U ovom modernom svetu interneta i elektronskih uređaja, postao je izazov odmoriti se. U potrazi za pravim mirom, u petak smo spakovali par stvari i uhvatili trajekt za Bintan. Sve svoje laptopove, tablete i telefone smo ostavili u Singapuru. Bilo je krajnje vreme da se isključimo od svega i potražimo malo mira.

Ne sećam se kada sam poslednji put tako dokono provodila svoje vreme. Dan je prolazio sporo, i činilo mi se da mu nema kraja. Plima i oseka su izuzetno izraženi na Bintanu i smenjuju se na šest sati. Voda zna da se povuče i na kilometar od obale. Mi smo slučajno uboli upravo dane kad voda krene da se povlači ujutru i vraća popodne, te ni od kupanja nije bilo ništa. Sedeći u hladovini, bezuspešno sam pokušavala da čitam knjigu. Oči su mi se sklapale, iako smo ustali pre dva sata. Da bih ostala budna, dohvatila sam kameru i krenula ka kilometarskom plićaku.

Tek kada sam se približila obali opazila sam ljude u daljini. Nešto su skupljali, te se i sama zadubih u plićak koji me je okruživao. Gomila praznih školjki. Poneka bi se zagegala i onda bih videla krabu kako stidljivo viri. Sve su bile jako male. Tek ponegde bih videla trag neke veće, koja se tek ukopala u pesak. Pomislih da oni ljudi u daljini verovatno skupljaju krabe, ali sve ove oko mene su bile jako sitne, pa mi to i nije bilo preterano logično. Ma koliko se trudila, ja u tom plićaku ništa vredno pažnje nisam nalazila. Krenula sam ka skupljačima, u nadi da ću otkriti šta to tačno skupljaju sa dna. No svaki put kada bih im prišla malo bliže, oni bi se udaljili. Probala sam par puta da im se približim, ali su mi jasno stavili do znanja da im susret sa mnom i ne bi bio po volji. Ostalo mi je nejasno da li sam svojom pojavom rasterivala lovinu ili su skupljači bili suviše stidljivi. Šta god da je u pitanju, tu razdaljinu među nama su iskusno održavali. Posle nekih sat, koji se meni činio kao večnost, konačno sam odustala. Šta su to tačno vukli za sobom, ostaće misterija.