postcards…
The world moves with me

Trinidad 05/08/2012

To jutro sam ustala na desnu nogu. Nikada nisam čula da neko koristi ovaj izraz ranije, ali čini mi se da on najbolje oslikava stanje koje je suprotno od onog koje ljudi opisuju izrazom “ustao sam na levu nogu”. Svako jutro na Kubi sam zapravo počinjala desnom nogom. Te je ovo jutro bilo kao i svako prethodno. Dan smo počeli rano, standardno lošim kubanskim doručkom. Posle njega je usledilo jednočasovno čekanje taksija koji je trebao da nas prebaci s naših rajskih ostrva do Morona, odakle je trebalo da uhvatimo autobus za Trinidad. U Moronu su stvari krenule “neočekivanim” tokom. Imali smo malih komplikacija s prevozom, što je zapravo sasvim očekivano na Kubi te se nismo mnogo nasekirali. Odjednom sam samo osetila da me svi ti ljudi koji poskakuju oko mene, nudeći kojekakav prevoz silno zamaraju, te odlučih da sednem. Dragi mi se tu obenoške pridruži, te smo neko vreme sedeli na ivici trotoara zureći u mapu grada, i razmišljajući šta nam je činiti. Ozbiljne i duboke misli su nam često prekidali isti oni likovi od kojih smo samo par minuta ranije pobegli sa stanice. Te na kraju odlučismo da krenemo ka centru grada i tamo natenane odlučimo kada i kako ćemo do Trinidada stići. Gledajući plan grada, shvatili smo da smo na putu do centra obišli sve što bi nam jedan vodič preporučio da vidimo a kako ni nismo imali jarku želju da se zadržavamo, jedino logično nam se činio da potražimo neki taksi koji će nas prevesti do Trinidada. Jedan od najvećih paradoksa na Kubi, zbog dvostruke valute i odvojenih autobusa za turiste, je da će vas vožnja taksijem koštati koliko i autobuska karta ukoliko nađete bar jednog saputnika. Još veći paradoks je da će taksisata od para koje je dobio od nas za tu vožnju moći da hrani celu porodicu bar 2-3 meseca. Te se tako naše kratke muke pretvoriše u sasvim prijatnu vožnju do željenog odredišta sa sve taksistinim zalaganjem da nam nađe odgovarajući smeštaj bez uplitanja lokalnih prevaranata. Dan jednostavno nije mogao da se završi bolje.

Sutradan smo ustali rano i opet na desnu nogu. Doručak je takođe odlučio da nastavi tradiciju te je bio loš kao i svi pre njega. Taj doručak i nije toliko loš, ali i najveći obožavaoci jaja, sasušenog belog hleba, nezrelog ananasa i bljutave papaje bi se umorili da moraju to da jedu svako jutro. Nakon tog standardnog doručka, krenuli smo u obilazak grada. Volim te rane jutarnje šetnje, dok većina još uvek spava ušuškana u toploj postelji. Trinidad je star grad. Preživeo je gusare, zlatno šećerno doba i rat za nezavisnost. I pored burne istorije, uži centar grada se malo menjao. Kuće su tipične španske kolonijalne sa visokim tavanicama i ravnim krovovima, simetrične, obično s dvokrilnim vratima u sredini i visokim prozorima sa strane. Kuće su u živim bojama, te iako vrlo proste čine se izuzetno lepim. Kako temperature u ovim krajevima nikada nisu niske, prozori nisu ustakljeni. Sa spoljne strane zaštićeni su rešetkama a sa unutrašnje drvenim šalonima koji su preko dana širom otvoreni te možete da zavirite u svaku kuću pored koje prođete. U tim ranim jutarnjim satima, šaloni su na svim kućama bili zatvoreni. Tek po koji ranoranilac sedeo je na visoko izdignutom pragu svoje kuće i u tišini pušio. Uživali smo par sati u šetnji pustim šarenim ulicama. A onda, činilo mi se kao po dogovoru, ceo grad je ponovo bio na nogama. Ulice su odjednom preplavili ljudi dolazeći sa svih strana. Odlučili smo da se malo sklonimo tom užurbanom narodu s puta, te smo krenuli u obilazak galerija. Kuba je pretrpana galerijama, što dobrim, što onim lošijim. Nije lako naći nešto kvalitetnje po povoljnim cenama. Na žalost većina slika koja nam se dopala je premašivala budžet koji smo planirali za umetnost te smo veći deo oko podneva proveli zujeći čežljivo u slike po onim boljim galerijama, ulazeći po više puta u neke od njih i beznadežno se cenkali. Na kraju, više nismo znali šta nam se sviđa pa smo prezasićeni umetnošću seli na stepenište glavnog trga sa željom da malo predahnemo. Oko nas su se lokalna deca zabavljala puštanjem zmajeva. Jedan od klinaca je bio izuzetno nadaren. Ja nikada nisam uspela da ovladam tom veštinom kao dete, te sam ga pomalo ljubomorno gledala dok je spretno vukao konce. Svaki put kada se činilo da će se zmaj sručiti na krov, on je uspevao da ga podigne. Ubrzo su se i druga deca pridružila te su krenuli da obaraju zmajeve jedni drugima i meni se to više nije činilo kao preterana zabava.

Malo dalje u lokalnoj kafani, dok smo ispijali kafu, pridružio nam se sredovečni gospodin, filmski elegantan sa svojim slamenim šeširom i čistoj beloj košulji. Pričao nam je o Kubi, o revoluciji, o tome kako je jednom sreo Čea i delegaciju iz Jugoslavije dok je radio kao portir jednog hotela. Pričao je polako, tihim ispucalim glasom, onim koji obično imaju pušači. Pričao nam je i o čudima kubanske medicine, o svojoj porodici i kubanskoj budućnosti. Otišao je tiho, kao što je i došao više izvinjavajući se nego opraštajući se, dok se rukovao na rastanku.
Kasnije to popodne, naišli smo na grupu lokalaca koji su igrali domine. Na Kubi ljudi dosta vremena provode na ulici, ispred svojih kuća. Za razliku od Azijata oni ne jedu i ne pripremaju obroke na ulici, ali se okupljali druženja radi. Tako su se i ova četiri dominaša okupila oko stola koji je jedan od njih izneo ispred kuće. Nisu izgledali ni najmanje zbunjeno što im virimo u domine preko ramena sporadično ih slikajući. Jedan od njih je bio posebno druželjubiv i oran za ćeretanje uveravajući nas kako smo se već sreli to jutro. Ostali smo s njima dok nisu završili partiju, iščekujući pobednika. Moj favorit, na žalost, nije pobedio. Za razliku od puštanja zmaja, domine su mi prilično išle od ruke, no ipak se nisam usudila na partiju sa iskusnim kubanskim uličnim blejačima. Ti ljudi ipak imaju svo vreme ovog sveta da usavršavaju svoje domino veštine, a ja sam moju poslednju partiju odigrala pre više od dvadeset godina.

Da ne bi narušavali već ustaljenu naviku ustajanja na desnu nogu taj dan smo završili sa tradicionalno lošom večerom. Jednoglasno smo došli do zaključka, nakon višečasovnog razmišljana, da ta sreća koja nas prati mora biti nekako povezana sa monotonim obrocima. A ta večera, kao i doručak i nije tako loša, ali i najveći obožavalac pirinča, tamnog pasulja i piletine bi se umorio da to mora da jede svako veče.

Više slika možete naći u mojoj galeriji.


Categories Cuba


Trenutno ima 2 komentara

  1. Lepe su slike. Bas bas. Raznobojne i vesele.

    -- Komentar ostavio/ostavila elektrokuhinja, dana 06/08/2012 u 22:47

  2. Trinidad je baš takav, raznobojan i veseo. Slike su slikane po oblačnom danu, ali izgleda da ovom gradu ni sunce ne treba da bi sijao.

    -- Komentar ostavio/ostavila Marica, dana 07/08/2012 u 09:23




Ostavite komentar