaca sedi ispod klime ili obeduje po hoker centrima. Sva sreća tog je dana bilo prilično oblačno, pa nije bilo nepodnošljivo vruće. Uz to je pirkao vetrić celim putem, tako da nam se vazduh činio manje vlažnim nego inače.

Već tu, na početku, susreli smo zaštitni znak svake pešačke zone Singapura. Uličnu mačku. Mačke su kao kučići u bilo kojoj drugoj zemlji na Planeti. Preterujem malo i ovo totalno neodgovorno tvrdim, jer niti sam posetila sve zemlje ovog sveta, niti obraćam pažnju na takve stvari. Ipak, uporno me fascinira odsustvo uličnih pasa i prisustvo uličnih mačaka. Zanimljivo je da je u HDB-ovima zabranjeno držati mačke. Ali sudeći po posudama za hranu i vodu po HDB naselju u našem komšiluku i broju mačaka koje naokolo životare, lokalci ih zaista vole. Za razliku od mačaka, uličnih kučića ima samo po većim i divljijim parkovima, na ulici ih zapravo nikada nisam videla. Takođe, i statistike pokazuju da je mnogo manje uličnih pasa nego mačaka.
Ova mačka koju sretosmo, kao svaka mačka, beše vrlo drska i samoživa. Ležala je opružena po sred staze, terajući pešake i bicikliste da je zaobilaze. Razvlačila se, lickala i poturala stomak da je mazimo. Uz to je i sa zadovoljstvom pozirala.

Veći deo puta je bio vizualno prilično monoton. Doduše, tražiti bilo kakvu vizuelnu akciju u šetnji singapurskim naseljima bi bilo smešno. Ta monotonost me zapravo i privlači. Na rekama uglavnom nema sadržaja koji je većini ljudi atraktivan, te samim tim nema ni mnogo ljudi preko dana. Kako nema ni velikih saobraćajnica (sem onih preko kojih treba preći s vremena na vreme), obale reka su verovatno najtiši i najmanje posećeni delovi Singapura. Sve to se menja kad padne mrak. Tada svi stanovnici naselja uz reku siđu do vode da protegnu noge pred spavanje ili otrče svoje dnevne kvote.

Uz put su mi pažnju najviše privlačila HDB naselja i autoputevi koje smo prelazili pešačkim mostovima. Surovo deluju ti ogromni stambeni kompleksi. Koliko ljudi staje u njih? U isto vreme ulice među njima potpuno puste, dečija igrališta prazna. Stanovi u HDB-ovima retko imaju terase, no mnogi od ovih su zapravo posedovali iste. Sve do jedne pretrpane stvarima, vešom. Ni na jednoj stolice, klupe, jastuka. Na ponekoj cveća. No izuzetno retko. Singapurci zaista ne vole da sede na svojim terasama. Rekla bih da je divanluk na terasi evropska stvar.

Pešački mostovi preko auto cesti su prilično uobičajena stvar u Singapuru. Zato me nije začudilo kada smo naleteli na prvi. Niti drugi. Oni više zagorčavaju život biciklistima, nego pešacima. Posebno jer nijedan nema lift, pa čak i prilaz za točkaše retko postoji. Zbog toga je većina ovih staza nepristupačna za dečija ili invalidska kolica. Ipak, sva ta naviknutost na njih me nije mogla pripremiti za pogled na singapurski najduži autoput (PIE). Sve te betonske reke, niz koje su se slivali automobili, su me istinski fascinirale. Često mi se dešava da zaista zanemim pred velikim građevinskim projektima. Impozantno mi je šta čovek može da isplanira i stvori. Veštačka i neprirodna stvar, a toliko skladna i organska. Retko ljudi obilaze, ili uopšte vide ovakve stvari kao atrakcije vredne gledanja, no meni su one simbol Azije. Često mnogo impozantnije od starih hramova ili gradova, posebno uzimajući u obzir da su oni često samo jedna od mnogobrojnih “reprodukcija” orginalnog objekta.

Dugo mi je autoput okupirao misli. Deo koji je usledio posle njega bio je mnogo zeleniji i prirodniji. Pojas uz reku širi i pošumljeniji. U jednom delu su čak uredili betonirano korito reke. Dodali su kamenje i posadili biljke. Ta mala promena je drastično obogatila život reke. Plitka voda je bila prepuna ribe, kornjača, čaplji. Jedan od velikih višegodišnjih planova predviđa i ovo, ponovno, oživljavanje singapurskih reka. Doduše, totalno bizarno deluje, da su urbanizovali divlju reku, a sada je šminkaju da ponovo deluje divlje. Čovek je zaista jedna nedokučiva živuljka.

Poslednje parče te reke, najbliže izvorištu, je upravo i najlepše. Prolazi kroz Bišan – Ang Mo Kio park i reka je u tom delu u svom prirodnom obliku. Zapravo, znajući Singapurce, verovatno samo imitira prirodni izgled reke. No ipak, osveženje je videti reku bez ograda, bez betonskih korita, dovoljno plitku i usku za pregaziti. Inače je taj park jedan od lepših u Singapuru i detaljnije ću jedared i o njemu pisati. Taman je tom svojom lepotom idealno zaokružio naše putešestvije uz Kalang.

Pulau Serangun / 23.09.20

Sutra ću. Sledeće nedelje ću. Dogodine ću.
Ne znam kada sam se pretvorila u jednu od tih osoba kojima se nigde ne žuri i koje do besvesti mogu odlagati stvari. Ranije su mi ljudi, koji me znaju, često govorili: Uspori! Gde toliko jurcaš? Ili s (p)o(d)smehom slušali moje primedbe o tome kako za nešto nemam dovoljno vremena ili kako sam nešto odavno trebala završiti. Što sam starija, imam osećaj da zapravo više ništa ne moram i više ništa nije zaista bitno, te je svejedno hoće li se i kada će se neke stvari desiti.

U tom nekom novom stanju u kome obitavam, obilazak jednog od singapurskih ostrva se odlagalo godinama. Dodatno, od kada su nastupila ova koronska vremena želja da obilazim singapurske atrakcije pala je na minimum. Sa nemogućnošću da se putuje negde van, Singapurci su konačno krenuli da uživaju u lokalnom zelenišu što uglavnom rezultira gužvama koje mi strašno smetaju. No, prošlonedeljna pregovaranja i dogovaranja s drugaricom gde da švrćkamo za vikend, podsetila su me da ima još par mesta koje bi valjalo obići. Te tako završismo na Serangun ostrvu.

Serangun (Serangoon) ostrvo se nalazi na severo-istoku Singapura. Najbliže kopneno naselje mu je Pungol. Poslednji i jedini put sam bila u tom kraju početkom 2014. o čemu sam tada i pisala. Tada je Serangun ostrvo još uvek bilo zatvoreno za javnost. Otvorili su ga u oktobru 2015. Od tada sam sporadično planirala da skoknemo do njega, ali ono sutra ću i sledeće nedelje ću je oteglo taj period na gotovo 5 godina. Nikad nije kasno! Još jedna od tih odlagačkih krilatica kojoj ranije u mom vokabularu nije bilo mesta. Bar ne u tom kontekstu.

Serangun je među Singapurcima poznatiji pod imenom Koni ostrvo (Coney Island), no meni je ovaj maležanski oblik imena miliji. Šta tačno znači reč “serangun” teško je utvrditi. Singapur je od svog postojanja stanište različitih naroda, koji su govorili drugačijim jezicima. Jedan narod je preuzimao reči od drugog, krivio njihov izgovor, a Englezi to zapisivali na svom komplikovanom, nefonetskom pismu. Na najstarijoj mapi koju sam našla, čak je i maležanska reč za ostrvo “pulau” ispisana kao “pulo”, a “Serangoon” kao “Sirangoon”. Knjiga What’s in the Name? od Ng Ju Penga kaže da postoje čak tri moguća značenja reči serangun:
– “čaplja” po maležanskoj reči: ranggong
– “dizati buku da rasteraš životinje” po maležanskoj frazi: Serang degan gung.
– po mestu u Indiji: Sri-Rengam.
Ja nekako preferiram prvu verziju jer su Maležani skloni da geografske pojmove nazivaju po životinjskom i biljnom svetu koji na njima živi.

Tridestih godina prošlog veka, kineska braća Hav i Par su kupila ostrvo i na njemu podigli vilu, te je tih godina ostrvo zvano Hav Par ostrvo. Ova braća su poznata po tigrovoj masti i o njima sam već ranije pisala. Tada je ostrvo bilo veliko svega 13ha.

Ostrvo su prodali lokalnom Indijcu Gulam Mahmudu 1950. godine. On je imao velike planove za ostrvo. Želeo je da na njemu sagradi resort i uredi ga po ugledu na njujorško Koni ostrvo. Otuda i potiče trenutni nadimak ostrva, pod kojim ga lokalci i znaju. No, već nakon tri godine, on je ostrvo ponovo prodao. Od svih planova ostalo je samo ime.

Ostrvo je promenilo nekoliko vlasnika, dok ga država konačno nije preuzela sedamdesetih godina prošlog veka. Tih godina, ostrvo je prošireno na 62ha. Država je takođe imala velike planove za ostrvo, ali oni su svi odlagani mahom jer je sa glavnog ostrva, tj. iz Pungola dopirao smrad sa farmi svinja koje su tu, tada uzgajane. Ostrvo je tako ostalo polu-zapušteno i neiskorišćeno do devedesetih, kada je ponovo prošireno na 133ha. Nakon poslednjeg proširenja, razdaljina od ostatka Singapura je smanjena na svega 100-200m. Kasnije su dodati i mostovi koji ga spajaju sa ostatkom Singapura.

U međuvremenu je Pungol naselje postalo jedno od najvećih gradilišta u Singapuru. Farme svinja su davno zatvorene, a na njihovom mestu rastu stambeni blokovi. Zelenilo je već uveliko sređeno i dostupno za rekreaciju. Staze i šetališta uz more i rečne kanale su već u potpunosti uređeni. Serangun ostrvo je dodatak toj ogromnoj zelenoj površini.

Ostrvo je i dalje dovoljno malo da za dva-tri sata možete prošetati svim stazama, obići sve plaže i negde napraviti pauzu za piknik. Na samom ostrvu nema ni vode, ni struje te deluje prirodno i divlje i pored tih sređenih, asfaltiranih biciklističkih staza. Jedna prolazi središnjim delom ostrva, kroz “šumu”, dok druga prati južnu obalu ostrva. Severna obala, koja gleda na Maleziju i Ubin je peskovita i ne njenim plažicama se može i kupati. Doduše, u tim delovima ima dosta smeća. I sama voda ne deluje preterano čisto. Nikad mi neće biti jasni ti ljudi kojima je teško da smeće ponesu sa sobom. O čemu tačno (ne)razmišljaš kad pojedeš keks ili čips na ostrvu i ostaviš omot? Pored smeća, taj osećaj divljine su narušavali i zvuci koji su dopirali sa pungolskih gradilišta dok smo se vraćali južnom stazom. Ta buka nije dopirala do nas na ostatku ostrva.

Životinjski i biljni svet je prilično šarenolik na ostrvu. I ja se na žalost nikad ne informišem dovoljno o istom. I obično me fasciniraju bizarnosti. Tipa, čopor plašljivih pasa. Ili činjenica da je na ostrvu živeo podivljali vo. Vola su od milošte zvali Krava i na ostrvu su ga zatekli radnici pre nego što je ostrvo otvoreno za javnost. Ispostavilo je da je Krava prilično bolestan, pa su ga lečili i vodili na redovne veterinarske preglede. Bio je velika atrakcija među posetiocima, ali je na jednom od pregleda umro krajem 2016. Tu su naravno uvek i majmuni, okupljeni oko mosta na ulazu u ostrvo, uvek spremni da ukradu nešto od ljudi. U drugim delovima ostrva ih nismo sretali.

Sve u svemu, sasvim pristojna šetnja čak i u ovim vanrednim uslovima. Izuzetno mi se dopao koncept ostrva. On će zasijati u potpunosti tek kada završe sve te građevinske radove na Pungolu. Stanovnici tog naselja će imati predivan prilaz vodi i plažama.

Hačimantai / 21.06.19

Mislila sam da ću posle dva meseca lunjanja po Južnoj Americi biti spremna i čila za nove radne pobede. Ali na poslu me je zateklo takvo rasulo, da sam gotovo pola godine pokušavala da nađem neki red u novonastalom haosu. Na svakih 5-6 nedelja mi je imunitet opadao zbog nespavanja. Pokušavala sam to da prekinem kratkim produženim vikend odmorima, ali oni su me samo još više iscrpljivali. Odlazak na jedno od “idiličnih” indonežanskih ostrva, na kojem su me dočekali buka, haos i građevinski radovi na svakom koraku, je bila kap koja je prelila čašu. Zaklela sam se da više nikad neću obići ni jedno ostrvo, ni jednu plažu u regionu. Obećala sam sebi da će svaki moj naredni odmor biti koncentrisan na usamljene planinske staze. A onda sam bukirala povratnu kartu za Japan krajem juna i krenula da tražim mesto na kojem je najmanja verovatnoća da nas zadesi neko iznenadno nevreme.

Leto nije idealno vreme za posetu Japana. Leta su pretopla. Vlažnost previsoka. Tajfuni i poplave gotovo zagarantovani. Put od pre par godina, kad je tajfun pogodio Hokaido, koji je obično zaštićen, nas je uverio da praktično ne postoji mesto u Japanu na kojem smo u potpunosti izuzeti opasnosti. Ipak, početak leta i odlazak u severnije krajeve je donekle smanjivalo verovatnoću da se fijasko ponovi. U potrazi za dugim planinskim stazama završili smo u oblasti Ivate (岩手県, Iwate).

Put do podnožja planine s kog smo krenuli u osvajanje planinskih vrhova je bio iscrpljujući. Let od Singapura do Tokija, traje 7 sati. U Tokijo smo stigli pred zoru, ne uspevajući da odspavamo ni malo u avionu. Tako umorni smo sa aerodroma uhvatili brzi voz do Morioke. Taj put traje skoro 4 sata, koja smo prestojali u vozu jer su sva mesta bila rasprodata nedeljama unapred. Od umora sam se na momente zanesvešćivala u stojećem položaju. Na stanici smo se na brzinu prepakovali ostavljajući u rančevima samo stvari koje će nam trebati za prestojeća 3 dana na planini. Ostavili smo rančeve u lokerima na stanici i odatle opet jurcali do tržnog centra da kupimo gas za kampovanje. I onda nazad da višak stvari odnesemo do hotela u kojem ćemo odsesti po povratku sa planine. Jedva da smo stigli da svratimo do pekare na stanici pre nego što smo uhvatili lokalni voz za Api Kogen. Nakon sat vremena klackanja u lokalnom vozu, kroz neverovatno lepe pejzaže, izašli smo na našu stanicu. Odatle nas je čekalo još oko tri kilometra pešačenja do hotela gde ćemo provesti noć. Na sajtu hotela je pisalo da imaju uslužni mini bus koji sa stanice vozi do hotela, ali da leti isti mora da se rezerviše unapred. Iz nekog suludog razloga je sam verovala da će nam prijati da ta tri kilometra prepešačimo do hotela. No, nagomilani umor i preko 30 sati bez sna su učinili svoje. Put mi je bio mučenje. Taj asfalt po kojem smo tabanali je samo pogoršavao stvar. Kada smo konačno stigli do hotela, imala sam neki osećaj da sam prešla najteži deo puta. Kakva god da je planina i planinske staze po njoj, nije moglo biti napornije od ovog. Već tih 3 km puta i pogled na okolna brda nam je jasno stavljao do znanja da nas čeka Raj u narednih par dana.

Na recepciji sam gledala “kroz” recepcionarku koja mi je objašnjavala sve usluge i pogodnosti uključene u noćenje. Api Kogen je jedan od onih ogromnih turističkih hotela. Ima gomilu bazena i sauna, nekoliko restorana. Nalazi se pored žičare koja vodi do vrha, odakle kreće čitav sistem žičara i ski staza. Api Kogen je poznata ski destinacija. Sve to nas uopšte nije interesovalo. Jedini razlog zašto smo izabrali taj hotel bila je njegova pozicija. Blizina žičare koja će nas sutradan podići do početka naše planinarske avanture. Od toga nas je delilo nešto više od 15 sati. Istuširali smo se i komirani prespavali ostatak dana i noć.

Kada sam se probudila sutradan, trebalo mi je podosta vremena da shvatim da je jutro, a ne veče. Sedela sam na krevetu osvrćući se oko sebe. Zaspala sam sinoć na pomoćnom krevetu dok je Miljan još uvek bio u kupatilu. On je komiran, još uvek spavao na bračnom krevetu. Sem stvari koje sam skinula sa sebe pre tuširanja i samo bacila kraj kreveta, sve je bilo u savršenom redu i na svom mestu. Čak i posteljina na tom pomoćnom krevetu. Sinoć se nisam pokrila i očigledno se nisam mnogo pomerala jer su krajevi i dalje bili savršeno zategnuti. “Umor leči sve nesanice” – pomislih. Posebno zadovoljstvo mi je pričinjavala činjenica da sam se probudila pre alarma. Mudro sam ga podesila na telefonu, još u vozu za Morioku. Predpostavila sam da se ovako nešto može desiti. Dok sam se umivala, konačno se oglasio alarm i razbudio Miljana. Bilo je vreme da krenemo.

Iznenadih se, kada me žena na biletarnici žičare upita, na savršenom engleskom,: “Dve karte?”. Nisam očekivala da će na blagajni, u sred nedođije, raditi neko ko zapravo priča engleski. “I Japan se menja” – pomislih. Zaboravljajući da se nalazim u poznatom ski odmaralištu, koje zimi verovatno ima i mnogo stranih turista. Nakon mog odgovora, žena nastavi sa klasičnim raspitivanjem; Odakle smo? Koji su nam planovi? Kako smo uopšte iz te daleke Srbije završili planinareći po severu Japana? Pitanja na mestu, ako se izuzme činjenica da smo zapravo iz Singapura i da je Japan jedna od bližih planinarskih destinacija. No, to objašnjenje je samo pokrenulo lavinu dodatnih pitanja; Odakle mi u Singapuru? Čime se bavimo? I jel smo bili na Alpima? Na momenat se ugrizoh za jezik, Alpi vode priču ka Nemačkoj, a onda i Češkoj. A mi nemamo baš toliko vremena. Trebalo je i pešačiti tog dana.

Žičara nas je odvezla do početka staze. Što je zapravo vrh Maemori (1304m). Duvao je neki hladan vetar i oblaci krenuli da zaklanjaju sunce. S obzirom da je u podnožju bilo vedro, iznenadih se ovoj nagloj promeni. Očekivala bih na planini promenu vremena, ali mi je ovo pre ličilo na promenu godišnjih doba. Početak vodi kroz šumu, i jedva da smo šetali pola sata, odjednom stade vetar i opet se razvedri. Odjednom zazujaše dosadne mušice i zacvrkutaše ptice. Učini mi se da se neko igra sa vremenskim prekidačem. Nisam sigurna da sam ikada ranije iskusila išta slično. Bilo mi je pretoplo, i mušice smorne. Iskreno sam se nadala da će se neko opet nasloniti na prekidač. A onda na top nagle promene vremena, naglo se menjala i priroda oko nas. Odjednom se ona prepoznatljiva šuma pretvori i poljanu prekrivenu grmljem, gustim drvenastim rastinjem, kroz koje se nije moglo prolaziti. Na svu sreću staza je bila dobro održavana, sveže prokrčena. No i dalje prekrivena krupnim kamenjem i relativno uska te je kretanje bilo otežano. Jedva da sam imala mesta da nesmetano prolazim.

U jednom momentu zaglavih štapove za hodanje između kamenja i izgubih ravnotežu. Hodala sam sporo i u normalnim uslovima, pri normalnom nagibu, bilo bi dovoljno da ispravim leđa i malo se isprsim da bih održala ravnotežu. Pod tim teretom, među tim rastinjem, krenuh polako da se naginjem ka napred. Kao u kakvom usporenom filmu pokušavam da se uspravim dok me teret uporno tera da napravim kolut. Prepustila bih se trenutku da podloga nije bila prekrivena kamenjem, a šiblje sa strane toliko debelo i jako. Bilo mi je jasno kako će se sve završiti, te u nemoći da to sprečim počeh da se smejem. Miljan se okrenuo u momentu da vidi kako mi se glava sudara sa zemljom. To je bio blag i bezbolan udarac, jer to padanje i nije bilo padanje nego pre nezaustavljivo naginjanje do zemlje. U toj komičnoj, klečećoj, pozi ranac mi je bio pretežak da normalno ustanem, a staza preuska da bilo šta uradim sem da probam da se prevrnem na grmlje sa strane. Svo to vreme sam se smejala suludoj situaciji u kojoj sam se našla. I to cerekanje mi nije pomagalo u vraćanju u prvobitno stanje. Kao što sam se i pribojavala grmlje je bilo previše grubo i oštro te izgrebah celu ruku. I danas, godinu dana kasnije, imam vidljivi ožiljak na ruci.

Staza je dalje vodila kroz sličan pejzaž dok nismo došli do prve “raskrcnice” i planinske kućice Čausu-so (Chausu-sanso). Kućica kao iz kataloga. Mala, ali unutra besprekorno čista. Platforme izdignute za spavanje. Sa peći i naslaganim drvima. Ispred ogromna veranda sa klupama za sedenje.
– Kakav je ovo raj? Misliš da će ovakva biti i kućica u kojoj ćemo spavati?
– Izgleda da smo džabe nosili šator.
Šetali smo uzbuđeno. Nismo očekivali takav luksuz na planini. Ko još pravi takva planinska skloništa? Kako ostaju tako besprekorno čista? Bili smo oduševljeni.
– Eto kako nastaju priče da su Japanci sa druge planete. Da su iznad svih ostalih.
– Totalno zaslužuju te pohvale.
– Odmah čovek da im oprosti sve seksualne perverzije i sve pobijene Kineze.
– I sve pobijene NE Kineze.
– Eto da su nemačka planinarska skloništa takva, verovatno bi i njima oprostili Hitlera.
– Verovatno!

Nismo se mogli nagledati lepote oko nas. Nakon onih preuskih staza i kamenjara, pelazili smo preko manjeg brda. Nije bilo strmo i blage padine su bile prekrivene snegom. Nije bio debeo sloj i na tom delu sneg nije bio ni dubok. A dovoljno sipak da nam noge propadaju kroz njega i ne klize. Nisam očekivala sneg. Nisu to neke visine. Oko 1500m. Nakon brda dočekala nas je ogromna preplavljena livada, sa drvenim stazama. Na japanskim planinama, čovek ne može ni cipele da ukalja blatom.

Te drvene staze su nas odvele do našeg prvog prenoćišta, planinske kućice Rijon-so (Ryoun-so) koja gleda na Hačiman jezero. Trebalo nam je oko 6.5 sati da stignemo do odredišta. Mapa je sugerisala da treba nešto jače oko 5 sati. Nije mi se sviđala ta vremenska razlika, jer smo sledeći dan prema toj mapi, trebali da pešačimo dotovo 9 sati. Nisam se previše zamarala tim mislima, sve što je trebalo da uradimo je da krenemo u šetnju čim svane.

Rijon-so je bila nešto veća od prve kućice. Kao ni u prvoj, ni u njoj nije bilo nikoga sem nas. Bila je izdignuta kao sojenica. Imala je wc sa sve wc papirom. Platforme za spavanje su izdignute oko pola metra od zemlje. Ispod njih su bile cepanice za loženje. Unutar kućice je bilo i ćebadi, četki i metli, kao i upaljača i šibica. Ja sam pokušavala da zapalim vatru u peći koja je bila postavljena na sredinu prostorije. Nije mi išlo. Bilo mi je žao što nisam obraćala više pažnje na loženje kad odem kod mojih na planinu. Do sada sam mogla da naučim kako koje drvo gori. Miljan je za to vreme prečišćavao jezersku vodu i punio flaše. Već se mračilo i napolju je bilo hladno. Koliko li je tek voda ledena? Podilazila me je jeza od pomisli. I ma koliko želela da ugrejem kućicu pre nego što se vrati, nije mi polazilo za rukom da nateram cepanice da gore. Na kraju je on upalio vatru na povratku. Grejali smo se uz peć i uživali u slabašnoj svetlosti koja je iz nje dopirala. Sve to nam je delovalo veoma romantično. Nije nam se kvarila ta romantika svetlošću lampe. U krevet smo otišli rano, nadajući se da se vatra neće prebrzo ugasiti. Tu noć smo spavali na šatorskim podlogama i u vrećama za spavanje. Bilo je na početku dovoljno toplo.

Ujutru se probudih promrzla. Trebali smo da podmetnemo onu ćebad. Doručkovali smo i krenuli na stazu sa prvim suncem. Razmišljali smo da vodu dopunimo opet na jezeru, ali mapa je pokazivala da se u blizini nalazi turistički centar sa parkingom i prodavnicom, jer je na tom mestu trebalo preći preko asfaltnog puta, te smo to ostavili za kasnije. Kad smo stigli do centra bili smo neprijatno iznenađeni da nikakve vode nema i da ćemo morati da sačekamo 10h da se prodavnice i uslužni objekti otključaju. Vagali smo da li da se oboje vraćamo do jezera da punimo flaše ili da jedno ostane tu sa stvarima, a drugo ode nazad po vodu. Problem je bio što vode na stazi nema bar narednih 6-7 sati. U tom vaganju priđe nam sredovečni Japanac da pita gde idemo i što smo tako pogubljeni. Sva konverzacija se odigravala više pantomimom, nego pričom. Njegov engleski je bio jednako očajan koliko i naš japanski. Posle kratkog objašnjavanja i podizanja u vis prazne flaše, završismo u njegovim kolima, u pohodu na izvor čija je lokacija samo njemu bila poznata.

Hačimantai je poznat po mnogobrojnim banjama. Ove planine su vulkanske i na mnogim mestima izbijaju topli izvori bogati sumporom. Tako se delovi planina konstantno puše i mirišu na pokvarena jaja. Japanac nas je odvezao do jedne od lokalnih banja. Ogromna drvena kuća. Bez ikakvih pregrada. Cela unutrašnjost je jedna velika prostorija. U njoj su sedele dve japanske bakice. Učini mi se na momenat da sam uletela u neku priču iz Edo perioda. Bake su bile majušne, pognute. Sa okicama koje se od starosti gotovo nisu videle. Nasmejane i stidljive kao tinejdžerke. Tinejdžerke iz Edo perioda. Ove današnje su sve samo ne stidljive. Japanac nas je pozvao da legnemo na pod. Nije mi bilo jasno zašto bi to trebali raditi, ali ga iz nekog razloga poslušasmo. Radoznalost je čudna stvar. Pod je bio topao. Momentalno osetih, kako mi toplota greje svaki delić tela, kako rasteruje onu hladnoću koja mi se u toku noći zavukla u kosti. Provodao nas je malo po kompleksu. Pokazao jednako veliku drvenu konstrukciju u kojoj je bio bazen sa vodom. Pre je izgledalo zapravo da su konstrukciju podigli oko prirodnog jezerca, da bi mogli da koriste taj bazen za banjanje u bilo kakvim uslovima. Pored te kuće bilo je isto takvo jezerce na otvorenom. Sve je to moglo biti tu već vekovima. Samo su električna kuvala za pirinač i parkirani automobili narušavali sliku srednjevekovnog Japana. Sve ostalo je bilo zarobljeno u vremenu. Napunili smo flaše na jednoj od česmi i krenuli u pravcu iz kojeg smo i došli. Naš vozač se zaustavljao par puta da bismo mogli da uživamo u vidikovcima i slikamo okolinu. Rastali smo se kad smo stigli na parking.

Čekao nas je dug pešački dan. U zavisnosti koliko se brzo budemo kretali trebalo je da odlučimo u kojoj planinskoj kućici ćemo prespavati. Umirivala me je misao da ćemo moći da izaberemo bližu u slučaju da budemo prespori. Prvi deo staze je bio valovit. Opet među grmljem i na uskoj stazi uglavno prekrivenoj kamenjem. Na samom početku sreli smo dvojicu planinara. Prvi ljudi na stazi od kada smo krenuli. Nosili su male rančeve i objasnili da oni idu od banje do banje. Posle onog toplog poda, pomislih da to i nije loša ideja, te da bi trebali probati i taj planinsko-banjski turizam sledeći put. Stalno smo šetali po vrhovima. Pogled je bio nezaklonjen i veličanstven. Duvao je jak vetar i bilo poprilično hladno. Ali kiša nije padala, iako su se sivi oblaci uporno rogušili na nebu. Po padinama je bilo malih snežnih površina, ali je sama staza bila suva. Naizmenično smo se spuštali i penjali, ali te visinske razlike nisu bile veliki. Jedva da je jedan spust, tj. uspon nakon njega bio malo teži. Baš na početku tog uspona sretosmo još jednog planinara. Išao nam je u susret, i objašnjavao kako je to jedina teža prepreka pred nama. Bio je u pravu. Do planinske kućice Ofuka-sanso smo relativno brzo i lako stigli. Tu smo sreli grupu starijih japanki, s kojima smo razmenjivalji priče o japanskim planinama uz čaj i kolače.

Nakon kratkog predaha, odlučili smo da ipak nastavimo dalje. Pored te kućice nalazi se izvor pijaće vode. Obnovili smo zalihe i krenuli ka sledećoj kućici. Put koji je sledio bio je sličan onom koji smo već prešli. Predivne valovite zelene površine. Naokolo predivna brda. Na stazi opet potpuno sami. Šibao je jak vetar. Ali mi je prijao, jer me je rashlađivao. No čim bi stala da dođem do daha, hladnoća bi probijala do kostiju. Nestvarno mi je lep bio ceo taj predeo koji se pružao ispred mene. Uviđala sam da nisko rastinje ne pruža nikakvu zaštitu od vetra. Nadala sam se da nećemo morati da spavamo u šatoru. Uostalom nisam videla ni mesto gde bi ga mogli postaviti. Nakon par sati puta, konačno smo videli planinsku kućicu u dolini. Mapa je pokazivala da je na nekih kilometar od nas. Ali se do nje trebalo spustiti niz strmu padinu prekrivenu snegom, koji je na pojedinim delovima pretvoren u led jer se sneg konstantno otapa i voda se sliva. Spuštali smo se polako, nogu pred nogu. Od silnog napora i grča, gubila sam snagu u butnim mišićima i na momente gubila kontrolu nad nogama. Ili mi se to tako činilo. Kao da nisam imala mišiće uopšte i da bi svaka kost mogla svakog časa odleteti nekuda. Stajeli smo često da odmorimo. Da mi butine ožive. Taj kilometar spusta nam je oduzeo čitav sat te smo stigli do kućice Micuiši-so (Mitsuishi-sanso) pred mrak. Posle večere smo ispod vreća za spavanje postavili tri ćebeta. I isto toliko prebacili preko sebe, kad smo se uvukli u vreće. Umorni i iscrpljeni brzo smo utonuli u san. A tako lepo ušuškani, prespavali smo do jutra.

Ustala sam sveža i odmorna. Naspavana. Proveli smo nekih sat čisteći kućicu. Uredna je, ali prašnjava. Kao da je niko nije dugo posećivao. Dosta je i starija od ostalih. Previše je bilo hladno da peremo podove vodom, ali smo detaljno očistili metlom celo sklonište. Krenuli smo nešto kasnije nego što smo planirali, ali je bar u međuvremenu granulo sunce. Nebo je ponovo plavo. I dosadne mušice ponovo lete oko moje glave. Bilo mi je pretoplo. Zapravo bih rado menjala ovo plavetnilo za jučerašnje sivilo, dok god kiša ne pada sa neba.

Pogled na okolna brda mi se činio još impozantnijim nego prethodnih dana. Uviđam da je taj doživljaj verovatno povezan sa činjenicom da se taj dan vraćamo u civilizaciju. Udisala sam halapljivo. Ima li taj izraz uopšte smisla? Ali definitivno sam pokušavala da zarobim što više tog mira, čistoće i lepote unutar sebe. Prebrzo smo stigli do vrha žičare iznad Amihari banje. Zastali smo na vrhu, sada zelene, mladom travom prekrivene ski staze. Sa njenog vrha se videlo selo u dolini. Seli smo da se odmorimo i piknikujemo. Iskreno, seli smo da bi odložili povratak. Nismo bili gladni, ali podelili smo poslednje kriške tosta i poslednje kašike džema od višnje koji smo poneli iz Morioke. Lepota. Opuštajuća. Umirujuća. Samoća i izolovanost. Tišina i mir.

Nije nam se kretalo dalje. Nije nam se vraćalo u civilizaciju. Ali izbor je samo iluzija u ovom slučaju. Odlažemo neodloživo. Spustili smo se padinom, prateći ski stazu dok konačno nismo stigli do parkinga. Skinuli smo rančeve i premoreni legli na klupe. Bilo je tek 11 ujutru. Mapa nije pružala nikakve korisne informacije, no nekako je bilo logično da je ta zgradurina u koju smo gledali morala biti hotel. Poslednjim atomima snage smo stigli do recepcije i saznali da nam autobus za Morioku kreće za neka 2-3 sata. Taman dovoljno vremena za ručak i momenat da se nakačim na internet. Telefon je krenuo da se puši od mejlova i poruka koje su stizale. Brzo sam uvidela da sam napravila grešku. Skinula sam se sa mreže, a zatim i ugasila telefon. Nisam želela da dođem u priliku da gledam ono što je već uspeo da skine.

Povratak u civilizaciju je uvek prokleto bolan!