Stajala sam već neko vreme ispred Moaia.
Gledala sam ga. I gledao je on mene.
Stajali smo nepomično, jedno naspram drugog. Bez reči.
Bili smo na otvorenoj poljani. Na par desetina metara strma litica je delila zemlju od mora. Bilo je oblačno. Duvao je vetar. Bilo je bučno. Zvuk talasa koji su se razbijali o liticu. Fijuk vetra.
Razmišljala sam zašto sam došla. Uskršnje ostrvo je za mene bilo jedno od onih magičnih priča iz detinjstva. Avanturistično. Daleko. Tajanstveno. Koliko sam puta u detinjim mislima navlačila piratsku odeću i plovila do njega? Koliko puta sam sanjala taj momenat? Kopala sve moguće informacije, dodavala izmaglice ispred i oblake iza da sve deluje još neverovatnije, još mističnije? Jesam li zato došla? Da oživim na momenat dete u meni? Da nostalgično vijam te dečije snove? Možda. Ne znam.
Šta god me je dovelo na ostrvo sad mi se čini nebitno. Rapa Nui je za mene bio vrlo tužan čas istorije ovog našeg sveta, sa primesama geografije, biologije, socijologije i psihologije. Sasvim je prirodno da sad o tome krenem da filozofiram.
Prvo se zemlja izdigla iz mora. Vulkani su izbljuvali lavu. Ona se ohladila. Tako nekoliko puta, pre nego što su konačno presahnuli. Onda na toj plodnoj, mineralima bogatoj vulkanskoj zemlji, nastade život. Rasla je trava, livade su ozelenele, nikle su šume. Dolazile su ptice. I odlazile.
A onda dođe čovek. Donese svoje životinje, poče da seče šumu, da obrađuje zemlju, da se moli bogovima, da ih za milost moli. Ostrvo beše malo. Klima blaga. Ne beše velikih opasnih životinja da mu priprete. Ne beše opakih bolesti. I čovek se razmnoži. Baš kao što se današnji čovek razmnožio. I baš kao što nama Zemlja postaje tesna, i starim Polinežanima Rapa Nui postade tesan. Ali sa tog malog, izolovanog ostrva nemaše kud. Već previše vremena prođe, mladi zaboraviše mudrost prvih doseljenika. Baš kao što i mi danas zaboravljamo ono što beše pre nas, iskrivljujemo istoriju, veličamo prošlost, od mrtvih pravimo junake, heroje, svetce, bogove. Čekamo da nas neko drugi spasi bede u kojoj smo se našli, uplašeni i lenji molimo bogove za pomoć. Takvi behu i stari Polinežani.
I među njima beše onih koji su pokušavali da se izbore za bolji život. Koji su kretali dalje, u potragu za novim svetovima. Onih koji su bili hrabri i neustrašivi. Koji su verovali u svoje dve ruke, svoje dve noge i svoje srce više nego u imaginarna bića. I ti heroji, kao i svi pravi heroji behu zaboravljeni. Obeleženi kao ludi. Žigosani zbog toga što su bili drugačiji. Što su smeli. I što su se usudili.
Na žalost, onih koji su čekali da ih neko spasi beše više. Ali avaj, imaginarna bića su samo imaginarna bića. Bog se, na kraju krajeva, nikada ne pojavljuje. I taj nemoćni, jadni čovek, nemaše drugog izbora nego da izmišlja i nalazi bogove i vođe među sobom. A vođa kao vođa, ne ume da vlada dok ne zarati. Dok ne napravi one druge. One druge koji su toliko drugačiji od nas, iako imaju dve ruke, dve noge i isto srce. Često iste snove, iste patnje, a ne retko se i isto smeju i plaču. Ali su ipak drugi, jer imaju drugačiju dužinu kose, ili haljine, malo špicastiji nos, a i njihov bog je malo drugačiji od našeg. A čim ima njih i nas, moramo dokazati da smo jači, bolji i napredniji. Moramo praviti veće spomenike, zgrade, kuće. Naši moai su morali biti veći od njihovih. Naš neboder mora biti veći od njihovog. Baš kao što je u necivilizovanom svetu bitna veličina falusa, u ovim civilizovanim je bitna veličina svega drugog. Moje iskustvo, moje stvari, moje telo, moji ljudi, imaju vrednost samo ako ih poredim sa drugima, samo ako su veći i bolji od njih. Tako misliše stari Polinežani. Tako misli i čovek danas.
I tako se stanovnici Rapa Nuia izdeliše, zaratiše, među sobom ubijaše. Umirali su u ime boga, predaka, i ostalih budalaština, ne shvatajući da umiru jer ih je previše na tom ostrvu, jer su imali tu nesreću da su daleko od ostalih ostrva, u sred ničega. U sred tog okeana, bez koralnog grebena i bogatog podvodnog sveta koji bi ih mogao nahraniti, kad iscrpiše bogatu zemlju, i istrebiše kolonije ptica. U tom mizernom stanju su ih zatekli i prvi kolonizatori. Iskusni Evropljani uvideše da od tog ostrva mnogo leba nema, te mu i ne pridavaše veliku važnost. Ali su im ipak doneli pacove i bolesti, od kojih su starosedeoci u ogromnom broju umirali. Beše već kasno doduše. Iscrpljena zemlja se nije mogla tek tako oporaviti. Ono malo što ih je preživelo, raseljeni su kojekuda kao robovi. Zemlja im je oduzeta. Bar plemena prestadoše da se međusobom ubijaju. Imali su toliko novih, zajedničkih neprijatelja. Ujediniše se. Sada, ponovo behu jedno, jedni i jednaki. Danas se tako ujedinjeni bore za svoju nezavisnost od Čilea.
Budućnost možete da naslutite. Sasvim je izvesna.
Naravno, ispod ove bizarne, kratke istorije jednog naroda, koja bi se mogla primeniti na bilo koji narod, i bilo koji deo sveta, čak i bilo koje vreme, nalaze se slojevi kulture Rapa Nui naroda. Kultura, koja je često svedena na ogromne kamene sklupture, poznatije kao moai izdignute na ahu postoljima. Moai su orginalno postavljani blizu litica, gledajući ka unutrašnjosti ostrva. Statue su “tetovirane” na isti način na koji su se ljudi tetovirali te se predpostavlja da predstavljaju pretke. U toj stalnoj plemenskoj (čitaj muškoj) borbi da imaju najveći (čitaj penis) veličina moai statua je rasla. Postojalo je samo jedno mesto na ostrvu gde su statue klesane, pored nalazišta ovog kamena (Rano Raraku). Na njemu se još uvek nalaze najveće statue i oko polovine ukupnog broja moaia. Većina njih u Rano Raraku je, verovatno usled erozije, zatrpana te im vire samo glave iznad zemlje.
Manje poznati od moaia, ali ništa manje bitni su petroglifi, urezani na stenama, najvećim delom oko Oronga. Veruje se zapravo, da su u jednom momentu stanovnici digli ruke od moaia i kulta predaka i dominantnog starešinu birali na osnovu plivačkih sposobnosti predstavnika plemena. Stari bogovi i predci više nisu nikome mogli pomoći. Bilo je vreme za nove bogove i nove junake. Trebalo je pobiti te stare. Srušiti moaie da ne ljute novog boga. Bilo je vreme za Čoveka-pticu. Plemena su se naticala u plivanju do Motu Nui ostrva, sa kojeg su donosili jaje, koje su krali od kolonije ptica. Pobednik je proglašavan Čovekom-pticom za tu godinu. Orongo je bio centar tog novog kulta te je oko njega ogroman broj petroglifa urezanih u stenu u obliku čoveka-ptice.
Orongo se nalazi u južnom delu ostrva i do njega se može prošetati iz glavnog (i jedinog) sela Hanga Roa. I do mnogih moaia na zapadnom delu ostrva može se stići peške. Za ostale će vam trebati neko prevozno sredstvo. Rapa Nui je relativno malo ostrvo. Deluje kao jedna ogromna, valovita livada izdignuta iz mora. Postoji samo jedna peščana plaža na severu, na koju se veruje da su i pristali prvi doseljenici. Za potrebe snimanja filma, u vodu je potopljen jedan “lažni” moai, do kojeg se može stići ronjenjem. Ronjenje je fascinanto u svojoj posebnosti. Jedna ogromna podvodna pustara. Beskrajni pesak, bez korala, bez životinja. Mi smo na ostrvu ostali četiri dana, krajem decembra. Vreme je bilo vlažno i toplo, uglavnom oblačno. Takvo je odprilike cele godine.
Uskršnje ostrvo se često navodi kao primer čovekove preterane eksploatacije prirodnih dobara i samouništenja. Međutim, meni je pre delovao kao dobar primer za splet nesrećnih okolnosti. Jer iako svi mi radimo isto, kroz vekove, imamo tu sreću ili nesreću da nismo toliko izolovani. Oni su najebali, zato što su imali tu nesreću da ih vetar odnese predaleko. Kao što će neko biti nesrećniji da ga pregaze kola na putu. Mislim da je Uskršnje ostrvo zaista fantastičan primer za celokupnu istoriju sveta i čovekove ograničenosti. Njegove iluzije da je misleće biće, naprednije od predaka, i nemogućnost da shvati da se vrti u krug i sapliće o isto kamenje o koje su se saplitali svi pre njega. Da iznova izmišlja i pronalazi sve ono što je već izmišljeno i pronađeno. A onda ga pakuje u malo drugačiji papir i prodaje kao novu stvar. Da ne razume ili ne želi da razume, da su njegove akcije posledica složenih hemijskih procesa u njegovom telu, genetike, hormona, najprimitivnijih nagona za preživljavanjem istim onim koje imaju bubašvabe. Iz nekog razloga moai su sa mnom želeli da pričaju samo o tome. Nisu hteli da mi dozvole da ih smeštam u romantične i mistične priče. Hteli su da me nateraju da izbrišem onu lažnu izmaglicu i oblake. Da ih ostavim na miru, da propadaju izloženi vetru i kiši, dok ih ona ne spere u potpunosti sa lica zemlje.
Sve što smo zasigurno znali, nakon sletanja u Punta Arenas, bilo je u kom ćemo hostelu spavati tu noć. Krevet sam nam rezervisala veče pred polazak jer me je mučila nesanica usled silnog uzbuđenja, pred put. Svi ostali planovi su uslovljavali jedan drugi i bili daleko neizvesniji.
Uhvatili smo lokalni autobus koji je vozio od aerodroma do grada. Naš plan je bio prilično problematičan, previše ako i kad i možda je bilo u igri. Od vremenskih uslova je zavisilo kada ćemo moći do ostrva Magdalena da vidimo pingvine. Od toga je zavisilo i kada ćemo krenuti za Puerto Natales.
Ispostavilo se da smo na ostrvo mogli istog dana. Bukirali smo karte za brod koji će nas prevesti do ostrva i krenuli u obilazak planinarskih radnji ne bi li našli par sitnica koje su nam nedostajale za višednevnu šetnju u koju je trebalo da krenemo za par dana. Usput prođosmo pored autobuske stanice sa koje kreću autobusi za Puerto Natales. Uspeli smo da kupimo dve poslednje karte za to veče.
Ostrvce Magdalena nalazi se u Magelanovom moreuzu i poznato je kao kolonija mnogih ptica. Međutim, većina turista dolazi da bi videla Magelanove pingvine. Na ostrvu ih ima nekoliko desetina hiljada i tačan broj zavisi u kom periodu posetite ostrvo. Mi smo bili početkom decembra, kada još uvek nema prinova, pa je broj mnogo manji. Na ostrvu ne žive ljudi, ali svakodnevno dolazi bar jedan brod koji dovodi turiste u obilazak. Grupa je poprilično velika, a ostvao majušno. Dozvoljeno je kretanje samo po obeleženoj kružnoj stazi, koja obilazi celo ostrvo. S obzirom da smo na ostrvo stigli nekih nedelju dana nakon Galapagosa, prilično me je frustrirala turistička atmosfera. No i dalje je neosporno impozantna veličina kolonije, tj. broj pingvina na ostrvu. Na ostrvu se prilično kratko boravi, na sreću pingvina i nesreću nas radoznalaca koji ih nepozvani maltretiramo fotoaparatima. Pingvini doduše sarađuju. Uglavnom su sa zadovoljstvom pozirali.
To veče, dok smo putovali ka Puerto Natalesu, nisam se načuditi mogla koliko neplaniranih stvari može da stane u jedan dan kada se sve kockice slože. Takođe, i koliko Švajcarac, koji je sedeo do mene, može puta da prdne i da mi se učtivo svaki put izvini u toku četiri sata vožnje. O smradu da ne pričam. No, ovo je post o pingvinima, ne manirima, zato uživajte u slikama.
Malo je mesta kojima na rastanku kažem: “Do viđenja”. I to baš tako, odvojajući ovo “do” na početku, naglašeno, gotovo preteći: “Videćemo se mi opet!”. Malo je mesta koja me toliko ispune, da se ne bojim razočarenja pri sledaćem viđenju.
Poslednje ostrvo na kojem smo boravili obilazeći Galapagos, bio je Santa Kruz. Santa Kruz je izgledao kao turistički gradić bilo gde u svetu. Ljudi, stvari… Pa još ljudi, i još stvari… gužva. Mada, ne znam kako uopšte mogu da se žalim na Santa Kruz posle 5 godina života u Jugoistočnoj Aziji. Te da se ispravim, daleko je to od gužve. To gužva nije ni prineti nekom mediteranskom gradu u jeku sezone. To mnoštvo se naziva gužvom samo u poređenju s Izabelom i San Kristobalom. Bilo bi pravednije reći kako nije bilo prazno kao druga dva.
Ostrvo je mnogo urbanije od druga dva ostrva. Na njemu živi daleko veći broj ljudi, i unutrašnjost je mnogo naseljenija. Razlog za to su naravno kruzeri, koji svoje ture počinju i završavaju na ovom ostrvu. I nije taj promet toliko uzrok gužvi, koliko je za to kriva cenovna politika. Sudeći po mnogim komentarima koje sam nalazila na internetu, razlika u ceni tura može biti i do 50% ako se porede bukiranja unapred sa onima pred samo isplovljavanje. Te tako gomila ljudi dolazi do ostrva i tu se danima cenjka sa brodovlasnicima dok cena dovoljno ne padne. Da bi se rešili ovog trenda i kontrolisali bolje promet ljudi u 2017. je donet zakon po kojem, da bi vas pustili na Galapagos morate imati tačno određen plan puta. Još uvek se ne primenjuje, ali nameravaju da ga ustale uskoro. Nekada je bilo daleko teže bukirati stvari unapred, jer nije bilo interneta. Turistički agenti su se ugrađivali poprilično i cena hotela je, ako bukirate na licu mesta, bila daleko manja od one koju dobijete od agenata. Danas se stvari menjaju. Kada je smeštaj u pitanju razlike uopšte nema. Ponuda smeštaja niti je bila bolja na terenu, niti je manje koštala.
Urbanizam donosi i komfor. Te je to izobilje značilo i jeftinije, a bolje i raznovrsnije obroke i udobnije i uglađenije hotele. Mi smo naš hotelčić našli onaj dan, kada smo proveli par sati na ostrvu, čekajući popodnevni brod za Izabelu. Hugo, vlasnik tog majušnog hotela, je na ostrvu rođen i na njemu je odrastao. Od njega se razdvajao na duže samo kada je odlazio na duga putovanja. Bio je možda malo stariji, ili malo mlađi od mene. Preplanuo, lepuškast sa pogledom koji vam krade dušu. Izgledao je onako kako ja zamišljam latino zavodnike. Banderas sa Galapagosa. Šarma mu nije nedostajalo. Pričao je smireno i odmereno, ne skidajući osmeh. Hugo nam je pričao, kako se kao dete bojao mora. Kako svih tih hotela i prodavnica nije bilo. Njegova kuća je tada gledala na more. I kad se taj strašni Pacifik naroguši noću, on nije mogao da spava. Mislio je da će vetrovi koji duvaju sa mora, oduvati kuću, da će sve nestati. Pričao nam je i na koje su plaže išli kao deca. I pričao je o starom bioskopu kojeg više nema, a koji je on nekada svake nedelje posećivao sa ostatkom sela, čekajući najnovije vesti. I kako je došao TV. I nestao bioskop. Pričao je o tome kako je nekada imao kafanu i kako mu je život tada bio nalik onom koji zovu boemski. I o tome kako je u tu kafanu zalutala jedna Španjolka i odlučila da mu pokloni srce u zamenu za stabilniji život. Te je tako kafana zatvorena i otvoren je hotel.
Ja sam pokušavala da smestim te Hugove priče u sadašnji Santa Kruz, ali to baš i nije išlo. Njegove priče su pre odgovarale uspavanoj Izabeli. Mučno mi je bilo i zamišljati da bi za samo dvadesetak godina Izabela mogla prerasti u mesto na kojem sam se nalazila. Toliko toga bi bilo izgubljeno. S druge strane, predpostavljam da prave bojazni da će se to desiti u narednih par decenija nema. Čovek je čudnovato biće koje ima tu potrebu da nešto uništi, pa da ga nezdravo štiti, onda opet gazi i zaboravi, dok ne krene za par generacija da ga slavi ili ga se setno priseća. Izabela je još uvek u stadijumu zaštite.
Nepravedno je zapravo poistovećivati stanje u luci sa ostatkom ostrva. Samo ostrvo naliči Izabeli i San Kristobalu, samo je luka i grad oko nje mnogo drugačiji. Ta urbanizacija oko luke oterala je životinje dublje u divljinu. Treba pružiti korak i dobro proteći noge, pre nego što se stigne do plaže. Plaža i plažica je nekoliko, ali jedina vredna pomena je ona u zalivu kornjača (Tortuga Bay). Put nije kratak, ali je uređen i zato lak za pešačenje. Staza je popločana i vodi kroz tipično rastinje Galapagosa. Isto ono “šiblje” koje smo viđali i na drugim ostrvima i visoki zeleni kaktusi. Svuda naokolo mali gušterčići i zebe. Kada se konačno izbije iz tog šiblja izlazi se na beskrajnu plažu prekrivenu sitnim belim peskom. Ona na Izabeli je delovala dramatičnije jer je nebo bilo prekriveno oblacima i na njoj smo uglavnom bili sami. Ova na Santa Kruzu je bila prava tropska idila. Plavo nebo i mnogo više ljudi naokolo. More je doduše jednako divlje i ledeno. Svuda naokolo velike, lenje, morske iguane. Činilo mi se manje strašljive nego na prethodna dva ostrva. Doduše, bilo ih je mnogo manje nego na Izabeli. Iz nekog razloga i ovdašnji pelikani su bili manje uplašeni nego na prethodnim ostrvima. Dozvoljavali su nam da im se približimo sasvim blizu, paradirajući bez imalo straha.
U unutrašnjosti San Kristobala, na jednom od privatnih poseda, moguće je obići lava tunele. Sami tuneli nisu toliko impresivni. Ne bi ih ni pominjala, da na tom posedu nismo našli ogroman broj kornjača. To su divlje, slobodne kornjače, koje su iz nekog razloga odlučile da se nastane baš oko tih tunela. Ne znam šta im je tačno na tom mestu toliko privlačno, a relevantne informacije nismo uspeli da dobijemo. Ove kornjače su bile impresivno velike. U jednom momentu dve od njih su međusobno sporečkale i krenule da preteći šište jedna na drugu, zauzimajući borbeni stav. Obe su stajale potpuno uspravno, istežući vrat i noge maksimalno iz oklopa. Tako “protegnute” bile su visoke skoro koliko i devojka koja se slučajno našla između njih. Sigurno preko 1.5m. Kornjače smo do tad viđali uvek manje ili više “skrivene” pod oklopom. Čak i kada šetaju, one ne izvlače noge maksimalno iz oklopa. Zato nam je taj prizor bio toliko impresivan. Generalno su kornjače na San Kristobalu, bile mnogo veće od onih koje smo videli na druga dva ostrva. Ova stvorenja su toliko impozantna da su španski moreplovci, ostrva nazvali po njima (galápago je kornjača na španskom). Galapagos je jedno od retkih mesta na zemlji na kojem žive džinovske kornjače. Darvin je klasifikovao 15 različitih vrsta na Galapagosu. Pet, od ovih 15 je već istrebljeno, a većina od deset preživelih je na ivici istrebljenja. Veruje se da je preko 100.000 ubijeno u poslednjih par vekova. I dok su ranije ubijane od strane pirata i mornara, danas su im najveća pretnja domaće životinje i pacovi koje su evropljani doveli sa sobom. Većina ovih divova, svoj život započinje u nekom od centara na ostrvima, gde zaposleni vode brigu da jaja prežive i brinu o kornjačama dok ne stasaju dovoljno da budu puštene u divljinu. Bez obzira na veličinu, ova stvorenja su neverovatno plašljiva. To džinovsko telo, debela koža, usporeni metabolizam i navika da spavaju više od pola dana im omogućavaju da prežive i godinu dana bez vode i hrane. I iako ih je evolucija pripremila i za najteže uslove preživljavanja u prirodi, protiv čoveka su na žalost bespomoćne. Krađa kornjača sa ostrva je i dalje česta pojava. I gotovo je nemoguće sprečiti je.
Svako od ostrva Galapagosa koje smo posetili je ostavilo izuzetan utisak na nas. Ta brojnost divljih životinja i mogućnost da im se sasvim približimo je zaista neverovatno iskustvo. Jedina stvar koju ću promeniti pri sledećoj poseti biće redosled. Počećemo sa najvećim kornjačama na Santa Kruzu, preći na najbrojnije iguane na Izabeli, a za kraj ostaviti morske lavove na San Kristobalu. Do sledećeg puta Kornjače!
Budim se ovih dana sa slikom duge, peščane plaže. Prati me ta slika celog dana, dok se ne vratim u krevet i nastavim da je sanjam. Sedim na toj plaži u svojim snovima. Vetar koji dolazi sa mora, mrsi mi kosu. Nanosi na nju peask, so i miris mora. Plaža je duga, peskovita. More nemirno. Talasi visoki. Kada se razbiju i pretvore u penu, hrle ka meni. S vremena na vreme se štrecnem, kada voda dopre do mene. Hladna je. Nebo je oblačno. I mada su oblaci teški i sivi, znam da će proći još dosta vremena pre nego što padne kiša. Taj plavi beskraj ispred mene, odmara moje umorne oči. Kapci mi se sklapaju i ostaje samo huk mora, udari talasa i krik ptica u daljini.
Zatvaram oči, da vidim tu sliku opet. Da čujem taj zvuk. Osetim miris tog mora. Kiša pada već par sati i ovo sivo vreme me uporno vraća na tu plažu… na Izabelu… na Galapagos.
Brod sa San Kristobala za Santa Kruz kreće pre sedam. Vožnja traje oko dva sata i prilično teško mi je palo to bacakanje po talasima. Na Santa Kruzu smo proveli par sati, muvajući se oko pristaništa. Na prvi pogled moglo se naslutiti koliko je ovo ostrvo razvijenije od San Kristobala. Glavna ulica je pretrpana džidžabidžarnica sa suvenirima, restoranima, agencijama koje nude višednevne ture na kruzerima. Mimoilazili smo se sa grupama turista; Oni koji su završavali turu i oni koji su čekali da brodovlasnici spuste cene u poslednjem momentu. Bilo je dosta i onih, koji su poput nas, gluvarili okolo bez ikakvog cilja. Nije mi se preterano svidela atmosfera. Nije bilo lepe plaže, tu na dohvat ruke. Grad je bio previše velik, užurban, zagađen ljudima i stvarima. Životinja nije bilo nigde na vidiku. Laknulo mi je kada smo oko jedan popodne nastavili svoj put ka Izabeli. Taj drugi potez brodom, bio je još gori od prethodnog. Na Izabelu smo stigli veoma iscrpljeni. Put otprilike iste dužine, te smo oko tri popodne konačno kročili na kopno. Iako mi je želudac bio silno uznemiren, a ja na ivici povraćanja, nisu mi promakli morski lavovi u plićaku i morske iguane na putu. Svet je ponovo bio u ravnoteži. I sve je opet bilo na svom mestu.
Do hotela smo prošetali. Put vodi paralelno uz more, sa nanizanim kućama sa obe strane puta. Između kuća pružao se pogled ka plaži. Na kraju tog niza kuća, nalazio se naš hotel. Na kraju sela, do kojeg se stiže nakon dvadesetak minuta šetnje. Ostavili smo stvari i izašli da uživamo u kasnom popodnevnom suncu na plaži. Trbalo je ispratiti sunce na počinak pre večere. Pomalo me je iznenadila pustoš na plaži, bez ljudi, bez kolonija morski lavova, tek sa po kojom morskom iguanom. Samo pesak i more. I to nebo koje je pred nama bestidno menjalo svoje plavo odelo, za večernje, crveno. Urezivala sam tu sliku u misli. Zapisivala zvuke, mirise i boje. Gradila oazu za uteći iz svakodnevnog bezumlja.
Sutradan smo ustali rano, spremni da dan započnemo jutarnjom šetnjom uz more. Poslednja kuća u nizu, na kraju sela je plažni bar kroz koji smo prolazili kako bi stigli do mora. Dok sam čekala Miljana, zabavljala sam se slikajući grupu iguana koja se lenjo sunčala na drvenoj platformu. Ležali su isprepletani, poput zmija. Najkrupniji među njima gledali su me nasmejani. Zapravo, sumnjam da su se iguane zaista smešile, ali ovi gmizavci na Izabeli zaista imaju neobične crte lica, te zaista izgledaju kao da veselo poziraju pred kamerom.
Šetnja uz plažu je bila izuzetno prijatna. Sitni, meki pesak pod nogama i blago, jutarnje sunce. Nebo se reflektovalo na tankom sloju vode koji je ostajao na površini kada se talasi povuku. Plaža je bila pusta. Sreli smo svega par ljudi, po koju iguanu, jedno razigrano morsko lavče i ptice koje su kljunom izvlačile račiće iz peska. Na kraju plaže ugledasmo kućicu nacionalnog parka i zaposlenog na ulazu. Sa strane je stajala mapa sa iscrtanim stazama koje su kretale odatle. Iako je to trebala da bude kratka šetnja uz plažu, pre doručka, radoznalost nam nije dozvoljavala da se vratimo nazad u hotel. Sve je moralo biti sad i odmah, te nakon registracije nastavismo šetnju, zalazeći dublje u park. Nismo ni slutili da smo na početku avanture otkrivanja čudesnih mikro svetova.
Početak je donekle ličio na ono što smo već videli na San Kristobalu. Prepoznatljivi kaktusi i okolno grmlje, crne vulkanske stene i more. No čak i ti prepoznatljivi detalji odlučiše da se rasporede drugačije, kreirajući drugačiji ambijent. Nije bilo morskih lavova, zakoračili smo u carstvo gmizavaca. Iguane su bile ogromne i gotovo neprimetne na crnim stenama. Taman i da je sve ostalo tako, kao na početku staze, mi bismo uživali. Jer iako je sva ta lepota bila već viđena, nije bila dovoljno gledana. Trebalo mi je mnogo više od tih par dana da mi prolazak kraj ogromnog kaktusa ili uspavanih iguana postane normalna stvar. Da ne izaziva totalno oduševljene. No, da se ne lažemo, totalno sam se prepuštala tim naletima ushićenja kad god naletimo na kakvu neobičnost.
Kada smo skrenuli na jednu od sporednih staza, ugledasmo prirodan tunel. Oformile su ga isprepletane grane okolnog rastinja. Granje je bilo dovoljno gusto da zamrači prolaz kroz koji smo krenuli, ne sluteći šta nas čeka na kraju tog tunela. Kada smo konačno izbili na čistinu, zanemeli smo od lepote. Našli smo se na maloj poljani, okruženoj visokim rastinjem, kao kakvim zidinama. Prozračno čisti potočić sekao je jedan deo poljane. Zebe su skakutale okolo i veselo cvrkutale. Na sred poljane stajalo je džinovsko drvo i ispod njega klupa. Bili smo potpuno sami u tom savršenom kutku, kao na nekoj čarobnoj, drugoj planeti. Poželeh da uslikam taj raj, ali se na kraju predomislih. Pomislih sebično da neću da delim tu savršenu sliku ni sa kim. Jer čak i da sam je zamišljala, bez ikakvih ograničenja, da sam upotrebila svu maštovitost koju posedujem, ne bih bila u stanju da zamislim nešto toliko lepo. Htela sam da kao lopov, ukradem ovaj kutak. Zagazih u hladan potočić. Voda mi je strujala među nožnim prstima koje sam zarivala u sitno kamenje. Slušala sam žubor vode, cvrkut ptica i gledala grane koje se viore. Ne sećam se više koliko smo dugo ostali na toj poljani, ni kako smo se nakanili da krenemo dalje.
Cela ta šetnja mi je u sećanju ostala kao predivna kolekcija vanzemaljskih predela, a to kako smo tačno stizali do njih je u čudnoj izmaglici. Ostao mi je doduše u sećanju jedan deo tog širokog puta po kojem smo išli i susret sa slobodnim, divljim kornjačama. Sve kornjače koje smo videli na prethodnom ostrvu bile su u centru za odgoj. Ove su naprotiv, šetale same, dovoljno velike da im ne preti nikakva opasnost. Po veličini oklopa cenim da su bile vršnjakinje moga tate, tu negde već debelo zagazile u sedamdesete. Starije dame su se verovatno pokajale izborom staze kada su naletele na nas i postale žrtve mog fotoaparata. U znak protesta, jedna se zavukla u svoj oklop, te se udaljismo da ih ne uznemiravamo.
Na kraju tog širokog puta, stajao je drveni, izbledeli putokaz. Prošli smo kraj njega, nastavljajući put kozijom stazicom. Staza je zavijala, vodila nas kroz uske prolaze, opasane visokim grmljem, dok na kraju ne stigosmo do izbetoniranog dela i kamenog zida; Zida plača. Tek tada mi sinu gde smo, jer sam o tom zidu čitala pred put. Zid plača su gradili zatvorenici na ostrvu. Izabela je, poput većine drugih izolovanih ostrva, služila jedno vreme kao prirodan kavez za sve društveno nepoželjne. Zatvor na izabeli je otvoren posle drugog svetskog rata, a zatvoren 1959. zbog nehumanih uslova. U njemu je kaznu služilo oko 300 zarobljenika. “Rad oslobađa”, tvrdili su Nacisti. I poput Jevreja u koncentracionim logorima, i ove zatvorenike rad na zidu oslobađao je samo života. Gradili su zid kao disciplinsku meru, a ne kao objekat koji će nečemu zaista služiti. Taj zid danas predstavlja spomenik, svima koji su umrli na tom ostrvu, u tim nehumanim uslovima. Zid je najudaljenija tačka do koje je staza vodila. Odatle bi već zalazili u zaštićene delove parka, te smo polako krenuli nazad. U povratku iskoristih priliku da se popnem na jednu od stena koja je pretvorena u vidikovac i osmotrim Izabelu iz ptičije perspektive. Tek odatle sam videla koliko smo se ustvari udaljili od grada.
Drugi dan smo proveli u mnogo kraćoj šetnji po drvenim stazama koje su spajale lagune. Mislim da nikada u životu nisam videla toliko različitih, pernatih stvorenja. Od patki, preko zeba, čaplji, mnoštva čiju vrstu i ne poznajem, do ružičastih flamingosa. Staza se završava kod još jednog centra za uzgoj kornjača. Neke od kornjača su imale deformisane, spljoštene oklope. Izabela je inače poznata po raznovrsnosti kornjača. Ove spljoštene su nam bile najfascinantnije zbog svog karakterističnog izgleda. Ako sam dobro razumela natpise, oklop im je deformisan od udara koje su preživele nakon erupcije jednog od vulkana. Te su spljoštena gospoda i dame preživeli očevici tog užasa.
Poslednji dan smo orginalno planirali da iskoristimo za uspon na vulkan Siera Negra. Ali odustali smo nakon što nam je rečeno da je uspon moguć samo uz pratnju vodiča, u organizovanim turama. Penjanje u grupi, nametnutim tempom nam se činio prevelikom žrtvom za uspon, te odlučismo da ga zamenimo mirom i tišinom čarobne, beskrajne plaže. Izabela će ostati upamćena kao ostrvo sa najlepšom plažom, najvećim iguanama, i uz to najveselijim, spljoštenim oklopnjačama i savršenom miru.
Na aerodrom u Kitu stigli smo pre sedam tog jutra. Žurili smo da odemo. U gradu smo proveli prethodan dan i ostali prilično ravnodušni. Nije da Kito nema šta da ponudi, nego smo mi u njega došli nezainteresovani i premoreni. Premoreni od ljudi. Željni divljine, prirode, mira. Uostalom trebalo je dočekati svoj red na šalteru na kojem se plaćaju “ulaznice” za Galapagos, a onda i preći specijalnu kontrolu. Sve to je delovalo mnogo ozbiljnije kada sam o tome čitala na netu. Uživo, to je najobičniji skener, a službenici na njemu poluzainteresovani za sadržaj našin torbi. Mogla sam komotno i krokodila preneti u rancu.
Leteli smo preko Gvajakilija. Ne sećam se koliko je let dug, ostao mi je u sećanju samo osećaj razočarenja što ostrva iz vazduha nismo videli. Bilo je oblačno i kišno kada smo sletali. Grad je blizu aerodroma i vozili smo se svega 10tak minuta do hotela. Grad i nije grad u urbanističkom smislu, pre naseobina sa 6000 duša. Kao na većini pacifičkih ostrva, arhitektura je bila neimpresivna. Uz put su se nizale dvospratnice, bez ikakvog šarma. Ni hotel u kom smo odseli nije izgledao preterano impresivno. Vlasnik je zato nadoknadio sve svojom harizmom. Dočekao nas je sa tim tipičnim pacifičkim osmehom i sa svim vremenom ovog sveta koje je bio spreman da troši na nas. Izdeklamovao nam je, kao pesmicu, sve ostrvske znamenitosti i posle nekih pola sata konačno nas odveo u sobu. Izleteli smo čim smo ostavili stvari i sa nestrpljenjem krenuli ka plaži koja je bila samo jednu ulicu niže, kako bi našli neko mesto za ručak.
Prvo iznenađenje čekalo nas je već na kraju naše ulice. Sa strane, kraj puta, ležao je morski lav. Otvorio je oči, konstatovo da smo tu, zatvorio oči i nastavio da kunja, poput kakve ulične džukele. Ni najmanje ga nije interesovala moja preterana reakcija na njegovo bivstvovanje. Ja sam oko njega uzbuđeno poskakivala, ponavljajući uporno: “Vidi Miljane morski lav! Vidi kako nas kulira! Vidi kako je leeeep!”. Shvatala sam da je suludo što mu sve to ponavljam, jer on jednako oduševljen stoji kraj mene, i da je moja potreba da uperim prst u životinju i vučem Miljana za majicu više nego komična, ali prestati nisam mogla. Bila sam toliko uzbuđena da mi je srce ubrzano lupalo a osećaj topline i sreće se širio celim telom. Retki su momenti kada sam toliko uzbuđena da celo moje telo reaguje na viđenu ili doživljenu stvar. Trebalo mi je neko vreme da odvojim oči od te pospane živuljke i primetim drugu, samo par metara dalje. A onda krenem u naletu oduševljenja da stiskam Miljanovu ruku, i vučem ga sa nestrpljenjem, od jedne do druge životinje. Gospodin morski lav broj dva, je jednako nezainteresovano kuntao kao i njegov rođak kojeg smo prvo sreli. Ja sam za njih bila samo još jedan prolaznik na koje su sasvim oguglali, dok su oni za mene bili jedinstveno i posebno iskustvo. Ne znam koliko smo vremena proveli tu, kraj njih u tom transu, pre nego što smo nastavili uz more. I jedva da smo prešli par metara, do prve, male plaže. Peščana plaža sa velikim kamenjem i kolonijom morskih lavova. Plaža je ograđena drvenom ogradom, koja treba da spreči morske lavove da izlaze na put i okolne drvene, pešačke staze. Ono malopređašnje uzbuđenje, preraslo je u potpunu euforiju kad smo sišli do plaže. Na sve strane, ležali su morski lavovi. Svih veličina, od onih malenih od jedva pola metra do ogromnih ženki preko metar i po. Lenjo su se sunčali na plaži, međusobno isprepletani ili nabijeni jedni pored drugih. S vremena na vreme bi se dovikivali, mlatarali perajima da rasteraju muve ili češkali međusobno. Mi smo stajali opijeni tom slikom ispred nas. Sve nam je bilo čudno, i ta blizina divljih životinja i to njihovo totalno odsustvo straha. Taj prizor, ta osećanja, celokupni događaj je bio jedinstveno iskustvo. Nikada nisam iskusila ništa slično. Kao da smo se našli u kakvom raju, u kojem ljudi konačno obitavaju sa životinjama u miru, bez straha.
Morski lavovi su impresivne životinje. I definitivno meni najinteresantnije od svog tog divljeg sveta na Galapagosu. Mi smo već videli kolonije ovih životinja pre par godina u Patagoniji, ali sa bezbedne udaljenosti, sa broda, ne prilazeći im toliko blizu. Jedno od pravila na Galapagosu je da ne dirate životinje i da im ne prilazite bliže od dva metra. Morski lavovi na svu sreću “ne znaju” za ovo pravilo, pa ga često narušavaju, prolazeći mnogo bliže kraj vas. No zanimljivo je da oni ne traže našu pažnju, ne žele nikakvu interakciju sa nama, naprosto nas ignorišu. Ono što je meni toliko fascinantno kod ovih životinja je taj kontrast između ponašanja, pokretljivosti, načina života ove životinje dok je na kopnu i dok je u vodi. Morski lavovi su tromi i lenji dok su na plaži. Uglavnom leže naokolo spavajući. Njihovo telo nije stvoreno za šetnju, ali na moje iznenađenje prelazili su poprilične razdaljine. Tako naređani na plaži, zaista podsećaju na lenje ulične pse, prostrte po ulicama, u toku pretoplih letnjih dana. Nisam bila sigurna da li me morski lavovi pre podsećaju na kučiće ili krave, sa tim krupnim, vlažnim očima. Kada su u vodi, pokretni su i brzi, razigrani i puni energije. Čak im i krzno, natopljeno vodom, dobija crni sjaj, dok na plaži, osušeni, imaju svetlo braon – žućkastu boju. Fascinantno je kako ta životinja ima dva totalno suprotna lica u ove dve sredine.
Ceo potez uz more, u tom gradskom delu nastanjen je porodicama ovih divova. Morski lavovi žive u grupama u kojoj dominira jedan mužjak, koji ima više ženki. Ti glavni mužjaci su ogromne životinje. Vidljivo krupnije od svih ostalih. Oni uglavnom patroliraju po laguni, blokirajući put ajkulama, kako bi najmlađi mogli nesmetano da love. Ponekad se međusobno pokolju. Mada su svađe mnogo češće između mlađih “sinova” i oca, kojem pokušavaju da preotmu dominaciju, tj. ženke. Taj prizor je redak, ali bučan i veoma nasilan. Na kamenjaru, tj. uzdignutom delu obale, jer nije svuda pesak, videli smo po prvi put i morske iguane i ogroman broj kraba. Iguane nisu ništa aktivnije od morskih lavova, uglavnom samo lenjo leže po kamenjaru, upijajući sunčevu toplotu. Ove na San Kristobalu su dosta manje od onih koje ćemo videti, par dana kasnije na Izabeli. No, nama su u tom momentu, delovale više nego impozantno. Bili smo zaista impresionirani životinjskom populacijom. Nisam očekivala da će životinje ležati svuda naokolo. Nisam ih očekivala u tom broju. Nisam ih očekivala slobodne. Ni u najluđim snovima nisam očekivala da vidim preko dvesta morskih lavova u 100m šetnje uz more.
Taj dan smo završili u restoranu baš preko puta one prve, male plaže, gledajući zalazak sunca. Plaža je poznata kao Zlatna plaža (Playa se Oro) To će nam postati ritual u narednih par dana. I jedna od najlepših uspomena koje ćemo poneti sa ovog arhipelaga.
San Kristobal nije malo ostrvo, ali samo njegov mali, južni deo je naseljen i dostupan lokalcima i posetiocima bez vodiča. Postoje delovi i na severu i zapadu ostrva gde je poseta dozvoljena uz nadzor vodiča iz Nacionalnog parka, ali to je trebalo dodatno platiti i pridružiti se nekoj organizovanoj turističkoj turi. Ne postoji čak ni direktna kopnena veza između juga i severa ostrva, nego se ti delovi posećuju brodom. Jedna od dozvoljenih, javnih staza, nekoliko kilometara dugačka, koja spaja par prelepih laguna, počinje na severnom izlazu iz grada. Staza manje-više počinje od plaže Man (Playa Mann). Vreme je bilo sunčano i toplo, ali Pacifik je hladan i voda ne prelazi dvadesetak stepeni. Ma koliko plaža delovala letnje, ja nikakvo kupanje nisam planirala. No, ogroman broj morskih lavova nas je privukao, pa smo se spustili do vode. Sedeli smo na suncu, mackajući se kremom za sunčanje, a oko nas su se šetkali morski lavovi. Plaža je mala, ali turista gotovo da nema. Svi su na kruzerima, u obilasku životinja. I pored ogromnog broja ljudi koji posete Galapagos, na stazama, u toku dana, smo uglavnom bili sami.
Nakon plaže, izabrali smo stazu koja vodi dublje u kopneni deo. Registrovali smo se na početku staze i krenuli drvenim stazama kroz nisko, ogoljeno, drveće. Drveće je izgledalo potpuno sasušeno, bez ijednog listića. Jedino zelenilo na putu bili su ogromni kaktusi. Njihove bliže rođake naćićete u mnogim saksijama, no ovo je prvi put da sam videla tu vrstu sa zadebljalim stablom i mesnatim, bodljikavim delom samo u krošnji. Naša prva stanica bio je vidikovac Tiheretas. Nisam sigurna da li je ime dobio po bubauši (španski: tijeretas), jer njih naokolo nismo videli, ali pogled na more i uvalu po kojoj su plovili kanui je bio vredan pauze. More je imalo tamnu, modru boju. Po njemu su plovila dva žuta kanua praćena razigranim morskim lavom. Staza dalje prati more, i ono nam je stalno bilo na vidiku, ali sama staza nije išla uz plažu. To bi bilo i nemoguće, s obzirom da je obala u početku strma i kada se konačno spusti na nivo mora, prekrivena crnim, vulkanskim, kamenjem. Silazili smo često sa staze i prilazili kamenju kako bi slikali iguane koje su upijale sunčeve zrake. Bile su dosta plašljive te smo se držali na odstojanju. Kamenje je bilo prekriveno rakovima, koje su talasi svlačili u more, svaki put kad udare u kamenje. Morske iguane na San Kristobalu nisu velike koliko na druga dva ostrva i nema ih u toj meri koliko ih ima na drugim ostrvima. Takođe su i daleko stidljivije. Staza uglavnom vodi kroz oniže rastinje i prekrivena je kamenjarom. Na tom kamenju se često odmaraju manji gušterčići, koji podsećaju na naše domaće primerke. Po okolnim krošnjama ima puno zeba, u svim mogućim nijansama. Zanimljivo je koliko su i ptice manje strašljive i često raspoložene za poziranje. Doduše, najlepšu među njima, žutu zebu, je i najteže uhvatiti fotoaparatom.
Staza se završava na plaži Bakeriso (Baquerizo) koja je ime dobila po bivšem predsedniku Morenu. Plaža je duga, peščana. Dok smo stigli do nje prilično smo prokuvali na suncu, te se optimistično sručih u more. Tih 18 stepeni me je ohladilo u momentu. Jedva da sam izdržala par minuta, pre nego što sam izletela napolje. Ne znam od čega mi je muž napravljen, ali je on u toj ledari proveo silno vreme. Sem njega, naokolo su plivale iguane, morske kornjače i “pobesneli” morski lavovi. Nisam baš sigurna da li su bili besni, ili je sve bio deo predigre, ali u momentu kad je jedna od živuljki izletela napolje i krenula da jurca pomahnitalo u mom pravcu nisam bila baš sigurna šta mi je činiti. Umesto da se sklonim sa puta, uperih spremno objektiv u njenom pravcu i načinih par fotki. Na kraju je valjda uvidela da sam budala, pa je ona skrenula te izbegosmo fatalni sudar. A ne bi bilo dobro da me je odalamilo tih sto i nešto kila pri toj brzini. Dok se Miljan rashlađivao u ledenom Pacifiku ja sam šetala uz plažu i slikala usnule morske lavove.
Vraćali smo se istim putem do vidikovca bubauši, a odatle sišli do istoimene uvale. Na njoj ne postoji plaža, ali je deo zabetoniran i moguće je ući u more. Uvala je već bila u hladu, te voda još hladnije. No kako smo ostali bez kapi pijaće vode, to je bio jedini način da se rashladimo i osvežimo. U vodi nas je dočekalo razigrano morsko lavče. Bio je baš druželjubiv te nas je “grickao” i vukao u vodu. Mi smo zaboravili da ponesemo maske sa ronjenje, ali upravo je to mesto poznato kao idealno za gvirnuti pod vodu. Ja i nisam mnogo patila zbog toga jer sam ionako uspela da se zadržim svega minut u toj ledari. Iz nekog razloga, Miljan je mnogo bolje podnosio te niske temperature vode od mene. Poslednju pauzu napravili smo na Punta Karola plaži (Playa Punta Carola). Nismo se dugo zadržavali. Već previše iscrpljeni, gladni i žedni, žurili smo nazad, u civilizaciju.
Drugi dan smo proveli u obilasku druge, ljudima dostupne, staze. Doduše, taj put je dug i asfaltiran, te spaja nekoliko znamenitosti i za njega smo morali da platimo taksistu da nas voza naokolo. Vreme je bilo muljavo, nebo prekriveno oblacima i sipila je dosadna kiša. Naša prva stanica bio je centar za odgoj kornjači. Dve su nas dočekale na ulazu. Bile su velike. Veće nego bilo koje kornjače koje smo uživo videli. Ali nedovoljno velike. Taj centar izgleda kao uređen park, sa stazicama sa kojih ne bi trebali da skrećete. U prvom delu parka, sem te dve poveće kornjače nismo videli mnogo oklopnjača. Krenuli smo da se takmičimo ko će ih više i pre zapaziti. Bile su prilično daleko od staze, tako da smo izgubili nadu da ćemo videti kornjače izbliza. A onda, kada smo stigli do samog mesta za uzgoj, ugledašmo prvu, ogromnu kornjaču. Bila je mirna, usporena i zauzeta ručkom. Nije marila što joj objektiv guram u facu. Čak se radoznalo nameštala za slikanje. Naokolo su se šetale grupe turista. Po veličini grupe i njihovih internih razgovora, shvatili smo da su došli sa nekog od ogromnih kruzera. Jedna starija gospođa se žalila drugoj kako je taj centar dosadan i u njemu nema ništa što već nisu videle u prethodnom. Druga je dodala, da ne razume ni zašto su ih opet, to jutro, vodili da gledaju guštere, kad su ovi bili mnogo manji od pređašnjih. Gospodin sa šeširom je primetio da je već vreme ručku i s nestrpljenjem podsećao vodiča i ostatak grupe da je vreme da nastave dalje. Ja sam razmišljala kako karta za kruzere zapravo nije dovoljno visoka i da bi im trebalo naplaćivati po hiljadu pride kad krenu da daju takve izjave. Pokušavala sam da ih ne slušam. Ali bilo je teško pobeći od gluposti. Kad je grupa otišla, imali smo sav prostor samo za sebe. Taj deo je ograđen kavezima u kojima su kornjače grupisane po starosti. Bilo je vreme hranjenju, pa nam je zaposleni u parku, dok je hranio kornjače, usput i pričao o njima. Objašnjavao je vezu između jačine oklopa i uzrasta, i kako po mekoći istog i šarama na njemu možeš pogoditi koliko je kornjača odprilike stara. Kornjače od šest godina su prilično malene. Na delu staze, od centra do izlaza, džinovske kornjače smo sretali na svakom koraku. Prilično su plašljive i čim vide ljude sklanjaju se sa staze. No i dalje, ostaju na svega metar ili dva od vas, te ih se možete na miru nagledati.
Sledeća stanica nam je bila Čino (Chino) plaža, prekrivena sitnim belim peskom i oivičena vulkanskim kamenjarom. Do nje se stiže uređenim stazama, obraslim sličnim rastinjem kao staza koju smo prešli prethodnog dana. Plaža je prilično uska i na njoj se lenjo izležavala mala morsko-lavovska zajednica, stisnuti jedni uz druge kao sardine u konzervi. Nisu se ni štrecnuli zbog našeg prisustva. Zaobišli smo ih na putu do ogromnog kamenjara na koji smo se peli da bi uživali u pogledu ka pučini. To tamno plavo, hladno more sretalo se sa sivim oblacima na horizontu. Na vidiku ništa sem neba i vode. Sedeli smo dugo, zagledani u taj beskraj. Iako je Galapagos tu oko ekvatora, prizor je naličio u tom momentu hladnim, severnim morima.
Odatle smo se uputili na naše poslednje izletište za taj dan jezero El Hunko (El Junco). Jezero ustvari ispunjava kupolu vulkana, malo je i kružnog oblika. Ime dolazi od specifične vrste visoke trave, koja prekriva celo brdo. Uspon je lagan i veći deo staze je pretvoren u drveno stepenište jer je vremenom staza pretvorena u klizište od silne eksploatacije. Ne znam gde su te horde ljudi koji su toliko razgazile stazu. Mi smo na vrhu bili sami. Hladan vetar je uporno duvao i hukao tolikim intenzitetom da sam Miljana mogla čuti samo kada je neposredno uz mene. Prošetali smo oko kratera, sa kojeg smo mogli sagledati celo ostrvo. Oblaci su jurcali oko nas, čas zaklanjajući vidik, čas se otvarajući prikazujući predele oko nas. Složili smo se da je taj deo puta bio ubedljivo najintenzivniji i da smo imali sreće s tim sumornim vremenom. I ona litica, sa koje smo gledali plavo-sivi beskraj i ovaj krater su delovali posebno magično pod tim sivim oblacima.
Poslednji dan na ostrvu smo rezervisali za ronjenje oko Kiker stene (Kicker Rock). Galapagos je poznata ronilačka destinacija. Postoje desetodnevne ture koje vode na ronjenje oko Darvin i Volf ostrva (Darwin i Wolf). To je već bilo daleko izvan mog interesa, ali me je mogućnost da ronimo oko San Kristobala privukla. Posle onih ulazaka u Pacifik prethodnih dana, bila sam prilično zabrinuta za ronjenje u hladnim vodama. Ja se smrzavam i u tropskim vodama ukoliko sam u vodi duže od pola sata. Ispostaviće se da je slojevito oblačenje pod vodom efikasno koliko i na suvom. I da mi zapravo nikad nije bilo prijatnije pod vodom. Vidljivost nije bila preterano dobra, no količina i veličina podvodnog sveta je bila impozantna. Moram da priznam da nakon ronjenja na Palau, malo šta može da me fascinira. No ogromno jato tuninih rođaka u kojem sam se na momenat izgubila je uspelo da me vrlo pozitivno iznenadi.
San Kristobal mi je ostao u najlepšem sećanju od sva tri ostrva. Dovoljno tih i miran da se čovek ljudski odmori i nauživa. Najveće naseobine morskih lavova su upravo na ovom ostrvu i to ga čini za nijansu još posebnijim. Upravo ove životinje su meni bile najzanimljivije. Lenji dani ispunjeni šetnjama, savršena kombinacija vremenskih uslova i fantastični i preljubazni ljudi. I taj restoran na čijoj smo terasi provodili svako veče uživajući u zalasku sunca, prvoklasnoj večeri i fantastičnim koktelima. Sve to je uticalo da se osećamo posebno prijatno i otežavalo rastanak. Sledeći put kad budem išla na Galapagos, ostaću verovatno samo na San Kristobalu. Napravili smo samo jednu grešku, što ga nismo ostavili za kraj puta.
Sav tekst i slike su mojih ruku delo ako nije drugačije naznačeno. Ukoliko želite da koristite tekst ili slike, možete mi poslati zahtev koristeći komentare.
