Džogdža
– Približavamo se aerodromu Jogjakarta.
– Jesi li čula? Rekla je Jogjakarta.
– Ne znam. I dalje nema smisla.
Mnogo pre ovog puta, krenulo je da me muči ime mesta u koje smo se zaputili u centralnom delu Jave. Jogjakarta ili Džogdžakarta? Jogja ili Džogdža? Ili nešto sasvim peto. Pišu ga zvanično Yogyakarta, što upućuje da ga onda treba čitati kao Jogjakarta; “y” se obično izgovara kao “j”. Ali svako ko je imalo putovao po Aziji zna da ono što je napisano abecedom, često veze nema sa izgovorom. Ja sam se uporno držala izgovora sa “dž”, samo zato što mi je tako bilo lakše. Zato što je onda zadnji deo zvučao kao Džakarta. Džog kao džoging, džakarta kao Džakarta – sad kada sam to spevala sebi kao pesmicu i unela nekog smisla u to ime, Jogjakarta me je samo zbunjivala. Dolazak u sam grad i razgovor s lokalcima nije nimalo pomogao. U opticaju su bile sve varijante. Na top toga, “dž” je nekad više vuklo ka “đ”, a “g” ka “k”. Samo ime grada je na različitim mestima bilo različito napisano. Te je Yogyakarta često bila ispisana kao Jogjakarta, što bi upućivalo da sam ja ipak bila u pravu jer se “j” obično čita kao “dž”. Na kraju, Džogdža je verzija koju smo najčešće čuli, i koja je najmanje zbunjivala lokalce, te se odlučih da indonežanski grad Yogyakarta, posrbim u Džogdža.
Džogdža je poput kakvog sela. Veeeeelikog sela. Sela sa 400.000 duša. Selo je više u smislu arhitekture i infrastrukture, nego veličine. Postoji nekoliko autoputeva. Ali su ulice mahom uske, naselja isprepletana sokacima, ćorsokacima, uskim prolazima. Od tačke A, do tačke B smo obično stizali prelazeći jednu veću saobraćajnicu, nekoliko manjih, bezbroj sokaka, uskih prolaza i par dvorišta. Na tom putu bi nas često zaustavljali vozači tuk-tukova nudeći svoje usluge, dokoni besposličari da nam pokažu neku znamenitost u komšiluku, put do galerije ili da prekrate vreme ćapliskajući, razdragani klinci željni slikanja, njihove ništa manje razdragane mame, tetke i starije sestre takođe željne slikanja, poneka od starosti pogrbljena baka ili deka. Niko od njih nije štedeo osmehe i pozdrave, neki na engleskom, neki na indonežanskom, neki samo klimanjem glave.
U početku smo bili skeptični. Kada nas je prvi besposličar poveo do galerije, uskim sokacima, pokazujući nam lokalne grafite, nazdravljajući lokalnoj deci i kroz, očigledno, nečija dvorišta, bila sam pomalo sumnjičava. Iskreno, nisam znala šta da očekujem. Moja azijska iskustva su govorila da će me to sigurno koštati nešto. Doduše, od kad živimo ovde to mnogo lakše podnosim. Negde sam se pomirila s tim da narušavam svakodnevne živote tog sveta međ koji putujem, te da za tu svoju sebičnu radoznalost i treba da platim danak. Ono što me je iznenadilo je da nas je čovek zaista doveo do galerije. To nije bio tip galerije kakvu smo mi tražili, pre jedna od onih turističkih atrakcija u kojoj se prodaju batik slike, specifične za ovaj kraj. Slični motivi su se ponavljali na stotinama slika različitih formata. Gledali smo, više iz kurtuazije, nego pravog zanimanja. Kad nam se učinilo da smo dovoljno dugo pristojni bili, zahvalismo se i krenusmo nazad. Na naše iznenađenje niko nije delovao raočarano ili uvređeno, kao što sam, usled sličnih ranijih iskustava, očekivala. Svi su se i dalje ljubazno smešili. Odmahivali. I želeli nam prijatan boravak u Džogdži. Naš vodič besposličar nas čak otprati i do kraja ulice, nastavljajući jednako razdragano, svoje pređašnje neobavezno ćaskanje. Bilo je očigledno da bi dokoni besposličar bio nagrađen od strane vlasnika u slučaju da smo nešto kupili. Njegov stav i ponašanje su upućivali na to da je to vreme koje provodi sa turistima za njega jednako vredno i bitno, koliko i potencijalni materijalni zgoditak. Na taj zaključak me je navodilo sveopšte ponašanje lokalaca. Džogdžanci su mahom besposlen svet. U bilo koje doba dana, oni dokoni sede po ulicama. Ulice su pune sredovečnih muškaraca koji se lenjo protežu po tuk-tukovima, hladovini, dovratku kuća, okupljeni oko kolica sa hranom. Nije da na ulicama ima manje žena, samo one, večito okružene decom i stvarima, deluju uposlenije.
U Džogdžu smo došli zarad obilaska istorijskih spomenika; starih budističkih i hinduističkih hramova. Iako je regija poznata po svojim prirodnim lepotama, njih smo ovoga puta zaobišli. Iz Singapura do Džogdžakarte let traje svega dva sata, te je za nas to zgodno vikend izletište. Odlučili smo da odsednemo u južnom delu grada Pravirotaman (Prawirotaman), koji je i najpopularniji među turistima. To obično nije plus, ali taj deo grada reklamiraju kao art centar, a mi smo se nadali da ćemo uživati u izložbama lokalnih, savremenih umetnika. Na kraju smo ostali kratkih rukava. Uporno smo naletali na batik galerije koje nam nisu bile preterano impozantne. Batik je tradicionalno, ručno oslikavanje tkanine. Može imati razne motive, ono što ga čini karakterističnim je tehnika crtanja, tj. bojenja. Po tim galerijama se uglavnom prodaju oslikana platna, dok će vam na ulici mahom nuditi garderobu ili šalove. Sve je to previše šareno i puno detalja za moj ukus. Tradicionalna indonežanska umetnost mi je zanimljiva samo do određene granice, tj. lepo mi je da je gledam po muzejima, ali je po svojim zidovima ne bih kačila, tj. ne vidim ih kao objekte koji bi mogli da ukrase, obogate moj životni prostor. Radovi savremenih indonežanskih slikara, sa druge strane, mogu se svrstati u moje omiljene. No nekako, sa tim baš i nismo imali sreće. Galerije su zavučene, razbacane po uličicama i sokacima, neupadljive spolja. Do mape sa istim smo kasno došli, a tada i do saznanja da nedeljom ne rade, a da smo već okasnili za subotnju posetu. I pored toga, taj deo grada mi se učinio kao pun pogodak. Te uske ulice, sokaci i puteljci, fasade i ograde ukrašene grafitima, sve mi se dopadalo. Kako je kraj podređen turistima, mnogi lokali nude zapadnjačku hranu, stvari su dosta skuplje, te ako tražite autentično indonežanski iskustvo, bilo koji deo grada će biti bolji od ovog.
Malo gde sam toliko topline i pažnje osetila, i u istoj uživala, kao u Džogdži. Ona je jedno od mesta, gde su ljudi toliko pozitivni, da prosto u vazduhu osećate dobro raspoloženje. Iako je poput svih azijskih gradova, i ovaj prenatrpan stvarima i ljudima, ta dobra energija uspeva da vas dotakne, umiri, oraspoloži, opusti. Retka su mesta gde sam se među ljudima osećala toliko dobro. Njihovo prisustvo i pažnja me obično zamaraju, jer sam nepoverljiva i dosta zatvorena. No ovi Džogdžanci, nekako su uspeli da sruše sve moje odbrambene zidove i podvuku mi se pod kožu. Biće Džogdža, kao Kambodža, jedna od oaza u komšiluku u koju ću da svraćam kad izgubim veru u ljude.
Više slika možete naći u mojoj galeriji:
