Jedna kokoška i jedna crkva
Bio jednom jedan čovek. Taj čovek je živeo na Javi. Čovek je verovao u Boga. Beše doduše malo svojeglav, na muslimanskom ostrvu sa Hindu i budističkom istorijom, on je odlučio da veruje u hrišćanskog Boga. Ni Muhamed, ni Buda, ni Krišna, ni Višna, ni bilo koje drugo Hindu božanstvo, ne behu mu po volji. Držao se Isusa k’o pijan plota. I kako to obično biva, kod verujućih ljudi, javi se njemu njegov Bog u snu. U tom snu, ćapliskali su oni o ljudskim tegobama. Stajao je on spram Isusa, kao da mu je ravan, na nekakvom brdu. Ujutru čovek ustade sav veseo i poletan, jer je usnio svoje božanstvo. U svom tom dobrom raspoloženju, krenu on sa ženom, u poseti tazbini. Verovatno je i poklone spremio, ali to je za priču nebitno. Lutajući po obližnjem brdu, on ugleda poljanu istu onakvu, na kojoj je u snu sa svojim Svetim duge besede vodio. Tu, on brže bolje potrča tastovoj kući da se raspita čija je zemlja i hoće li mu je vlasnik prodati. Pogodi se s komšijom bez problema i kupi zemlju. Jer je Bog tako hteo. Valjda.
Prvo je čovek odlučio da na toj poljani sagradi ustanovu u kojoj će pomagati omladini u nevolji. Zašto je i kako odlučio da treba da spoji na jednom mestu decu ometenu u razvoju, narkomane, psihičke bolesnike, i problematičnu decu koja vole da se biju, i tretira ih na isti način, niko sem njega i Boga verovatno nikad neće saznati. To je ipak van domašaja nas običnih ljudi. Ali eto, tako on odluči. I tako i bi. Taj čovek je bio i umetnik u duši, te mu obične, standardne građevine nisu baš bile po volji, te on odluči da njegova treba biti u obliku goluba sa krunom na glavi. Krenuo je on to sve da gradi osamdesetih. Polu završio početkom devedesetih. Radila je ta ustanova nekih desetak godina, a onda je 2000. zatvorena i zaboravljena. Onda su ljudi otkrili, da se sa tog brda, na kome se ta poljana nalazi pruža predivan pogled na Borobudur. A onda je par njih na putu ka tom vidikovcu zalutalo i naletelo na čudnu napuštenu građevinu u obliku živine. Nije dugo prošlo dok je građevina prerasla u turističku atrakciju. No kako nikakvog obaveštenja nije bilo, zaključiše da je u pitanju crkva, i to crkva u obliku kokoške.
Kako tačno stići do kokošije juhe, ‘oću reći crkve, nije lako objasniti. Mi smo našem taksisti rekli da želimo do vidimo Gereja Ayam, nakon obilaska Borobudur hrama i pokazali mu mesto na mapi. On se gubio i gubio, stajao, pitao, vozao, vraćao i na kraju našao. Da je umeo da prati mapu, verovatno bi put kraći bio. To je ujedno bilo i jedino mesto za koje je naš taksista, koji je proveo dva dana vozajući nas, pokazao ikakvo interesovanje. Te je u obilazak krenuo sa nama. Od parkinga treba ispeti brdašce. Malo, ali strmo brdašce. Kad stignete do vrha brda, ukazaće se pred vama ta oronula, kamena, džinovska kokoška. Ako mene pitate, impozantna koliko i Borobudur. Na drugačiji način doduše.
Gledam i ne verujem koliko je suludo. Ta kruna na golubu, koja izgleda kao kresta na kokošijoj glavi, je pretvorena u vidikovac. I to me podsetilo na Kip slobode u Njujorku, samo što taj kip ima krunu, koja liči na krunu. A mi ovde imamo krunu, koja liči na kokošiju ćubicu, koja opet liči na krunu Kipa slobode. Nije nam bilo dovoljno da se “divimo” kokoški s polja te uđosmo u unutrašnjost. Telo je ogromna, prostrana, prostorija, bez ikakvih pregrada, sa prozorima sa strane i krstom na tavanici, bliže guzi. Do krune se penje, kroz glavu, koja je podeljena na nekoliko nivoa. Jedan je oslikan ikonama, koje prikazuju narkomane, alkoholičare i problematičnu decu. Iznad te oslikane prostorije, nalazi se sledeće, koja je na zidovima imala sliku sultana i njegove žene. Taksista nam objasni da je to prostorija za venčanja. Jednako fasciniran i zbunjen činjenicom da bi neko došao tu da se zaklinje na večnu zajednicu. Iznad toga je još jedan nivo, koji manje-više ne služi ničemu sem da bacite pogled kroz kljun. I naposletku, izlazite na terasu oivičenu krunom. Tu zatičete fantastičan pogled na okolna brda, Borobudur u daljini i mlade Indonežane koji žele da naprave selfi sa vama. Uživate u slikanju na vrhu; što u slikanju okoline vašim aparatom, što u poziranju lokalcima. Kad se siti islikasmo, i mi i oni, spustili smo se nazad, u glavni hol.
Iz glavnog hola, smo krenuli ka kokošijoj trtici. A odatle vode stepenice u podrum. U podrumu su katakombe. Male, uske. Izgleda kao lavirint, sa vrlo uskim, slabo osvetljenim hodnicima, koje vode u ćelije. U ćelije, u kojima su oni kojima je trebala pomoć boravili. Sad već uviđate kakav je to horor morao biti. U momentu dok sam obilazila te ćelije, ja nisam bila svesna priče koja se iza njih krije, no i dalje me je obuzimala jeza i strašno sam se loše osećala u tom klaustofobičnom prostoru. Svi odgledani horor filmovi me nisu mogli pripremiti na ovo iskustvo. Iz trtice smo pobegli, glavom bez obzira, na svetlost dana.
Suvišno je reći da je kokoška uspela da zaseni Borobudur. Zamišljala sam doduše da ćemo zateći napuštenu građevinu. Međutim, ona to nije. U trenutku naše posete, radovi su bili u toku. Izgleda, da građevina privlači dovoljno turista da se nekom učinilo da bi od toga mogao napraviti biznis. Ili se Bog, onom čoveku opet javio. Ko će ga znati. Čudni su putevi božji.
Milica
Auh, koliko je bizarna ova priča.
A koka mi je i na samoj fotografiji bila nekako sablasna. Tekstom si samo upotpunila moj predosećaj.
P. S. Srećom pa sam ovaj post čitala letos, a leti je žiiiveeetii lakooo! :))
Marica
Koka je zaista sablasna. Ali mene je zaista fasciniralo da je neko odlučio da napravi građevinu u tom obliku. Ko zna kakve bi se sve teorije o njenom postanku i izgledu ispredale, da vlasnik nije još u vek živ. Ovako je lako utvrditi da je samo blesav. 🙂