Rapa Nui

Stajala sam već neko vreme ispred Moaia.
Gledala sam ga. I gledao je on mene.
Stajali smo nepomično, jedno naspram drugog. Bez reči.
Bili smo na otvorenoj poljani. Na par desetina metara strma litica je delila zemlju od mora. Bilo je oblačno. Duvao je vetar. Bilo je bučno. Zvuk talasa koji su se razbijali o liticu. Fijuk vetra.

Razmišljala sam zašto sam došla. Uskršnje ostrvo je za mene bilo jedno od onih magičnih priča iz detinjstva. Avanturistično. Daleko. Tajanstveno. Koliko sam puta u detinjim mislima navlačila piratsku odeću i plovila do njega? Koliko puta sam sanjala taj momenat? Kopala sve moguće informacije, dodavala izmaglice ispred i oblake iza da sve deluje još neverovatnije, još mističnije? Jesam li zato došla? Da oživim na momenat dete u meni? Da nostalgično vijam te dečije snove? Možda. Ne znam.

Šta god me je dovelo na ostrvo sad mi se čini nebitno. Rapa Nui je za mene bio vrlo tužan čas istorije ovog našeg sveta, sa primesama geografije, biologije, socijologije i psihologije. Sasvim je prirodno da sad o tome krenem da filozofiram.

Prvo se zemlja izdigla iz mora. Vulkani su izbljuvali lavu. Ona se ohladila. Tako nekoliko puta, pre nego što su konačno presahnuli. Onda na toj plodnoj, mineralima bogatoj vulkanskoj zemlji, nastade život. Rasla je trava, livade su ozelenele, nikle su šume. Dolazile su ptice. I odlazile.

A onda dođe čovek. Donese svoje životinje, poče da seče šumu, da obrađuje zemlju, da se moli bogovima, da ih za milost moli. Ostrvo beše malo. Klima blaga. Ne beše velikih opasnih životinja da mu priprete. Ne beše opakih bolesti. I čovek se razmnoži. Baš kao što se današnji čovek razmnožio. I baš kao što nama Zemlja postaje tesna, i starim Polinežanima Rapa Nui postade tesan. Ali sa tog malog, izolovanog ostrva nemaše kud. Već previše vremena prođe, mladi zaboraviše mudrost prvih doseljenika. Baš kao što i mi danas zaboravljamo ono što beše pre nas, iskrivljujemo istoriju, veličamo prošlost, od mrtvih pravimo junake, heroje, svetce, bogove. Čekamo da nas neko drugi spasi bede u kojoj smo se našli, uplašeni i lenji molimo bogove za pomoć. Takvi behu i stari Polinežani.

I među njima beše onih koji su pokušavali da se izbore za bolji život. Koji su kretali dalje, u potragu za novim svetovima. Onih koji su bili hrabri i neustrašivi. Koji su verovali u svoje dve ruke, svoje dve noge i svoje srce više nego u imaginarna bića. I ti heroji, kao i svi pravi heroji behu zaboravljeni. Obeleženi kao ludi. Žigosani zbog toga što su bili drugačiji. Što su smeli. I što su se usudili.

Na žalost, onih koji su čekali da ih neko spasi beše više. Ali avaj, imaginarna bića su samo imaginarna bića. Bog se, na kraju krajeva, nikada ne pojavljuje. I taj nemoćni, jadni čovek, nemaše drugog izbora nego da izmišlja i nalazi bogove i vođe među sobom. A vođa kao vođa, ne ume da vlada dok ne zarati. Dok ne napravi one druge. One druge koji su toliko drugačiji od nas, iako imaju dve ruke, dve noge i isto srce. Često iste snove, iste patnje, a ne retko se i isto smeju i plaču. Ali su ipak drugi, jer imaju drugačiju dužinu kose, ili haljine, malo špicastiji nos, a i njihov bog je malo drugačiji od našeg. A čim ima njih i nas, moramo dokazati da smo jači, bolji i napredniji. Moramo praviti veće spomenike, zgrade, kuće. Naši moai su morali biti veći od njihovih. Naš neboder mora biti veći od njihovog. Baš kao što je u necivilizovanom svetu bitna veličina falusa, u ovim civilizovanim je bitna veličina svega drugog. Moje iskustvo, moje stvari, moje telo, moji ljudi, imaju vrednost samo ako ih poredim sa drugima, samo ako su veći i bolji od njih. Tako misliše stari Polinežani. Tako misli i čovek danas.

I tako se stanovnici Rapa Nuia izdeliše, zaratiše, među sobom ubijaše. Umirali su u ime boga, predaka, i ostalih budalaština, ne shvatajući da umiru jer ih je previše na tom ostrvu, jer su imali tu nesreću da su daleko od ostalih ostrva, u sred ničega. U sred tog okeana, bez koralnog grebena i bogatog podvodnog sveta koji bi ih mogao nahraniti, kad iscrpiše bogatu zemlju, i istrebiše kolonije ptica. U tom mizernom stanju su ih zatekli i prvi kolonizatori. Iskusni Evropljani uvideše da od tog ostrva mnogo leba nema, te mu i ne pridavaše veliku važnost. Ali su im ipak doneli pacove i bolesti, od kojih su starosedeoci u ogromnom broju umirali. Beše već kasno doduše. Iscrpljena zemlja se nije mogla tek tako oporaviti. Ono malo što ih je preživelo, raseljeni su kojekuda kao robovi. Zemlja im je oduzeta. Bar plemena prestadoše da se međusobom ubijaju. Imali su toliko novih, zajedničkih neprijatelja. Ujediniše se. Sada, ponovo behu jedno, jedni i jednaki. Danas se tako ujedinjeni bore za svoju nezavisnost od Čilea.

Budućnost možete da naslutite. Sasvim je izvesna.

Naravno, ispod ove bizarne, kratke istorije jednog naroda, koja bi se mogla primeniti na bilo koji narod, i bilo koji deo sveta, čak i bilo koje vreme, nalaze se slojevi kulture Rapa Nui naroda. Kultura, koja je često svedena na ogromne kamene sklupture, poznatije kao moai izdignute na ahu postoljima. Moai su orginalno postavljani blizu litica, gledajući ka unutrašnjosti ostrva. Statue su “tetovirane” na isti način na koji su se ljudi tetovirali te se predpostavlja da predstavljaju pretke. U toj stalnoj plemenskoj (čitaj muškoj) borbi da imaju najveći (čitaj penis) veličina moai statua je rasla. Postojalo je samo jedno mesto na ostrvu gde su statue klesane, pored nalazišta ovog kamena (Rano Raraku). Na njemu se još uvek nalaze najveće statue i oko polovine ukupnog broja moaia. Većina njih u Rano Raraku je, verovatno usled erozije, zatrpana te im vire samo glave iznad zemlje.

Manje poznati od moaia, ali ništa manje bitni su petroglifi, urezani na stenama, najvećim delom oko Oronga. Veruje se zapravo, da su u jednom momentu stanovnici digli ruke od moaia i kulta predaka i dominantnog starešinu birali na osnovu plivačkih sposobnosti predstavnika plemena. Stari bogovi i predci više nisu nikome mogli pomoći. Bilo je vreme za nove bogove i nove junake. Trebalo je pobiti te stare. Srušiti moaie da ne ljute novog boga. Bilo je vreme za Čoveka-pticu. Plemena su se naticala u plivanju do Motu Nui ostrva, sa kojeg su donosili jaje, koje su krali od kolonije ptica. Pobednik je proglašavan Čovekom-pticom za tu godinu. Orongo je bio centar tog novog kulta te je oko njega ogroman broj petroglifa urezanih u stenu u obliku čoveka-ptice.

Orongo se nalazi u južnom delu ostrva i do njega se može prošetati iz glavnog (i jedinog) sela Hanga Roa. I do mnogih moaia na zapadnom delu ostrva može se stići peške. Za ostale će vam trebati neko prevozno sredstvo. Rapa Nui je relativno malo ostrvo. Deluje kao jedna ogromna, valovita livada izdignuta iz mora. Postoji samo jedna peščana plaža na severu, na koju se veruje da su i pristali prvi doseljenici. Za potrebe snimanja filma, u vodu je potopljen jedan “lažni” moai, do kojeg se može stići ronjenjem. Ronjenje je fascinanto u svojoj posebnosti. Jedna ogromna podvodna pustara. Beskrajni pesak, bez korala, bez životinja. Mi smo na ostrvu ostali četiri dana, krajem decembra. Vreme je bilo vlažno i toplo, uglavnom oblačno. Takvo je odprilike cele godine.

Uskršnje ostrvo se često navodi kao primer čovekove preterane eksploatacije prirodnih dobara i samouništenja. Međutim, meni je pre delovao kao dobar primer za splet nesrećnih okolnosti. Jer iako svi mi radimo isto, kroz vekove, imamo tu sreću ili nesreću da nismo toliko izolovani. Oni su najebali, zato što su imali tu nesreću da ih vetar odnese predaleko. Kao što će neko biti nesrećniji da ga pregaze kola na putu. Mislim da je Uskršnje ostrvo zaista fantastičan primer za celokupnu istoriju sveta i čovekove ograničenosti. Njegove iluzije da je misleće biće, naprednije od predaka, i nemogućnost da shvati da se vrti u krug i sapliće o isto kamenje o koje su se saplitali svi pre njega. Da iznova izmišlja i pronalazi sve ono što je već izmišljeno i pronađeno. A onda ga pakuje u malo drugačiji papir i prodaje kao novu stvar. Da ne razume ili ne želi da razume, da su njegove akcije posledica složenih hemijskih procesa u njegovom telu, genetike, hormona, najprimitivnijih nagona za preživljavanjem istim onim koje imaju bubašvabe. Iz nekog razloga moai su sa mnom želeli da pričaju samo o tome. Nisu hteli da mi dozvole da ih smeštam u romantične i mistične priče. Hteli su da me nateraju da izbrišem onu lažnu izmaglicu i oblake. Da ih ostavim na miru, da propadaju izloženi vetru i kiši, dok ih ona ne spere u potpunosti sa lica zemlje.