Tigrova mast je jedna od onih misltičnih stvari za koju sam čula milion puta ali je zapravo nikada nisam videla. Čudotvorna mast koja ublažava bolove nikada nije korišćena u našoj kući. Biće da smo jedna bezbolna porodica bili, onomad nas petoro, sada nas dvoje. I verovatno bi ta mast ostala tamo negde zabačena u nekom delu moga mozga da mi drug nije poslao link ka članku na nekom sajtu u kojem su pisali o nekom, pomalo bizarnom, parku punom kojekakvih skluptura. Odlazak u pomenuti park se konstantno pomerao i odlagao usled kiše koja je u tom periodu neumorno padala po Singapuru. Na kraju smo je i obišli jednog kišnog dana kada je sva nada, da će kiša ikada prestati, umrla. Doživljaj je bio “vau, ovako nešto kičasto samo Kinezi mogu da naprave”, izmešan sa željom da se popnem na svaku od izloženih figura i slikam se pored iste. Posle te posete pomislih još par puta da odem, jer ironično kišu nakon toga dva meseca nismo videli, nego mi se uvek nešto drugo ispreči. Te tako još uvek ne odoh da uslikam park pod vedrim nebom, te će u ovom postu biti slika od tog kišnog dana. Mada ti vremenski uslovi i tako više odgovaraju tematici parka, bar onom najpopularnijem delu.
Dakle, legenda ide ovako nekako. Bila dva brata Kineza Hav i Par (Aw Boon Haw i Aw Boon Par) i imaše fabriku za proizvodnju Tigrove masti. Ne znajući šta će od silnog bogastva odlučiše braća da sagrade sebi par vila sa suludim baštama, u Hong Kongu, Singapuru i negde u Fuđenu kineskom. Ovu potonju ne stigoše da završe jer su im zvaničnici kineske vlasti 1949. zaplenili bogatstvo. Ova u Hong Kongu nije otvorena za javnost, veći deo je uništen i celo imanje je prodato nekom investitoru. Ovoj singapurskoj ne bi falila restauracija ali je i dalje otvorena za posete. Ne znam dokle će tako. Ulaz je inače besplatan, pretpostavljam da se održava iz nekih porodičnih fondova koji polako izumiru.
Ko je ikada bio u bilo kom delu ove kineske Azije, zna kako to ide s Kinezima. Na boji se ne štedi, niti na sklupturama. Manje je više je zapadnjačka izmišljotona. U kineskom svetu više je više i svaki milimetar treba napuniti nečim. Što znači da ste već na petom metru od ulaza toliko puni utisaka da glava kreće da vas boli pri susretu sa svakom novom stvari. Ili se od početka, prepustite u potpunosti, prestanete da čitate natpise kraj statua i koncentrišete se na poziranje pored istih. Treba umešnosti popeti se na neke od njih. Ovo je inače ne samo dozvoljena, nego i poželja akcija u parku.
Najatraktivnija postavka je veštačka “pećina” u kojoj su ilustrovani svi sudovi kineskog pakla. Dakle po kineskoj mitolodiji, kad neko umre on ide pred sudije koje ga usmeravaju u njemu odgovarajući pakao. Od presude zavisi ne samo u koji će pakao neko ići, nego i koliko će dugo u njemu vremena provesti, te kakvu će kaznu doživeti. Nakon ovog pakla, pročišćena duša može da se reinkarnira i vrati na ovaj svet. Sudeći po njihovom verovanju, svako zlo se da iskoreniti ako mu se posveti dovoljno vremena i odgovarajuće metode. A metode su… pa, zastrašujuće. Detalji su prikazani na slikama, svaki komentar je, čini mi se, suvišan.
Vidimo se u nekom kineskom paklu. Sudeći po natpisima meni bar 3, od ovih 10 slede.