Peščane dine
U Japanu smo jeli čudnu hranu, pili čudna pića, uživali u čudnim gradovima i često donosili, na prečac, neke čudne odluke. Kao na primer, ajd’ da sednemo na voz, pa onda pređemo u autobus i provedemo oko 3 sata u tom prevozu, onda ostanemo par sati na plaži i vratimo se nazad istim putem. A onda ovaj moj čudak, s kojim putujem, još zaključi kako je to sjajna ideja. Naravno u tom trenutku to sve deluje kao super, čudno je sad kada o tome pišem pola godine kasnije.
Te famozne peščane dine nalaze se pored grada Totori (鳥取市 Tottori-shi) u istoimenoj provinciji. Pesak je nanela Sendai reka (千代川 Sendai-gawa) sa planine na kojoj joj je izvorište. Plaža sa dinama se nalazi kraj Japanskog mora, što je bio jedan od razloga zašto nam se ideja činila super, jer ko zna kada ćemo na isto opet otići. Do njih smo krenuli rano ujutru iz Osake, od koje ima vozom skoro tri sata vožnje. Stanica u Totoriju je majušna i na izlazu se nalazi mali turistički pult na kome radi najsimpatičnija i najljubaznija Japanka na svetu. Ako ništa drugo vredelo je zbog njenog osmeha ustajati pre petlova i putovati te silne sate. Ona nas je ljubazno uputila do stanice na kojoj treba da čekamo autobus koji vozi do dina. Tu opet na stanici naletesmo na gomilu veselih japanskih bakica, koje su se pola sata topile od sreće jer je moj dragi jednoj od njih ustupio mesto. I tako okruženi veselom ekipom konačno stigosmo na odredište.
Zbog visine peščanih brda more se ne vidi u početku. Put do njega nije dug ali vodi preko povelike dine. Nikada ranije nisam videla peščane dine pa ne mogu da tvrdim koliko su ove visoke zapravo. Ali ceo taj pojas, između puta i mora, je prilično uzak. Doduše sama plaža je dosta duga. Pesak je sitan, izuzetno fin i po tom vetrovitom danu leteo je svuda unaokolo. Cela atmosfera je izuzetno prijatna. Ovo je jedna od atrakcija gde nema mnogo stranih turista, uglavnom smo sretali starije Japance koji su očigledno došli u nekoj organizovanoj eskurziji. Sva naša aktivnost se svela na višečasovnu šetnju, s naizmeničnim valjanjem po pesku.
Mapa koju smo dobili od one ljubazne tete je reklamirala jahanje kamila kao jednu od aktivnosti. Kamile su naravno uvezene odnekle, jer ih u Japanu drugačije ne bi bilo, no mi ih nismo videli. Očigledno smo došli u nekoj predsezoni. Prilično nas je razočara činjenica da je muzej bio zatvoren. Taj muzej je poznat jer su u njemu izložene peščane sklupture koje se menjaju jednom godišnje. Naime svaku godinu obeležava jedna određena tema i ove godine je to bila Jugoistočna Azija. Na žalost mi smo poranili svega par dana pred otvaranje ovogodišnje sezone.
Odlazak do dina je savršen dnevni izlet ako ste negde u okolini. Inače je apsolutno suludo provesti šest sati u prevozu zarad valovitog peska na dvadesetak kilometara kvadratnih.
Više slika možete naći u mojoj galeriji:
Snežana
E neka si se opet raspisala 🙂
I nije suludo, meni su najlepše avanture bile takve: iznenadna odluka, mnogo muke da se realizuje i kratko zadovoljstvo. Treba sebi pokatkad priuštiti takve izlete na putovanju 🙂
Snežana
P..s nego, sve zaboravljam da te pitam: kako ste se sporazumevali s Japancima? Pretpostavljam da u gradovima nije teško naći nekog ko govori engleski, ali kako po ovim manjim mestima? Pitanje je zapravo o tome kakvi su sa asocijacijama i ‘body language’, ima li nekih razlika i specifičnosti (pošto je u Kini sve apsolutno drugačije nego na zapadu)?
Marica
Pravo da ti kažem dosta ljudi je natucalo engleski. Najosnovnije, ali opet dovoljno za osnovnu konverzaciju.
S druge strane mi toliko animiranih i igranih japanskih filmova odgledasmo da meni japanski dosta poznato zvuči, nemam onaj utisak kao da sam pala s marsa, znam brojeve, pozdrave, neke sitnice, uzrecice itd.
Ali generalno svako mesto ima turistički centar ili hotel gde osoblje priča engleski. Dosta znakova, upustava itd. je takođe prevedeno i na engleski. Čak i u tržnim centrima, u prodavnicama u kojima ne pričaju jezik imaju tabele dvojezične pa ti pokažu prstom pitanje a ti odgovoriš klimanjem ili odmahivanjem glave, ili sa haj i no 🙂