postcards…
The world moves with me

Korona bluz / 24.04.20

Prvo jedna lepa vest. Obnovili smo zalihe Korona piva. Miljanova firma je mislila da je lep gest da svojim zaposlenima u ova teška vremena pošalje malu pomoć. Pre svega emotivnu. A svi znamo da alkohol leči sve duševne rane.

I tako, kad se čovek domogne piva, najbolji način da ga konzumira je uz kakvu poeziju. Danas vam poklanjam prevod pesme Džošue Ipa. Džošua Ip je singapurski pesnički podmladak. Objavio je do sada četiri zbirke poezije, pojavljuje se u par antologija, napisao je i par priči, a sudeći po njegovom sajtu trenutno radi i na stripu.
Uživajte!

sranje, ja nemam masku – Džošua Ip

prvo su došli po maske(1)
i ja sam ćutao
jer sam mislio da mi ne trebaju maske

onda su došli po sredstvo za dezinfekciju ruku
i ja sam ćutao
jer sam mislio da mi ne treba sredstvo za dezinfekciju ruku

onda su došli po toaletni papir
i ja sam ćutao
jer zaboga, ja perem dupe vodom

onda su došli po pirinač
i instant nudle
i mleko u prahu
i ekstra devičansko maslinovo ulje
i organsko povrće
i tampone
i onda sam pomislio
možda je bolje da stanem u red
ali sranje…
ja nemam masku

Orginal:

shit, I got no mask – Joshua Ip

first they came for the masks
and i did not say anything
because i thought i did not need masks

then they came for the toilet paper
and i did not say anything
because wah lau eh(2), i wash my ass with water

then they came for the rice
and the instant noodles
and the milk powder
and the extra virgin olive oil
and the organic vegetables section
and the tampons
and i thought
maybe i had better get in line
but shit…
i got no mask

(1) Od 14. aprila 2020. u Singapuru maske su obavezne za svakog ko izlazi van kuće.

(2) “wah lau eh” na hokian dijalektu (Min kineski) doslovno znači “o moj oče” odgovara našem “o moj bože” ili “zaboga” u zavisnosti od rečenice. To je samo jedan od mnogobrojnih izraza iz singliša, koji pored izraza iz hokian dijalekta u sebi sadrži i mnoštvo drugih izraza iz različitih kineskih dijalekata koji se govore u Singapuru.
Džošua Ip je poznat po svojoj ljubavi prema singlišu i njegova prva zbirka poezije nosi ime singliš soneti (sonnets from the singlish).

Koronsko (ne)vreme / 10.04.20

Ispijam koronu i razmišljam o ovom suludom vremenu u kojem trenutno obitavamo. Ta korona je možda poslednja koju ću popiti u skorije vreme. Načula sam da su obustavili proizvodnju. Ovaj svet je izgubio smisao za humor.

A uz humor i smisao bilo čega drugog.
Trenutno nam ništa nije dostupno. I ironično, meni ništa ne nedostaje. To samo znači da sve ono što obično imam je u principu bespotrebno i uzaludno.

Trenutno je preko milion i po ljudi inficirano i pitanje je sata/dana kada će biti preko 100.000 mrtvih. Svi se ubiše (ha! kakav izbor reči) da smanje ove brojeve, da sačuvaju živote. Ja ih samo gledam sa strane i pitam se:

Da li su uopšte ikada razmišljali o tome šta znači živeti?

Šetam puno. Pokušavam da pobegnem od tih i sličnih misli. Nikada nisam imala preterano visoko mišljenje o ljudima. Ovih dana je ono na izuzetno niskim granama. Otkrivam neke nove uglove Singapura. Uglavnog pustog. Takav, bez ljudi, je najlepši.

Decembarski singapurski momenti / 17.12.18

Kao i svake godine, decembar je topao i sunčan. Sneg nije iznenadio putare. Neće biti snega, niti velikih zahlađenja. U decembru ništa novo, osim par bisera koji su me dovoljno šokirali da poželeh da ih zapišem i sačuvam od zaborava.

——————————————————————————–

Život oko tridesete

Negde početkom decembra nađoh se ja sa bivšim kolegom na večeri. On je jedno desetak godina mlađi od mene. Verovatno i malo više, ali tu negde, pred tridesete. Radili smo jedno godinu dana zajedno. Nakon toga on je svoju poslovnu “sreću” našao u nekoj međunarodnoj advokatskoj firmi, a ja sam, kako mi dolikuje, odlučila da okrenem još jedan veliki list u životu i krenem u crtačke vode. Jedan, skoro tridesetogodišnji Singapurac i jedna četrdesetogodišnja Srpkinja baš i nemaju mnogo toga zajedničkog, ali s obzirom da smo gotovo blizanci po karakteru nekako (p)ostadosmo drugari.

I tako. Sedimo, on i ja. Ja se trudim da ne pričam mnogo. Primetila sam da ga priče o mojoj crtačkoj opsesiji pogađaju. Te konstantno na njegova pitanja odgovaram kratko i uporno vraćam temu na Japan i njegovo poslednje putovanje. No u jednom momentu, ipak uspeva da postavi pitanje koje me totalno izbacuje iz ravnoteže. Rušim sve odbranbene zidove, razgolićujem dušu, i u trenu shvatam da sam totalno zapala u ekstazu, previše uzbuđena, naširoko objašnjavam, sanjam, sijam, tu naglas, pred njim. Onda u tom zanosu, slučajno krajičkom oka, uviđam onaj njegov pogled na koji ne znam kako da reagujem. Osećam da donosim u njegov svet nešto sa čim on ne zna da se nosi. Gleda me kao kakvo čudo kome ne zna da li da se divi ili da ga se plaši. Ja sam nešto previše neobično i egzotično. I ja ni najmanje ne uživam u toj ulozi koja mi je dodeljena.

– Svaki put kad se vidimo, ja krenem iznova da razmišljam šta ja to hoću od svog života. Osećam da sam pravio previše kompromisa. I sad sam zaglavljen ovde gde sam. I nemam ni vremena, ni snage da menjam nešto. Ali kad vidim tebe kako sijaš dok pričaš o stvarima koje radiš, zaista želim da nešto radikalno promenim. Nikada nisam mislio da je toliko bitno čime se baviš u životu. Da znaš šta hoćeš da radiš. Da uopšte hoćeš baš nešto specifično da radiš.
– Čekaj malo… Ti uviđaš valjda da ja nisam baš najbolji životni model. Ja se nalazim u novim stvarima sa punih 40 godina. Ljudi u mojim godinama obično budu specijalisti za nešto, ne vijaju svoje detinje snove. Nisu na još jednom početku. Ja samo trenutno pokazujem znake euforije tipične za nove početke. Nije da ću ja biti ovako srećna za godinu dana. Ili kad krenem da radim za nekoga, pa me taj udavi svojim idiotskim zahtevima.
– Da, ali šta ja da radim sa činjenicom da ja nikada nisam bio toliko uzbuđen ni na jednom početku?
– Možda je to zato što si racionalna osoba, a ne napaljena budala kao ja?
– Ma nije to… Ti bar imaš cilj.
– Pre će biti ciljeve. Htela sam da budem avio inženjer, pa profesor, pa programer, pa sad crtač stripova… Nije me baš dugo držalo ništa pre ovoga. Ako primeniš najjednostavnije logičke metode zaključićeš da mi baš i ne sleduje karijera Hugo Prata.
– Koga?
– Naoki Urasava?*
– Aaaa! Ali ja mislim da hoćeš. Ti jesi bila inžinjer. I programer. Jel si bila profesor? I crtaćeš stripove. Koliko dugo? Zar je to bitno?
– Bilo bi bitno da moram da vodim brigu o svojoj egzistenciji. Ja zarađujem 0 odolara trenutno. Da nisam bila u situaciji u kojoj sam bila, zar bih mogla tek tako da naprasno menjam zanimanja i živim bez ikakvih prihoda mesecima? Mislim da si ti prestrog prema sebi. Dok sam bila na starom poslu, ja nisam imala neradne dane. I kad naleti koji, ja ga, komirana od umora prespavam. Ja nisam imala kad da crtam dok sam radila. Ni meni nije bilo ni do čega.
– Pa nije problem u tome. Da ja znam šta hoću, mogao bih da dam otkaz. I ovako živim kod tate. Problem je što ja ništa ne želim.
– Baš ništa? Ne kontam baš. Nikada nisi želeo da budeš nešto, da radiš neki posao?
– Hteo sam kao klinac da vozim autobus. Ali onda ti mama i tata govore: “Vidi ove belce, svi bogati, uspešni, nisu tu gde su jer su vozili autobus.”. Onda kreneš da gradiš snove, da pre tridesete moraš zarađivati deset hiljada dolara mesečno i kupiti kondo na kredit. Onda…
– Čekaj. Molim? ???? Ne razumem, pa ti si Malezijac, ti nisi Kinez!**
– A dobro sad, zajebanciju na stranu…
– Da sumiramo: ti si hteo svašta, ali nisi hteo ništa da radiš da bi to stekao.
– Nije da nisam hteo ništa da radim, mislio sam samo da je svejedno šta radim.
– Dakle, mogao si da budeš i lopov?
– Sad ti banalizuješ.
– Ja sam samo zaista šokirana da kao mlad čovek težiš tako banalnim stvarima. Razumem da kad ostaneš u sredini u kojoj si rođen, okružen ljudima koji su ti od malena autoriteti, jednostavno vremenom izgubiš sebe, i postaneš slika i prilika njih. Ali zar zaista sa dvadeset imaš merila i ciljeve kao tvoji matorci? Ti znaš da su to tipični stereotipi koje ljudi oko mene imaju o Singapurcima. Taj deo sa parama i koliko ste materijalni i bezlični, tj. ukalupljeni, sa potpunim odsustvom nečeg ličnog, buntovnog, bez želja, bez strasti. I sve mi to tako nije ti…
– Pa eto istina je. Moraš da studiraš. Moraš da budeš bankar. Ako ne bankar, onda advokat. Ako ne advokat, onda neki menadžer. U najgorem slučaju neki programer, inženjer. To je ono što te uče od vtića, preko škole, knjiga, igara. Moraš da budeš bogat. Moraš da budeš prvi. Moraš da budeš uspešan. Moraš da budeš poslušan. To da li uživaš u tome, to…
– OK. Jedno je to što ti sredina govori. I mene su učitelji i roditelji učili isto, ali gde si ti tu? Kako su te naterali da ih slušaš? Kako su od tebe nepravili biće bez snova i želja?
– Ne znam… Ali evo sad imam tebe. Sad želim da želim nešto.

Sedeli smo dugo, pričajući o odnosima, o ljudima, porodici, prijateljima, poznanicima, komšijama. Nisam mogla da nađem mnogo razlika između njegovog i mog života, našeg odrastanja, vaspitanja, vrednosti koje su nam nametane. A u isto vreme neosporne su krajnosti u koje smo izrasli. Na kraju zaključih, da smo verovatno samo u drugačijim životnim fazama. Možda bi trebala konačno da prihvatim tu idealizovanu sliku starije sestre ili tetke koju moj prijatelj ima o meni i nastavim da je glumim na najbolji mogući način. Možda je to jedini način da mu pomognem da nađe sebe. Da preživi te tridesete.

* Naoki Urasava – japanski manga autor, kojeg oboje obožavamo.
** Nas dvoje inače ne možemo da se sastanemo a da ne zgrćemo politički nekorektne šale na račun stereotipa o singapurskim Kinezima, Malezijcima, Indijcima i belcima. Mi belci smo njima svi isti. Sudeći po stereotipima, Malezijci su umetnici, kreativci, pesnici, sanjari. Kinezi su veleposednici, buržuji, opsednuti parama i stvarima, goniči robova.
——————————————————————————–

Mejdice

Definicija: Mejdica (posrbljena verzija engleske reči “maid”) je žena koja živi i radi u kući poslodavca. Poslodavac je u ovom slučaju stanovnik Singapura, jer sem u Singapuru ni u jednoj zemlji u kojoj sam živela, ovo nije bila rasprostranjena praksa. Prema statistikama Ministarstva za zapošljavanje u Singapuru se više radnih dozvola izda mejdicama nego visokokvalifikovanim radnicima. To upućuje na zaključak da je jedan od gorućih problema u Singapuru kako oprati svoje usrane gaće, sudove, skuvati ručak ili obrisati prašinu. Mejdice su mahom žene sa Filipina, Indonezije i ostalih okolnih siromašnih zemalja. Mejdica radi svaki dan, ceo dan, sem nedeljom. A i to pravo joj je često oduzeto. Mejdice žive u kući poslodavca, često u prostorijama koje nisu predviđene kao životni prostor. Razlog zašto ih je toliko u Singapuru je taj što su previše jeftina radna snaga. Zapravo, razlog je taj što ljudi generalno nemaju visoke moralne standarde i nisu preterano humani, iako nas idealisti ubeđuju u suprotno. Ovog decembra mejdice su oborile sve rekorde u lošim vestima. Čak dve su poginule na radu, tako što su pale sa visokih spratova čisteći prozore. Vesti nas nisu obavestile o kaznama koje su snosili poslodavci. Verovatno jer istih nije bilo. Mislim, ako svi ukućani kažu da je mejdica poludela i otišla samoinicijativno da se naginje kroz prozor ko će to da porekne?

Još gora vest je usledila prošle nedelje, mejdica ubila dete koje je čuvala. Osuđena je na 7 godina, priznato joj je kao olakšica da su je u stanje rastrojenosti doveli poslodavci time što su je psihički i fizički maltretirali, uskraćivali joj dane odmora i terali je da spava u sobi sa bebom i o istoj brine 24 časa. Na moje pitanje šta su poslodavci dobili kao kaznu, rečeno mi je da su oni već platili (gubitkom deteta). Verovatno ću biti obeležena kao bezdušna, ali ja ne vidim to kao propisnu kaznu. Meni to šalje poruku da svako ko izgubi dete ima pravo da se na nekome iživljava psihički i fizički. Gubitak deteta nije kazna, to je nesrećni slučaj za koji je očigledno mejdica osuđena. S toga ne treba da čude statistike koje kažu da čak 60% mejdica trpi neki vid nasilja. Ako se to nasilje ne sankcioniše ne vidim kako će se iskoreniti.

Kao šlag na tortu crnoj hronici o mejdicama, u subotu sam bila očevidac jedne tipične mejdica lakrdije. Ljudi koji plaćaju mejdice, kao jedan od najčešćih razloga navode taj da ne stižu, nemaju vremena da se bave kućnim poslovima i svojom rođenom decom. Čovek bi pomislio sve neki mudraci i veliki radnici na ovom ostrvu. Međutim, svakodnevne slike upućuju na drugačije zaključke. Naš blok se sastoji od tri zgrade. I jedna od dve na koju gledamo ima velike stanove. U našoj i drugoj zgradi preko puta, teško da bi mogli u stan da smestite mejdicu, a da vam ne sedi na glavi. Ti veliki stanovi imaju veliku terasu celom dužinom, i na nju izlaze 2 spavaće sobe i dnevna soba. Kad odškrinu zavese, mi s naše terase praktično gledamo Pozorište u (komšijskoj) kući. A u pozorištu, tri debela praseta sede u dnevnoj sobi i bleje u TV. Deluju zdravo, pravo, mladoliko, samo su buci-buci preko mere. Dok oni gledaju TV, sitna, tamnoputa mejdica čisti sobe i rasprema krevete. Tu mi je ta jutarnja kafa, koju sam mirno ispijala na terasi, presela. Razmišljam ko je tu lud, nevaspitan, bezobrazan, zao, loš… ja koja bih propala u zemlju da neko namešta krevet za mnom ili tri debela praseta ispred TVa? Oni naravno. Svaki drugi odgovor bi ubio i ono malo vere što imam u ljude.

——————————————————————————–

Opozicija

Svakom ko je ikada bilo kakvu informaciju pročitao o singapurskoj političkoj sceni, jasno je da je ovo praktično jednopartijska država. Ne bukvalno, jer je Radnička partija osvojila 6 mesta na poslednjim izborima, ali i ovo šestoro služi samo da naglasi jačinu vladajuće stranke. Nego, ovaj deo posta zapravo i nije tu da se bavi pravom opozicijom nego muzičkom. Singapurska muzička scena ne pruža mnogo ljubiteljima alternativnog zvuka. Nije totalno mrtva. Naprotiv. Postoji nekoliko klubova gde se svirke održavaju relativno ustaljenom dinamikom. Ali omladina lišena želja i bunta, i odgajana mejdicama baš i nije neki obožavalac panka. Više im leži japanski, kineski ili koreanski pop. Na svu sreću, Singapur je tu gde je i svi veliki bendovi na svojim turama, sleću u Singapur. Te se mi tako nagledasmo svetskih bendova u klubskoj atmosferi.

Ovog vikenda je australijski keltski(?) pank bend svoju turneju završavao svirkom u Singapuru. Ja nisam preterani obožavalac ovog pravca panka, ali sam o koncertu bila obaveštena tako što mi je rečeno da su karte za isti kupljene. Na stranu glavne zvezde večeri, svirale su četiri predgrupe. Sve singapurski bendovi. I taman kad sam digla ruke od toga da ću čuti nešto vredno pomena, na scenu izađoše Opposition Party. Kakav je to bio treš metal! A ja čak i ne volim treš metal, ali ovo je baš bilo dobro!

Kad već nema prave političke opozicije da se bavi singapurskim problemima, bar imamo bend da ih opevaju.

——————————————————————————–

Timah brdo

Bukit Timah je jedan od retkih singapurskih parkova o kojima još uvek nisam pisala na blogu. Jedan od razloga je taj što nikako da odemo do njega. Kad već idemo u tom pravcu uvek na kraju završimo u Mek Ričiju jer je veći, te su i pešačke staze duže. Nije nas privlačilo čak ni to što je to najviši singapurski vrh. Doduše visina od 163.63m objašnjava odsustvo uzbuđenja zbog osvajanja istog. Ovog vikenda smo na brzinu obišli neke od njegovih staza. Park je bio prilično posećen. Birali smo sporedne staze ali je i dalje bilo preterano prometno. Bila sam prilično iznenađena da u šumi nismo videli ni jednog majmuna. U jednom momentu smo naprasno odlučili da promenimo stazu. Umesto da se ponovo penjemo do vrha, kružnom stazom, odlučili smo da se držimo obronka parka i vratimo se tom krajnjom stazom u civilizaciju. Ta staza je već prilično blizu puta, iako se saobraćaj ne vidi, čuli smo automobile, što nije moguće u centralnom delu parka. Kako nikakve životine nismo videli ni u guščem delu šume, definitivno im se nismo nadali na obroncima. No, izgleda da su i one odlučile da se sklone od onih silnih ljudi. Te smo na naše zaprepašćenje naleteli na čitav čopor majmuna, ogromnog guštera, veverice i čak dva divlja praseta. Toliko divljine u Singapuru možete da nađete u toku 15 minuta šetnje, samo pod uslovom da se slučajno nađete u pravo vreme, na pravom mestu.

Divan mi dan / 24.06.17

Pre 12 godina krenuli smo na našu prvu, zajedničku, putničku avanturu. Ni manje, ni više, zapucali smo za Južnu Ameriku. Na početku te velike avanture, obilazili smo Iguacu vodopade u Argentitni. I baš tamo dočekali moj 27. rođendan. Tog jutra, iz sna me je probudilo kucanje na vratima. Dogegala sam se do vrata, onako krmeljiva, pospana, bez jasne ideje koji je dan ili datum. Na vratima je stajala recepcionarka sa kutijom u rukama i ogromnim osmehom na licu. Poželela mi je srećan rođendan i zatim se udaljila. Stajala sam na onim vratima zbunjena, gledajući čas u kutiju, čas u Miljana, a onda se raspilavljena rasplakala. Tek kasnije sam otkrila da se moj dragi sa njima danima domunđavao oko pripreme te torte iznenađenja. Torta je smazana uz pomoć zaposlenih u hostelu, od kojih sam sem silnih zagrljaja, poljubaca i čestitki dobila i popust na sobu. Verovala sam tada, pomalo setno, da verovatno više neću rođendane dočekivati na tako egzotičnim mestima. Ni slutila nisam da će naredni biti poslednji proveden u Beogradu.

Ustajem jutros polunaspavana. Rođendan mi je čestitan još negde u sred noći, dok smo se sudarali po kući, ja bunovno se vraćajući iz toaleta, a on iz kuhinje. Opet zvono na vratima. Ovog puta je on otvorio. Gledam kako unosi kesu sa kutijom u kuhinju. Osmeh mi osvaja lice, a suze udaraju na oči. Slutim da je torta i pre nego što stigne da je otvori. I opet raspilavljena plačem. Izgleda da šećer na mene utiče kako na većinu ljudi utiče crni luk: Suze u blizini rođendanskih torti kreću nekontrolisano da mi se slivaju niz lice. Torti u čast odlučila sam da se slikam u istoj pozi kao pre 12. godina. Jedno je ostalo isto, taj moj neizdrž da čapnem tortu pre nego što se slikanje završi.

Razmišljala sam kako sam ovu tortu dobila opet na vrlo egzotičnom mestu. Na ovom drugom, desnom kraju sveta. I o tome kako sada ova magija neće prestati za koju nedelju. To me učini nekako beskrajno srećnom, jer uvideh koliko je ova trećina mog života bila bogata i divna. Koliko smo želja i snova uspeli da pretvorimo u stvarnost. Moja mama je često ranije govorila kako blesi (misleći na mene) nije teško biti srećan, aludirajući da moje odsustvo potrebe da brinem ili se jedim previše oko bilo čega. E pa draga mama, hvala ti što si me ovako blesavu pre 39. godina rodila. I dragi mužu, hvala ti što me ovako blesavu svako malo rasplačeš.

Mala Indija / 09.02.17

– Svaki put kad dođemo u Litl Indiju, ja pomislim neću više nikad doći.
Ovom rečenicom Miljan obeleži svaku našu posetu ovom singapurskom naselju. Elem, sličnom rečenicom počinje i svaka poseta kineskoj četvrti. Obe su poznate kao turistička obeležja ovog grada. Ali, nisu nama turisti krivi. Jednostavno, kad živite u višemilionskom gradu pretrpanom ljudima i stvarima sve što želite je da se sklonite i nađete neki mirni kutak. Te žive ulice vas previše umaraju, a tog kineskog i indijskog ima i tako svude po gradu. Zbog toga ne morate u pomenuta naselja. Ipak, obaveze nas ponekad navedu u te delove grada.

Mala Indija (Little India) je centar indijske kulture u Singapuru. S obzirom na veličinu i raznolikost indijskog naroda, teško je sve svrstati u isti koš. Tamili su najbrojniji od indijskih naroda u ovom delu sveta. Te oni, kao starosedeoci, dominiraju i u Singapuru. Tamilski je priznat kao jedan od četiri zvanična jezika u Singapuru. Indijci su oduvek naseljavali Singapur. Singapur je bio pod uticajem Velike Indije vekovima pre nego što su došli Englezi. Ali upravo sa dolaskom Engleza i uspostavljanja Singapura kao jedne od glavnih luka u regionu, znatno se povećala migracija Indijaca u Singapur. Englezi su Indijce raseljavali po Jugoistočnoj Aziji i Pacifiku, kad god im je trebalo jeftine radne snage. Njihov broj se znatno povećao početkom dvadesetog veka. Pored tih Indijaca “starosedeoca”, ogroman je broj indijskih stručnjaka koji su se doseljavali u poslednjih pedesetak godina, kada je singapurska vlast odlučila da masovno uvozi visokokvalifikovanu radnu snagu. S druge strane i niskokvalifikovana radna snaga, koja gradi ovaj grad, dobrim delom potiče iz Indije.

Mala Indija je mesto u kojem se najviše okupljaju ovi potonji Indijci. Oni preživljavaju u Singapuru na relativno malim nadnicama, bez prava na spajanje porodice. Da bi ostvario to pravo, imigrant mora da ima određenu visinu primanja, a njihova je daleko ispod toga. Mala Indija je dosta jeftinija od ostalih delova grada. U prodavnicama možete naći jeftinu robu. U restoranima, koji više podsećaju na menze, jednako jeftinu hranu. Usled tih finansijskih pogodnosti, i sveopšteg indijskog duha koji vlada ovim krajem, ovi niskokvalifikovani indijski imigranti vole da se okupljaju po kraju. Uvek se drže u grupama. Muškarci bez žena. Prepoznaćete ih i što vole da se drže za ruke. Kao devojčice.

Mnogi naši gosti su upravo iz tog razloga posebno voleli ovaj kraj. Ja lično mislim da ima poseban šarm. Cvetni venci koji ukrašavaju ulične tezge. Žene zavijene u tradicionalne šarene haljine. Piljarnice prepune svežeg voća i povrća. Uvek dobar nan. Iscrpljuje doduše to mnoštvo ljudi i stvari, atrijumi u kojima treba preskočiti sve te pretrpane tezge i ta nesnosna buka. Ipak, za razliku od Miljana koji na pomen ovog kraja prevrne očima toliko da je u stanju da sagleda najmračnije delove svoje očne duplje, ja se radujem svakoj poseti ostajući razočarana samo u onim retkim momentima kad mi apetit zakaže pa se iz kraja vratim bez posete nekom od mnogobrojnih vegeterijanskih restorana.

Za kraj, par slika iz kraja.