postcards…
The world moves with me

Pulau Tioman / 20.06.14

Sad već prođe i podosta vremena od našeg puta u Maleziju. Deo tog puta smo trebali da provedemo pod vodom, roneći oko ostrva Tioman. Tioman je dosta popularna ronilačka destinacija. Posebno među Singapurćanima, kojima je jedna od omiljenih vikend izletišta. Ovo ostrvo se nalazi u Južnom kineskom moru. Relativno je blizu Singapuru. I relativno se lako stiže do njega.

Sa autobuskog stajališta ispred Golden Mile kompleksa, autobus kreće u 6.15 za Mersing u Maleziji. Singapur je dovoljno mali da se do granice stiže za manje od pola sata. A na granici su redovi ogromni čak i u te rane sate. Sreća je pa autobusi idu zasebnim trakama, te smo mi tu ogromnu kolonu automobila prešli za tren. A onda, ni sva ta pasoška kontrola na obe granice nije trajala duže od pola sata. Bar u tim jutarnjim časovima, ako idete busom, maltretiranja uopšte nema. Nakon prelaska granice, slede dva i po sata vožnje kroz beskonačna polja palmi. Autobus vas zgodno izbaci tačno ispred luke, jer i tako svi Singapurćani dolaze u Mersing zarad Tiomana. Onda vas saleti par lokalaca da vas preusmeri u odgovarajuće redove za bukiranje smeštaja, ili prevoza do okolnih ostrva. Iako oko Mersinga ima nekoliko ostrva, Tioman je daleko najposećeniji.

Mi smo tu subotu proveli u Mersingu, verovatno najdosadnijem mestu na svetu. Vlažnost vazduha je bila previsoka, čak i za nas koji smo došli iz Singapura. Cenim da bi se neki Egipćanin u tim uslovima ugušio. Dan je prošao u šetnji po gradu i uz obalu koja apsolutno nije vredna ničije pažnje. Tu more ne liči na more. Sve je nekako sivoliko, bez boja. Kažem vam, jedan totalno smoreni gradić. Jedini problem s odlaskom na Tioman je u tome što ne postoji regularan red vožnje. Brodovi koji voze imaju drugačiji raspored svaki dan, jer isti zavisi od plime i oseke. Red vožnje je poznat samo za tekući mesec i ja isti nisam uspela da iskopam nigde pre puta. Kasnije sam uvidela da ga ima na FB stranici jednog od ronilačkih centara. Te ako vam ikada zatreba ima ga ovde.

Tioman je brdovito ostrvo. Većina hotela i pristupačne uvale su na zapadnoj strani. Što znači, da je jedno od onih ostrva, na kojem ćete gledati nestvaran zalazak sunca svako veče. Od jedne uvale do druge je moguće stići samo brodovima za relativno pristupačne pare. Oni isti brodovi koji voze sa glavnog kopna. Ali oni su retki. Manji čamci koji taksiraju okolo će vas odrati da vas prevezu od južnog do severnog dela. Stoga ste prilično limitirani na uvalu za koju ste se na početku odlučili. Mi smo odseli na plaži Paya i jedan dan skoknuli do Salanga. Ako se ne varam to zadovoljstvo nas je koštalo oko tridesetak evra. Postoji staza kojom je moguće prošetati od plaže Paya do druge strane ostrva na istoku i jedna koja vodi do vodopada na jugu. To je i bio jedan od razloga zašto smo izabrali baš tu plažu. Problem je samo što sem japanki, nikakvu obuću nismo poneli. Uz to su nas i jata komaraca velikih kao rode, naterali da se vratimo na plažu posle prvih stotinak pređenih metara.

To i ne bi bila tolika šteta da smo mogli da ronimo, zbog čega smo i došli na ostrvo. Ali nismo. Naime, u ponedeljak nakon buđenja i doručka smo krenuli da se raspitujemo o zaronima. Na ostrvu na svakoj plaži postoji neki ronilački centar i svi manje više pružaju istu uslugu za istu cenu. Na našoj plaži radilo je neko plavokoso čeljade sa odromnim poprsjem. Onako sportski građena, malo povelika. Ali ne debela. Pomislih, mora da je Čehinja. I zamislite, bila sam u pravu. Kako smo mi već ugovorili taj dan susret sa našim starim instruktorom i drugaricom za ronjenje popodne, odlučismo da jutro iskoristimo za snorking. Za takve aktivnosti zapravo ne morate da idete daleko od obale, toliko je podvodni svet živ i raznolik na Tiomanu. Sve one male, šarene ribice koje do tada videh samo po akvarijumima su u jatima plivale oko nas. I sve to beše sjajno dok vreme nije došlo za ručak, i mi se odlučismo za hranu sa menija. Trebalo je da jedemo nešto sa “pojedi koliko možeš” stola, ali meni se kao za inat jelo neko evropsko testo. Te tako naručih picu, i otrovah se od iste. Simptome nisam primetila odmah, nego tek kasnije kada krenusmo na ronjenje.

Kako smo se našli sa tim prijateljima i krenuli da razvijamo plan ronjenja meni je želudac krenuo da se diže. Pomislih prvo da umišljam nešto jer sam umorna i nije mi baš do ronjenja, pa izmišljam izgovore da ostanem na kopnu. Te tako odlučih da se ne žalim nikome. U vodu smo ulazili direktno sa obale, te dok došetasmo do pristaništa, činilo mi se da mi se stanje samo pogoršava. No kako smo ušli u vodu, opet mi je sve bilo potaman. Doduše osećaj mučnine se vraćao ali sam ga ja i dalje ignorisala. Dok u jednom momentu nisam osetila nezadrživu potrebu da povraćam. E sad, kad ste otprilike poslednji u koloni, na nekih 6-7 metara dubine, a maska vam se magli, nemate baš mnogo vremena da razmišljate. Zapravo vaša želja da ne brinete ostale, time što ćete naprasno odlučiti da isplivate, preovladava sve ostale stvari. Te ja tako uradih najlogičniju od svih stvari. Ispovraćah se u vodi. Da stvar bude smešnija je se i ne sećam kako se to tačno odigralo. Znam da sam u jednom momentu izvadila disaljku iz usta i vratila je, ali da li sam povraćala u nju ili sam nju skinula da bih izbacila sadržaj želudca u more, to mi ni sad nije jasno. Valjda zato što je ta radnja sasvim prirodna čak i u vodi, ma koliko se komplikovano činila kad o njoj mislim ovako bez sve te ronilačke opreme na suvom. To mi je donelo olakšanje te sam u ostatku ronjenja izuzetno uživala. Ja baš i nisam neki ronilački ekspert. Još uvek je broj mojih zarona jednocifren, ali je prilično impresivno plivati sa jatom riba. Nismo u toku tog zarona videli nikakvu ogromnu morsku divljač, no nismo je ni očekivali jer smo znali da se za pravu divljinu treba otisnuti dalje ka zapadu.

Moje stanje od momenta kada smo izašli iz vode, do sutradan ujutru se konstantno pogoršavalo. Mislim da sam izgubila bar tri kile prazneći želudac tu noć. Sledeći ceo dan sam provela spavajući u sobi. Ni Miljanu nije bilo mnogo bolje, s obzirom da mu se uvo začepilo prilikom prvog zarona, te sledeći nije dolazio u obzir. Tek u sredu mi je bilo bolje. Tada i krenusmo u taj poduhvat prelaska ostrva kopnenim putem, koji se neslavno završio nakon napada pomahnitalih komaraca. Na kraju smo ceo dan proveli na plaži čitajući knjige i brčkajući se u pretoplom moru. Doduše za to brčkanje treba sačekati podne jer se voda toliko povuče ujutru da bi se izlomili po stenama. Zaista, iako su plaže kao iz snova u popodnevnim satima, u jutarnjim je situacija totalno bizarna. Nije ni čudo da naši sugrađani kada im je do plaža odlaze na indonežanska i tajlandska ostrva. Kako je Miljana uvo i dalje zezalo, odlučismo da u četvrtak krenemo ka Kuala Lumpuru. Broj nepročitanjih stranica knjiga koje sam ponela se bližio kraju, te je bilo vreme da krenemo u življe krajeve.

Sve u svemu, Tioman je raj za ronioce. I romantike koji uživaju u zalasku sunca. Ja iskreno planiram da odem opet. Ne toliko zbog ronjenja koliko me privlači ta šetnja kroz šumu. Ostrvo zaista deluje fascinantno kad ga gledade s broda, s tim visokim zelenim vrhovima. Mistično. Avanturistično. U svakom slučaju dovoljno zanimljivo da se na Tioman vrnemo u neko skorije vreme.

Više slika možete naći u mojoj galeriji.

Reka bambusa / 05.05.14

Nedelja je idealno vreme da se šmugne u prirodu. Ma kakva ta priroda bila. Ova naša singapurska i nije neka zbog koje bi vredelo preletati pola sveta, ali eto bolje nemamo. Ovo malo nacionalnih parkova što imamo ne mogu se pohvaliti veličinom. Mada od države koja u širinu ima oko 50km i dužinu od 25km ne možete očekivati baš mnogo. No mi ih i dalje obilazimo jer su nam vrlo egzotični. Tamo ima bilja koje ranije nismo mirisali i živuljki koje ranije nismo gledali.

Ovog vikenda na redu je bio Sungei Buloh park. Sungei (tj. sungai) na jeziku Maležana znači reka, a buloh (tj. buluh) znači bambus. Iako ime sugeriše da smo gledali bambuse, njih zapravo nije bilo mnogo. Ovaj park je poznat po šumama mangrova. Kako se nalazi na severnoj obali ostrva, tlo je vrlo muljevito, te plodno za ovu vrstu drveća. Singapurćani su naravno ceo park uredili drvenim izdignutim pešačkim stazama, pa je šumu moguće obilazite bez obzira na nivo vode. Teško da ćete doći u kontakt sa bilo kakvim muljem. Zapravo, u obilazak komotno možete u japankama.

Meni su od svih životinja skokunice i gušteri bili najzanimljiviji. Mada je bilo okolo puno kraba i školjki, ostale su nekako u drugom planu jer sam skokunice prvi put videla na prirodnom staništu. I bilo ih je svuda naokolo. Gušteri su mi uvek fascinantni. Poput majmuna, oni u Singapuru nisu retkost, ali meni koja sam do sada živela samo u kontinentalnoj Evropi su još uvek silna atrakcija. Posebno što su ovi singapurski zaista veliki. Krokodili na severnoj obali takođe nisu retkost, ali mi na žalost (ili sreću) juče nismo sreli ni jednog. Bilo je doduše dosta pasa lutalica što me je takođe iznenadilo, jer ih u gradu nikada nećete sresti. Singapur je generalno poprilično “neprijateljski” raspoložen prema kučićima, u poređenju s Evropom. Tako da kučiće svakako nećete sretati u prevozu, kafićima i na javnim mestima. Mada, ja sam već primetila da me to izjednačavanje kučića s čovekom prilično iritiralo u Nemačkoj. Ne zbog toga što ja ne volim kučiće, naprotiv. Ja samo mislim da ih ljudi maltretiraju takvim tretmanom. Juče sam takođe prvi put srela komarce u Singapuru. S obzirom da ovde postoji verovatnoća da obolite od denga groznice, komarce su praktično istrebili iz urbanih delova. Ja sam jutros izbrojala bar tridesetak uboda po nogama i rukama. Nadam se da nijedan nije bio zarazan.

Ukupna dužina pešačkih staza nije veća od 7km, ali je po vedrom danu pakleno vruće i sparno te je bolje krenuti rano u obilazak. Više informacija o parku možete naći na sajtu.

U hadžijinom sokačetu / 03.05.14

Ima jedan deo Singapura meni posebno drag. I u tom delu Singapura, ima jedna ulica. Meni još draža. Taj deo je poznatiji kao Arapska četvrt. Ono što je za mene centar ove četvrti je put kojim su nekad prolazile hadžije. Otuda i ime ulice, u orginalu Haji Lane. U mom prevodu biće Hadžijino sokače.

Sokače jer je ova ulica samo 200m dugačka, a i uz hadžiju mi nekako bolje ide turcizam. U sokačetu su nekada davno zaista odsedali oni koji su bili na putu za Meku, ili na povratku iz nje. Jedna je od retkih ulica u Singapuru, koja je održala svoj prvobitni izgled. Sve zgrade su jednospratne sa izlozima u prizemlju. U stanovima na spratu, nekada su živele porodice čije su radnje bile u prizemlju. Ovaj koncept je tipičan za Jugoistočnu Aziju. Kuće su dosta uske spreda jer su se porezi plaćali srazmerno broju prozora koji gledaju na ulicu. Naravno, kako su sve ove kuće preuređivane i pregrađivane, danas su oba sprata komercijalni prostor. Ova ulica je poznata po kafićima, šiša barovima i malo netipičnijim radnjama. U radnjama se mahom može kupiti garderoba, koja stilski predstavlja fuziju moderne azijske i hipsterske kulture. Hipsteri, polako ali sigurno, osvajaju Aziju. Sem garderobe, prodaju se i kojekakve usputne džidžabidže za kuću, cipele, torbe i sl. Cene su uglavnom od niskih do pristojnih, a takav je i kvalitet. Te ne treba očekivati čuda. Ovaj azijski šmek, žensku garderobu u ovoj ulici meni čini prilično atraktivnom. No zato će se većina Evropljana, koji nisu prošli ispod duge, zgroziti nad muškim komadima.

Svaka od kuća je farbana drugačijom bojom, ukrašena malim umetničkim detaljima ili zamaskirana muralima. Ovi murali su “izrasli” iz prvobitnih grafita koji su silne muke zadali lokalnim urbanističkim planerima. Ne tako davno, vlasti su poželele da murale zabrane. Na svu sreću, umetnici se pobuniše, peticije potpisivaše i na kraju pobediše. Te tako danas, možemo uživati u verovatno, najšarenijoj singapurskoj ulici.

Sokače nikada ne spava. Danju je poznat kao mesto za kupovinu i šetnju, noću kao mesto za sjajan provod, a vikendom kao okupljalište za umetnike i često buvljak domaće radinosti.

O ostatku Arapske četvrti ću vam pisati u nekom od sledećih postova. Činilo mi se da sav ovaj šareniš zaslužuje poseban post. A sokače je ovde.

Smerni u Maleziji / 26.04.14

Pre nego što napišem dva planirana posta o Tiomanu i Kuala Lumpuru, poželeh da se pozabavim svojim generalnim doživljajem susedne nam zemlje. Što više putujem, sve više se i trudim da ne gradim slike o nekoj zemlji pre nego što je posetimo. Jasno je da je ovo nemoguće u potpunosti ostvariti, ipak je ovaj naš moderan svet preplavljen informacijama. Čak i kada ne želimo svesno da obrađujemo te informacije, naš mozak će i dalje podsvesno, da ih smešta u već postojeće kalupe. Moj mozak je Maleziju smestio negde između Tajlanda i Kambodže. Što je prilično nisko, dosta prljavo, sa infrastrukturom od osrednje, ka lošoj, visokim osećajem sigurnosti ali i visokom verovatnoćom da će neko konstantno da me smara svojim ponudama da nešto kupim, sitnim prevarama i lopovlucima. Kuala Lumpur je zamislio totalno drugačije doduše. Negde poput Singapura samo sa lošijim prevozom, prljavijim, zagušljivijim i bar duplo jeftinijim. Maležani su bili u kalupu sa ostatkom komšiluka, nasmejani, gostoljubivi i skloni sitnim lopovlucima jer se na svakom turisti vredi obogatiti. Preko noći, naravno. I odmah u ovom kratkom uvodu, priznaću vam, moja podsvest je sve živo omanula.

Opet, kao i u par navrata ranije, ovo putovanje je totalno neozbiljno planirano. Naša posvojena ćerka iz Italije je zvala, da javi da stiže u naš komšiluk na ronilačku obuku. Pitanje je bilo hoćemo li da joj se pridružimo na Tiomanu ili da ona bukira let preko Singapura. Kako mama i tata vole da skitaju, jasno je bilo da ćemo se i mi za put spremati. Tioman je ostrvo na svega 2-3 sata autobusom od Singapura + 1-2 sata brodom. Kako je put ugovoren još negde krajem februara, imali smo dovoljno vremena za razrađivanje plana. Već negde na početku smo odlučili da ukombinujemo posetu nekom Nacionalnom parku na glavnom kopnu, sa par dana na Tiomanu. Ta ideja nas je držala do četvrka uveče, jednim danom pred planirani put.
Ne sećam se više ni gde smo skitali taj dan posle posla, ali na putu kući krenemo da se preslišavamo šta sve treba da spakujemo za sutrašnji put. To veče je bilo sparno. Pretoplo. Znoj mi se slivao niz leđa. Haljina lepila za telo. Sve što mi je bilo u glavi u tom momentu, bio je bazen u koji ću da se bućnem čim se vratimo kući. I litre vode koje ću da ispijem. I u takvom jednom momentu, Miljan mi postavi pitanje:
– Šta ćeš od obuće da nosiš?
Obuća, pomislih zbunjeno. Onda krenuše da ni se motaju po glavi slike čarapa, planinarskih cipela, dugačkih nogavica (jer prašume su pune pijavica), vreća za spavanje, ranca na leđima. Prestrašeno ustuknuh.
– Obuća? – ponovih polako
– Po ovoj vrućini sve ove slike što mi se motaju po glavi liče na strašno mučenje i najgori horor.
Pogledah ga gotovo molećivim očima.
– A da preskočimo to planinarenje po Maleziji? Da se koncentrišemo samo na ostrva? A?
Na to moj dragi krenu da se smeje.
– Pa šta bi s planinarenjem, ti si ta koja ga je htela od početka?
– Znam, ali sad te cipele. Vidi kako mi prstići uživaju u japankama. Oni neće da ih zavijam u čarape i guram u cipele.
– Šalim se. I meni se ne misli o cokulama na ovoj vrućini.
Tako je jednoglasnom odlukom put pomeren na subotu ujutru i planinarenje izbačeno sa liste.
Druga promena plana nastupila je dok smo lenčarili na tiomanskoj plaži. Ja malaksala od posledica najgoreg trovanja hranom u poslednjih par godina, a Miljan sa upalom uveta. Bila je sreda, već drugi dan zaredom da smo oboje kilavi. Moje stanje se menjalo na bolje, ali Miljanovo uvo nas je definitivno sprečavalo da planiramo ponovne zarone. Odlazak na neko od susednih ostrva je značilo silno gubljenje vremena zbog loše konekcije brodovima.
– A šta misliš da odemo za Kuala Lumpur? Možemo da proverimo letove možda ima nešto jeftino u nedelju uveče za Singapur. Sutra se iscimamo busom do KL-a, i imamo produženi vikend tamo?
– Ajde!
I zaista, nađosmo i jeftine karte za Singapur i jeftine hotele u KL-u. Još jedna, na prečac donesena odluka o promeni plana puta. Ovakve promene su obično znak da ćemo se na putu provesti bolje nego što smo planirali.

Malezija nas je iznenađivala na svakom koraku. Čim smo prešli granicu, i krenuli ka Tiomanu usledilo je prvo iznenađenje. Plantaže palmi, svuda oko nas. Pretpostavljam da je nekada, na tom silnom prostranstvu bila prašuma. Od Singapura, do Mersinga (u kojem se hvata brod za Tioman) nižu se plantaže s palmama. Ne znam tačno koje voće raste na tim silnim palmama. Još uvek nije sezona, pa je meni s palmama neiskusnoj, teško pogoditi. Razmišljam da se uputim kroz te palme u toku berbe, da vidim šta to komšije sade. Pomalo me podseća na Vojvodinu. Kad se krene autoputem od Mađarske, ka Beogradu, sve njiva do njive. Gde god doseže pogled, oranice. Tako i ove malezijske plantaže. Ne možeš proći kroz svu tu kultivisanu zemlju i ne pomisliti, kako bukvalno jedemo ovu našu planeticu. Teške smo štetočine, mi ljudi. U svakom slučaju, nisam očekivala da je Malezija zemlja tolikih plantaža.

Pa i sam taj autoput, i oni kasniji putevi kojima ćemo se voziti do Kuala Lumpura izgledaju više nego dobro. Dobro, kao autoputevi negde po razvijenoj Evropi. Dobro, kao ovi putevi po Singapuru. Iako sam znala da je Malezija zemlja sa najbržim ekonomskim razvojem u regionu, ipak sam ostala zatečena. Ja sam je, kao što već napomenuh, nepravedno zamišljala mnogo siromašnijom i nerazvijenijom.

Smeće je deo svakog pejzaža u ovom delu Azije. Ja sam se toliko navikla na njega da me gotovo i ne tangira više. Više se iznenadim kad tog smeća nema, kao u Majeziji npr. A sem u predgrađima Kuala Lumpura, gotovo da ga nigde nije bilo. Ili ga je bilo u zanemarljivim količinama u poređenju sa okolnim zemljama.

Sem što ne bacaju smeće svud naokolo, Malezijci su i inače vrlo fin narod. Gostoljubiv. Druželjubiv. Sa širokim osmehom i uvek spremni za ćaskanje. I na moje veliko iznenađenje, oni poštuju tuđu privatnost. Ne unose vam se u lice. Ne prate vas u stopu. Ne nutkaju vas ničim. Ne prodaju, niti preprodaju išta na ulici. Ne pokušavaju da vas zavrnu na svakom koraku i povećaju cenu za dolar samo zato što ste turista.

Tamo čak ni taksisti ne kradu. Od našeg hotela do aerodroma trebalo je da uhvatimo metro do glavne stanice, pa odatle brzi voz za aerodrom. U hotelu i oko njega su parkirani taksisti koji vas vozaju okolo za fiksnu cenu, bez taksimetra. Ovde je to lokalni običaj, a ne neka mutljavina. U svakom slučaju, fiksna cena do železničke stanice je bila 25 malezijskih ringita. Na naše negodovanje kako je to previše, taksista nas je pitao jesmo li već kupili karte za ekspresni voz do aerodroma. Jer, ako nismo, on će nas povesti za 90, karte su 35 po osobi, i eto ovih 25 će biti 20. Onako više za sebe prokomentarisah, kako nema šanse da su vozne karte toliko i kako eto bar taksisti u Maleziji lažu. No, ja bih mu te pare svakako dala da smo imali ringite kod sebe. To je i dalje svega nekih 20evra, a aerodrom je stotinak kilometara udaljen od grada. No kako keša nismo imali, zaputili smo se ka metro stanici. Kada smo stigli do famoznog voza koji vozi ka aerodromu imala sam šta da vidim, karta je zaista 35 ringita. No taj voz je definitivno bolje prevozno sredstvo. Vozi direktno, bez među stanica, i put ne zavisi od gradske gužve. Kao i vozovi na metro linijama, sve je vrlo čisto i moderno. Čak i ona razvijena Evropa je jedno 10 godina u zaostatku za Azijom po pitanju metroa.

Ne znam da li svo ovo poštenje i kultura ima veze s tim sa su Malezijci su u ogromnoj većini muslimani. Ja se generalno u muslimanskim zemljama osećam mnogo sigurnije i one mi se čine mnogo čistijim. Doduše zbog te vere, Malezija je nekako zemlja muškaraca. Nekako nije svet, u kome se osećate ravnopravno i bar u fizičkom smislu, u potpunosti slobodno. Verovatno to ima veze s tim što se žene nekako uvek zajedno drže i tako su sve naizgled, smerne. Nisam okolo viđala mnogo nindži zavijenih od glave do pete u crno. Ali žene su mahom u dugim haljinama s dugim rukavima i maramom na glavi. Osećala sam se razgolićeno i neprijatno zbog prekratke suknje i golih ramena. Za sve je kriv taj loš plan s početka. Mislila sam da ćemo biti na ostrvima konstantno pa sam ponela samo letnje haljinice. Kuala Lumpur nije bio u planu. Mislim, nije da nema okolo polugolih turistkinja i lokalnih Kineskinja i da budem iskrena, nisam primila ni jedan prekoran pogled. Ali, ipak mi nije bilo baš najprijatnije. Posle Singapura gde je ljubakanje, držanje za ruku, maženje i sl. sasvim normalna pojava. Osećala sam se krajnje neprijatno što toliko pokazujem svoju naklonost Miljanu. Konstantno sam razmišljala o održavanju našeg kontakta u granicama pristojnosti. Tek u Kuala Lumpuru sam primetila koliko je zapravo za mene prirodno, da tako bez ikakvog razloga, poljubim Miljana, obavijem moje ruke oko njegovog vrata ili struka. O tome obično ne razmišljam, pa mi je u KL-u bilo strašno naporno da se sa svim tim bakćem. U gradskom prevozu Kuala Lumpura, sem hrane, piće, ljubimaca i pušenja, zabranjeno je i preterano intimisanje. Ma šta god to za njih bilo.

Sve u svemu, ako niste preterano mazni i ne pokazujete svoje emocije naokolo bez imalo stida, Malezija će vam se definitivno kao zemlja svideti. Gotovo dođe kao odmor posle sve one buke, galame, vreve, siromaštva, i razbacanog smeća po regionu. Malezijo, eto nas uskoro opet. Prednost je svakako i to što vlasnici srpskog pasoša sa prebivalištem u Singapuru, mogu da dobiju jednogodišnju vizu sa više ulazaka. Te nema maltretiranja sa vizom kao sa većinom zemalja u Jugoistočnoj Aziji.

Hram kamenih patuljaka / 15.04.14

Prvi savet koji sam dobila pre odlaska u Kjoto bio je: “Ne pokušavaj da obiđeš svaki hram”. Savet sam vrlo ozbiljno shvatila te sam pred put odlučila da napravim listu onih koji se ne smeju propustiti. Izučavajući hramove u Kjotu brzo sam uvidela da je vrag odneo šalu i da sama nikada neću uspeti da listu napravim dovoljno kratkom da ih sve obiđem za svog života. Što je najzanimljivije od svega, ja ni najmanje nisam zainteresovana za religijsku stranu ovih objekata, ono što me je privlačilo su arhitektura, statue u hramovima i oko njih, kao i okruženje u kojem su hramovi smešteni. Na kraju sam pretragu obrnula, tražeći najneobičnije hramovi. I jedini koji je u sebi imao nešto neobično, po mojim standardima neobičnosti za hramove, bio je Otagi nenbucu hram.

Otagi nenbucu (愛宕念仏寺) hram se orginalno zvao prosto Otagi što je ime oblasti u Kjotu gde je orginalno sagrađen u osmom veku. Taj orginalni hram nije dugo trajao i ne tako dugo nakon izgradnje uništen je u poplavi. Ubrzo je ponovo sagrađen na istom mestu. Međutim, 1922. su odlučili da ga presele na sadašnju lokaciju (naselje Saga) kako bi ga sačuvali. Nenbucu je jedan od pravaca u Budizmu i kasnije je pridodat nazivu hrama.

Ovaj hram se nalazi na vrhu jedne male krivudave uličice u zapadnom delu Kjota. Jedna od onih ulica zbog kojih mnogi u Japan i dolaze, sa tradicionalnim kućercima, po kojim drvetom rascvetale trešnje i papirnim lampionima. Samuraja, ronina, gejši i seljaka po ulicama nije bilo. Sasvim obični prolaznici, automati za prodaju i neuredno viseći strujni kablovi su nas vraćali u realnost. Nisu umanjivali lepotu kraja. Vidite, istina je da mi iskreni ljubitelji Japana u svojoj bajkovitoj viziji samuraja uvek vidimo naslonjenog na automat za prodaju kako ispija svoje rashlađeno piće od pasulje. Degustiranje ovog napitka možete preskočiti. Ja sam to već učinila za vas i recimo da je to jedna od odvratnijih stvari koja mi se našla među nepcima.

Na ulazu će vas dočekati ljubazni čikica, zapleniti 300 jena za ulaznicu i otvoriti vrata ovog čarobnog sveta kamenih patuljaka. U dvorištu hrama se nastanilo preko 1200 njih u periodu između 1981. i 1991. Razmileli su se po celom dvorištu, na ulazu, pored stepenica, uz svetilišta. Zgusnuli se u redove i gledaju u vas. Neki se grle, neki pevaju, drugi piju, neki se prosto mole, dok treći slušaju muziku sa svog vokmena. Jedan nas je čak i slikao. Svaki od njih je zauzet nekim svojim hobijem i neće baš mnogo hajati za vas. Konačno sam mogla da izađem iz svoje bajke, otarasim se Ivice i ukradem Snežanino mesto. Sa 1200 patuljaka naspram njenih sedam imala sam mnogo veće šanse da osvojim princa. Onaj patetični deo sa prenemaganjem, jedenjem jabuke i umiranjem sam preskočila, princu sam se smesta bacila u zagrljaj. On je i tako došao bez konja. Imao je doduše fotoaparat kod sebe. Posle toga smo naravno živeli srećno do kraja života. Bez patuljaka doduše, njih sam morala da ostavim tamo. Bilo bi malo čudno da smo se svi pojavili na aerodromu. Uostalom neko mora da čuva hram.

Ako poželite da odete do hrama, za put se raspitajte na sajtu, mrvice koje sam bacala za sobom su pojeli alavi japanski vrapci.