Po drugi put na Baliju. Jednako ravnodušna koliko i prvi put. Jednako neoduševljena, bolje reći. Previše je… previše je svega za moj ukus tamo. I turista, i beloputih blejača, i lokalnih sitnih prevaranata. Svega… Doduše, nije na Baliju sve crno (ili belo). Ima na njemu i kilometara šarenih zidova.

Negde pred polazak za Bali, slučajno načuh za Tropica grafiti festival. Grafiti festivali su postali veoma popularni u Jugoistočnoj Aziji u poslednjih par godina, verovatno zahvaljujući činjenici da je ovaj vid umetnosti počeo da privlači sve veći broj turista. Bali nije izuzetak. Na sam festival sam zakasnila jedan dan. Umetnici su se razišli kućama pre mog dolaska. Na svu sreću, zidovi su teška platna, i nemaju noge. Teško ih je poneti, a nemaju ni gde pobeći. Tamo su, gde su ih umetnici ostavili. Ostavljeni na milost i nemilost kišama, suncu i radoznalim očima posetilaca.

Kao i obično, kada su grafiti u pitanju, pustiću fotografije da ispričaju priču.