Od Berlina do mora, vozom se ne može stići bez tri sata puta. S druge strane, konekcija je prilično loša i malo je gradova do kojih postoji direktan voz. Mi smo na kraju odlučili da odemo vozom do Rostoka (Rostock). Odatle smo uhvatili drugi voz za Bad Doberan i od njega krenuli lokalnom turističkom atrakcijom – parnom lokomotivom Moli do mora.
Moli prolazi kroz centar grada i na putu do mora uglavnom se kreće kroz livade i duge drvorede. Mi smo sišli na prvoj stanici Hejligndamu (Heiligendamm) i odatle počeli svoju morsku šetnju. Hejligndam je najstarija morska banja u Nemačkoj i jedna je od najluksuznijih. Kao što i doliči staroevropskoj buržuaziji sve je preterano sređeno, pedantno i zategnuto, nekako neljudski sterilno. Gotovo, kao veštački grad za lutke. Na sreću taj deo je zaista kratak i od njega se, ka zapadu proteže preko 9 kilometara duga plaža do Kulungsborna (Kühlungsborn), popularnog turističkog odmarališta. Plaža nije mnogo široka i teren se naglo izdiže na visinu od pet-šest metara. Ti delovi su pošumljeni pa plaža deluje potpuno odsečena od ostatka kopna te doprinosi osećaju dodatne izolovanosti. Prvi deo plaže je peskovit, sa finim sitnim peskom. Baltičko more miriše kao Mediteran. Verovatno jer je plaža uska pa je rastinje, mahom borovina, jako blizu. Dan je bio prilično hladan iako je bilo vedro. Ne verujem da Baltičko more ikada može biti dovoljno toplo da ja poželim u njemu da se kupam ali izgleda da neki od posetilaca nisu preterano marili za hladnoću.