postcards…
The world moves with me

Reka bambusa / 05.05.14

Nedelja je idealno vreme da se šmugne u prirodu. Ma kakva ta priroda bila. Ova naša singapurska i nije neka zbog koje bi vredelo preletati pola sveta, ali eto bolje nemamo. Ovo malo nacionalnih parkova što imamo ne mogu se pohvaliti veličinom. Mada od države koja u širinu ima oko 50km i dužinu od 25km ne možete očekivati baš mnogo. No mi ih i dalje obilazimo jer su nam vrlo egzotični. Tamo ima bilja koje ranije nismo mirisali i živuljki koje ranije nismo gledali.

Ovog vikenda na redu je bio Sungei Buloh park. Sungei (tj. sungai) na jeziku Maležana znači reka, a buloh (tj. buluh) znači bambus. Iako ime sugeriše da smo gledali bambuse, njih zapravo nije bilo mnogo. Ovaj park je poznat po šumama mangrova. Kako se nalazi na severnoj obali ostrva, tlo je vrlo muljevito, te plodno za ovu vrstu drveća. Singapurćani su naravno ceo park uredili drvenim izdignutim pešačkim stazama, pa je šumu moguće obilazite bez obzira na nivo vode. Teško da ćete doći u kontakt sa bilo kakvim muljem. Zapravo, u obilazak komotno možete u japankama.

Meni su od svih životinja skokunice i gušteri bili najzanimljiviji. Mada je bilo okolo puno kraba i školjki, ostale su nekako u drugom planu jer sam skokunice prvi put videla na prirodnom staništu. I bilo ih je svuda naokolo. Gušteri su mi uvek fascinantni. Poput majmuna, oni u Singapuru nisu retkost, ali meni koja sam do sada živela samo u kontinentalnoj Evropi su još uvek silna atrakcija. Posebno što su ovi singapurski zaista veliki. Krokodili na severnoj obali takođe nisu retkost, ali mi na žalost (ili sreću) juče nismo sreli ni jednog. Bilo je doduše dosta pasa lutalica što me je takođe iznenadilo, jer ih u gradu nikada nećete sresti. Singapur je generalno poprilično “neprijateljski” raspoložen prema kučićima, u poređenju s Evropom. Tako da kučiće svakako nećete sretati u prevozu, kafićima i na javnim mestima. Mada, ja sam već primetila da me to izjednačavanje kučića s čovekom prilično iritiralo u Nemačkoj. Ne zbog toga što ja ne volim kučiće, naprotiv. Ja samo mislim da ih ljudi maltretiraju takvim tretmanom. Juče sam takođe prvi put srela komarce u Singapuru. S obzirom da ovde postoji verovatnoća da obolite od denga groznice, komarce su praktično istrebili iz urbanih delova. Ja sam jutros izbrojala bar tridesetak uboda po nogama i rukama. Nadam se da nijedan nije bio zarazan.

Ukupna dužina pešačkih staza nije veća od 7km, ali je po vedrom danu pakleno vruće i sparno te je bolje krenuti rano u obilazak. Više informacija o parku možete naći na sajtu.

U hadžijinom sokačetu / 03.05.14

Ima jedan deo Singapura meni posebno drag. I u tom delu Singapura, ima jedna ulica. Meni još draža. Taj deo je poznatiji kao Arapska četvrt. Ono što je za mene centar ove četvrti je put kojim su nekad prolazile hadžije. Otuda i ime ulice, u orginalu Haji Lane. U mom prevodu biće Hadžijino sokače.

Sokače jer je ova ulica samo 200m dugačka, a i uz hadžiju mi nekako bolje ide turcizam. U sokačetu su nekada davno zaista odsedali oni koji su bili na putu za Meku, ili na povratku iz nje. Jedna je od retkih ulica u Singapuru, koja je održala svoj prvobitni izgled. Sve zgrade su jednospratne sa izlozima u prizemlju. U stanovima na spratu, nekada su živele porodice čije su radnje bile u prizemlju. Ovaj koncept je tipičan za Jugoistočnu Aziju. Kuće su dosta uske spreda jer su se porezi plaćali srazmerno broju prozora koji gledaju na ulicu. Naravno, kako su sve ove kuće preuređivane i pregrađivane, danas su oba sprata komercijalni prostor. Ova ulica je poznata po kafićima, šiša barovima i malo netipičnijim radnjama. U radnjama se mahom može kupiti garderoba, koja stilski predstavlja fuziju moderne azijske i hipsterske kulture. Hipsteri, polako ali sigurno, osvajaju Aziju. Sem garderobe, prodaju se i kojekakve usputne džidžabidže za kuću, cipele, torbe i sl. Cene su uglavnom od niskih do pristojnih, a takav je i kvalitet. Te ne treba očekivati čuda. Ovaj azijski šmek, žensku garderobu u ovoj ulici meni čini prilično atraktivnom. No zato će se većina Evropljana, koji nisu prošli ispod duge, zgroziti nad muškim komadima.

Svaka od kuća je farbana drugačijom bojom, ukrašena malim umetničkim detaljima ili zamaskirana muralima. Ovi murali su “izrasli” iz prvobitnih grafita koji su silne muke zadali lokalnim urbanističkim planerima. Ne tako davno, vlasti su poželele da murale zabrane. Na svu sreću, umetnici se pobuniše, peticije potpisivaše i na kraju pobediše. Te tako danas, možemo uživati u verovatno, najšarenijoj singapurskoj ulici.

Sokače nikada ne spava. Danju je poznat kao mesto za kupovinu i šetnju, noću kao mesto za sjajan provod, a vikendom kao okupljalište za umetnike i često buvljak domaće radinosti.

O ostatku Arapske četvrti ću vam pisati u nekom od sledećih postova. Činilo mi se da sav ovaj šareniš zaslužuje poseban post. A sokače je ovde.

Smerni u Maleziji / 26.04.14

Pre nego što napišem dva planirana posta o Tiomanu i Kuala Lumpuru, poželeh da se pozabavim svojim generalnim doživljajem susedne nam zemlje. Što više putujem, sve više se i trudim da ne gradim slike o nekoj zemlji pre nego što je posetimo. Jasno je da je ovo nemoguće u potpunosti ostvariti, ipak je ovaj naš moderan svet preplavljen informacijama. Čak i kada ne želimo svesno da obrađujemo te informacije, naš mozak će i dalje podsvesno, da ih smešta u već postojeće kalupe. Moj mozak je Maleziju smestio negde između Tajlanda i Kambodže. Što je prilično nisko, dosta prljavo, sa infrastrukturom od osrednje, ka lošoj, visokim osećajem sigurnosti ali i visokom verovatnoćom da će neko konstantno da me smara svojim ponudama da nešto kupim, sitnim prevarama i lopovlucima. Kuala Lumpur je zamislio totalno drugačije doduše. Negde poput Singapura samo sa lošijim prevozom, prljavijim, zagušljivijim i bar duplo jeftinijim. Maležani su bili u kalupu sa ostatkom komšiluka, nasmejani, gostoljubivi i skloni sitnim lopovlucima jer se na svakom turisti vredi obogatiti. Preko noći, naravno. I odmah u ovom kratkom uvodu, priznaću vam, moja podsvest je sve živo omanula.

Opet, kao i u par navrata ranije, ovo putovanje je totalno neozbiljno planirano. Naša posvojena ćerka iz Italije je zvala, da javi da stiže u naš komšiluk na ronilačku obuku. Pitanje je bilo hoćemo li da joj se pridružimo na Tiomanu ili da ona bukira let preko Singapura. Kako mama i tata vole da skitaju, jasno je bilo da ćemo se i mi za put spremati. Tioman je ostrvo na svega 2-3 sata autobusom od Singapura + 1-2 sata brodom. Kako je put ugovoren još negde krajem februara, imali smo dovoljno vremena za razrađivanje plana. Već negde na početku smo odlučili da ukombinujemo posetu nekom Nacionalnom parku na glavnom kopnu, sa par dana na Tiomanu. Ta ideja nas je držala do četvrka uveče, jednim danom pred planirani put.
Ne sećam se više ni gde smo skitali taj dan posle posla, ali na putu kući krenemo da se preslišavamo šta sve treba da spakujemo za sutrašnji put. To veče je bilo sparno. Pretoplo. Znoj mi se slivao niz leđa. Haljina lepila za telo. Sve što mi je bilo u glavi u tom momentu, bio je bazen u koji ću da se bućnem čim se vratimo kući. I litre vode koje ću da ispijem. I u takvom jednom momentu, Miljan mi postavi pitanje:
– Šta ćeš od obuće da nosiš?
Obuća, pomislih zbunjeno. Onda krenuše da ni se motaju po glavi slike čarapa, planinarskih cipela, dugačkih nogavica (jer prašume su pune pijavica), vreća za spavanje, ranca na leđima. Prestrašeno ustuknuh.
– Obuća? – ponovih polako
– Po ovoj vrućini sve ove slike što mi se motaju po glavi liče na strašno mučenje i najgori horor.
Pogledah ga gotovo molećivim očima.
– A da preskočimo to planinarenje po Maleziji? Da se koncentrišemo samo na ostrva? A?
Na to moj dragi krenu da se smeje.
– Pa šta bi s planinarenjem, ti si ta koja ga je htela od početka?
– Znam, ali sad te cipele. Vidi kako mi prstići uživaju u japankama. Oni neće da ih zavijam u čarape i guram u cipele.
– Šalim se. I meni se ne misli o cokulama na ovoj vrućini.
Tako je jednoglasnom odlukom put pomeren na subotu ujutru i planinarenje izbačeno sa liste.
Druga promena plana nastupila je dok smo lenčarili na tiomanskoj plaži. Ja malaksala od posledica najgoreg trovanja hranom u poslednjih par godina, a Miljan sa upalom uveta. Bila je sreda, već drugi dan zaredom da smo oboje kilavi. Moje stanje se menjalo na bolje, ali Miljanovo uvo nas je definitivno sprečavalo da planiramo ponovne zarone. Odlazak na neko od susednih ostrva je značilo silno gubljenje vremena zbog loše konekcije brodovima.
– A šta misliš da odemo za Kuala Lumpur? Možemo da proverimo letove možda ima nešto jeftino u nedelju uveče za Singapur. Sutra se iscimamo busom do KL-a, i imamo produženi vikend tamo?
– Ajde!
I zaista, nađosmo i jeftine karte za Singapur i jeftine hotele u KL-u. Još jedna, na prečac donesena odluka o promeni plana puta. Ovakve promene su obično znak da ćemo se na putu provesti bolje nego što smo planirali.

Malezija nas je iznenađivala na svakom koraku. Čim smo prešli granicu, i krenuli ka Tiomanu usledilo je prvo iznenađenje. Plantaže palmi, svuda oko nas. Pretpostavljam da je nekada, na tom silnom prostranstvu bila prašuma. Od Singapura, do Mersinga (u kojem se hvata brod za Tioman) nižu se plantaže s palmama. Ne znam tačno koje voće raste na tim silnim palmama. Još uvek nije sezona, pa je meni s palmama neiskusnoj, teško pogoditi. Razmišljam da se uputim kroz te palme u toku berbe, da vidim šta to komšije sade. Pomalo me podseća na Vojvodinu. Kad se krene autoputem od Mađarske, ka Beogradu, sve njiva do njive. Gde god doseže pogled, oranice. Tako i ove malezijske plantaže. Ne možeš proći kroz svu tu kultivisanu zemlju i ne pomisliti, kako bukvalno jedemo ovu našu planeticu. Teške smo štetočine, mi ljudi. U svakom slučaju, nisam očekivala da je Malezija zemlja tolikih plantaža.

Pa i sam taj autoput, i oni kasniji putevi kojima ćemo se voziti do Kuala Lumpura izgledaju više nego dobro. Dobro, kao autoputevi negde po razvijenoj Evropi. Dobro, kao ovi putevi po Singapuru. Iako sam znala da je Malezija zemlja sa najbržim ekonomskim razvojem u regionu, ipak sam ostala zatečena. Ja sam je, kao što već napomenuh, nepravedno zamišljala mnogo siromašnijom i nerazvijenijom.

Smeće je deo svakog pejzaža u ovom delu Azije. Ja sam se toliko navikla na njega da me gotovo i ne tangira više. Više se iznenadim kad tog smeća nema, kao u Majeziji npr. A sem u predgrađima Kuala Lumpura, gotovo da ga nigde nije bilo. Ili ga je bilo u zanemarljivim količinama u poređenju sa okolnim zemljama.

Sem što ne bacaju smeće svud naokolo, Malezijci su i inače vrlo fin narod. Gostoljubiv. Druželjubiv. Sa širokim osmehom i uvek spremni za ćaskanje. I na moje veliko iznenađenje, oni poštuju tuđu privatnost. Ne unose vam se u lice. Ne prate vas u stopu. Ne nutkaju vas ničim. Ne prodaju, niti preprodaju išta na ulici. Ne pokušavaju da vas zavrnu na svakom koraku i povećaju cenu za dolar samo zato što ste turista.

Tamo čak ni taksisti ne kradu. Od našeg hotela do aerodroma trebalo je da uhvatimo metro do glavne stanice, pa odatle brzi voz za aerodrom. U hotelu i oko njega su parkirani taksisti koji vas vozaju okolo za fiksnu cenu, bez taksimetra. Ovde je to lokalni običaj, a ne neka mutljavina. U svakom slučaju, fiksna cena do železničke stanice je bila 25 malezijskih ringita. Na naše negodovanje kako je to previše, taksista nas je pitao jesmo li već kupili karte za ekspresni voz do aerodroma. Jer, ako nismo, on će nas povesti za 90, karte su 35 po osobi, i eto ovih 25 će biti 20. Onako više za sebe prokomentarisah, kako nema šanse da su vozne karte toliko i kako eto bar taksisti u Maleziji lažu. No, ja bih mu te pare svakako dala da smo imali ringite kod sebe. To je i dalje svega nekih 20evra, a aerodrom je stotinak kilometara udaljen od grada. No kako keša nismo imali, zaputili smo se ka metro stanici. Kada smo stigli do famoznog voza koji vozi ka aerodromu imala sam šta da vidim, karta je zaista 35 ringita. No taj voz je definitivno bolje prevozno sredstvo. Vozi direktno, bez među stanica, i put ne zavisi od gradske gužve. Kao i vozovi na metro linijama, sve je vrlo čisto i moderno. Čak i ona razvijena Evropa je jedno 10 godina u zaostatku za Azijom po pitanju metroa.

Ne znam da li svo ovo poštenje i kultura ima veze s tim sa su Malezijci su u ogromnoj većini muslimani. Ja se generalno u muslimanskim zemljama osećam mnogo sigurnije i one mi se čine mnogo čistijim. Doduše zbog te vere, Malezija je nekako zemlja muškaraca. Nekako nije svet, u kome se osećate ravnopravno i bar u fizičkom smislu, u potpunosti slobodno. Verovatno to ima veze s tim što se žene nekako uvek zajedno drže i tako su sve naizgled, smerne. Nisam okolo viđala mnogo nindži zavijenih od glave do pete u crno. Ali žene su mahom u dugim haljinama s dugim rukavima i maramom na glavi. Osećala sam se razgolićeno i neprijatno zbog prekratke suknje i golih ramena. Za sve je kriv taj loš plan s početka. Mislila sam da ćemo biti na ostrvima konstantno pa sam ponela samo letnje haljinice. Kuala Lumpur nije bio u planu. Mislim, nije da nema okolo polugolih turistkinja i lokalnih Kineskinja i da budem iskrena, nisam primila ni jedan prekoran pogled. Ali, ipak mi nije bilo baš najprijatnije. Posle Singapura gde je ljubakanje, držanje za ruku, maženje i sl. sasvim normalna pojava. Osećala sam se krajnje neprijatno što toliko pokazujem svoju naklonost Miljanu. Konstantno sam razmišljala o održavanju našeg kontakta u granicama pristojnosti. Tek u Kuala Lumpuru sam primetila koliko je zapravo za mene prirodno, da tako bez ikakvog razloga, poljubim Miljana, obavijem moje ruke oko njegovog vrata ili struka. O tome obično ne razmišljam, pa mi je u KL-u bilo strašno naporno da se sa svim tim bakćem. U gradskom prevozu Kuala Lumpura, sem hrane, piće, ljubimaca i pušenja, zabranjeno je i preterano intimisanje. Ma šta god to za njih bilo.

Sve u svemu, ako niste preterano mazni i ne pokazujete svoje emocije naokolo bez imalo stida, Malezija će vam se definitivno kao zemlja svideti. Gotovo dođe kao odmor posle sve one buke, galame, vreve, siromaštva, i razbacanog smeća po regionu. Malezijo, eto nas uskoro opet. Prednost je svakako i to što vlasnici srpskog pasoša sa prebivalištem u Singapuru, mogu da dobiju jednogodišnju vizu sa više ulazaka. Te nema maltretiranja sa vizom kao sa većinom zemalja u Jugoistočnoj Aziji.

Hram kamenih patuljaka / 15.04.14

Prvi savet koji sam dobila pre odlaska u Kjoto bio je: “Ne pokušavaj da obiđeš svaki hram”. Savet sam vrlo ozbiljno shvatila te sam pred put odlučila da napravim listu onih koji se ne smeju propustiti. Izučavajući hramove u Kjotu brzo sam uvidela da je vrag odneo šalu i da sama nikada neću uspeti da listu napravim dovoljno kratkom da ih sve obiđem za svog života. Što je najzanimljivije od svega, ja ni najmanje nisam zainteresovana za religijsku stranu ovih objekata, ono što me je privlačilo su arhitektura, statue u hramovima i oko njih, kao i okruženje u kojem su hramovi smešteni. Na kraju sam pretragu obrnula, tražeći najneobičnije hramovi. I jedini koji je u sebi imao nešto neobično, po mojim standardima neobičnosti za hramove, bio je Otagi nenbucu hram.

Otagi nenbucu (愛宕念仏寺) hram se orginalno zvao prosto Otagi što je ime oblasti u Kjotu gde je orginalno sagrađen u osmom veku. Taj orginalni hram nije dugo trajao i ne tako dugo nakon izgradnje uništen je u poplavi. Ubrzo je ponovo sagrađen na istom mestu. Međutim, 1922. su odlučili da ga presele na sadašnju lokaciju (naselje Saga) kako bi ga sačuvali. Nenbucu je jedan od pravaca u Budizmu i kasnije je pridodat nazivu hrama.

Ovaj hram se nalazi na vrhu jedne male krivudave uličice u zapadnom delu Kjota. Jedna od onih ulica zbog kojih mnogi u Japan i dolaze, sa tradicionalnim kućercima, po kojim drvetom rascvetale trešnje i papirnim lampionima. Samuraja, ronina, gejši i seljaka po ulicama nije bilo. Sasvim obični prolaznici, automati za prodaju i neuredno viseći strujni kablovi su nas vraćali u realnost. Nisu umanjivali lepotu kraja. Vidite, istina je da mi iskreni ljubitelji Japana u svojoj bajkovitoj viziji samuraja uvek vidimo naslonjenog na automat za prodaju kako ispija svoje rashlađeno piće od pasulje. Degustiranje ovog napitka možete preskočiti. Ja sam to već učinila za vas i recimo da je to jedna od odvratnijih stvari koja mi se našla među nepcima.

Na ulazu će vas dočekati ljubazni čikica, zapleniti 300 jena za ulaznicu i otvoriti vrata ovog čarobnog sveta kamenih patuljaka. U dvorištu hrama se nastanilo preko 1200 njih u periodu između 1981. i 1991. Razmileli su se po celom dvorištu, na ulazu, pored stepenica, uz svetilišta. Zgusnuli se u redove i gledaju u vas. Neki se grle, neki pevaju, drugi piju, neki se prosto mole, dok treći slušaju muziku sa svog vokmena. Jedan nas je čak i slikao. Svaki od njih je zauzet nekim svojim hobijem i neće baš mnogo hajati za vas. Konačno sam mogla da izađem iz svoje bajke, otarasim se Ivice i ukradem Snežanino mesto. Sa 1200 patuljaka naspram njenih sedam imala sam mnogo veće šanse da osvojim princa. Onaj patetični deo sa prenemaganjem, jedenjem jabuke i umiranjem sam preskočila, princu sam se smesta bacila u zagrljaj. On je i tako došao bez konja. Imao je doduše fotoaparat kod sebe. Posle toga smo naravno živeli srećno do kraja života. Bez patuljaka doduše, njih sam morala da ostavim tamo. Bilo bi malo čudno da smo se svi pojavili na aerodromu. Uostalom neko mora da čuva hram.

Ako poželite da odete do hrama, za put se raspitajte na sajtu, mrvice koje sam bacala za sobom su pojeli alavi japanski vrapci.

Tigrova mast u Singapuru / 02.04.14

Tigrova mast je jedna od onih misltičnih stvari za koju sam čula milion puta ali je zapravo nikada nisam videla. Čudotvorna mast koja ublažava bolove nikada nije korišćena u našoj kući. Biće da smo jedna bezbolna porodica bili, onomad nas petoro, sada nas dvoje. I verovatno bi ta mast ostala tamo negde zabačena u nekom delu moga mozga da mi drug nije poslao link ka članku na nekom sajtu u kojem su pisali o nekom, pomalo bizarnom, parku punom kojekakvih skluptura. Odlazak u pomenuti park se konstantno pomerao i odlagao usled kiše koja je u tom periodu neumorno padala po Singapuru. Na kraju smo je i obišli jednog kišnog dana kada je sva nada, da će kiša ikada prestati, umrla. Doživljaj je bio “vau, ovako nešto kičasto samo Kinezi mogu da naprave”, izmešan sa željom da se popnem na svaku od izloženih figura i slikam se pored iste. Posle te posete pomislih još par puta da odem, jer ironično kišu nakon toga dva meseca nismo videli, nego mi se uvek nešto drugo ispreči. Te tako još uvek ne odoh da uslikam park pod vedrim nebom, te će u ovom postu biti slika od tog kišnog dana. Mada ti vremenski uslovi i tako više odgovaraju tematici parka, bar onom najpopularnijem delu.

Dakle, legenda ide ovako nekako. Bila dva brata Kineza Hav i Par (Aw Boon Haw i Aw Boon Par) i imaše fabriku za proizvodnju Tigrove masti. Ne znajući šta će od silnog bogastva odlučiše braća da sagrade sebi par vila sa suludim baštama, u Hong Kongu, Singapuru i negde u Fuđenu kineskom. Ovu potonju ne stigoše da završe jer su im zvaničnici kineske vlasti 1949. zaplenili bogatstvo. Ova u Hong Kongu nije otvorena za javnost, veći deo je uništen i celo imanje je prodato nekom investitoru. Ovoj singapurskoj ne bi falila restauracija ali je i dalje otvorena za posete. Ne znam dokle će tako. Ulaz je inače besplatan, pretpostavljam da se održava iz nekih porodičnih fondova koji polako izumiru.

Ko je ikada bio u bilo kom delu ove kineske Azije, zna kako to ide s Kinezima. Na boji se ne štedi, niti na sklupturama. Manje je više je zapadnjačka izmišljotona. U kineskom svetu više je više i svaki milimetar treba napuniti nečim. Što znači da ste već na petom metru od ulaza toliko puni utisaka da glava kreće da vas boli pri susretu sa svakom novom stvari. Ili se od početka, prepustite u potpunosti, prestanete da čitate natpise kraj statua i koncentrišete se na poziranje pored istih. Treba umešnosti popeti se na neke od njih. Ovo je inače ne samo dozvoljena, nego i poželja akcija u parku.

Najatraktivnija postavka je veštačka “pećina” u kojoj su ilustrovani svi sudovi kineskog pakla. Dakle po kineskoj mitolodiji, kad neko umre on ide pred sudije koje ga usmeravaju u njemu odgovarajući pakao. Od presude zavisi ne samo u koji će pakao neko ići, nego i koliko će dugo u njemu vremena provesti, te kakvu će kaznu doživeti. Nakon ovog pakla, pročišćena duša može da se reinkarnira i vrati na ovaj svet. Sudeći po njihovom verovanju, svako zlo se da iskoreniti ako mu se posveti dovoljno vremena i odgovarajuće metode. A metode su… pa, zastrašujuće. Detalji su prikazani na slikama, svaki komentar je, čini mi se, suvišan.

Vidimo se u nekom kineskom paklu. Sudeći po natpisima meni bar 3, od ovih 10 slede.